ENZO

Ko bi rekao da će Robin Campillo snimiti queer film o odrastanju?

Ipak, eto i ta neočekivanost se desila.

Doduše, možda je na to bio nateran jer je zapravo odlučio da snimi film ENZO kako bi se oprostio od sovg prijatelja Laurenta Canteta za kog je pisao ovaj skript.

Campillo je reditelj i scenarista koji kod mene zbog LES REVENANTS i 120 BPM ima zbilja neograničen kredit, a ENZO je nažalost film koji troši deo tog kredita.

Priča o sinu porodice iz više srednje klase koji se ne snalazi u školi i odlučuje da u šesnaestoj godini barem preko leta postane bauštelac a tamo se zaljubi u virilnog Ukrajinca kom nad glavom visi vojna obaveza, ima u sebi puno elemenata studentskog filma.

Campillo ovde nije čak ni tehnički zapakovao neki upečatljiv film, a na nivou priče čak i nebuloza kao CALL ME BY YOUR NAME, deluje kao delo visoke promišljenosti u odnosu na ovo.

S jedne strane, zanimljivo je što ovde momčine nisu zapravo gej nego su više kao men having sex with men, premda opet ni seksa zapravo ne bude. Dođu negde do nivoa nezaokružene simparije, ali to sve opet nije dovoljno da svežinom nadoknadi zaista više nego studentski nivo promišljanja.

Film je prikazan u Kanu, solidno je prošao. Campillo ima ugled, Cantet ima pijetet, pa je to verovatno doprinelo toj nepravdi.

* 1/2 / * * * *