Sunday, April 30, 2017

ŽIVI BILI PA VIDJELI

ŽIVI BILI PA VIDJELI Milivoja Puhlovskog i Bruna Gamulina spada u red filmova o urbanom nezadovoljstvu koji su igrali značajnu ulogu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u jugoslovenbskoj kinematografiji. ŽIVI BILI PA VIDJELI apsolutno može stati uz rame sa radovima Gorana Markovića ili Miše Radivojevića, a u stilskom pogledu se nalazi na pola puta baš između njih dvojice.

Ono što je međutim u ovom filmu posebna atrakcija jeste izuzetna vizuelna sugestivnost. Živko Zalar je u saradnji sa rediteljima napravio film neverovatno razvijene vizuelnosti. U pogledu kadriranja, pokreta kamere, sve je savršeno planirano, kao u nekom najboljem filmu Franka Tashlina, iako nije reč o nekakvoj slapstick komediji. Međutim, slutim da je Puhlovski rukovodio tom besprekornom vizuelnom orgestracijom ovog filma, gde svaki sledeći plan i pokret kamere proističe iz prethodnog, sa izvanrednom koreografijom događaja u kadru, precizno i sugestivno izabranim lokacijama, glumcima koji su realistički oblikovani u filmu ali imaju sugestivnost maltene stripovske stilizacije, i izvanrednim prožimanjem inscenacije sa onim što su teme filma.

Poput moralnog i intelektualnog vrtloga u kome se našao junak, i filmu nudi takvu vizuelnost. Puhlovski i Gamulin su snimili film koji umnogome reinterpretira arhitektonstki modernizam socijalističkog Zagreba, prikazujući ga u bezmalo ballardovskoj grandioznosti, stvarajući utisak metropole koji realno na terenu ne postoji.

ŽIVI BILI PA VIDJELI je jedan od onih filmova koji govore u prilog tezi da su arhitekte među naujčešćim nosiocima socijalne kritike u jugoslovenskom pa i postjugoslovenskom filmu. Lako možemo nabrojati naslove kao što su TAJVANSKA KANASTA ili STEPENICE ZA NEBO a u postjugoslovenskom filmu NI NA NEBU NI NA ZEMLJI ili MILOŠ BRANKOVIĆ, a toga sigurno ima još. Isto tako zanimljivo je da su arhitekte nosioci kritike u svakom pogledu, od onog socijalističkog, preko građanskog do reakcionarnog, dakle ne moraju se isključivo poistovetiti sa tekovinama modernističkog projekta. Ipak, nema sumnje da isticanje ove profesije u prvi plan sugeriše da su oni njegov relikt.

U američkom krimiću građevina i građevinsko zemljište imaju značajnu ulogu u zapletima, pa ne treba da čudi da se sada prepliću te dve tendencije, recimo u seriji UBICE MOG OCA.

Gamulin i Puhlovski su snimili film koji se bavi nezadovoljstvom i neostrvarenošću mladog arhitekte ali ono što je u ovom filmu izuzetno vešto jeste suštinsko prožimanje njegovog nezadovoljstva sa samom strukom i ispoljavanje kroz nju. Tema humanosti u urbanizmu, pa na kraju same gradnje, i rušenja, životnog prostora, predstavlja lajtmotiv filma i na nivou konkretnih elemenata priče ali i na planu vizuelnih simbola. Ambijenti u kojima ljudi žive imaju izuzetan značaj za definisanje karaktera i u sebi nose naravno i statusnu dimenziju, te sami pričaju priču filma.

Glumci su vrlo solidni u glavnim ulogama, i uspevaju da imaju jasnu funkciju u ovoj dosta složenoj filmskoj mehanici.

Ni Puhlovski ni Gamulin u svojim kasnijim radovima neće dobaciti do ovog dometa, a nažalost Puhlovski neće ni približno razviti svoju karijeru koliko je mogao.

* * * 1/2 / * * * *

COLOSSAL

COLOSSAL Nacha Vigalonda je jedan od filmova koje sam nestrpljivo očekivao i ono što smo dobili je izuzetno zanimljiv i unikatan rad. Naime, Vigalondo je napravio korak na neke nove prostore u više segmenata. Prvo, ovo je opet jedan high concept film ali ga je Vigalondo vrlo konvencionalno postavio u pogledu režije. Estetika na koju se oslanja je američki mejnstrim iako je faktički nadovezuje na ono što inače nazivamo indie melodramom ili dramedijom. Do sada su njegovi filmovi u samoj narativnoj koncepciji imali neku specifičnost, neki koncept, ponekad su išli i u radikalnijem estetskom smeru kao recimo u OPEN WINDOWSu, ali u COLOSSALu Vigalondo dakle izlazi na teren bez ijednog inscenacijskog trika. I u principu, Vigalondo se tu dosta dobro snašao. Ono što mu se može zameriti jeste pomalo generic izgled i tretman lokacije varoškog bara, ali sve ostalo je vrlo solidno i možemo reći da njegovo dosadašnje oslanjanje na trikove nije služilo da prikriva suštinsku neveštinu ili neznanje. Dakle, Vigalondo ume da snimi dramsku scenu, ume da napravi konvencionalne situacije i nema nikakve sumnje da zna šta radi.

Ono u čemu se high concept ogleda ovog puta jeste u bizarnoj žanrovskoj pretpostavci koja glasi da "trainwreck" cura ima sposobnost da svojim umom kontroliše kaijua u Seulu. I tu Vigalondo zaista kreće da gradi vrlo zanimljivu višeslojnu žanrovsku igrariju u kojoj daje nove predznake ne samo kaijuima kao filmskim mitemama već i temi transformacije usled traume, a koja je jako aktuelna zbog talasa superherojskog filma.

Ono što je u suštini najveći domet COLOSSALa jeste upravo činjenica da je uspeo da ovako bizarnoj zamisli ne samo udahne nužnu uverljivost, već pored suspenzije neverice nudi i mogućnost da se svemu da izvesna žanrovska kontemplativnost. Kada se tome doda da Vigalondo osvežava priču nekolikim vešto plasiranim obrtima, rezultat je jako dobar.

Međutim, iako se pojavljuju megazvezde Anne Hathaway i Jason Sudeikis, i uprkos tome što u filmu ima i džinovskih robota i kaijua, ovo je sve jako daleko od mejnstrima. A opet, ovo nije art house. Film se nalazi negde na ničijoj zemlji i najpre bih ga definisao kao "festivalsko žanrovsko delo". Mogućnost da ovakve sadržaje dobijamo na filmu a ne samo u prozi ili underground stripu zaista može da se posmatra kao privilegija. Otud je COLOSSAL ne samo estetski već i produkciono unikatan film, kakav se teško može ponoviti.

* * * / * * * *

THE FATE OF THE FURIOUS

THE FATE OF THE FURIOUS F. Gary Graya postiže ogroman uspeh u bioskopima širom sveta i naravno produžiće život ovom serijalu na bar još nekoliko filmova. Ipak, vest da se priprema spin-off sa Rockom i Stathamom, pokazuje da ovoj zbrci raznoraznih komercijalnih ambicija, ipak postoji neko ko prepoznaje kvalitet. Naime, jedino što zaista vredi u ovom filmu jesu scene sa Rockom i Stathamom. Zapravo, najveći problem ovog filma, kao i prethodnih delova, jesu brojni karakteri koji se nagomilavaju iz filma, pošto heroji ne ginu a u poslednje vreme ne ginu ni negativci. Čak naprotiv, sada je Statham postao jedan od heroja a na kraju filma i Charlize Theron "nestane" umesto da pogine kao što bi se obično radilo.

Ta masa likova počinje da opterećuje film. Neki među njima su jednolični, a neki su prosto postali neupotrebljivi kroz raubovanje glumca koji ih igra. Tu pre svega mislim na Vina Diesela koji je produkcioni dinamo untar nastanka serijala ali više ne može da isprati ovaj lik ni fizički, ali ni glumački jer mu je harizma naprosto istrošena.

U tom smislu, jedino što zaista vredi u ovom filmu producenti očigledno prepoznaju i to je jedan optimističan ishod ovog filma. Scena Rockovog i Stathamovog bekstva iz zatvora je daleko najbolja u filmu, vrlo duhovito i energično realizovana borilačka sekvenca, a druga najbolja je Stathamov upad u avion, u kome takođe ima dosta humora. Ko god misli da je u glumačkom pogledu jednostavno biti akcioni heroj baš u ovom filmu može da vidi kako se Rock i Statham vidno izdvajaju od ostalih.

Ako se mogu prepoznati neke nijanse, onda treba primetiti i da u egzekuciji F. Gary Graya sve ovo deluje nešto "organskije" nego kod njegovih prethodnika. Ali manje-više, to je sve jedno te isto i otvara večno pitanje, "da li su oni budale što ovo snimaju ili sam budala ja što ovo gledam." 

