Pogledao sam Bычислитeль Dmitrija Gračeva, zanimljiv ruski SF, u produkciji Fjodora Bondarčuka. Zanimljivo je da posle vlastitog diptiha po Strugackim, odnosno posle najnovijeg filma, Bondarčuka možemo prepoznati kao jednog od najozbiljnijih faktora u ruskom SFu. Iako bez ikakve sumnje fantastika zanima i Bekmambetova, za Bondarčuka možemo reći da je sklon ortodoksnijim SF formama a Bычислитeль je to u najčistijem smislu.
Film je snimljen po originalnom scenariju ali premisa deluje kao da je nastala po nekoj priči iz Siriusa ili iz nečega što smo čitali u ediciji Kentaur. Reč je o dosta tipičnoj istočnoevropskoj SF postavci koja nije fokusirana na zabavu. Dakle, hiljadu godina posle početka kolonizacije drugih planeta, na jednoj od njih, grupa ljudi biva prognana iz polisa u pustoš gde treba da dođe do njihove smrti. Umesto smrtne kazne, ljudi naprosto ivaju isterani u opasnu močvaru kroz koju su primorani da lutaju jer postoji mogućnost da će stići na mitsko Ostrvo sreće o kome se ispredaju bajke ali niko baš i nije siguran da li ono zaista postoji.
U novoj grupi prognanika nalazi se i naslovni junak, jedan od savetnika Predesednika koji rukovodi kolonizovanom planetom. Kao čovek sistema, on ima specifičnu agendu kako da preživi ovu smrtonosnu avanturu.
U najvećem delu Gračevljev film je duo drama, snimljena na vrlo zanimljivim lokacijama, sa interesantno osmišljenim primercima vanzemaljske flore i faune koji prete osuđenicima koji lutaju kroz pustoš. Odnosi među junacima dati su prevashodno u formi problemske drame, sa dosta polemičkih tonova i sve to je solidno kombiovano sa SF trilerom.
Lokacije su izvanredne, dizajn samih robijaša je minimalistički i solidan. Dizajn kudikamo pada u svakom pogledu u prikazima pripadnika tog represivnog sistema koji izbacuje osuđenike.
Konačno, jasna je ambicija autora da ovo bude prevashodno studija karaktera sa SF elementom u pozadini, i da se otvori mogućnost komunikacije sa ljubiteljima različitih elemenata kojima se koristi. I Gračev u tome načelno uspeva. Bычислитeль će biti zanimljiv ljubiteljima SFa, kao i onima koje više zanima politička alegorija, naročito ako imamo u vidu da Gračev verovatno jasno aludira na Rusiju, u maniru istočnoevropskog SFa koji je sklon takvim vidovima kritike sadašnjosti.
Svi elementi koje znamo iz istočnoevropskog SFa su tu uključujući i univerzalna imena po kojima se ne može direktno prepoznati nacionalnost likova. Ako imamo u vidu da film nije nastao po romanu, ovo deluje kao znalački retro detalj kojim Gračev jasno stavlja publici do znanja na koju se tradiciju nadovezuje. Time sebi naravno otvara i veće mogućnosti za društvenu kritiku.
Ono što film ipak definitivno nema jeste izrazita inovacija, i svežina. Izuzev lokacija i njihovog tretmana, sve ostalo u filmu je dosta uhodano, i ono što je dobro nimalo nije novo. Vinnie Jones u ulozi jednog od negativaca sugeriše da su producenti imali i neke exploitation namere sa ovim filmom. Međutim, na kraju čini mi se da će ovo delo najbolje funksiionisati baš među fanovima žanra koji umeju da uživaju prepoznavanju nekih relikata žanrovske tradicije i koji ne zahtevaju od filma neprekidne atrakcije i novitete.
* * 1/2 / * * * *
Film je snimljen po originalnom scenariju ali premisa deluje kao da je nastala po nekoj priči iz Siriusa ili iz nečega što smo čitali u ediciji Kentaur. Reč je o dosta tipičnoj istočnoevropskoj SF postavci koja nije fokusirana na zabavu. Dakle, hiljadu godina posle početka kolonizacije drugih planeta, na jednoj od njih, grupa ljudi biva prognana iz polisa u pustoš gde treba da dođe do njihove smrti. Umesto smrtne kazne, ljudi naprosto ivaju isterani u opasnu močvaru kroz koju su primorani da lutaju jer postoji mogućnost da će stići na mitsko Ostrvo sreće o kome se ispredaju bajke ali niko baš i nije siguran da li ono zaista postoji.
U novoj grupi prognanika nalazi se i naslovni junak, jedan od savetnika Predesednika koji rukovodi kolonizovanom planetom. Kao čovek sistema, on ima specifičnu agendu kako da preživi ovu smrtonosnu avanturu.
U najvećem delu Gračevljev film je duo drama, snimljena na vrlo zanimljivim lokacijama, sa interesantno osmišljenim primercima vanzemaljske flore i faune koji prete osuđenicima koji lutaju kroz pustoš. Odnosi među junacima dati su prevashodno u formi problemske drame, sa dosta polemičkih tonova i sve to je solidno kombiovano sa SF trilerom.
Lokacije su izvanredne, dizajn samih robijaša je minimalistički i solidan. Dizajn kudikamo pada u svakom pogledu u prikazima pripadnika tog represivnog sistema koji izbacuje osuđenike.
Konačno, jasna je ambicija autora da ovo bude prevashodno studija karaktera sa SF elementom u pozadini, i da se otvori mogućnost komunikacije sa ljubiteljima različitih elemenata kojima se koristi. I Gračev u tome načelno uspeva. Bычислитeль će biti zanimljiv ljubiteljima SFa, kao i onima koje više zanima politička alegorija, naročito ako imamo u vidu da Gračev verovatno jasno aludira na Rusiju, u maniru istočnoevropskog SFa koji je sklon takvim vidovima kritike sadašnjosti.
Svi elementi koje znamo iz istočnoevropskog SFa su tu uključujući i univerzalna imena po kojima se ne može direktno prepoznati nacionalnost likova. Ako imamo u vidu da film nije nastao po romanu, ovo deluje kao znalački retro detalj kojim Gračev jasno stavlja publici do znanja na koju se tradiciju nadovezuje. Time sebi naravno otvara i veće mogućnosti za društvenu kritiku.
Ono što film ipak definitivno nema jeste izrazita inovacija, i svežina. Izuzev lokacija i njihovog tretmana, sve ostalo u filmu je dosta uhodano, i ono što je dobro nimalo nije novo. Vinnie Jones u ulozi jednog od negativaca sugeriše da su producenti imali i neke exploitation namere sa ovim filmom. Međutim, na kraju čini mi se da će ovo delo najbolje funksiionisati baš među fanovima žanra koji umeju da uživaju prepoznavanju nekih relikata žanrovske tradicije i koji ne zahtevaju od filma neprekidne atrakcije i novitete.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment