CITIZEN VIGILANTE

Armie Hammer je u vreme kada je bio zvezda u usponu bio razmatran da zaigra Brucea Waynea, odnosno Batmana u filmu JUSTICE LEAGUE Georgea Millera.

Kako je odatle dospeo do toga da snima film pod radnim naslovom THE DARK KNIGHT, a da ovaj ne bude o Batmanu nego o osvetniku sa vrlo provokativnom agendom koja film čini praktično vrlo teškim za distribuciju, i da ga režira Uwe Boll, teško je objasniti.

Deo te priče, po tehnici romana "s ključem" predstavljen je u knjizi A VIOLENT MASTERPIECE, koji je takođe ovih dana izašao i može se reći, Armie Hammer je postao jedna od paragigmatičnih ličnosti Cancel i #MeToo ere, kad je došao do toga da inspiriše najgadnije likove u hardkor losanđeleskom noiru.

U novom filmu Uwea Bolla CITIZEN VIGILANTE, Armie Hammer uspeva da sebe docanceluje, time što snima film koji je takvog sadržaja da mu je nemačka cenzura praktično onemogućila prikazivanje jer mu nije izdala sertifikat za dozvoljeno godište gledalac a evropska i američka kritika su ga razobličile zbog diskutabilne anitmigranstke ideacije.

Za nas je od posebnog značaja to što ovaj film hrvatsko dvojno državljanstvo sa nemačkim, pa možemo ovaj naslov posmatrati kao deo regionalne žanrovske ponude.

U Hrvatskoj, Uwe Boll radi odavno i tu je snimio svoj možda i najkontroverziji film AUSCHWITZ, ali sada CITIZEN VIGILANTE podiže stvar sa nivoa bizarnog na nivo jednog izuzetno interesantnog ekscesa.

Hammerov lik u ovom filmu je vigilante u "nekoj evropskoj zemlji" koji ide okolo, obučen u crno, izgleda uspravno, ponosno, gospodski, s manirima, onako kako desni ekstremisti i neonacisti zamišljaju sebe (opis ovakvog držanja čak dosta direktno daje finski neonacista Kai Murros u svojoj knjizi a on to nije smislio sam, i Richard Spencer jer recimo insistirao da u njegovoj organizaciji članovi nose bele košulje da bi pokazali kako su uredni i u stanju da brinu o jednom ovako delikatnom parčetu garderobe) i uklanja šljam sa ulica. Dok ga mediji optužuju da je zapravo teroristička ćelija koju podržavaju Peking i Moskva, narod ga na raznim meridijanima slavi.

Ovaj lik uklanja migrantske bande, mada mi znamo da je film sniman u Zagrebu i da su slovenske face s kojima se povremeno dokači zapravo domoroci, i to posebno raduje njegove internet fanove.

Naravno, to što je gospodin na ulici, ne znači da nije drugačiji u krevetu, tako da imamo scenu u kojoj on bogami otkrije nove sfere seksualnog užitka migrantskoj seksualnoj radnici koja je dotle mislila da zna sve. Dakle, ovaj junak nije konzervativac u privatnoj sferi, iako se tako ponaša u javnoj. Pa i tada, Uwe snima Armieja sa dosta donjeg rakursa, kao antički kip, podsećajući da su nacisti voleli seks i nisu ga izbegavali, čak ni kada je imao nešto devijatno u sebi.

U filmu IMMIGRATION GAME Krystofa Zlatnika, poslednji put sam osetio ovakvo ushićenje posmatrajući kako se tema migranata gura u žanrovsku transgresiju. Međutim, za taj film mislim da je bio pre svega kritika nemačkog rasizma i ksenofobije sa leve pozicije, ali da je prešavši u žanrovski okvir filmova kao što su PURGE ili RUNNING MAN na neki način iskoračio iz tipičnog politički korektnog, naglašeno humanističkog okvira.