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 28, 2017

GET OUT

Pogledao sam GET OUT Jordana Peelea, jedan od najhajpovanijih novih američkih filmova, kako u žanrovskom domenu, tako i generalno. Izgleda da su kampanje #OscarsSoWhite i Black Lives Matter urodile plodom jer je priča o kvalitetu ovog filma spinovana do zastrašujućih razmera. Nije ovo prvi put da se ne slažem oko toga da li je neki istinski veliki ili kvalitetan. Ali, GET OUT je primer filma u kome je apsolutno nemoguće primetiti šta je to nekome moglo zaličiti da je dobro.

Nota bene, Peele snima Blumhouseov triler sa očigledno većom ambicijom da ga pretvori u nekakvu priču o rasizmu, položaju mladih afroameričkih muškaraca i sl. ali to je toliko loše na svakom nivou. Na tehničkom planu, ovo je oskudan film koji nažalost ne uspeva da ispoštuje Blumhouse matricu i da prevaziđe ograničenja mikrobudžeta, naprotiv, ovo jeste mikrobudžetni film u smislu da je zaista veliki uspeh njegova zarada, ali koštao je četiri i po ili pet miliona, i baš tako i izgleda. Ne izgleda ni cent skuplje niti ima veći efekat od onoga koji nudi budžet. Režija je kruta u kadriranju, vizuelno oskudna, glumački krajnje prvoloptaška. U žanrovskom pogledu, dostojan je podsmeha ali nažalost ni ideološki nije mnogo zreliji i tu ponajviše odlazi u pravcu potpunog treša.

Jedino što je u ideološkom pogledu uspelo jeste svojevrsna ucena američkog establišmenta jer film udara tamo gde bi trebalo da ih boli. Ali to znaju i oni i jako lako apsorbuju taj udarac, spremno proglašavajući jedno inferiorno delo za savremeni klasik i samim tim čineći medveđu uslugu i autorima i pokretu.

Jordan Peele je posle ovog filma nezasluženo ojačao svoju reputaciju. Ostaje nada da će svoj novostečeni status mudro iskoristiti. U protivnom, ostaće na nivou jednog našeg autora kog najradije sada ne bih imenovao.

* 1/2 / * * * *

Thursday, April 27, 2017

S.P.U.K.

Ekipa SMOGOVACA, reditelj Milivoj Puhlovski i scenarista Hrvoje Hitrec okupila se koliko godinu dana posle početka emitovanja serije i snimila svoj celovečernji igrani film. Puhlovski je već bio koreditelj jednog filma ali S.P.U.K. je bio njegov prvi samostalni igrenjak. Reč je o vrlo zanimljivoj komediji i to ne samo po onome što je Puhlovski stilski ponudio u njoj već i po njenim širim ideološkim implikacijama. 

Naime, S.P.U.K. je dinamična richardlesterovska komedija koja kombinuje apurdni humor sa slapstickom, ne beži ni od satire, dotiče se pojedinih društvenih tema, međutim svoj sveukupni komediografski udar svim sredstvima možda ponajmanje fokusira na domen satire ili dekonstrukcije vladajuće ideologije što ovaj film čini unikatnim.

Film je naime smešten na radnu akciju “Sava" koja jeste izvođena početkom osamdesetih u blizini Zagreba, i prikazuje komične zgode, romantične i druge vrste iz života brigadira. 

Dramaturgija skeča dominira strukturom izlaganja priče, i u pogledu scenarija pa i u načinu na koji Puhlovski sve inscenira, dakle svi imaju fokus na trenutni efekat gega i film je složen iz čitave serije mikrocelina. Zapravo osnovni zaplet filma postaje jasan tek u drugoj polovini filma, kada se razjašnjava šta znači naslovna skraćenica a potom i kad krene da se razrađuje zaplet sa grafitima u kojima brigadir ispisuje da je nesrećan a starešine pokušavaju da ga lociraju.

Iako se naravno mikrokosmos brigade na radnoj akciji može tumačiti kao simbol celog društva, mislim da bi to bilo pogrešno čitanje iz prostog razloga što su hegemoni koje prikazuje film izrazito benevolentni i nekog dubinskog konflikta pa ni nerazumevanja zbilja nema.

Stoga S.P.U.K. pre svega vidim kao film koji pokušava da aplicira obrasce richardlesterovske komedije na temu radnih akcija i da napravi nešto sofisticiraniju varijaciju na tada vrlo aktuelne komedije o ekskurzijama, đacima, omladini itd.

U jednoj sceni, Puhlovski čak prikazuje projekciju filma PREKOBROJNA Branka Bauera koji je svojevrsni klasik socijalističkog filma i redak uspešan primer tematizovanja radne akcije u našoj kinematografiji. Štaviše, u pojedinim detaljma Puhlovski snima lesterovski update PREKOBROJNE s tim što izbacivanje njegovih junaka iz kolektiva nije onako znakovito kao kod starog majstora.

Međutim, i njegovi junaci su “višak” u ovom ili onom pogledu.

Puhlovski i direktor fotografije Enes Midžić grade vrlo snažan vizuelni postupak, sa bogato aranžiranim planovima, akcijom koja se zbiva u najmanje dva plana u svakoj sceni, poigravanjem bojama i socijalističkom ikonografijom. Slapstick scene su urađene energično ali su one možda ponajviše lišene humora, i čini se da deo teškoća u recepciji ovog filma proističe iz toga što je slapstick u njemu često neuspeo.

Ipak, u celini, film na kraju zaista uspeva da bude zanimljiv pokušaj da se socijalističke vrednosti pa i institucije uved u novu, na kraju će se ispostaviti i završnu deceniju. Puhlovski i Hitrec pre svega nemaju cinične junake, što je bila karakteristika praške i beogradske urbane škole. Oni nisu naivni u odnosu na sistem ali mu se ne opiru suštinski niti pokazuju nepoverenje.

Kad je reč o upotrebi muzike u filmu, ona je prisutna wall-to-wall. Na soundtracku je široka ponuda pesama od Bijelog dugmeta i Idola do Zane i Peđe D’Boya. Pa ipak ključne i najuspelije scene su zapravo kadar sekvence kada se brigadirska pesma povede a capella u kadru i oba slučaja se transformiše u aktuelni pop hit. Ta dva kadra sa samog početka i sa samog kraja pokazuju da je Puhlovski bio reditelj snažnog rukopisa, što na kraju nažalost nije uspeo i da pokaže na duže staze u kinematografiji. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, April 26, 2017

DARE

DARE Adama Salkyja je vrlo lako mogao da bude jedan od kultnih omladinskih filmova jer je imao retku priliku da radi sa vodećim mladim glumcima u usponu, ovog puta konkretno sa zachom Gilfordom koji je već bio u mašini FRIDAY NIGHT LIGHTSa i Emmy Rosum koja samo što nije stupila u SHAMELESS. Nažalost, nesigurnost u pogledu tona filma, nespremnost da se ode u nešto prljaviji realizam a opet i izbegavanje našminkane estetike teen filma, a sve u spoju sa pričom koja suštinski mnogo više vuče na ovo prvo, rezultirala je jednim nesigurnim ostvarenjem u kome su pojedinačni doprinosti mnogo efektniji od celine.

Međutim, ne svodi se odluka između realizma i estetizovanog omladinskog filma samo na Salkyjevu režiju, već i na sam narativni zamajac. U maniru teen filma Johna Hughesa, DARE počinje jednom high concept scenom, koja po svojoj jednostavnosti gotovo da nosi svedenost bajke, i taj "izazov" koji biva postavljen pred galvnu junakinju, iako nosi arhetipsku snagu bajke zapravo morao je biti stilski preciznije realizovan kako bi se kasnije našao balans između Johna Hughesa i Larry Clarka. Nažalost, tu scenu Salky režira potpuno hughesovski. Kada se tome doda pomeranja sa fokusa sa jednog na drugog junaka, čime nam i bukvalno izmiče strukturu mita, bajke ili najjednostavnije rečeno hero's journeya, Salky pravi niz grešaka u koracima koji naprosto nisu rezultirali nekim konstruktivnijim kršenjem pravila.

Emmy Rosum i Zach Gilford su odlični u glavnim ulogama s tim što pomeranje fokusa sa jednog na drugog junaka najviše otvara prostor u Gilfordu jer je u najžešćim situacijama on u fokusu priče. Stoga je on ponajviše i mogao da profitira iz ovog filma. Ipak, DARE ostaje jako solidan showcase za svoju mladu podelu, ali i znak da bi Salky uz jaču producentsko-scenarističku superviziju mogao da pruži mnogo više.

* * 1/2 / * * * *

KEANU

Ako imammo u vidu koliko me je šokirao film GET OUT, osetio sam potrebu da se podrobnije upoznam s onim što Jordan Peele primarno radi kao deo komičarskog dueta Kay & Peele pa sam pogledao KEANU Petera Atenzio. Atenzio je reditelj koji je u karijeri zbilja snimao svašta ali se specijalizovao za televizijsku komediju i u domenu onoga što se danas nudi na tržištu bioskopske komedije, KEANU je vizuelno ambiciozan film koji nažalost ipak ne može da prevaziđe svoj "televizijski" mentalitet u pogledu dramaturgije, ali i ugla gledanja na humor i život. U tom smislu, Atenzio se izdvaja kao najjači adut ovog filma i Peele je pred svoj rediteljski debi mogao ponešto da nauči od Atenzija iako je zaista teško zamisliti da bi ovaj ikome mopgao biti mentor...

KEANU je komedija koja se bavi pitanjima zamene identiteta na formalnom nivou i identitetom uopšte na suštinskom. Kay i Peele se očigledno interesuju za te identitetske teme, pitanja stereotipa, pop kulturne uticaje i tome slično, pa i KEANU od samog naslova ide tim putem - tema filma je pokušaj dvojice afroameričkih mlakonja iz srednje klase da se preruše u gangste i povrate ukradeno mače, za koje su se u međuvremenu vezali pravi svirepi kriminalci. Već iz ovog prepričavanja, jasno je šta su osnovne linije humora, i tu KEANU ne nudi nikakva iznenađenja.

Štaviše, imamo neke ponovljene situacije tipa ubijanje javne ličnosti koja igra samu sebe, a to smo već imali u ZOMBIELANDu, s tim što ovde žrtva nije Bill Murray već Anna Faris.

Ono što mi je dodatno smetalo u filmu jeste ceo taj trend baziranja humora na aktuelnim stvarima iz popularne kulture što naravno itekako oročava dejstvo samog dela. Ponekad je to zaista jako velika šteta, recimo u slučaju TEDa, dočim ovde zbilja ne moramo baš mnogo da žalimo jer KEANU je efemeran kako god okrenemo, ali svakako da Atenziov napor da se to vizuelno uobliči neće dovoljno priznat u budućnosti, naprosto zato što je utrošen na sadržaj koji to ne može da iznese.

* * / * * * *

Sunday, April 23, 2017

SAND CASTLE

Novi Netflixov film SAND CASTLE Fernanda Coimbre je prilično dobar combat movie smešten u vreme američke invazije Iraka 2003. godine. Coimbra je ovim filmom pokazao da je njegov obećavajući brazilski debi dobro nagovestio kako je reč o reditelju vrednom pažnje a posle ovog posla nema čega da se stidi u pogledu onoga što može da pruži. SAND CASTLE je muški režirana studiija o jednom vodu američkih vojnika od početka rata do kraja njihovog zajedničkog služenja. Kakav je sam rat u Iraku, takva je i ova priča - smenjuju se podmukle borbe, napadi mučki iza leđa sa besmislenim pokušajima da se uspostavi nekakav funkcionalan sistem sa lokalcima i postepeno razočaranje samih vojnika koji daju živote a ne mogu ništa da promene.

Film ima jasnu karakternu transformaciju među svim junacima, a naročito kod glavnog kojije otišao u vosjku jer nije mogao na koledž i na kraju je završio praktično adiktovan na rat i pokušaj da mu ulije smisao.

SAND CASTLE nije THE HURT LOCKER, nema tako snažnu psihološku dimenziju niti se bavi takvom vrstom suspensea u ključu "nadnice za strah" i u tom pogledu više podseća na priče iz vojničkog života kakve je snimao Oliver Stone gde se kombinuju vojna dešavanja sa potpunom impotentnošću njihovih političkih posledica.

Glumački ansambl predvodi Nicholas Hoult koji je odličan i pouzdan u glavnoj ulozi, Logan Marshall Green donosi graviti kao oficir koji pokušava da motiviše vojnike u opštem besmislu a Henry Cavill uprkos visokom billingu nudi osveženje u glumačkom opusu kao svojevrsni antiheroj filma, cinični specijalac kog zatiču u jednom od gradova.

Coimbra jako efektno rekonstruiše iračke lokacije na budžetu koji možemo smatrati skromnim ali dovoljnim. Fotorgafija Bena Richardsona je odlična a široki planovi kojima se Copimbra koristi sugerišu da je pre Netflixovog pickupa ovaj film bio namenjen bioskopskom prikazivanju, bez ikakve dileme, i siguran sam da bi sam po sebi funkcionisao dobro na velikom ekranu.

Coimbrine scene borbe su efektne i precizne, prilično old school i ubedljive, tako da me ne bi čudilo da se ovaj film protumački kao showcase za razne stvari. Rekao bih da je SAND CASTLE vrsta filma kakve bi recimo Dragojević dobijao da radi na bazi LEPIH SELA da je ostao u Americi.

SAND CASTLE ne nudi puno toga novog ali ono što nudi radi dosta dobro i mislim da oni koje zanima ova vrsta filma ne treba da ga propuste.

* * * / * * * *

GOING IN STYLE

Pogledao sam rimejk Brestovog GOING IN STYLE, u režiji Zacha Braffa. Za razliku od uglednih profesionalaca koji su igrali u Brestovom filmu, ovde glavne uloge igraju megazvezde, oskarovci, i dalje aktuelni glumci koji su daleko od mirovine - Michael Caine, Morgan Freeman i Alan Arkin. Nažalost, ovaj film ne dobacijue do kvaliteta koji bi ovakvi glumci morali da privuku u pogledu scenarija i režije. Nažalost, samo je u teoriji film koji režira Braff, piše Ted Melfi i slika prekaljeni Rodney Charters obećavao visok nivo. Nažalost, niko od članova ove ekipe nije doneo ništa neophodno da bi film postigao onaj "dodatni kvalitet", iznad krajnje mediokritetske zabave koja je pre za televiziju nego za bioskop.

U tom smislu, GOING IN STYLE je propuštena prilika, film u kome je previše sposobnih kadrova da bi bio nepodnošljiv, ali isto tako i ostvarenje u kome niko nije imao jasnu ideju šta zapravo želi da postigne, izuzev tezge za tri zvezde i malo društvene kritike koja je dobrano obajatila.

* * / * * * *

Thursday, April 20, 2017

BURNT

BURNT Johna Wellsa je nastao u miljeu nezavisnog filma iako bi to morao biti tipičan primer kvalitetne mejnstrim zabave. Stephen Knight je napisao scenario o autodestruktivnom kuvaru koji posle poročne faze u životu i skandala u Parizu dolazi da se izbori za treću Michelin zvezdicu u Londonu. Okuplja svoju ekipu kuvara, profesionalaca na koje se ranije oslanjao i kreće putem iskupljenja.

Wells režira priču kao triler, kao heist movie, kao priču o lopovu koji planira veliku pljačku, ali film je zapravo o kuvanju i onim instancama haute cuisinea u kojima kuvanje prerasta u nešto više. U tom smislu, kada bi ga tumačili po Kaminskom, ovaj film ima svojstva heist filma, sve zajedno sa homoerotskom dimenzijom odnosa između naručioca posla i harizmatičnog izvršioca.

Ono gde film ponajviše iskoračuje u nešto što nije mejnstrim, iako po svom sadržaju i to jeste deo glavnog toka, jeste upravo imaginarijum jedne tako "miroljubive" delatnosti kao što je kuvanje, u kojoj se akcija dešava na daskama za sečenje i u tiganjima, a odnosi među likovima se rešavaju kroz razgovor odraslih ljudi. Čini se da je upravo ta dosta old school postavka i dovela do toga da film u izvesnoj meri bude odbačen kao "staromodno" koncipiran jer je ušao u taj indie niche kome u suštini ne pripada.

Ipak, sasvim sam siguran da će vremenom na kućnim formatima i na televiziji nadoknaditi pažnju koja mu nije pružena u bioskopima.

Bradley Cooper igra naslovnu ulogu, a Wells je uspeo da sakupi All-Star glumačku ekipu ali da njome ne preoptereti film, i svakoga uspeva da stavi u funkciju. Stoga, Bradley Cooper potvrđuje da je zvezda i zašto je zvezda jer uspeva da iznese priču i opravda Wellsovu odluku da ga stavi u centar pažnje filma i nasuprot tolikom udruženom talentu. U maniru holivudske zvezde stvara varljivi utisak lakoće, a takav efekat proizvodi i ostatak segmenata ovog filma. Otud je vrlo lako potceniti ga, ili ga prepoznati kao neku svakodnevnu pojavu. Međutim, plašim se da je na savremenoj sceni ovakav film prilično unikatan.

* * * / * * * *

Wednesday, April 19, 2017

Защитники

Pogledao sam rusku varijantu AVENGERSa, mada po zapletu je najsličniji SUICIDE SQUADu. Reč je o filmu Защитники Sarika Andresjana. Za razliku od pomenutih američkih filmova, Защитники nisu bazirani na stripu, ali se film u potpunosti oslanja na imaginarijum stripa i na imaginarijum ekranizacija stripova. Dakle, ideja je jasna, Andresjan je snimio film koji treba da parira MCU i DCEU filmovima na tržištu, i prava je šteta da posle uspešnog primera copywooda koji je radio Fjodor Bondarčuk nije uspeo da produži taj niz.

