Wednesday, October 31, 2018

ALPHA

ALPHA Alberta Hughesa je redak primer savremenog studio filma koji pokušava nešto radikalno, iako ne nužno novo. Čak naprotiv, ALPHA ima preteče stare koliko i sam blokbaster. Još u WHEN DINOSAURS RULED THE EARTH imali smo pećinske ljude koji govore neki svoj jezik. Međutim, ono što nismo imali jeste sve to u spoju sa survival thrillerom u kome jedan od njih ostaje sam i mora da luta pustom zemljom u potrazi za svojim plemenom.

ALPHA je upravo to. Kodi Smit-McPhee igra mladog lovca koji u lovu na bizone naizgled pogine. Lovci iz plemena ga ostavljaju misleći da je mrtav ali on postepeno dolazi sebi i kreće da se vraća kući. Međutim, zemlja je pusta i njome vladaju divlje zveri. Da bi s njima izašao na kraj, mora da pronađe saveznika, i ovog puta to je mladi vuk.

Film je sniman za prikazivanje u 3D i direktor fotografije Martin Gslagcht. austrijski majstor, koristi sve trikove koji su dostupni za ovaj način izražavanja. Nažalost, kod nas ALPHA neće biti u bioskopima pa verujem da će nam to iskustvo ostati nedostupno što je šteta. Hughes je snimio visokoestetizvan film.

Iako ALPHA ne nosi sirovost Gibsonovog APOCALYPTOa, kao ni šira antropološka razmatranja Annaudovog QUEST FOR FIRE, ali nudi jednu elementalnu priču, o susretu čoveka i prirode, o životnim silama i instinktima i pre svega ubedljivo gradi sliku jednog sveta koji više ne postoji i koji se ne može ponoviti.

Hughes je reditelj koji ima posebno mesto u mom filmofilskom panteonu. Naime, pre četvrt veka sam bio ubeđen da će on i njegov brat Allen, radeći zajedno, postati veliki američki reditelji. To se nekako nije desilo, i na kraju su počeli da rade i solo. Elem, Allenov BROKEN CITY ispostavio se kao nevažan film. Ali, ALPHA je nešto drugo. Štaviše, sve je suprotno od BROKEN CITYja, nije ni rutinski, nije ni nevažan, potpuno odudara od ponude.

Međutim, isto tako, na vrlo diskretan način, kao u vreme MENACE 2 SOCIETY, Hughes ostaje reditelj koji se obraća savremenom gledaocu. Zato njegovi junaci i u ovom filmu nisu suva realistička rekonstrukcija prošlosti. Oni imaju nešto inherentno ako ne “mondenski” a onda svakako fetišistički i ostaju deo jedne “povišene realnosti”.

Pa opet, sve ono što smo ovde videli i dalje pre pripada nekom art house ili prestige filmu nego mejnstrimu. Međutim, ta klica nečega što je mejnstrim unutar nečeg krajnje atipičnog i krajnje “radikalnog” unutar svega ovoga postoji. I to je to majstorstvo koje su Hughesovi imali kroz celu karijeru i koje je obećavalo tako velike domete. 

Uprkos tome što moja anticipacija nije institucionalizovana, ALPHA pokazuje da ovi momci mogu još mnogo da pruže i da barem Alberta nikako ne smemo otpisati.

* * * / * * * *

LIVING THE LIGHT

LIVING THE LIGHT Claire Pijman je dokumentarac o Robby Mulleru, jednom od najznačajnijih direktora fotografije u istoriji kinematografije. Pamtimo ga po saradnjima sa Wendersom u kojima je praktično definisao ono što nazivamo izgledom evropskog art house filma sedamdesetih, a sarađivao je sa čitavom plejadom značajnih reditelja mahom iz domena art housea i indie filma. Pored Wendersa, o Mulleru govore i njegovi najbliži saradnici iz sektora rasvete gotovo ravnompravno sa Jim Jarmuschem i ostalim rediteljima.

Mullera je zanimala svetlost i reflektovanje na površinama. Više je voleo atmosfersko svetlo, nego rasvetu, i ovaj film jednim delom pokušava da “rasvetli” ono što su poetičke karakteristike njegovog načina rada. S druge strane, Claire Pijman kombinuje old school informativni dokumentarac sa nu school polazištem gre koristi Mullerovu ličnu arhivu razni video snimaka, fotografija, kojima ilustruje njegov nomadski način života, porodične odnose itd.