U slučaju Uwea Bolla, ovde je predznak potpuno suprotan. Ono što je teško utvrditi kao i uvek kod Bolla jeste koliko on zapravo namerno gradi crnu legendu oko sebe. Jedna od teorija koje je sam plasirao svojevremeno bila je da se njegovi filmovi koji svi redom loši finansiraju kao forma pranja nacističkog blaga i on je sam uživao u pogrevanju te priče kroz njeno negiranje. Otud, veliko je pitanje da li Boll sada želi da se osloni na realan društveni problem, zauzme ekstreman stav i na taj način privuče pažnju svom radu, ili je on sad iskreno branilac Evrope i njenih vrednosti.

Iako je film izašao u Americi. čini mi se da je njegov format političkog ekstremizma ipak prevashodno evropski. Američki desni film, naročito u današnje vreme, stavlja akcenat na to da bude "normalan", "običan", "onakav kako su se pre pravili filmovi" i da gaji "klasične američke vrednosti". CITIZEN VIGILANTE nije takav i imajući to u vidu lako je moguće da će u Americi čak izazvati strah pa i naročito odbacivanje od desnice kako ne bi bila poistovećena sa ovom vrstom poziva na akciju.

U svakom slučaju, iako je i Armie Hammer dosta promenio svoje stavove koje znamo odranije, i koji su delom oslonjeni na njegovo porodično stablo koje je dalo neke značajne levičare i revolucionare, teško mi je da zamislim obe stvari - i da Hammer kao promućuran i iskusan čoven nije znao šta snima, ali i da mu ovakva provokacija odgovara.

U svakom slučaju, ono što se ovom filmu ne može osporiti jeste da svoju antimigrantsku agendu ne pakuje u neku politički korektnu, pravno utemeljenu oblandu. On se bavi junakom koji poput Equalizera - koji je ranije pre 40 godina bio penzionisani britanski špijun belac i igrao ga je Edward Woodward u seriji, a danas je na filmu crnac kog igra Denzel Washington a na televiziji je sada korpulentna crna žena i igra ga Queen Latifah, prilazi ljudima koji su u problemu i donosi im bolje poravnanje od onog sudskog. Boll se dakle oslanja na nesputani vidžilantizam kao gledaočevu fantaziju i to propušta kroz opisanu ideologiju.

Srećom, da bi se igrao fantazijama, morao bi da snimi dobar film što CITIZEN VIGILANTE svakako nije. Iako je ovo forma koja je dosta raubovana i dobro je poznata, Boll je prvo nepotrebno strukturalno komplikuje, a snimanje u Zagrebu sa - u velikoj meri hrvatskom ekipom - rezultiralo je nečim što izgleda kao hrvatski film, više nego ispolirani DTV produkt iz nekog pogona Avija Lernera.

Jedan od najbizarnijih problema filma koji pokazuje koliko je Uwe Boll naizmenično oštrouman provokator i potpuni moron jeste snimanje na mestu odakle dolaze ljudi koji možda nisu baš prototip najproblematičnijih migranata iz vizure evropske desnice ali svakako kao Sloveni jesu za njih "građani drugog reda" ili bar "prvog i po", i da onda gledamo likove kod kojih zbog akcenta i fizionimije ne možemo baš uvek da ukačimo ko je migrant a ko plemeniti domorodac. Uostalom, strani jezik koji se najviše čuje kao ilustracija "invazije" jeste hrvatski koji govore mladi problematični migranti dok maltretiraju jednog domoroca u parku.

No, ako uzmemo u obzir tu igru sa državljanstvima filma ali i sa činjenicom da je ambijent ovde nepogrešivo zagrebački, uz sve osude filma, ne možemo reći da regionalni žanrovski film ne uspeva da uznemiri duhove, i napravi nešto što ima odjek, čak i kada nije nužno rezultat lokalne pameti.

Ako imamo u vidu da je kontoverzni film HUNT Craiga Zobela, po skriptu Damona Lindelofa, svojevremeno povučen iz bioskopa kao politički provokativan a delom se dešavao u Hrvatskoj, ovo je zanimljiv kontinuitet odluka stranih filmmejkera da na tlu ove zemlje ulaze u neka ideološka raspojasavanja i prave filmove koji kasnije imaju teškoće da se prikažu zbog svoje politike.