Međutim, unutar svega onoga što nije dobro u filmu Защитники ima i jednu vrlo paradoksalnu vrlinu. Naime, verzija za Zapad koju sam imao prilike da gledam i koja je nešto malo kraća u odnosu na rusku, traje oko sat i po, i zapravo smešta pulp format stripa u pravu minutažu. U suštini, američke ekranizacije stripova sa svojim epskim trajanjem i strukturama i enormnim budžetima, iskoračili su u format “značajnih priča”, vrednih mitova maltene biblijskih dimenzija, ali su na kraju uspela da povremeno zaista i dostignu takav sadržaj, kao što se recimo desilo ove godine u LOGANu. Međutim, AVENGERS svakako nije to i paradoksalno Защитники to jako dobro razumeju. Ali, nažalost, taj opšti B-movie feel je sve što su shvatili.

Sve ostalo je nažalost pogrešno. Specijalni efekti su ambiciozniji u zamisli nego u realizaciji, ali su nažalost efekti ponajmanji problem. Andresjan govori o timu mutanata koji su stvoreni u vreme SSSRa kao odgovor na američke superheroje, i zbilja moći su im vrlo slične onima koje imaju AVENGERSi, iako su u suštini sličniji X-MENu i FANTASTIC FOURu po origin storyju, međutim tu celu stvar nije uspeo da iznese pripovedački, ni na nivou ritma, ni na nivou postavke, niti kroz glumu. Prosto, očigledno je da strip ekranizacije imaju bitno složenije mehanizme nego što se spolja čini. Stoga, paradoksalno, ovaj film je možda u domenu efekata ponajbliži AVENGERSima.

Sovjetski superherojski tim je bio zanimljiv element raznih stripova, Ennisov BOYS mi pada na pamet, ali u svakom slučaju, Andresjan ih nije tretirao iz te vizure, već naprotiv sve je postavljeno sa najmanjim nivoom inventivnosti, kao vrlo straight origin story. Ipak, ono što paradoksalno pomaže ovom filmu jeste ta transformacija formata pa i inferiornost jer na neki način ponovo imamo one inferiorne proizvode koji nastaju kao nusprodukt Hladnog rata. Kao što je ranije bio ruski RAMBO, sada je tu ruski AVENGERS, ali na svu sreću, Rusi sada imaju i kvalitetan Copywood.

Sam zaplet, sa rogue superjerojima iz vremena SSSR koji rade za vojsku, i naravno, njihovim pripadnikom koji se oteo kontroli, jako podseća na sukob sa Enchantress u SUICIDE SQUADu. Čak i toranj-antena koji gradi supervillain u filmu jako podseća na ono što gradi Enchantress. Ipak, ono što je izostalo su harizmatični glumci, grit i dobar banter.

Paradoksalno, u epohi kada je kroz MCU i DCEU potpuni pulp počeo da dobija neverovatno skupe i ambiciozne ekranizacije, Защитники uspeva da bude film koji će sve to vratiti campy korenima i koji će u tom domenu biti percipiran kao parodični promašaj.

Ako tome dodamo dodatni paradoks da osnovni problem nije ni u tehnologiji, pa ni u produkciji ili efektima, već upravo u režiji, možemo slobodno da kažemo kako verovana najmanje kreativan period u istoriji Holivuda kad je reč o prilivu originalnih ideja, ipak iziskuje krajnje jedinstvenu kreativnost u pokušaju da se ti preuzeti IPjevi nekako upriliče.

Za razliku od Bondarčukovog filma, Защитники je prošao tek podnošljivo na ruskim blagajnama.

* 1/2 / * * * *

Bычислитeль

Pogledao sam Bычислитeль Dmitrija Gračeva, zanimljiv ruski SF, u produkciji Fjodora Bondarčuka. Zanimljivo je da posle vlastitog diptiha po Strugackim, odnosno posle najnovijeg filma, Bondarčuka možemo prepoznati kao jednog od najozbiljnijih faktora u ruskom SFu. Iako bez ikakve sumnje fantastika zanima i Bekmambetova, za Bondarčuka možemo reći da je sklon ortodoksnijim SF formama a Bычислитeль je to u najčistijem smislu.

Film je snimljen po originalnom scenariju ali premisa deluje kao da je nastala po nekoj priči iz Siriusa ili iz nečega što smo čitali u ediciji Kentaur. Reč je o dosta tipičnoj istočnoevropskoj SF postavci koja nije fokusirana na zabavu. Dakle, hiljadu godina posle početka kolonizacije drugih planeta, na jednoj od njih, grupa ljudi biva prognana iz polisa u pustoš gde treba da dođe do njihove smrti. Umesto smrtne kazne, ljudi naprosto ivaju isterani u opasnu močvaru kroz koju su primorani da lutaju jer postoji mogućnost da će stići na mitsko Ostrvo sreće o kome se ispredaju bajke ali niko baš i nije siguran da li ono zaista postoji.

U novoj grupi prognanika nalazi se i naslovni junak, jedan od savetnika Predesednika koji rukovodi kolonizovanom planetom. Kao čovek sistema, on ima specifičnu agendu kako da preživi ovu smrtonosnu avanturu.

U najvećem delu Gračevljev film je duo drama, snimljena na vrlo zanimljivim lokacijama, sa interesantno osmišljenim primercima vanzemaljske flore i faune koji prete osuđenicima koji lutaju kroz pustoš. Odnosi među junacima dati su prevashodno u formi problemske drame, sa dosta polemičkih tonova i sve to je solidno kombiovano sa SF trilerom.

Lokacije su izvanredne, dizajn samih robijaša je minimalistički i solidan. Dizajn kudikamo pada u svakom pogledu u prikazima pripadnika tog represivnog sistema koji izbacuje osuđenike.

Konačno, jasna je ambicija autora da ovo bude prevashodno studija karaktera sa SF elementom u pozadini, i da se otvori mogućnost komunikacije sa ljubiteljima različitih elemenata kojima se koristi. I Gračev u tome načelno uspeva. Bычислитeль će biti zanimljiv ljubiteljima SFa, kao i onima koje više zanima politička alegorija, naročito ako imamo u vidu da Gračev verovatno jasno aludira na Rusiju, u maniru istočnoevropskog SFa koji je sklon takvim vidovima kritike sadašnjosti.

Svi elementi koje znamo iz istočnoevropskog SFa su tu uključujući i univerzalna imena po kojima se ne može direktno prepoznati nacionalnost likova. Ako imamo u vidu da film nije nastao po romanu, ovo deluje kao znalački retro detalj kojim Gračev jasno stavlja publici do znanja na koju se tradiciju nadovezuje. Time sebi naravno otvara i veće mogućnosti za društvenu kritiku.

Ono što film ipak definitivno nema jeste izrazita inovacija, i svežina. Izuzev lokacija i njihovog tretmana, sve ostalo u filmu je dosta uhodano, i ono što je dobro nimalo nije novo. Vinnie Jones u ulozi jednog od negativaca sugeriše da su producenti imali i neke exploitation namere sa ovim filmom. Međutim, na kraju čini mi se da će ovo delo najbolje funksiionisati baš među fanovima žanra koji umeju da uživaju prepoznavanju nekih relikata žanrovske tradicije i koji ne zahtevaju od filma neprekidne atrakcije i novitete.

* * 1/2 / * * * *

DRAGONBALL EVOLUTION

GHOST IN THE SHELL i POWER RANGERS su simptomi novog trenda u Holivudu a to su ekranizacije manga i anima. Iduće sezone stiže Cameronova produkcija BATTLE ANGEL ALITA, a iznova se oživljava i AKIRA. Dakle, trend koji je začet početkom dvehiljaditih ali nije zaživeo, sada se iznova aktuelizuje u punoj snazi. U to ime, dobro je prisetiti se filma DRAGONBALL EVOLUTION Jamesa Wonga. Svojevremeno je ovo trebalo da bude značajna manga adaptacija studija Fox da bi na kraju, zbog rizika od gubljenja prava, nastao film od 30 miliona dolara koji je nastao pod pretnjom štrajka scenarista.

Ono po čemu je danas DRAGONBALL EVOLUTION značajan jeste činjenica da su u njemu glavne uloge odigrali Justin Chatwin i Emmy Rossum koji će dve godine kasnije sa velikim uspehom zaigrati u seriji SHAMELESS. Ne znam koliko je ovaj film uticao da oni budu pozvani u podelu, ali svakako da njih dvoje ponajviše od cele podele pokazuju znake života i nekakve energije.

Scenarističku adaptaciju potpisuje Ben Ramsey, autor nekoliko kultnih skriptova i DRAGONBALL EVOLUTION je trebalo da bude njegov prodor u mejnstrim. Nažalost, Ramsey nije imao sreće i na kraju je praktično velikim delom potonuo u opskurnost baš zbog ovog filma. Ipak, u to vreme on je bio tražen scenarista i jedan od prvih adaptatora stripa LUKE CAGE u vreme Avija Arada.

