Friday, December 31, 2021

EAUX PROFONDES

EAUX PROFONDES Michela Devillea je francuska ekranizacija romana Patricie Highsmith iz 1981. godine. Dve godine kasnije za nemačku televiziju snimljena je još jedna u formi mini-serije a četrdeset godina kasnije čekamo holivudsku u režiji veterana erotskog trilera, krepkog osamdesetogodišnjaka Adriana Lynea.


EAUX PROFONDES jasno pokazuje što su se srpski reditelji ranije jako identifikovali sa francuskim krimićima. Stepen neveštine i pretencioznosti su u ovom filmu veliki i nažalost Deville ne uspeva da definiše čak ni osnovni okvir odnosa među glavnim junacima.


Isabelle Huppert i Jean-Louis Trintignant igraju glavne uloge i oboje su hipnotični za gledanje. Ipak, ne valja kad se i sam reditelj hipnotiše dok ih gleda pa onda dobijemo film u kome njhovi međusobni pogledi slikani kao nešto važni u stvari ne znače ništa.


* * / * * * *

Thursday, December 30, 2021

PROLEĆNA PESMA

PROLEĆNA PESMA Natalije Avramović prikazana je premijerno na FESTu 2021. godine i reč je o crno-belom filmu koji se nadovezuje na estetiku koju su prethodno već nosili radovi Momira Miloševića i Marine Radmilac. U tom smislu zanimljivo je da FEST ima i odgajenu poetiku lokalnih autora od trenutka kada je u toku mandata Jugoslava Pantelića i Mladena Đorđevića uveo selekciju Garažnog filma. Činjenica je da festivali vrlo česno umeju da se ispostave i kao podsticaj za otvaranja nekih poetika ili njihovo gajenje, ali je to bilo skoro neočekivano za FEST koji u principu nije važio za bitno mesto premijera naših filmova. U međuvremenu je t i postao i to baš u ovoj klasi art house, praktično no budget radova.


U tom domenu, PROLEĆNA PESMA spada u grupu estetizovanijih radova, zahvaljujući fotografiji Dimitrija Jokovića i zanimljivoj mešavini glumaca različitih profila u glumačkoj podeli.


Sam film je pre svega studija lika, film-stanja, u kom se junakinji dešava serija događaja kroz koje ona artikuliše svoj problem i to je poetika koja je već desetak godina pristuna u filmovima naših ženskih autora, pa se PROLEĆNA PESMA lako uklapa u taj kanon, mahom potekao iz studentskog filma, ali i sa nekoliko dugometražnih predstavnika.


ŠVABO IZ SARAJEVA

ŠVABO IZ SARAJEVA Sabahudina Topalbećirevića je dokumentarni film o Ivici Osimu, prevashodno namenjen televiziji u kome je ispraćen njegov životni put, hronološki, od detinjstva u Sarajevu do penzionerskih dana kada je postao fudbalska legenda na nekoliko mesta.


Topalbećirević nažalost ne izlazi iz okvira tipičnog hagiografskog programa i samim tim ne problematizuje ono što je negde osnovni pečat Osimove karijere a to su umalo pa Cinderella uspesi sa volatilnim "manjim" ekipama, bio to Željezničar ili SFRJ koja je doduše imala nesporan igrački kadar ali nije imala kontinuitet dobrih nastupa na Mundijalima.


U međuvremenu, Ljupko Petrović, Ćiro Blažević a naročito Zlatko Dalić su daleko prevazišli Švabove domete, i u tom pogledu zanimljivo je da je samo Ćiro uspeo da izgradi ime kao autoritet i regionalni "fudbalski šarmer", dok je najuspešniji među njima - doduše i dalje aktivan - maltene čovek koji se tretira kao skroman prvoligaški trener.


No, ima takvih ličnosti koje nadrastu ono što im je zapravo objektivan domet i Osim je jedan od njih. Dok se Dalić zaustavio na mestu vicešampiona sveta, Osimov Mundijal u Italiji i dalje traje u kolektivnoj svesti naroda, penali protiv Argentine se još uvek izvode.


Šteta je što Topalbećirević nije malo zagrebao tu dimenziju fetišizacije Osima koji je imao tu sreću ili nesreću da vodi ekipu na njenom kraju i da sa sobom ponese tajnu da li bi SFRJ postala da je recimo postala prvak sveta. Nažalost, on se temom raspada države i rata bavi samo kroz prizmu Osimove ostavke date 23. maja 1992. kad su već počela dejstva u Sarajevu. Ali to se o bošnjačkog reditelja negde i očekivalo.

THE REAL MVP: THE WANDA DURANT STORY

Majke NBA igrača nikada nisu dobile tretman kao recimo otac Sestara Williams u filmu KING RICHARD ali jesu dobile dva televizijska filma. Jedan je snimljen davnih dana i govori o majci Isiaha Thomasa, šampiona sa Detroit Pistonsima, a drugi je snimljen o Wandi Pratt, majci Kevina Duranta.

Nastao u produkciji Queen Latifahe, i u režiji Nelsona Georgea koji je nju režirao u HBO filmu LIFE SUPPORT, reč je o Lifetime biopicu koji kreće iz Kevinovog govora kada je primao MVP trofej i naglasio da je njegova majka "pravi MVP" a onda se vraća u prošlost i prikazuje njene muke da odgaji njega i brata.

Durantovi nisu odrastali u ekstremnoj životnoj situaciji, ali jesu bili deo afroameričke radničke klase, gde je majka radila noćnu smenu u pošti a preko dana kao frizerka da bi ih izvela na put. Film se pre svega fokusira na nju i odnos na mužem koji ju je napustio ali se onda povremeno vraćao, a bitno manje se bavi Kevinom i Tonyjem a naročito sportom. Ipak, prikazano je kako je majka učestvovala u njihovom režimu treninnga i bila sklona da im daje teže zadatke nego trener ne bi li prevazišli sebe.

Smanjen je akcenat na kriminal koji je tada bio izuzetno prisutan na ulicama, i dat je u par detalja, pre svega u kontekstu smrti Coach Craiga.

Niz sličnih biografskih elemenata preneto je u seriji SWAGGER, s tim što ona nije klasifikovana kao biografska već više kao delo inspirisano Durantovom mladošću. I ova serija je uspešnija i modernija u izrazu. Izvedba ovog televizijskog filma čak i nije toliko slaba koliko je na čudan način arhaična za 2016. godinu kada je izašao. Mnogo pre deluje kao da je snimljen osamdesetih nego danas, što generalno ne spada u bogati spisak mana koje Lifetime filmovi imaju.

Film obrađuje period od pete godine do prvih koraka u NBA ligi i relativno vešto uspeva da dramski sklopi taj best of situacija u jednu pristojnu celinu, mada jasno je ne "diše" kao npr. KING RICHARD kao vrhunski primer te vrste filma. Ipak, zanimljivo je da film prikazuje i zanimljiv aspekt Wandine depresije koja nastupa u trenutku kada se posle inicijalnog uspeha Kevin osamostaljuje od nje, i njena životna misija je ispunjena i nema šta da je dalje pokrene.

THE REAL MVP: THE WANDA DURANT STORY je u suštini zanimljiv za Durantove fanove i one koji izučavaju sprortske biopicove i razne varijacije u kojima se javljaju. Ostalima ovo ostvarenje nema ništa naročito da ponudi.

Wednesday, December 29, 2021

LITTLE FISH

LITTLE FISH Chada Hartigana je izašao krajem 2020. kad je Covid već bio u punoj afirmaciji, i bio je prigodan. Film govori o epidemiji bolesti koja dovodi do teške upale mozga sa simptomima sličnim Alchajmerovoj bolesti. Bolest se širi među ljudima, uzima sve više maha a mi pratimo apokalipsu iz vizure jednog para u kome muža polako počinje da obuzima demencija.

Tomlin je godinu dana kasnije nastupio sa rediteljskim filmom MOTHER/ANDROID u kome rat ljudi protiv mašina sagledava isto iz vizure jednog para, dočim je ovde scenarista. Mustra je slična, opet imamo par u centru pažnje, sa malim izletima u spoljni svet u kom povremeno vidimo ljude koje obuzima demencija, i društvo koje postepeno deteriorira.

Ipak, Jack O'Connell i Olivia Cooke imaju ključni protagonizam i kroz njih se primarno sagledava film.

LITTLE FISH je priča o krhkosti sećanja kao zajedničkog iskustva koje vezuje ljude, o jednoj instant transfomaciji koja je uzrokovana bolešću, ali se može čitati i kao ubrzani prikaz nekog posve prirodnog procesa udaljavanja u kom ljudi gube međusobne veze i prestaju da se poznaju. A ne poznaju ni sami sebe.

U tom smislu, Chad Hartigan pravi film koji je sasvim američki u svojoj jasnoći, preciznosti, pa i efikasnosti, a opet je u fluidnosti svoje naracije izuzetno arty i ovde je to uspeo spoj, discipline i jednog art house pristupa koji u sebi nosi neku neuhvatljivost.

Olivia Cooke kao lik koji ne boluje od demencije, ili barem nama tako izgleda je lik kroz koji sagledavamo sve i u dobrom underplayu uspeva da zarobi jednu intenzivnu emociju. Jack O'Connell ima isto veoma zahtevan lik, junaka koji se transformiše, polako gubi dodir sa sećanjima i tone u konfabulacije kojih ni sam nije svestan u pokušaju da nadoknadi rupe koje postaju sve drastičnije i nedopustivije.

Sve u svemu, LITTLE FISH je uspeo indie film o apokalipsi, izražen kroz karaktere i kamernu priču na veoma vešt način.

* * * / * * * *

Tuesday, December 28, 2021

LAST LOOKS

Howard Michael Gould je spremao LAST LOOKS kao scenario i na kraju je sam adaptirao vlastiti roman. U tom romanu ispripovedana je prva avantura detektiva Charlie Waldoa, i da je svet malo pravedniji, verovatno bi i ovo bio samo prvi film u serijalu o tom detektivu.

Producent Andrew Lazar i saradnici uspeli su da sklope sjajnu glumačku oko Charlieja Hunnama u glavnoj ulozi. Svaku ulogu igra neko "ime" a opet izbegava se ono što je Hunnamove ranije bioskopske pokušaje hendikepiralo - nije ga ništa u ovom filmu progutalo, ni veliki IP ni veliki reditelj. Ovo je film po njegovoj meri.

Naravno, drugi ključni glumac u ovom filmu je Mel Gibson koji igra ocvalog britanskog karakternog glumca Alastaira Pincha koji je od šekspirovskog repertoara pao na masno šmiranje u ulozi sudije u nekoj generic network seriji koja zavisi od njegove glumačke persone. I roman i film deluju kao da su Alastaira Pincha krojili po Melu Gibsonu, a znamo da on u ovoj fazi karijere naročito voli takve uloge u kojima ima borbe sa bolestima zavisnosti i pokajanja zbog zanemarivanja porodice. Iako sam trenutni posao Alastaira Pincha više podseća na sudbinu nekog Hugh Lauriea recimo, ideja da imamo glumca koji blackoutuje i deluje kao najlogičniji ubica vlastite supruge je čist Mel.

U jednoj sceni, tokom posete ćerkicinom zabavištu, Mel izvodi i parodira scenu iz HAMLETa, kog je igrao na filmu kod Zefirellija. Mel poptuno kontroliše stvari i uspeva da ne potopi film ovako kaloričnom rolom koja ima toliko raznih značenja za njega, ali definitivno pravi upečatljivo ostvarenje jer ovo nije geezer teaser gde je došao na par dana da snimi nešto što će posle da se nekako raspodeli kroz ceo film. Ovo je ozbiljno izvedena i zamišljena, u svakom pogledu bitna sporedna uloga.

S druge strane, Charlie Waldo uzima dosta elemenata od Martina Riggsa, ali LAST LOOKS nije klasičan passing the mantle iz prostog razloga što Charlie i Alastair imaju zajednički cilj, ali nisu zajedno na zadatku, nisu buddies u onom smislu kako su bili Jim Garner i Bruce Willis u SUNSETu Blakea Edwardsa kada se taj passing the mantle momenat desio. Kasnije će to uraditi i sa Gibsonom u MAVERICKu.

Hunnam je odličan kao Charlie Waldo a Tim Kirkby, prekaljeni televizijski profesionalac koji se najviše proslavio sa serijom FLEABAG uspeva da očuva ono što krasi Gouldov roman, ironiju prema žanru i ironiju u ponašanju samih junaka, ali sa poštovanjem forme u krajnjoj liniji.

Iako u tonu dizajna špice LAST LOOKS evocira 70s kalifornijske filmove, bliži je avanturama Dortmundera nego Parkera, i SUNSET je najbliža referenca po tome koji nivo nasilja, agresije i realizma se ovde očekuje. Relativno je nizak, ovo je vedar film o pesimističnim ljudima, sa dosta komedije koja je fino uklopljena sa misterijom i trilerom.

Privatni detektivi nikada ne izlaze iz mode ali u ovoj formi ih nema prečesto. Film sa kojim bi se LAST LOOKS u savremenoj produkciji mogao porediti je recimo Bergov SPENSER CONFIDENTIAL, i u odnosu na njega je pedantnije izveden, sa možda malo nižim nivoom energije, ali sa nekim svojim punkom u svemu tome.

LAST LOOKS je leakovao mimo bilo kakvog velikog releasea, nisam tačno ni shvatio odakle. Zahvalan sam što nam je omogućeno da u ovom filmu uživamo tokom praznika. Ali, isto tako deluje mi da je ovo jedan naslov koji će nekako ostati zaboravljen u tom limbu Covida i Cancelovanja i to je šteta jer zavređuje pažnju.

* * * / * * * *


Monday, December 27, 2021

MAMA O PAPA

MAMA O PAPA Dani de la Ordena je njegova druga romantična komedija ove godine, i ponovo je napravio uspešan film, dokazavši se kao auteur u ovom žanru. Dani de la Orden i Eric Navarro potpisuju scenario inspirisan francuskim filmom, ali donose svoj pečat čija je osnovna karakteristika ispitivanja granica žanra. U LOCO POR ELLA oni se bave romantičnom komedijom gde je ozbiljno pitanje da li je ljubav među glavnim junacima zapravo realna, jer je jedan od partnera duševno bolestan. 

U ovom filmu oni prave anarhičnu komediju u kojoj dvoje roditelja odlučuju da se razvedu i pošto oboje dobijaju poslovne ponude zbog kojih moraju da se isele iz Španije i moraju da uvale onom drugom starateljstvo nad decom. Roditelji kreću da se ponašaju loše prema deci kako bi ih socijalne službe prepustile onom drugom i tu se stvari razvijaju u priču koja funkcioniše i jak baraž gegova koji je ne usporavaju.

Requa i Ficarra su snimili CRAZY STUPID LOVE u kom su ovu vrstu filma digli na najviši nivo. de la Orden pravi španski odgovor na to. Ne ide toliko u estetizaciju kao Requa i Ficarra, ali ovo je sličan, samo jednostavniji i "manji" film tog tipa.

U tom pogledu, de la Orden mora biti prepoznat kao autohotni autor u ovom žanru, i jedan od najzanimljivijih reditelja koji u njemu rade, globalno gledano.

* * * / * * * *

SILENT NIGHT

SILENT NIGHT Camille Griffin dolazi sa velikom preporukom - producirao ga je Matthew Vaughn. Na to još su skupljeni stvarno dobri glumci koje predvode Camillin sin kog znamo iz JOJO RABBITa, Keira Knightley, Matthew Goode i solidan asortiman za podršku.


Film govori o poslednjem Božiću jedne britanske porodice i njihovih prijatelja pred apokalipsu u kojoj će svi ili stradati u mukama ili se eutanazirati pilulama koje je prepisala država.


SILENT NIGHT je film trajanja od nekih efektivnih 84 minuta i hteo bi da bude mušičava engleska komedija koja u svom stilu obrađuje priču kao što je bila Von Trierova MELANCHOLIa. Imamo mi danas razne teme za koje bismo eventualno mogli vezati idejnu dimenziju ovog filma - bilo da je to Brexit ili Covid ili nešto tog tipa ali realno, to se iz celine baš i ne čita.


SILENT NIGHT nije neprijatan za gledanje, ali meni je smetala njegova ispraznost. Moguće je da nisam bio dobro naštimovan u trenutku za ovu vrstu sadržaja, ali tako je ispalo.


* * / * * * *

MONSTER

MONSTER Anthony Mandlera, poznatog reditelja spotova i reklama, najčuvenijeg po saradnji sa Weekndom, prošao je zapaženo na Sundanceu. Reč je o sudskoj drami, obogaženoj flešbekovima i subjektivnim karakternim digresijama o budućem studentu filma koji završava u zatvoru zbog sumnje da je pomagao pri izvršenju pljačke lokalne bakalnice. Dok porodica i advokati pokušavaju da ga oslobode a on sam prolazi kroz razne krize, u flešbekovima se razotkrivaju okolnosti događaja i života koji je dotle vodio.

Mandlerov film zadržava određenu dozu ambivalencije u odnosu na događaj iako afirmiše svog junaka kao momka bitno drugačijeg od svog okruženja.

Mandlerova veština u pogledu estetizacije je evidentna, i uprkos tome što na nivou sadržaja, MONSTER u pojedinim momentima deluje prejednostavno, mada nikada ne postaje naivan, na nivou forme ovo je zanimljiv film, i svež pogled na nešto što je u osnovi courtroom drama.

U filmu glumi upečatljiva ekipa, od Denzelovog sina preko ASAP Rockyja do solidnih karakternih glumaca, i oni su svakako doneli poseban kapital filmu koji je bez nekog očiglednog razloga čekao par godina između festivalske i komercijalne premijere.

Svakako da nešto preferencijalniji tretman u oceni dobija zbog toga što junak u jednom momentu kaže da se zbog DEAD PRESIDENTS Braće Hughes bavi filmom.

* * * / * * * *

WHERE ADAM STOOD

WHERE ADAM STOOD Briana Gibsona je televizijska drama snimljena po adaptaciji autobiografije Edmunda Gossea koju je adaptirao Dennis Potter. Gosseov otac je bio Darwinov savremenik i on je uprkos svojoj dubokoj, praktično fundamentalističkoj religioznosti napravio neka značajna istraživanja koja su zalazila u pitanja porekla i evolucije života.


Biografija prirodnjaka data je iz vizure deteta i jednog kratkog vremenskog isečka, u kom Potter jednu dosta suvu materiju uspeva da razmrda pomalo. Gibson je bio specijalizovan za muzički film, priče o muzičarima i mjuzikle, ovo nije njegov tipičan rad a realizacije je solidna, u BBC standardu i maniru tog vremena.


ESCAPE FROM MOGADISHU

Pogledao sam ESCAPE FROM MOGADISHU Seong-wan Ryooa. Ryoo se ispostavio kao veoma solidan južnokorejski univerzalac sa uspešnim naslovima u rasponu od DACHIMAWA LEEja do BERLIN FILEa. ESCAPE FROM MOGADISHU je bliži ovom drugom naslovu, s tim što je reč o istinitoj priči koja omogućuje Ryoou da malo snima svoj ARGO a malo svoj 13 HOURS i u oba se dobro snalazi.

Tokom 1990. godine u Mogadišu, obe Koreje imaju svoje ambasade. Severnokorejske diplomate i obaveštajci su domišljatiji i proaktivniji u svojoj opstrukciji pokušaja da Južna Koreja obezbedi somalijski glas u UN. Međutim, kada krene pobuna Aididovih snaga, Južna Koreja ipak ima više para i njena ambasada uspeva da bar za neko vreme uplati obezbeđenje vladinih snaga. Haos i nasilje isteruju severnkorejsku posadu iz njihovog predstavništva i oni se nerado obraćaju Južnjacima za pomoć. Ovi ih pak nerado primaju u svoju kuću i tada kreću da kuju plan kako da pobegnu iz Mogadiša.

Seong-wan Ryoo sve dok u drugoj polovini i završnici ne uđe u full-on i veoma uzbudljiv survival akcioni triler - koji srećom ne odudara od onog viđenog pre toga, odnosno uspeva da se uklopi, gradi pre svega jedan dosta žovijalni, domišlljati špijunski derivat trilera i komedije. Pomalo čak ima atmosferu onih britanskih komedija sa lagodnim prikazom kolonijalnog života.

Međutim, isto tako kada se pretnja pojača na maksimum, Ryoo gradi scene koje bi Bay rado potpisao u 13 HOURS, barem jednu vrhunsku.

Prikaz Severnjaka je odmeren ali u suštini sa jakom plakatskom dimenzijom njihovog straha od reakcije Pjongjanga ali i podozrenja jednih od drugih jer se prosto ne zna ko radi kao doušnik. Ipak, oni nisu prikazani kao negativni ili inferiorni likovi, iako su Južnjaci na kraju priče bili presudniji za uspešno izvedenu evakuaciju.

ESCAPE FROM MOGADISHU je prošao izuzetno dobro na blagajnama i poslat je kao južnokorejski kandidat za oskara što je kao što znamo posle PARASITEa veoma prestižna stvar. A naročito u godini kada su proizvodi K-pop kulture poput muzike i serija imali globalnu ekspanziju. ESCAPE FROM MOGADISHU je spreman za internacionalnu publiku ali nije neki gamechanger kakav se sada očekuje iz Seula.

* * * / * * * *

Friday, December 24, 2021

THE MATRIX RESURRECTIONS

Pogledao sam THE MATRIX RESURRECTIONS Lane Wachowski i radije ne bih o tome...

Thursday, December 23, 2021

THE TOMORROW WAR

Teško je snimiti film kao EDGE OF TOMORROW. Teško je snimiti čak i približno takav film. Ali THE TOMORROW WAR je nažalost još jedan stepenik ispod toga.


Profilisan kao viskobudžetni igrani debi za Chris McKaya koji je snimio briljantnog LEGO BATMANa, sa Chrisom Prattom u glavnoj ulozi i scenarijem Zacha Deana koji je bio veoma hajpovan.


Chris McKay je reditelj koji zaslužuje najveću moguću pažnju zbog svog rada u animaciji, ali ono što je pružio u THE TOMORROW WAR je nažalost veoma mlako, a što je najapsurdnije od svega, tanko baš u segmentu dizajna gde bi on trebalo da briljira.


U filmu inače nema neke naročito vizuelne domišljatosti i sve izgleda kao skuplja epizoda FALLING SKIES. Doduše, ko zna da li je Paramount u nekom momentu digao ruke od postprodukcije shvativši da će film slati na streaming gde prosto ne mora da izgleda onako dobro kao kad ide u bioskope. Ako imamo u vidu da je film slikao iskusni direktor fotografije Larry Fong koji ima iskustva sa blokbasterima, rekao bih da je možda zaista postprodukcija slike u nekom momentu degradirana.


Sam dizajn monstruma je korektan ali generički. A postavka o tome ko su oni i koja im je priroda je opet iz ALIEN/ FALLING SKIES asortimana i to je dobro.


Chris Pratt ovde radi van franšiza ali ne bih rekao da je “prodisao” jer je ovo opet blokbaster u pokušaju i sa ambicijom da iz njega izraste franšiza. Dakle, nije ovo film u kom je on mogao da se opusti ali opet jeste komad u kom ima totalni protagonizam. I u tom smislu, Pratt je cool kao akcioni heroj, manje duhovit nego obično, ali čini se da je McKay u režiji glumačke igre dosta ukrutio njegov lik.


Prattova situacija je malo nejasna jer je počeo da pokazuje neke diskretne znake da je based i deluje mi da je u nekom polu-cancelu, no videćemo kako će se to razvijati.


Yvonne Strahovski je jaka faca, uvek je lepo videti je u filmu i sasvim je solidno iznela svoj lik, bez preterivanja iako je emotivni odnos između oca i ćerke iz budućnosti mogao da se pretvori u neku negledjivu sentimentalnost u ravni INTERSTELLAR.


Ukupno uzev, THE TOMORROW WAR nije lišen nekih zanimljivih i obro izvedenih stvari, ali na kraju ono što je u njemu dobro nije naročito novo, a neke stvari su izvedene tek korektno što moderni blokbaster ne trpi.


U tom smislu, McKay je po meni najveći gubitnik u ovoj situaciji. Pokazao je da može da rukovodi preduzećem zvanim holivudski blokbaster ali nije doneo ništa u kreativnom pogledu. 


* * 1/2 / * * * *


Wednesday, December 22, 2021

MOTHER/ ANDROID

MOTHER/ANDROID Mattsona Tomlina je nepravedno oklevetan B-film koji itekako zaslužuje pažnju.

Nastao u produkciji Matta Reevesa sa kojim je Tomlin bio u tesnoj saradnji na novom BATMANu, reč je o postapokaliptičnom survival trileru, smeštenom u svet koji su pregazili androidi i saterali ljude u zbegove. Naravno, to je nešto što smo u širem smislu videli u TERMINATORu, i Tomlin jeste scenarista nove animirane serije u toj franšizi, ali ovo je nešto što uprkos derivativnosti ima svoj identitet.

Tomlinov film je sveden, fokusiran na dva i po lika, a protagonisti su mladi par koji igraju Chloe Grace Moretz i Algee Smith koje je devojčina trudnoća zatekla nespremne, pred apokalipsu, i sada lutaju razorenim svetom dok je ona pred porođajem.

Tomlin fokusira veliku i po definiciji spektakularnu priču na njih dvoje i kroz njih sagledava sve. Film je tenzičan, svesno neprijatan i veoma uzbudljiv onda kada treba. Akcije ima ali je fino konceptualizovana tako da ostane fokusirana na likove, i da se svaki udarac računa. Isto važi i za suspense situacije.

Tomlinu ovo nije prvi film ali mu je prvi prominentniji naslov koji je režirao. S druge strane već se dokazao u mejnstrim formama i raskošnijim zahtevima, i pre BATMANa, pisao je PROJECT POWER koji je bio fino osveženje prošle sezne.

Tomlin ovde samog sebe dobro režira, jednim delom jer realno sagledava svoje trenutne mogućnosti. U tom pogledu, MOTHER/ ANDROID treba pogledati na vreme.

* * * 1/2 / * * * *

UNA GOTA DE SANGRE PARA MORIR AMANDO

UNA GOTA DE SANGRE PARA MORIR AMANDO Eloya de la Iglesie je španski rip-off A CLOCKWORK ORANGE snimljen prirodno posle Kubrickovog filma ali prikazan u Španiji dugo pre njega što je na neki način učnilo da ovaj naslov posluži kao svojevrsna zamena i prkos frankističkim cenzorima. Znao sam za ovaj film ali nisam znao da je izašao šest godina pre A CLOCKWORK ORANGE u Španiji pa sam se za njega zainteresovao dodatno posle dokumentarnog filma LA NARANJA PROHIBIDA o teškoćama da Kubrickovo remek-delo stigne u Španiju.


Eloy de la Iglesia je koloritan lik i značajan reditelj čiji se rad proteže od poznog frankizma do kraja tranzicije, pa samim tim ni ovaj film nije puki rip-off. Štaviše, relacija ovog filma u odnosu na Kubricka je vrlo složena.


Za početak, sličnosti između dva filma na stranu, u svetu u kom se ova priča dešava a to je neka bliska budućnost, već postoji film A CLOCKWORK ORANGE i emituje se na televiziji i to u sceni napada bande na bogati bračni par koja je jasna parafraza ključne situacije iz Kubrickovog filma. Zatim, u filmu glumi Sue Lyon koja je igrala Lolitu u Kubrickovoj ekranizaciji a u ovom filmu čak u jednoj sceni i čita istoimeni Nabokovljev roman. Dakle, možemo reći da je de la Iglesia na neki način snimio i rip-off i omaž Kubricku.


Naravno, daleko je ovaj film od promišljenosti i estetizacije A CLOCKWORK ORANGE ali de la Iglesia je snimio anarhičan, dinamičan exploitation koji nije sasvim bez pameti.


Sue Lyon igra medicinsku sestru koja posle jedne eutanazije postaje serijski ubica ubijajući svoje ljubavnike ubeđena da su sa njom dostigli životni zenit, i uverena da posle toga njihov život nema smisla. Sin Roberta Mitchuma, Chris, igra momka iz bande, uniformisane i ustrojene kao što je ona iz Kubrickovog filma, sa sličnim modus operandijem. On međutim zapaža ovu medicinsku sestru, kreće da je prati i stupa u kontakt sa njom.


Motiv koji takođe de la Iglesia preuzima jeste bolničko prevaspitavanje delinkvenata s tim što ga ne razrađuje na isti način kao Kubrick, sugerišući da je izbor pacijenata za to više baziran na klasi nego na ponašanju, i to razrađuje kroz vezu između lekara koji vodi konverzione terapije i sestre koja je serijska ubica a na koju niko ne sumnja.


Vizuelni identitet filma je u skladu sa mogućnostima dosta promišljen, kadriranje i montaža daju jednu propulzivnu celinu a gluma je veoma solidna ako imamo u vidu “mešovitost” podele.


Kad je reč o relaciji između dva filma, može se tumačiti kao da je de la Iglesia snimio priču o tome kako se mladi ponašaju po uzoru na likove iz A CLOCKWORK ORANGE jer taj film postoji i u njegovoj “bliskoj budućnosti”. No, sve te relacije na stranu, reč je o dobrom filmu, vešto izvedenom i interesantnom koji se ne lišava svoje exploitation dimenzije. Međutim, istovremeno ovo se može posmatrati i kao buntovna reakcija na potez španskih vlasti da se Kubrickov film ne može videti u Španiji, i redak je primer filma snimljenog da bi se publici predstavio neki drugi film.


Imali smo kasnije doduše film Michela Gondryja BE KIND REWIND koji je na svoj hipsterski način razrađivao ovu zamisao. Međutim, ovo je nešto što se zaista desilo i samim tim je unikatno.


* * * 1/2 / * * * *


Tuesday, December 21, 2021

LA NARANJA PROHIBIDA

LA NARANJA PROHIBIDA Pedra Gonzaleza Bermudeza je veoma zanimljiv dokumentarni film o peripetijama koje je imao Kubrickov klasik A CLOCKWORK ORANGE na putu do prikazivanja u Španiji, ali i o fenomenu tog filma kako lokalno tako i globalno.

Sama priča o zaobilaženju španske cenzure i raznim Kubrickovim predomišljanjima je izuzetno uzbudljiva, a činjenica da je tabu oko ovog filma bio toliko jak da je u Španiji čak i snimljen rip-off pre izlaska originala je fascinantna.

U završnici, imamo kodu koja je donela jednu očiglednu poentu pa delu publike može smetati - a to je susret savremene publike sa Kubrickovim remek-delom gde ono uspeva da ih iznenadi, da ih pokrene, neki ga cene, neki za njega ni ne znaju, ali svima je to ipak samo još jedan lako dostupan film.

Autori na kraju ulaze u kontemplaciju da li bi danas bilo moguće snimiti takav film i zaključuju da ne bi, možda ne striktno formalno koliko na nivou fenomena gde je ostao neponovljiv.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, December 20, 2021

DEMONIC

DEMONIC Neilla Blomkampa je prvi totalni promašaj u njegovoj karijeri. Uprkos tome što je i on sam nekako plasirao ovaj film kao nešto na pola puta između isprobavanja nove tehnologije i nečega snimljenog tokom pandemije da bi se prekratilo vreme do novog ambicioznog filma, i dalje je reč o veoma slabom pokušaju horora.

Istini za volju, DEMONIC nije mnogo lošiji od većine indie horora od kojih neki u toj entropiji čak budu i pohvaljeni, međutim, Blomkampova reputacija je prevelika da bi se ovaj film gledao istim aršinima kao neki indie debi ili kao ponovljeno krivično delo osrednjeg reditelja-povratnika.

U DEMONICu nema invencije. Filmmejkerima možda može biti interesatno na koji način je koristio taj gejmerski engine, ali sama upotreba u pripovedačkom smislu je arhaična, i na nivou onih filmova od pre 30 godina u kojima je postojala fascinacija kompjuterskom animacijom kao što je bio LAWNMOVER MAN, inače mnogo bolji film od ovoga.

DEMONIC je izašao za IFC Midnight ali je ipak dobio zapaženo mesto u kritikama zbog Blomkampovog imena, i izgažen je. Zbilja, nema mnogo toga da mu se kaže u prilog.

* 1/2 / * * * *

Saturday, December 18, 2021

CANDYMAN: DAY OF THE DEAD

CANDYMAN: DAY OF THE DEAD Turija Meyera je prvi DTV nastavak CANDYMANa i treći deo sveukupno, izašao 1999. godine. Dakle, ovo je film iz post-SCREAM faze razvoja horora, i iz nje nosi generalno manekensku podelu koja bi pre priličila nekom teen slasheru. I onomad i sada, DAY OF THE DEAD više obećava nego što pruža. Za razliku od Condona, Meyer - koji će kasnije izrasti u solidnog televizijskog profesionalca - deluje kao da bolje vlada nekim neposrednijim žanrovskim stilemama, i DAY OF THE DEAD nagoveštava da će biti konkretniji kao slasher a onda se upliće u vlastitu priču koja sama po sebi nije nezanimljiva ali nema glumce koji mogu da je iznesu jer su kompetentniji da beže i da vrište nego da se nešto uživljavaju.

U tom pogledu, priča o naslednici slikara koji je ubijen i pretvoren u Candymana i novoj aktivaciji kletve tokom prikazivanja njegove izložbe na kojoj galerista želi da eksploatiše urbanu legendu a umetnost ostavlja po strani, zaista ostavlja prostor za esej pod naslovom SLIKARSTVO U SERIJALU CANDYMAN jer se u sve to kreće iz romantične priče high gothic rukopisa o slikaru crncu koji se zaljubio u belu veleposednicu koju je portretisao, u drugom delu su slike tretirane kao nasledstvo/ umetnine, u trećem je to već štafelajno slikarstvo koje se izlaže ali uz definisanje konteksta u kom se reaktuelizuje dočim u novom filmu imamo modernu umetničku praksu i umetnika koji kada njegovo delo više ne može da generiše lepotu mora da svoje telo investira u umetnost i angažman. No, to sa telom i delom jeste na neki način lajtmotiv sva četiri filma ali je kroz prizmu moderne umetnosti najbolje artikulisano u četvrtom delu odnosno novom filmu.

Turi Meyer uspeva da ovo nekako izvede od početka do kraja, ali nažalost ne uspeva da se izdigne iznad rešenja svojih prethodnika, a ni da ih dostigne. Međutim, ono što čisto na nivou priče jako onemogućuje ovaj film jeste tendencija da se struktura suočavanja junakinje sa misterijom ponavlja sa manjkom efikasnosti koja bi morala postojati u trećem delu.

* * / * * * *

CANDYMAN: FAREWELL TO THE FLESH

Reprizirao sam nastavak Roseovog CANDYMANa iz 1995. godine. To nije onaj mitski sequel koji je Rose napisao a MGM sa gnušanjem odbacio sa sve britanskom kraljevskom porodicom kanibala već jedan mnogo pitomiji, ali sa ekipom koja je kasnije izgradila veliko ime.

Clive Barker je producirao ovaj film i pisao je priču, a scenario potpisuju kasnije veoma poznati Rand Ravich i Michael Krueger dok je za režiju angažovan Bill Condon, kog znamo kao redovnog interesenta za nagrade Akademije.

Bill Condon je prošao ozbiljan put do specijaliste za prestige pictures, radio je TV krimiće pa eto i ovaj sequel koji je išao u bioskope, ali snimljen je za malo para, i uprkos tome što ih je udvostručio na blagajnama, i dalje spada u red onih filmova koji su obeležili američki horor pre renesanse koju je započeo SCREAM.

U tom smislu, Condon nema onaj gloss koji je svojim umećem izgradio Rose jer prosto nije tako dobar reditelj, a nema ni budžet koji bi pokazao da je iko išta očekivao od ovog filma.

Film ipak nije bezveze, no ima nekoliko elemenata koji ga hendikepiraju.

Condon je veliki ljubitelj i poznavalac žanrovskog filma, naročito horora. Setimo se da je snimao film o Jamesu Whaleu. Pa ipak, nije baš vrhunski reditelj i FAREWELL TO THE FLESH naprosto nije dovoljno strašan, naročito jer je sama mehanika Candymana kao monstruma sa herojskim karakteristikama koji ponekad pobije nevin narod ali ponekad ume i da zablista kao kazna za negativce, čini ovog junaka dosta neuhvatljivim. Condon nije čak ni vrhunski reditelj za neki mehaniscističkiji horor od tog, a nekmoli za ovako zakučastu mitologiju. Uostalom kod Candymana je upravo sama priroda ubice specifična i iz nje proizlazi deo strave.

Zatim, ovo je sequel u kom junaci ponovo nisu do kraja upoznati sa tim ko je Candyman, da li je to stvarno ili je mit, funkcioniše li kletva ili ne. Jedan od aduta samog Candymana kao mitologije jeste sam način prizivanja koji je detinjast i naivan. I u tom pogledu ovo jeste vrsta mitologije koja logično kreće od junaka koji ne poznaju stvari i samo čačkaju okolo, ali to što junaci ne znaju ne znači da i gledaoci ne znaju i tu je svakako bilo prostora da se brže krene sa "novim" elementima.

A ono što je novo najviše se tiče origina, srećom ovde ne dolazi do demistifikacije kao u Scottovim poznim ALIENima, ali ni do suštinske remistifikacije.

Film se dešava u Nju Orleansu, posle čikaškog geta još jednom veoma karakterističnom afroameričkom ambijentu sa specifičnim kulturnim aspektom.

Condon nije uspeo da se približi Roseu, ali za ovaj nastavak se može reći sve sem da je konfekcija osmišljena da se unovči brend prvog filma.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, December 16, 2021

CANDYMAN

Reprizirao sam izvorni CANDYMAN Bernarda Rosea, adaptiran iz priče Clive Barkera, film sa kojim su mnoge stvari počele za mene. Ovaj naslov mi je i dalje jedna od prvih ljubavi kad je reč o hororu i evo trideset godina kasnije stoji i dalje, savršenstvo mu nije narušeno.

Kada se posmatraju Roseov i DaCostin CANDYMAN - kao dva najrespektabilnija filma u franšizi - vidljiv je čitav niz paralela kojih gledalac možda nije toliko svestan kada ih gleda po redu, odnosno ako zna film iz 1992. pa onda pogleda ovaj iz 2021.

Osnovna razlika praktično je u rediteljskom konceptu jer Rose uprkos tome što njegov CANDYMAN isto nije klasičan slasher, ipak sve vreme audiovizuelno deluje u jednom žanrovskom ključu. Činjenica je da on strpljivo gradi likove, i tu maltene ballardovsku atmosferu grada kao Cronenberg, ali unutar scena kroz muziku i kadriranje, nema nikakve sumnje da on diže tenziju i sprema nas za užas. Kod DaCoste imamo neke paralele u kompoziciji kadrova, pre svega u odnosu na ambijente jer je tema džentrifikacije jako bitna, ali melodrama među junacima unutar scena ulazi u prvi plan i nema tog stalnog postavljanja žanrovskog predznaka oko kog je Roseu znatno pomogao Philip Glass.

Ovo o rediteljskom konceptu naglašavam jer i Roseov CANDYMAN nije matematički odmeren slasher u kome se u određenim razmacima dešavaju ripper sekvence. Naprotiv, film je građen u atmosferi kao horor ali ako gledamo sklop događaja i tok priče, to je film o mnogim stvarima - o braku glavne junakinje koji je disfunkcionalan i o Candymanu kao njenom pokušaju samo-ostvarenje, o akademskoj zajednici koja eksploatiše geto, o urbanim legendama i traumatičnim istinama koje se kroz njih kanališu, o strahu od gubitka razuma i ispunjenju tog straha. Svega tu ima mimo slashera, samo je hororičnija atmosfera u režiji.

U tom pogledu DaCosta je koristila obrnutu strategiju, ona temeatski produbljuje i na novi način, u skladu s novim okolnostima razrađuje sve ove teme. Ipak, reći da je CANDYMAN iz 2021. slojevitiji i pretencizoniji u pogledu društvenog preispitivanja nije tačno. Oba filma su takva i uprkos tome što je kod Rosea taj segment malo u drugom planu, nikako ne možemo reći da su Peele i DaCosta izmislili dimenziju koje u izvorniku nema. Naprotiv, iz ove vizure možemo reći da su se krajnje skrupulozno bavili time da očuvaju ne samo vizuelni imaginarij i motiv Candymana kao i njegovu unutrašnju dinamiku već i da razrade možda nedovoljno cenjenu socijalnu dimenziju prvog filma.

U pogledu predznaka, interesantno je da ovaj film ima belkinju u glavnoj ulozi i nju Candyman želi kao svoju nevestu, želi da se sjedini sa njom o vrati korenu svog mita. Kod DaCoste, glavni junak je afroamerički umetnik i cilj negativca - koji je čovek je da iznova obnovi i pročisti mit o Candymanu. Dakle, kod Rosea se u završnici ulazi u jedan povišeni gothic. Kod DaCoste je to više kulturalno i aktivističko preispitivanje, i povratak Candymana lokalnoj zajednici iz koje je potekao.

Stoga, DaCostin film je istovremeno i direktan narativni produžetak - glavni junak je beba iz prvog filma - ali je i meta-preispitivanje, modernizovanje Roseovog začetka cele priče. U određenom smislu, ovogodišnji film dao je Roseovom neku vrstu arty priznanja koje ovaj možda nije dobio u dovoljnoj meri, premda ne bi se moglo reći da nije reč o veoma cenjenom naslovu, kakav nažalost Rose posle nije uspeo da dosegne u svom radu, ali takvi filmovi se i dešavaju jednom u karijeri.

* * * * / * * * *

Tuesday, December 14, 2021

DEAD PRESIDENTS

Nisam mnogo promašivao u procenama ko bi mogao postati značajan američki reditelj, ali u slučaju Braće Hughes desilo se nešto posebno - oni su postali značajni američki reditelji ali nisu imali ni približno veliku karijeru kakvu su zaslužili. Naprosto, što zbog tenzija među sobom, što zbog manjka sreće, svoje dobre filmove nisu u dovoljnoj meri kapitalizovali.

Reprizirao sam DEAD PRESIDENTS, film koji su snimili posle ogromnog uspeha MENACE 2 SOCIETY i reč je o filmu koji je pravi primer kakav drugi film treba snimiti. U njemu Braća Hughes ostaju u načelu na teritoriji koja im je poznata, ali proširuju područje borbe na sjajan način. Iz jedne intenzivne i male urbane priče, prešli su u epohu, u jednu drugu vrstu urbane priče koju čine tri celine - sazrevanje na ulicama Bronksa, odlazak u vijetnamski rat i povratak u Bronks gde zrelo doba donosi i veće greške.

Prošle godine Spike Lee je snimio DA 5 BLOODS i možemo reći da je DEAD PRESIDENTS ovu temu načeo četvrt veka ranije u jednom klasicističkom, scorseseovskom maniru. Posle ovog filma koji nije zapalio blagajne kao MENACE, Braća Hughes su imala još dve meč lopte, ali izgleda da nije prostora da uspostave ustaljeniju studio-karijeru i to je šteta.

Danas su oni pedesetogodišnjaci i gledaju kako diverse reditelji rade ono što su oni postizali u mnogo težim uslovima pre četvrt veka, a njihov doprinos kao da je zaboravljen. U filmu o značajnim afroameričkim hororima nema recimo njihove adaptacije Mooreovog FROM HELL u kom protagonisti jesu belci ali autori su afroamerički i to vrlo profilisani u tome.

Tako i DEAD PRESIDENTS koji ima malo tog "mnogo hteli mnogo započeli" vajba drugog filma ali ni po čemu nije sophomore slump, ostaje potcenjen film, iako za današnje standarde i dalje stoji jako dobro, i obuhvata veoma relevantne teme rekao bih na superioran način u odnosu na BLACK MESSIAH i sl.

Ipak, Hughesovi ipak nisu potpuno van igre. Nada i dalje postoji da će njihov status prvoboraca biti prepoznat, naročito jer su oni bili preteča mnogih današnjih asova kakav je Jordan Peele ili kinematografskih biznismena kakav je Antoine Fuqua.

* * * 1/2 / * * * *

HOLMES & WATSON: MADRID DAYS

HOLMES & WATSON: MADRID DAYS španska je ekranizacija Arthur Conana Doylea koju potpisuje veteran Jose Luis Garci. Ekranizacije Sherlocka Holmesa van angloameričkih teritorija veoma su poznate, neke važe čak i za veoma uspešne, ali Garcijeva nažalost nije jedna od njih.


U Madridu kreće serija ubistava koja podseća na Jack the Rippera, i to privlači pažnju Sherlocka Holmesa koji sa Watsonom dolazi da pogleda o čemu je reč. Tu se upliću u intrige u visokom madridskom društvu i film iz misterije prerasta u jednu salonsku melodramu u kojoj uskoro zaboravljamo i šta se istražuje i ko su osumljičeni.


Nesporno je da Garci u svom konceptu i žei da na neki način izmesti Holmesa iz tipične strukture krimića, istrage, forenzike i genijalnih intelektualnih vratolomija, ali ono što nudi umesto toga je nažalost konfuzno i nije naročito zadovoljavajuće.


Zato ova ekranizacija Sherlocka Holmesa ostaje pre svega kuriozitet zbog toga što je snimljena u Španiji i što je španski jezik u njoj lingua franca.

* 1/2 / * * * *

Sunday, December 12, 2021

OSS 117: ALERTE ROUGE EN AFRIQUE NOIRE

Jean Bruce jedna je od tragičnijih figura špijunskog žanra. Prvo, umro je vrlo mlad, ali je ipak dočekao da vidi uspeh Jamesa Bonda iako je Flemingov junak svoje ekranizacije koje su postigle globalni uspeh doživeo nešto posle prvih filmova o njegovom agentu OSS 117 kog možemo smatrati francuskim Bondom. Biznis sa agentom 0SS 117 se nastavio posle njegove smrti, supruga a potom i deca nastavili su da pišu romane, međutim sudbina se ponovo poigrala sa njim i ovaj agent doživljava globalni uspeh tek u formi parodije žanra.

Međutim, tu parodiju žanra izveo je Michel Hazanavicius, jedan od svakako najupečatljivijih francuskih reditelja u protekle dve decenije i možemo reći da su ti filmovi svakako doveli tu formu na jedan viši nivo. Ipak, ostaje pitanje, koliko je etično uzeti ozbiljno pisanog junaka jednog mrtvog pisca i od toga praviti parodiju. Ako je to prihvaćeno u pozorištu, zašto ne bi bilo i na filmu, uostalom i Flemingov CASINO ROYALE je poslužio za jednu od ranih parodija na Bonda, ali taj film je između ostalog poznat po tome što je Peter Sellers neprekidno želeo da Bonda igra ozbiljno i bio frustriran što su ga zvali za parodiju.

Otud, ostaje pitanje koliko bi Jean Bruce bio zadovoljan saznanjem da je njegov junak, koliko god petparački, danas poznat najširoj publici kao karikatura superagenta a u kanonskoj formi ga poznaju samo Eurospy kultisti.

Hazanavicius i scenarista Halin su takođe došli u neko kreativno razilaženje u pripremi trećeg dela, mada iz ove vizure čini se da nije bilo previše razloga za to. Hazanaviciusova vizija ostarelog agenta OSS117 i ceo afrički milje i dalje postoje, samo ne u tako radikalnoj formi, no srećom Nicolas Bedos je dostojno zamenio svog velikog prethodnika i snimio veoma uspeo treći deo.

Ono što je zanimljivo jeste da unutar serijala postoje dva nivoa ironije prema epohi. Prvo, imamo ironiju prema prošlosti u kojoj se dešava film, s tim što je zbog protoka vremena između drugog i trećeg dela, OSS 117 iz šezdesetih sada dočekao početak osamdesetih, a zatim imamo i ceo #MeToo i Woke momenat koji se desio u sadašnjosti u kojoj se snimaju filmovi, pa onda ima referenci i na to, a ko je za to bolji od OSS 117. Dok smo videli kako se u novom Bondu, agent 007 trapavo snalazi u novim konvencijama, one su pak idealne za ovu parodiju, no mnogima će i dalje biti smešniji Bondov ovogodišnji rastanak sa Bond-devojkom u Havani od bravura sekvence Hubertovog dolaska na posao posle novogodišnjih praznika u Bedosovom filmu.

U svakom slučaju, svako ko voli agenta OSS 117 ne mora da brine. Hazanavicius je otišao ali je Dujardin ostao u sigurnim rukama.

* * * / * * * *


Saturday, December 11, 2021

THE FOREVER PURGE

THE FOREVER PURGE Everarda Gouta i po scenariju autora franšize Jamesa DeMonaca prikazuje tačku u kojoj Purge više ne može da se ograniči na jednu noć i otima se od kontrole New Founding Fathersa prelazeći u ruke rasista koji prave Purge Ever After sa idejom da u rasnom ratu istrebe sve koji nisu belci.

Ako je ovo završni film u serijalu, onda ga svakako zaključuje u velikom stilu, punokrvnim rasnim ratom, prelazeći iz jednog satiričnog high concepta o kulturi naslja u njegovu završnicu a to je nasilje koje se otima kontroli i služi za razrešavanje jedne od tenzija modernog američkog društva.

Goutova režija je visokoestetizovana i film ceo prvi čin investira u postavljanje likova, ali kada ta ekspozicija prođe, ulazimo u predeo neprekidne akcije i tenzije u kojoj se skromnim sredstvima zaista uspešno dočarava opšti rasni rat.

Podela je efektna, uprkos tome što nema očiglednih zvezda, čak ni kalibra Ethana Hawkea kao prvi film, pa ni raznih televizijskih faca kao kasniji filmovi. 

PURGE je jedan od retkih serijala koji je napredovao iz filma u film. Meni je tako prvi sa kojim je sve krenulo nekako ostao najslabiji, a predstavio je i niz novih i zanimljivih reditelja. Gout je svakako jedan od njih.

THE FOREVER PURGE je film koji svakako može biti zanimljiv i onima koji nisu do sada pratili serijal, kao jedna direktna politička priča u formi žanrovskog filma, otvorena, senzacionalistička i bezobrazna.

* * * / * * * *

DOS

Film Mar Targarone DOS je jedan od onih high concept trilera u kojima se preispituju egzistencijalističke pozicije u nekoj neobičnoj situaciji. Dvoje iz naslova su dvoje ljudi koji se bude goli i zašiveni jedno za drugo u predelu abdomena. Nažalost, sve ono što usledi se kreće kroz njihova mahom dijaloška ispitivanja šta bi ih moglo zadesiti i kako su došli dotle, da bi rasplet doneo skroz proizvoljan ishod koji niko nije očekivao, ni likovi ni gledaoci, a možda ni sami autori dok su pisali scenario. Film traje 70 minuta i zanimljiv je utoliko što je nekako sve vreme obećavao da će biti bolji, i solidno ga igraju iskusni katalonski glumci, ali to je manje-više to.

* 1/2 / * * * *

Friday, December 10, 2021

INFIDEL

INFIDEL Cyrusa Nowrasteha je alt.right film koji se nalazi negde na ničijoj zemlji između ozbiljne kinematografije koju pravi Dallas Sonnier u tom miljeu (RUN HIDE FIGHT) i opskurnije B/C produkcije koju predstavljaju naslovi poput RELIANT.

Film je izašao pod pokroviteljstvom Dinesha D'Souze, neokonzervativca i jednog od najvećih medijskih preduzetnika alt. righta koji je uspeo da postigne ogroman uspeh sa svojim dokumentarcima koji su oborili rekorde gledanosti u bioskopima za tu vrstu filma. I INFIDEL je tokom pandemije izašao u bioskope, u vreme pre vakcine i kada su gledanosti bile relativno male čak i za retke major naslove, no napravio je neku prigodnu cifru.

Zanimljivo je da se u filmu, doduše u dijalogu koji se čuje iz offa pominje koronavirus, ali iz slike je evidentno da je film sniman bez ideje da bi se tako nešto moglo desiti. Imajući u vidu D'Souzin modus operandi, koronavirus nije instrumentalizovan u formi teorije zavere i sl.

Jim Caviezel je imao čudnu putanju posle uloge Isusa Hrista kod Mela Gibsona, i ne bih rekao da mu je karijera toliko otišla dođavola koliko sugerišu njegovi nastupi na QAnon skupovima i sl. To se može reći i za film INFIDEL. Ne samo da ga je Dinesh maksimalno isplasirao nego je i izveden relativno solidno, u jednom pristojnom DTV maniru, čak sa ponekim inteligentnim scenarističkim i rediteljskim rešenjem.

Priča prati američkog teologa kome prijatelj zakazuje predavanje u Kairu. Kada mu prijatelj bivaa razotkriven kao iranski terorista, glavni junak ipak odlazi u Kairo gde na televiziji izriče jednu misao koju muslimani dožive kao provokaciju. Ubrzo potom ga otima Hezbolah i ispostavlja se da su oni iskoristili gungulu iz Kaira kako bi se osvetili za svog operativca, ubeđeni da ga je teolog ocinkario.

Međutim, oni greše a teologova supruga stupa u akciju da ga pronađe i odlazi u Iran gde se povezuje sa tamošnjim hrišćanskim undergroundom i locira ga. Kada mu iranski režim organizuje montirani proces, jedino što preostaje je bekstvo iz zatvora.

Sa potpuno suprotnog kraja političkog spektra dolazi Jon Stewart sa filmom ROSEWATER o progonu nezavisnih novinara u Iranu, i uprkos tome što Nowrasteh što zbog žanrovskih konvencija što zbog propagandne agende barata određenim naivnostima, ne bih rekao da je ispod, čak je po mnogo čemu iznad Stewarta.

INFIDEL ne može da pobegne od nekih cringe momenata koji nisu greška već su mu smisao postojanja, ali ostatak vremena to je pristojno izveden DTV film koji se pravi da je ozbiljan angažovani film.

* * / * * * *

Tuesday, December 7, 2021

WIND RIVER

WIND RIVER je old school krimić koji sve vreme bridi o trilerske tenzije, dok teku ekspozicija likova, istraga, pa konačno i razrešenje koje je formalno, rediteljski, ali i značenjski opako izvedeno.

Smešten na indijanskom rezervatu, WIND RIVER govori o nestanku mlade Indijanke koju pronalaze mrtvu. Istrazi se pridružuje agentica FBI koja je poslata da pomogne plemenskoj policiji zbog federalne jurisdikcije, ali X-faktor istrage je lokalni lovac na divlle zveri koje uznemiravaju živalj i domaće životinje, koji se uključuje da reši slučaj, mučen svojom, veoma sličnom traumom.

Jerry Renner je odličan u glavnoj ulozi, i ovde dobija priliku da se maksimalno raspištolji, iako je za nijansu mlađi od lika kog igra. No, u suštini to ne smeta, i on je centralni glumački stub filma oko kog se kreću svi ostali poput Elisabeth Olsen i Jona Bernthala.

Trenutak razrešenja slučaja je briljantno postavljen i strukturiran u svakom pogledu, i samo zbog načina na koji je to rešeno vredi videti WIND RIVER. Međutim, i sve što tome prethodi je jako dobro, sa vibrantnom atmosferom i surovim lokacijama.

Posle Sundancea, film je nagrađen i u sporednom programu Kana, učetvorostručio je budžet zaradom na blagajnama, pa se ovo može u tom pogledu smatrati najuspešnijim non-franchise projektom Jerry Rennera posle HURT LOCKER naravno.

* * * / * * * *

A QUIET PLACE PART II

Drugi deo A QUIET PLACE je naprosto bio osuđen da bude u senci originala. Jasno je bilo da se nije mogla ponoviti svežina koncepta, kao i da se nije mogla ponoviti dinamika porodice i njenog suočavanja sa iskušenjima. Prekratko je vreme prošlo da bi se porodica mogla naći na nekom bitnom raskršću u svom sazrevanju i to kanalisala kroz situaciju sa invazijom vanzemaljaca. Uostalom, i sama invazija bi morala imati svoju evoluciju, jasno je da su ovi predatori samo čistači koji spremaju teren za dolazak nekih inteligentnijih bića sa eksploatatorskim namerama.

U tom pogledu, nastavak nudi nekoliko inteligentnih rešenja kojim leči svoj sequelitis. Otvara se prvim danom invazije, bezbrižnim životom prepunim buke i time iznova uspostavlja premisu za sve one koji nisu gledali prvi film, nalazeći i način da Krasinski iznova overi ekran. A onda prelazi u situaciju koja je zaista neposredno posle dešavanja u prvom filmu i odlučuje da u ovom delu istraži šta se desilo sa drugim preživelim ljudima.

Naravno, tu ćemo naići na one koji su se i sami pretvorili u predatore koji bi preživeli ali i na one koji su uspeli da izgrade utopijsku zajednicu na izolovanim mestima. Ovi drugi su zanimljiviji od prvih koji su već dosta tropey u postapokaliptičnim filmovima, no srećom nema ih previše i pojavljuju se u jednom odličnom set-pieceu.

Kad je film konceptualno svežiji onda i set-pieceovi u njemu deluju snažnije, investicija u likove i okolnosti je jača. Tako da s jedne strane A QUIET PLACE je meni bio snažniji, ali i ovde ima šta da se vidi, s tom razlikom da ljudi više nisu onako bespomoćni, čak su postali i ofanzivniji.

Sve u svemu, Krasinski je snimio častan nastavak filma kome bilo kakav produžetak nije bio neophodan. Ali, kada je već morao, ovo je dosta dobro izveden primerak koji se kreće u granicama očekivanog.

* * * / * * * * 

Monday, December 6, 2021

THE SEVENTH DAY

THE SEVENTH DAY pisao je i režirao Justin P. Lange i konceptualno donosi jednu svežu ideju. Naime, ubacuje priču o katoličkim sveštenicima egzorcistima u kalup policijskih buddy filmova kao što je TRAINING DAY. Nekada mladi clean cut sveštenik tek izašao iz semeništa doživeo je traumu kada mu se na prvom egzorcizmu sa iskusnim kolegom obuzeto dete spontano spalilo. Danas je on očvrsli cinik, igra ga Guy Pearce koji treba da uvede posao mladog kolegu kog igra Vadhir Derbez kroz slučaj dečaka koji izvršio masakr verovatno pod uticajem zlih sila.

Nažalost, ništa izvan ovog TRAINING DAY element nije naročito sveže u ovom filmu. Guy Pearce i Vadhir Derbez su dobri u glavnim ulogama i zato ovaj film može da se bezbolno pogleda ali uprkos obećanju na nivou koncepta, na kraju ne doprinosi mnogo podžanru horora o egzorcizmu,

* * / * * * *

Sunday, December 5, 2021

THE SIMON'S JIGSAW - UN VIAJE AL UNIVERSO DE JUAN PIQUER SIMON

THE SIMON'S JIGSAW je dokumentarni film Luisa Esquinasa Chanesa o španskom reditelju exploitationa Juanu Piquer Simonu koji je sedamdesetih i osamdesetih radio mahom B i C kopije američkih filmova koje su često bivale smeštane u isti koš sa Ed Woodom, pre svega zbog njegovog neodoljivog entuzijazma. Ipak, ti filmovi su za razliku od Wooda imali i regularnu distribuciju pa čak i plasman na američkom tržištu gde su povremeno uspevali da zadovolje glad gorehounda, pa čak i steknu fanove kao što je Eli Roth.

Film donosi relevantne sagovornike, među kojima je nama najzanimljiviji Colin Arthur koji je doprineo našim filmovima ČOVJEK KOGA TREBA UBITI i OKUPACIJI U 26 SLIKA, a radio je kao majstor za specijalne efekte i kod Simona.

Ono čega u filmu nema jesu inserti iz samih filmova i to mi je jako nedostajalo. Ima dosta dobrog BTS materijala ali jako malo onoga što je krajnji rezultat i to fali, no razlog je verovatno pravne prirode.

U svakom slučaju, ovo je film koji nema neki naročit formalni kvalitet ali je informativan ljubiteljima i poznavaocima.

* * 1/2 / * * * *

SHORT TERM 12

Destin Daniel Cretton je u svom drugom filmu SHORT TERM 12 postao miljenik američke indie scene i sazreo za holivudski debi. Malo ko bi ipak naslutio da će SHORT TERM 12 koji po mnogo čemu podseća na HALF NELSON Flecka i Boden, takođe biti rano delo reditelja koji će završiti snimajući Marvel i da će ove indie vedete kroz MCU povezivati Brie Larson.

Cretton u ovom filmu vizionarski okuplja ekipu koja će kasnije biti bitna okosnica američkog filma. Tu su Brie, Rami Malek i Lakeith (tada samo Keith) Stanfield. Tu je i John Gallagher Junior u glavnoj ulozi ali on na kraju nije napravio onoliko koliko se od njega očekivalo uprkos jakom daru i predispoziciji.

SHORT TERM 12 je priča o paru vaspitača u jednom prihvatilištu za tinejdžere i njihovim ličnim traumama koje iznova proživljavaju i leče kroz susret sa mladima koji imaju slične nevolje.

Postavka je jednostavna. Nema radikalnijeg postupka u režiji i radu s glumcima kao u HALF NELSONu ali Cretton donosi jedan propulzivan, dinamičan indie duh, sa grungy lookom slike, kamerom u pokretu i glumcima koji su spontani ali ipak kontrolisani.

Ako je neki film pravi primer pozivnice da se indieja pređe u neke više lige, onda je to ovo.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, December 2, 2021

THOSE WHO WISH ME DEAD

Čudni spojevi pulpa i pretenzije u dosadašnjim ekranizacijama scenarija Taylora Sheridana rezultirali su polovičnim a često i zaista užasnim rezultatima. Međutim, kada Sheridan režira sam sebe, ili kao u slučaju filma THOSE WHO WANT ME DEAD adaptaciju romana Michaela Korytoa koju potpisuje zajedno sa književnikom i Charlesom Leavittom, onda to odjednom ima nekog smisla.

Roman koji je napisao Michael Koryto nisam čitao ali ako je suditi po filmu reč je o pulpu koji mi je teško da zamislim u proznoj formi. Međutim, i sam film je teško zamisliti u studio okolnostima a desio se i to ove godine, za New Line, odnosno Warner, i ponudio je savremenu verziju retro akcijaša iz devedesetih, mnogo uspešnije nego što je John Lee Hancock izveo throwback serial killer film u LITTLE THINGS.

Premisa filma je toliko zakučasta i prepuna zgodnih koincidencija da je maltene uvredljivo prepričati, ali negde oko sat i po filma, pred sam kraj, ona deluje ne samo logično, nego maltene kao jedini način kako se stvari odvijaju u životu, a to je možda i najveće priznanje koje se može dati ovoj vrsti priče.

Ruku na srce, Angelina Jolie jeste marquee ime u ovom filmu ali nema protagonizam glavne zvezde, pa ipak njen backstory koji je motiviše za žrtvu i herojstvo dolazi direktno iz nekog scenarističkog priručnika i stvara određeni disbalans jer ostali likovi koji su prisutni tek nešto manje od nje, tako nešto menjaju. Dakle, stvari nisu idealno postavljene.

Uprkos tome, sve funkcioniše jer se kretanje likova, potera i akcija nikada ne zaustavljaju, a svi junaci dele jednu dobru osobinu - ne nasedaju na tipične žanrovske klopke - što ne garantuje da ponekad ne urade nešto glupo ali i kad je glupo urađeno je na svež način.

U tom smislu Sheridan pravi survival akcijaš, tipski blizak recimo Harlinovom CLIFFHANGERu sa ogromnom dozom nepotrebnog zapleta, i na svu sreću sve to reči energičnom, nasilnom akcijom, i junacima zarobljenim između dvojice inteligentnih i sposobnih asasina i šumskog požara.

Čini se da je ovaj film, iako je Jolie woke, pravljen za Trumpovu Ameriku u kojoj su ljudi van gradova dobro raspoložene naoružane bekrije spremne da se brinu sami o sebi. I da nije crne supruge belog šerifa, koja je pritom trudna, jaše konja i puca iz lovačke puške, film bi bio based za popizdeti.

Ali i ovako zapravo jeste.

Sheridan u heartlandu pravi zanimljivu akcionu diverziju i pokazuje kako se rediteljski prevazilaze i pakuju nedostaci njegovih scenarija. Sada je jasno da bi isti ovaj skript recime Villeneuve pokušao da snimi kao NO COUNTRY FOR OLD MEN i doneo nam nešto nepojmljivo. Međutim, Sheridan sebe srećom ne shvata toliko ozbiljno, i onda i od njega može da ispadne nešto.

* * * / * * * *