Wong je ovaj film radio bez Glena Morgana, i nažalost, slično filmu ONE sa Jet Lijem, nije snimio dobar film, premda je FINAL DESTINATION bio dobar presedan. Nažalost ovo je šarena, konfuzna hrpa scena koja po svom odsustvu narativne koherentnosti umnogome podseća na loše japanske live mange. Kad se tome doda dosta slab dizajn likova, i budžet koji ne može da isprati zahteve zapleta, rezultat je zaista poražavajući za film major studija.

DRAGONBALL EVOLUTION ima puno sličnosti sa POWER RANGERSom, i na nivou imaginarijuma i na nivou očekivane transformacije likova, i u tom pogledu jako je zanimljivo napraviti poređenje i konstatovati koliko je uspešno Dean Israelite (doduše sa tri puita više novca) rešio neke vrlo slične probleme.

Monday, April 17, 2017

PAPERBACK HERO

Pogledao sam PAPERBACK HERO Anthony J. Bowmana, australijsku romantičnu komediju koju je Hugh Jackman snimio neposredno pre selidbe u Holivud. I zbilja, posle ovakvog filma nema nikakve dileme kako su sva vrata tako brzo postala otvorena za Jackmana.

Hugh Jackman igra naslovnog junaka, australijskog kamiondžiju koji pod pseudonimom piše ljubiće, krijući od svoje okoline da se bavi tako "sramotnom" i "nemuževnom" rabotom. Kada ljubić koji je potpisao imenom svoje simpatije i najbolje prijateljice postane hit, izdavači dolaze u njegovu zabit sa namerom da je odvedu u Sidnej i upoznaju sa javnošću. Prijateljica prihvata da učestvuje u njegovoj laži ali onda razne komplikacije počnu da se javljaju.

Bowmanova evidentna inspiracija je Hawks, ali ne samo u načinu na koji tretira njihovu screwball romansu već i po tome kako prikazuje njihov profesionalni život. Ljubavne i komične scene su žanrovski tačne ali su zato scene sa njegovim kamionom, odnosno sa njenim avionom za zaprašivanje podjednako uzbudljive. Bowman zaista maksimalno koristi sve ambijente i situacije koje mu se nude, i kada se tome doda fascinacija glavnog junaka Roy Orbisonom i Jackmanovo iskustvo nastupa u muzičkom pozorištu, PAPERBACK HERO je školski primer maksimalno postignute ekspresije na vrlo umerenom budžetu.

Claudia Karvan je odlična partnerka Jackmanu i kanališe svojevrsnu Katherine Hapburn njegovom Gary Cooperu. Ruralne australijske lokacije svemu daju posebnu draž, i film pored hawksovske ima staloženost i scenarističku solidnost britanskog romcoma čemu doprinose i nesumnjivi kolonijalni relikti ruralne Australije.

Anthony J. Bowman je uzeo premisu koja je trošena na raznim nivoima i uz dvoje odličnih glavnih glumaca uspeo da je udahne novi život. Stoga PAPERBACK HERO spada u red onih romantičnih komedija koje uvek mogu biti aktuelne. 

* * * / * * * *

AS PIK

Reprizirao sam AS PIK: LOŠA SUDBINA Draška Đurovića u sklopu nekog istraživanja. Koliko god da mi je onomad delovalo deplasirano da pišem o ovom filmu, ipak mislim da ga treba živopisati za potrebe evidencije.

Đurović je čudan svat i jedna apartna pojava u regionalnoj kinematografiji. S jedne strane, on je uspeo da napravi minimalan ali na bizarnom nivou dosledan opus u kome prikazuje svoju generalnu okrenutost repertoarskom filmu. Međutim, u svakom od tih filmova je želeo da unese i nešto od te tako tipične regionalne okrenutosti "velikim temama", pa bilo da je reč o kriminalu devedesetih u ROĐENIM SJUTRA, političke trzavice u DESANTU NA PRČEVO ili ratovi devedesetih u AS PIKU.

Stoga, Draško Đurović je na neki način regionalni Uwe Boll jer za razliku od drugih reditelja koji imaju čak i eksplicitne simpatije za njega, Đurović ga kanališe na suštinskom i potpuno iskrenom nivou. Njegovi filmovi dobacuju do Bolla ali ne žele da budu ni treš, niti exploitation, žele da budu baš dobri repretoarski filmovi sa dubinom i u tome ne uspevaju.

AS PIK je tipičan primer tog pristupa. U njemu ništa nije toliko loše na nivou ideje koliko je sve ridikulozno realizovano. A validnost ideje je potvrdio ČETVRTI ČOVEK koji je zapravo isto ovo, samo urađeno bolje. Na nekom nivou, Đurovićev film je čak i hrabriji jer u glavnu ulogu postavlja totalnog antiheroja, koji se seća "svega" i ni zbog čega se ne kaje...

Međutim, isto tako, Đurovićev film posle prvih pet minuta koji su korektni, pa čak i obećavajući, kreće da tone u jedan žanrovski melanž između teatralne studije karaktera, trilera i tarantinovske persiflaže prepune bizarnih dijaloga. Možda je već Michael Madsen u podeli signal da se traži tarantinovski vajb, koji proističe i iz vezanosti za jednu lokaciju i napeto opsadno stanje u ključu DESPERATE HOURSa, međutim Obrad nenezić i Đurović nisu kadri to da iznesu. Film bi svakako bio kudikamo podnošljiviji da je bilo malo više kritičnosti prema pojedinim najproblematičnijim dijalozima u montaži, i to naročito onim kojima nije mesto u ovom filmu već u nekom neuspelom pozorišnom komadu "krvi i sperme".

Sami dijalozi sugerišu da je možda čitav ovaj scenario nekada postojao u formi slabog pozorišnog komada.

Slično ČETVRTOM ČOVEKU, temu ratnih zločina AS PIK koristi kao McGuffin, i uprkos tome što ima jasnu antisrpsku agendu tipičnog crnogorskog "pranja ruku" od svega, nesumnjivo je da ovu "temu" dosta jasno i dosledno žanrovski koristui. U tom pogledu, zanimljivo je da u filmu jednu malu ulogu igra SNSov kadar Rastko Janković koji u svojim pokušajima da rukovodi našom kienmatografijom dosta insistira na "nacionalnom interesu" koji ga evidentno nije mnogo zanimao pre nekoliko godina kada je glumio u ovakvom filmu i još pevao naslovnu pesmu.

Uprkos tome što u načelu možemo reći da je jugoslovenska kinematografija imala pozitivna iskustva sa žanrovskim filmom, upravo naslovi poput AS PIKa bivaju potegnuti kao argument da našem podneblju ne prija ovakav filmski izraz.

Friday, April 14, 2017

LJUBAV ILI SMRT

Pogledao sam LJUBAV ILI SMRT Danijela Kušana, treći film u novom serijalu o Koku. U ovom filmu nema detektivskog slučaja jer je misterija u samom glavnom junaku i njegovoj nesposobnosti da prepozna pravu ljubav.

Kušanov roman je adaptirao njegov sin i ovo je u čitavom serijalu daleko najzanimljivije postavljen film, i scenaristički i rediteljski. Kušan se dosta poigrava idejama meta-fikcije, jave i sna, fantazije i realnosti, ali i vremenskim tokovima koje meša kroz zanimljivu mozaičnu dramaturgiju. Jasno je da u ovom filmu Koko postaje tinejdžer i da Kušan računa na to da su gledaoci rasli uz serijal tako da su i gledaoci kojima se obraća spremni za formalno zahtevnije zahvate. Hrabrija formalna rešenja sugerišu da je Kušanova arhaičnmost postupka u ranijim delovima ipak imala dosta veze sa određenim pretpostavkama o percepciji filma kod ciljne grupe.

Iako je LJUBAV ILI SMRT uronjen u teme puberteta i nametanja muško-ženskih odnosa kao glavne životne teme, zanimljivo je to da u njemu uopše nema seksa, i da uprkos uplivu tema supkulture (recimo, Koko se bavi fudbalom a njegova sestra svira u bendu, i obe ekipe imaju svoje žurke u klubovima) nema i upliva seksa. Dakle, Kušanov film ima u sebi to jedno vanvremensko svojstvo svojstveno dečkoj produkciji da je malo izmaknut iz sadašnjosti i potencijalno ipak prijemčiv gledaocima kojima se na kućnim formatima dopao prvi film, a ne samo onima koji su "odrastali" uz serijal. To sve deluje kao mudar poslovni potez ali ne znam da li na kraju zadovoljava tinejdžersku publiku.

Rekonstrukcija epohe je ponovo zanimljiva a Kušan je kao i u svemu ostalom i u tome razigran. Film ima muzičku numeru koju izvodi Fru fru, devojalčki bend iz filma koji podseća na Banglese, odnosno Cacadou Look ali je pomalo teško odrediti kada se tačno dešava film. Naime, Koko nosi majicu sarajevske Olimpijade što znači da bi to moglo biti 1984. ili 1985. ali devojke slušaju FIT čiji je prvi album izašao kasnije. Međutim, FIT je kao bend krenuo 1982. godine tako da su možda junaci ovog filma samo early adopteri, ili je naprosto greška kao Smithsi u STRANGER THINGS.

Regionalne kinematografije su poslednjih godina praktično opterećene mladima, pre svega kroz seriju debitantskih filmova koji komodifikuju teško odrastanje i snalaženje i tranziciji. Ako izuzmemo slovenačke filmove za mlade koji svake godine nude ponešto zanimljivo, LJUBAV ILI SMRT je jedan od rekih radova te vrste u Hrvatskoj.

* * * / * * * *

Thursday, April 13, 2017

ZAGONETNI DJEČAK

Pogledao sam ZAGONETNOG DJEČAKA Dražena Žarkovića. Reč je o drugoj adaptaciji romana Ivana Kušana u novoj inkarnaciji kojom rukovodi njegov sin Danijel. Na ovom filmu scenarista je bila Hana Jušić koja je prošle godine postigla veliki festivalski uspeh filmom NE GLEDAJ MI U PJAT. Kao saradnici na scenariju potpisani su i mlađi Kušan i reditelj Žarković.

Žarković na nivou rediteljskog koncepta ne pravi nikakav iskorak u odnosu na Kušana. Tu je glumačka ekipa iz prvog filma a tu je i rediteljski koncept u kome film smešten u sedamdesete umnogome i podseća na filmove iz tog vremena.

U novom filmu, Koko i njegov novi najbolji drug sumnjiče dečaka koji ide sa njima u razred jer ima neke sumnjive nekonzistentnosti u tome kako se predstavlja. Međutim, ovde i romantični zaplet dobija na težini jer im se u istrazi pridružuje i jedna drugarica.

Ono što je suštinski bolje od prvog filma jeste uvođenje Karla Maloče, dečaka glumca koji je pre godinu i nešto bio jedan od najharizmatičnijih učesnika serije CRNO-BIJELI SVIJET. I on je već i kod Žarkovića pokazao da ima “nešto” i da se izdvaja, mada to nije do kraja bilo artikulisano.

Ako imamo u vidu jasnu konzistentnost rediteljskog postupka, možemo slobodeno reći da je Žarković pokušavao da isprati Kušanov koncept iz prvog filma i da nijedan član ekipe nije mogao da doprinese nekim suštinskim promenama u postupku. Ipak, čini se da je ZAGONETNI DJEČAK kudikamo napetiji od prvog filma, iako se o punokrvnom suspenseu ne može govoriti.

Posle ZAGONETNOG DJEČAKA usledio je sequel LJUBAV ILI SMRT a posle njega i prequel. Međutim, kao i LJUBAV ILI SMRT i ZAGONETNI DJEČAK je ranije već ekranizovan kao televzijska mini-serija. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, April 12, 2017

KOKO I DUHOVI

Pogledao sam KOKO I DUHOVI Danijela Kušana, adaptaciju jednog od najpopularnijih romana za decu u istoriji hrvatske književnosti. Avanture dečaka Kokoa već su ekranizovane, a Ivan Kušan, otac reditelja i scenariste ovog filma, bio je dosta aktivan u našoj kinematografiji. On je pisao film Krsta Papića o Tesli, kao i Ivandinu adaptacija Pavaa Pavličića UBISTVO U ŠKOLI.

Koko je prethodno obrađen u dvema televizijskim serijama a novi serijal filmova iznedrio je četiri naslova koja su imala dosta solidnu gledanost za hrvatske uslove.

KOKO I DUHOVI je priča o dečaku koji se doseljava u Zagreb iz mesta Zeleni Vrh u kome je sa svojim drugarima rešio jednu misteriju. U Zagrebu međutim dečak ubrzo primećuje neke nove neobične stvari i očinje da istražuje pojavu koja deluje na neko spektralno prisustvo pokojnog komšije.

Kušanov roman bi se žanrovski mogao definisati kao misterija sa elementima trilera za decu, i Danijel to sve režira u dosta svedenom ključu, bez prevelikog intenziteta ili izražene vizuelne ili pripovedačke maštovitosti. Film se dešava u sedamdesetim ali nažalost i izgleda kao dečji film iz tog vremena, u čemu je autor uspeo ako je to bila namera ali nešto nisam siguran.

Vizuelni izraz je konzistentan ali dosta flah, deca glumci su solidni ali bez velike harizme kojom bi digli film na viši nivo i sve u svemu, KOKO I DUHOVI nikada ne prelazi nivo korektne ekranizacije. Ipak, u trenutku kada je STRANGER THINGS dao naročitu validnost baš ovakvim pričama, iako Kušanov rukopis nije Amblin per se, onda KOKO I DUHOVI, snimljen 2011. godine, neumitno biva gledan na drugi način.

No, ipak, činjenica da je serijal ostvario dobre rezultate, govori da je na kraju krajeva takav prosede iskomunicirao sa ciljnom grupom. S jedne strane, holivudska paradigma vizuelno maštovitih i agresivnih vizuelnih rešenja u dečjem filmu ne mora nužno biti jedina prisutna, i moguće je da baš smireniji stil prija deci, a opet, pitanje je koliko deca zapravo odlučuju u pogledu toga šta će gledati. Pa ipak, činjenica da je u ovoj inkarnaciji snimljen već četvrti film sugeriše da se na terenu ipak stvorila nekakva fanbaza, i da je to nekoj kritičnoj masi bio prihvatljiv film. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, April 11, 2017

MINE

Fabio Guaglione i Fabio Resinaro snimili su film MINE u trenutku koji je delovao kao najpogrešniji ali je onda mudro sačekano sa izlaskom filma i dobio je na relevatnosti. Naime, kada je počeo da snima MINE, Armie Hammer je bio holivudski hunk u usponu, ali kada je stigao u postprodukciju bilo je jasno da od tog uspona za sada nema ništa. Neki od njegovih najboljih radova, kao recimo THE MAN FROM UNCLE prosto nisu proradili, i bez obaveznog superherojskog serijala - pošto mu je izmakao Millerov JUSTICE LEAGUE - Hammer se našao na nizbrdici. Međutim, taj pad je usporio kroz nekoliko indie i art house rola, tako da MINE izlazi u momentu kada je Hammer naređao nekoliko respektabilnih rola.

MINE je u svojih prvih deset minuta akcioni triler o dvojici marinaca poslatih da ubiju islamističkog vođu. Do kraja prvog čina, pretvara se u ironični high concept o dva čoveka zarobljena na minskom polju, da bi potom u sledeća dva čina naizmenično nudio vrlo efektne, čak i vrlo uzbudljive scene sa znacima popuštanja u odnosu na koncept.

Armie Hammer je u ovom filmu pokazao da može sam da iznese rolu nekakvog CAST AWAY profila. Njegovo lice je ekspresivno, telo mu je filmično i potpuno je uverljiv kao marinac, međutim kao da dva Fabija nisu baš sto posto bili sigurni u to tako da neumitno ulaze u dijalošu formu - marinac stoji na mini i počinje da komunicira sa meštanima koji možda jesu a možda i nisu plod njegove mašte, zatim se vraća u sećanja, u flešbekove u kojima saznajemo njegovu prošlost koja ga je možda dovela do toga da ode u rat, i na kraju kreću da se prepliću san, java i halucinacija.

Ideja da se akcioni triler o black ops akciji u pustinji izrodi u egzostencijalističku ili čak ekspresionističku priču na tragu Camusa ili Kafke nije nezanimljiva, ali dva Fabija žele i Camusa i Kafku i suspense.

I u svemu tome na mikro-nivou manje-više uspevaju. Film odlično izgleda. Snimljen je na skromnom budžetu ali mu ništa ne fali, visoko je estetizovan, a Hammer vredi svakog dinara koliko je koštao. Međutim, obilje ideja rezultira filmom koji je za početak predug a zatim i prenatrpan različitim pristupima daljoj eksploataciji situacije.

MINE ostaje zanimljiv pokušaj, i odličan showcase za Hammera i dva Fabija. Ipak, nedostaje mu još dosta da bude sasvim zadovoljavajuća celina. 

* * 1/2 / * * * *

AFTERMATH

AFTERMATH Elliotta Lestera po scenariju španskog prevashodno žanrovskeg specijaliste Javiera Gullona, trebalo je da posluži kao prestige picture za Arnolda Shchwarzeneggera. Nažalost, Arnie nije Jim Carrey da lako prenosi svoj komičarski schtick u dramske uloge, niti da proizvede efekat tragikomedije tako da je ovo film u kome sve vreme prisustvujemo nečemu što bismo u svakoj drugoj situaciji nazivali vanity projectom, pod uslovom da je Arnie u situaciji da isposluje tako nešto.

Međutim, pogledajmo istini u oči, Arnie je davno davno bio najveća bioskopska zvezda i paradoksalno, vrlo brzo se popeo na vrhunac popularnosti i izgubio sboj box office mojo. Arnieja je i dan-danas prototip bioskopske zvezde iako zapravo nije ni približno imao seriju blokabstera kao Tom Cruise, Mel Gibson ili Will Smith. U određenom smuslu, Arnie je ipak ostao simbol blockbuster glumca kako zbog ikoničnosti likova koje je igrao tako i zbog specifičnog glumačkog detalja - on teško da bi mogao da igra u bilo čemu što nije neka vrsta žanrovske estetizacije, a što u svojoj vrhunskoj formi posamtramo kao komercijalni film.

Dakle, nema Arnold neki range kojim bi mogao da iskorači izvan tog blag komično tretiranog akcionog ili SF miljea, a AFTERMATH je sve suprotno od toga. Ne kažem da je svaki eksperiment zabranjen, ali ovaj svakako da mu nije bio potreban.

Arnold se već godinama babi, i u tom procesu pretvaranja u babu sebe jeste žestoko poništio u odnosu na ono što je bio. U AFTERMATHu je bio spreman sebe potpuno da poništi, međutim u underplayu kome je u očaju pribegao Lester, Arnold nema šta da pruži. Svakako, da Arnoldovo izbrazdano lice i prilično bizarno telo govore mnogo toga, ali to čine u filmu kao što je Ayerov SABOTAGE gde može da se pravi refleksija Arnoldove žanrovske zaostavštine, ne u ovoj melodrami o gubitku i osveti ali onoj osveti koja je brzopotezna i nekatarzična iako se katarza očekivala.

Scoot McNairy nasuprot Arnolda je pravi izbor za ovaj film, ali ni činjenica da njegov lik ne uspeva da zaživi bitno bolje pokazuje da je problem ne samo u Arnoldu već i u Gullonovom sceanriju.

Gullonov scenario je dosta dobro osmišljen u tome kako tretira bitne plot pointe ali ne nudi mnogo sadržaja na putu između plotpointa i u tom pogledu jedini način da se to zabašuri bio je da ljudi dugo ćute, gledaju i rade svakodnevne stvari. Sa glumcem koji je sve sem ne svakodnevan kao što je Arnold, to nije moglo da se uradi.

Lesterova režija je nažalost onoliko dobra koliko su glumci i scenario. Stoga efektne su one zanimljivo koncipirane scene i upečatljivi su oni likovi koje igraju bolji karakterni glumci, dakle Scoot McNairy. Lester u tom smislu nije suštinski gori od drugih reditelja sa sličnim limitima ali je za razliku od njih radio film sa glumcem koji je nosio veliki rizik.

I taj rizik se ispostavio kao opravdan. 

* * / * * * *

Sunday, April 9, 2017

BOYKA

BOYKA Todora Čapkanova je prvi film u UNDISPUTED serijalu u kome je junak veći deo filma nas slobodi. Objektivno gledano u tom rešenju se mogla naći velika klopka jer veliki deo tog DTV šmeka u serijalu i proističe iz te svedenosti postavke i smeštanja u zatvor. S druge strane, prvi film je snimio Walter Hill i to je bio njegov poslednji dobar i ozbiljan film. DTV renesandsy vodio je Isaac Florentine, koji se ovde pojavljuje samo kao producent.

Čapkanov se međutim odlično snašao u ulozi reditelja i uprkos tome što mu ovo nije bio debi, odnosno nije ono što mu je do sada prepuštano da radi a to su SyFy Channel i Asylum radovi, pokazao je da može da ponovi ono šo čemu je Florentine poznat u pogledu akcije, ali i da na nivou same priče i melodrameske potke sve režira sa jednim drskim minimalizmom iz “less is more” ključa tako da pored hiperkinetičnosti, BOYKA ima neki vrlo poseban gritty identitet na nivou prikaza junaka i njihovih odnosa. U filmu nema comic reliefa niti spontanog humora, sve je sumorno i tvrdo.

Akcija je odlična, a drago mi je da sam prepoznao neke koreografije na nivou pojedinačnih udaraca iz JESENI SAMURAJA i u BOYKI pošto ga je radila ista kaskadesrska ekipa. Naravno, sam način snimanja akcije je drugačiji, BOYKA se bazira na agresivnim zvučnim efektima i agresivnim pokretima kamere u pokušaju da se akcija zabeleži integralno, pto naravno dovodi do raznih egzibicija sa ubrzavanjem i usporavanjem slike. Taj efekat osim u par slo mo akcenata nismo koristili u JESENI jer nam je cilj bio mnogo više mainstream look borbi.

BOYKA želi borbe koje su gritty, energične, jednostavne i kao takve su i napravljene, tako da Čapkanov radi po Florentineovom playvbooku i od njega se ne odmiče. 

Za razliku od trećeg dela, Scott Adkins je ovde jedini značajan akcioni heroj, nema faca kao što je Marko Zaror i uvođenja nekih novih lica. Sve ostalo su kaskaderi ali Scott Adkins itekako može da iznese ceo film kao jedina akciono-glumačka faca.

Činjenica da se ekipa opredelila za ovako svedenu formu pokazuje da Lerneri čuvaju low cost politiku proizvodnje ali da isto tako nemaju nameru da na bilo koji način rizikuju i kompromituju “umetnički integritet” ovog serijala koji se ispostavio kao zbilja kultni produkt kuće Nu Image.

Stoga i ne čudi da je film posvećen sećanju na preminulog Danny Lernera.

* * * / * * * *

Saturday, April 8, 2017

ОЛИМПИУС ИНФЕРНО

Pogledao sam ОЛИМПИУС ИНФЕРНО Igora Vološina, ruski ratni film smešten u dane kada su Gruzini napali Osetiju a onda ih Rusi izbacili odatle. Glavni junaci su mladi Rus koji odlazi u Osetiju da snima retku vrstu leptira koja tamo živi i mlada Ruskinja, novinarka koja dolazi da mu pomogne u njegovoj eksprediciji. Ona mu je drugarica i nerealizovana ljubav iz detinjstva. Kada Gruzini navale oni kreću u bekstvo, između ostalog i zato što su prilikom snimanja leptira snimili i gruzijske trupe kako napadaju prve.

Vološinov film je režiran vrlo propulzivno, izlaže priču u visokom tempu koji ne uspeva da isprati intelekt scenarističkog predloška. U određenom smislu, odav film možemo porediti sa NO ESCAPE Braće Dowdle po tom intenzitetu i svedenosti priče. Ono što je vrlo problematično u scenariju je upravo taj element pokušaja da se dokaže kako je Zapad lagao o napadu na Osetiju. Film je u tom pogledu jako uporan, i jako naivan, i tu medijsku dimenziju dosta pojednostavljuje. Naročito, ako imamo u vidu da zapravo čitav medijski fenomen rata u Osetiji nije prikazan, recimo pojava ruskih trolova na internetu i činjenica da su Rusi prevashodno izveštavali okom kontranapada jer su zapadni mediji bili zauzeti na Olimpijadi u Pekingu.

Međutim, ono što je glavni Vološinov adut je izuzetan rad direktora fotografije Igora Grinjakina koji uspeva da napravi izuzetno vibrantnu atmosferu. Iako film nije found footage, u tim naizgled haotičnim ali zapravo vrlo kontrolisanim pokretima kamere uspeva da ponudi ne samo vsveobuhvatnu sliku lokacija već i dinamične prizore koji se jako efektno sklapaju u montaži u jedan ekspresivan kontinuitet.

U tom pogledu, ОЛИМПИУС ИНФЕРНО zaista deluje kao zanatski odgovor na sirov, dinamičan rukopis nekih mlađih američkih reditelja.

Dve scenarističke greške koje donose Vološin i četvorica scenarista - a to su pre svega taj didaktički segment o “medijskom ratu” i taj narativni okvir u kome junak priča svoju priču kao predložak za film, bez ikakvog naročitog razloga opterećuju jednu filmsku celinu koja najbolje funkcinioše onda kada je najjednostavnija i baš zbog toga što je jako jednostavna.

Neko ko može da pređe preko scenarističkih nedostataka i da se bez ostatka prepusti atmosferi i energičnoj vizuelnosti, ovom filmu može dati i * * * ali ruku na srce, poštena ocena je ipak malo manja. 

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 7, 2017

CITY OF TINY LIGHTS

Pogledao sam CITY OF TINY LIGHTS Pete Travisa, adaptaciju romana Patricka Neatea. Reč je o krimiću koji prebacuje neke od obrazaca proze i ekranizacija Raymonda Chandlera u savremeni londonski milje, među pakistansku emigraciju. To prebacivanje urađeno je uglavnom dobro i uglavnom sveobuhvatno a Riz Ahmed dobija priliku da zaigra tvrdog privatnog detektiva koji istražuje nestanak ruske prostitutke. Travis se vraća u Britaniju posle neuspešne holivudske epizode i ponovo radi film koji mu po kapacitetu najviše odgovara, BBCjevu filmsku produkciju, triler koji se može realizovati okretanjem povišenom realizmu sa korenima u britanskoj televizijskoj estetici i sa političkim tonovima.

Travis je radio ovaj film sa DPjem Felixom Wiedermannom koji je stasavao na britanskoj televiziji i zanimljivo je da u postupku koriste dosta retro digitalnih rešenja. Za razliku od dosta osrednje fotografije u STRATTONu, ovde Felix pruža mnogo jasniju estetizaciju.

Uprkos tome što CITY OF TINY LIGHTS ne dobacuje ni blizu statusa značajnog britanskog krimića svoje generacije, daleko je bolji od onoga što poslednjih godina nastaje u tom žanru, a Riz Ahmed je glumac u usponu i sigurno mu daje nešto viši profile nego što bi inače dobio.

Ukupno uzev, Travis je snimio jedan od onih filmova koje možda nije neophodnoe gledati u bioskopu ali će dugo živeti na ostalim formatima.

* * * / * * * *

Thursday, April 6, 2017

PRESIDENT

Pogledao sam PRESIDENT Mohsena Makhmalbafa, satiričnu priču koja umnogome preuzima obrasce narodne priče ili bajke o diktatoru neke izmišljene zemlje koji tokom puča uspeva da se izvučle od pobunjenika i kreće u bekstvo sa svojim malim unukom. Na tom putu, naravno, diktator otkriva svoju davno izgubljenu ljudskost, suočava se sa posledicama svoje vladavine, nepravdama koje je sam izazivao itd.

Tokom gledanja Makhmalbafovog filma sve vreme sam uglavom imao utisak koliko je Kusturica superioran reditelj u odnosu na njega i kako ponekad deluje da toga nismo svesni. Iako naravno usled Kusturičine eklektičnosti, ne možemo govoriti o nekim njegovim elementima per se, kada posmatramo kako se Mohsen hvata u koštac sa sličnim rešenjima i temama, vidimo da njegov filmski prizor nema ni tu uverljivost, ni tu snagu.

Makhmalbaf takođe svopju priču želi da učini svedenom, da je ispriča u maniru bajke ili narodne priče, da reši mnoge sizuacije kroz muičke ili plesne interludije, da epizodičnu strukturu obogati razmim bravuroznim mikro-celinama, međutim, u tome naprosto nije dovoljno dobar te samo evocira majstora na kog pokušava da se osloni. Uprkos odlasku iz Itana, Mohsen našalost nije uspeo da prevazuiđe one karakteristike tamošnjeg stila po kojima su poznati, i da se uključi na pravi način u druge tokove. zato mu je i ovaj film najbolji kada je u svedenijem i realističkom ključu.

Kao refleksija na Arapsko proleće, ovaj film snimljen na gruzijskom jeziku nažalost ne nudi dovoljno.

*1/2 / * * * *

SLEEPLESS

Pogledao sam SLEEPLESS Barana bo Odara, rimejk filma NUIT BLANCHE Frederica Jardina. Nažalost, holivudski debi mladog nemačkog reditelja nije uspeo da dostigne nivo Jardinovog originala baš u onom aspektu u kome bi američki filmovi trebalo da budu bolji od francuskih a to je visokooktanska bioskopska akcija. Jardinov film je jedan korektan high concept digao na viši nivo izuzetnom propulzivniošću koju je doneo rediteljski koncept i atipično vitalna fotografija Eastwoodovog višedecenijskog DPa Toma Sterna koji je u ovom filmu ostavio utisak da ima itekakvog žara što se ne bi reklo po njegovim "primarnim" projektima. Nažalost, Baran bo Odar nije doneo nikakve novitete u pogledu inscenacije, i ona je uglavnom korektna ali ne naročito nadahnuta.

Ako imamo u vidu da je Baran bo Odar imao naročito kvalitetnu glumačku ekipu koju čine Jame Foxx, Michelle Monaghan i Scoot McNairy i da ih je vrlo slabo iskoristio, pre svega McNairyja, onda promašenost SLEEPLESSa postaje još očiglednija jer ovakva ekipa zaista može da digne film na viši nivo ali Baran bo Odar nije znao kako. To je naročito šteta je mi Foxx i Monaghan deluju kao da su bili spremni da se potrude.

Andrea Berloff u svom opusu ima BLOOD FATHER kao jedna od scenarista. Dok u početku SLEEPLESSa deluje kao da će biti ponovljeno nešto od čvrstine Richetovog filma, već pred kraj prvog čina sve se pretvara u ne naročito zanimljivo bavljenje mehanikom jedne vrlo bajate priče. I to onda Foxxova energija nije mogla da reši stvar.

SLEEPLESS je film koji će možda naći svoje mesto na televizijskom programu i podsećazti publiku kako izgleda mediokritetski film kad ga rade ljudi koji su overqualified za zadatak.

* * / * * * *

Tuesday, April 4, 2017

STRATTON

Pogledao sam STRATTON Simona Westa, film koji bi trebalo da započne seriju ekranizaciju romana Duncana Falconera. Ovaj film je prvobitno trebalo da headlineuje Henry Cavill ali onda je napustio projekat neposredno pred snimanje jer niej bio zadovoljan direkcijom u kojoj sve ide. Cavill je poznat kao pravi naslednik Lewisa Collinsa kad je reč o militarizmu, i pokušaju da igra Bonda, ali mislim da u ovoj fazi svoje karijere Cavill ne mora da snima WHO DARES WINS što STRATTON u svojoj osnovi jeste.

Nažalost, za razliku od WHO DARES WINS koji je bio vrhunac pro-tačerističkog filma i apoteoza SAS, STRATTON ne uspeva da obavi isti zadatak za SBS, britansku verziju SEAL. Naime, do sada tradiconalno pouzdani West ovde radi sa scenarističkim materijalom koji je ispod nivoa a Dominic Cooper, inače dosta simpatičan i harizmatičan glumac ne uspeva da "izvuče" koherentan lik iz glavnog junaka.

Tako STRATTON ostaje bizaran mish-mash komadoskog akcijaša, tehnotrilera, War on Terror i hladnoratovske pretnje. Dešava se u Londonu, i samo podseća koliko je umnogome sličnu CRIMINAL Ariela Vromena superioran film. Lokacije van Londona su bitno slabije iskoriščene, uvodne scene u Iranu su na dubokom DTV nivou.

Na kraju, STRATTON i jeste skončao na DTVu ali verujem da to nije bila namera ove ekipe. Cavill je mudor izbegao ovaj brodolom, premda naravno nećemo znati koliko je njegovo odustajaje budžetski koštalo ovaj projekat.

Wst uspeva da napravi nekoliko podnošljivih akcionih set-pieceova i film nikada nije dosadan, ali nije ono što bi morao da bude kako bi lansirao ceo serijal ili opravdao reputaciju uključene ekipe.

* * / * * * *

Monday, April 3, 2017

GHOST IN THE SHELL

GHOST IN THE SHELL je trebalo da bude film sa kojim će Rupert Sanders diplomirati kao prvoligaški holivudski reditelj ali nažalost čini se da je poklekao pod pritiskom okolnosti. Naime, izgleda da je i on sam uspeo da shvati ovo kao veliki ispit i podbacio je. Naime, GHOST IN THE SHELL je film koji za početak pati od nedostatka narativne i stilske artikulacije koju nosi holivudaska A-produkcija kojoj evidentno pripada. Sanders je imao "suvišnu slobodu" u realizaciji ovog filma i bežeći od estetike blokbastera pokazivao je njenu superiornost da bi pred njom na kraju morao da poklekne.

S jedne strane, film pokušava da maksimalno ispoštuje animu ali je neumitno menja jer to je bilo neizbežno a ono što je preostalo iz Oshiijevog klasika često deluje deplasirano.

Dizajn filma je prilično skroman jednim velikim delom što vrlo mali broj rekvizita i ponuđenih ambijenata uopšte uspeva da zaigra u filmu. Neverovatno je koliko film scenografski obećava a onda se dešava u ambijentima koji su maltene realistički, vrlo često arhaični i svakodnevni. Sve dizajnerske stvari koje nam film nagoveštava nemaju nikakvu ulogu u filmu. Sam dizajn je suv, nemaštovit, a elementi preuzeti iz anime kad su otelovljeni deluju često vrlo apsurdno i krajje arhaično.

Akcione scene su nerazrađene i izrazito nezanimljive, takođe viđene puno puta, a Sandersova želja da ih gurne u pravcu arta nije uspela, recimo u sceni tuče u onom plićaku. Sama priča ne može da se održi sama po sebi, ako nema neku žanrovsku nadgradnuu u pogledu atrakcije a to je sve ovde izostalo.

Zato GHOST IN THE SHELL ne deluje kao anime ili cyberpunk već naprotiv deluje kao steampunk po svom dizajnu ali i po kadriranju koje je povremeno apsurdno loše, a montaža u mnogim scenama nije doprinela.

U svakom slučaju, jedan od elemenata montaže koji ne valja jeste tempo. Ritam filma je potpuno ravan a tempo je isti iz scene u scenu nezavisno od toga šta se u tim scenama dešava. Sve je dato kao podjednako važno i sve je podjednako nerazrađeno.

Sve u svemu, GHOST IN THE SHELL nije promašaj ogromnih proporcija samo zato jer smo ovakve priče videli toliko puno puta da sami popunjavamo delove slagalice koji nedostaju ili se ne vide lepo.

* * / * * * *
Modify message