LIVING THE LIGHT je efektan i dovoljno informativan da oda adekvatnu počast Mullerovom doprinosu istoriji filma a da istovremeno ponudi i nešto lapidarniju intimističku sliku njegovog života i rada. Dakle, ovo nije film koji pretenduje na bilo koji vid “definicije”, o Mulleru se pored ovoga može još snimati, ali teško da će budući autori moći da imaju ovakav ekskluzivan pristup njegovoj arhivi.

U jednoj sceni, Muller snima kamkorderom video poruku majci u Holandiji tokom snimanja filma u Njujorku. Priča joj kako radi sa rediteljem koji je nesiguran, i na studio film je došao da malog nezavisnog filma. Po tehnologiji i biografskim detaljima, rekao bih da se radi o Johnu McNaughtonu u vreme rada na odličnom filmu MAD DOG AND GLORY. 

* * * / * * * *

HALLOWEEN

HALLOWEEN Davida Gordona Greena je proslava četrdesetogodišnjice serijala prema kojoj onaj dvodesenijski H20 deluje kao klasik modernog horora. A možda i horora uopšte.

Samo doktor Loomis može da dokuči šta se dešavalo u glavama Davida Gordona Greena i Danny McBridea koji su novo "nežanrovsko" pojačanje ovom serijalu, ali film koji su snimili zaista izmiče mom poimanju.

David Gordon Green nije moj favorit i veliki je svaštar, i to ne načina koji meni prija. Ali, ideja da će on sad eto da snimi HALLOWEEN sama po sebi nije odbojna, jer, zašto da ne? Uostalom, najveći greh njegovih filmova eventualno jeste osrednjost. A to u ovom serijalu nije najgore što ga je zadesilo. Međutim, ako izuzmemo opšti osećaj da ovaj film režira neko ko zna kako se pravi film, Green pokazuje zapanjujuće odsustvo dara za horor, čak i na nivou puke imitacije nečega što je HALLOWEEN sam uspostavio. I ha nivou priče, i na nivou egzekucije samih slasher sekvenci, HALLOWEEN je bukvalno neuk film i ovakav zadatak bi svaki najobičniji hack bolje realizovao.

Pritom, ovaj film se ne može okriviti za ono što je Ridley Scott uradio u novim ALIENima a to je ulazak iza misterije, u sam origin užasa, koji samim tim užas čini manje efektnim. Zapravo ne, HALLOWEEN ne ponavlja tu grešku. On kreće kao generic slasher na nivou priče, ali onda reditelj prosto zaluta i u filmu na kraju sve sem toga deluje i važnije, a i neuporedivo bolje.

Svaki dijalog je bolji od klanja koje usledi. Svaka komična situacija je bolja od strašne situacije u koju nas uvodi. Konačno, deluje da je i svaki lik bolji od onog koji je glavni. Sve sporedno je bolje od onoga što je glavno, a ono što je sporedno nije sad baš nezapamćenog kvaliteta.

Zanimljivo je da u tim sporednim stvarima, David Gordon Green daje filmu jedan uzaludan polish koji često horori nemaju, što čini ceo ovaj poduhvat još uzaludnijim.

Stoga, jedino što nam ostaje je da HALLOWEEN budi nostalgiju za starim, prošlim vremenima, recimo za vremenom pre godinu dana kad je McG pustio THE BABYSITTER na Netflix.

* 1/2 / * * * *

MARTESA

MARTESA Blerte Zeqiri je melodrama snimljena u našoj južnoj pokrajini, nažalost pod zastavom tzv. Kosova i Albanije. Takozvanost Kosova je paradoksalno i ključna mana ovog filma jer ga neumitno opterećuje potrebom da se pozicionira u odnosu na devedesete i na delovanje srpskih snaga bezbednosti, pa scene u kojima porodica čeka leševe koji treba da budu doneti iz centralne Srbije i flešbekovi na 1999. smetaju u praćenju osnovne priče o dva ljubavnika čiji odnos mora da se raspadne jer se jedan od njih ženi.

Činjenica da MARTESA potpuno bezrazložno opterećena politikom, ne znači da bi ovaj film jednodimenzionalan da je ostao u melodramskoj ravni jer ovo nije ni queer ni single-issue film u tom slučaju. Naime, u maniru zapadnoevropskih melodrama Blerta Zeqiri gradi zanimljive karaktere, vibrantnu atmosferu i odnose, i uprkos tome što ovo nije melodrama sa snažnim narativnim zamajcem, celu priču uspeva da istera od početka do kraja na ubedljiv i dinamičan način.

MARTESA je film krupnih planova, sa dosta pokreta kamere i u vizuelnom pogledu nudi materijal za vrlo preciznu montažnu artikulaciju u čemu uspeva. Nisam imao priliku da vidim čitavu produkciju iz naše nemirne južne pokrajine, ali od onoga što jesam video MARTESA je daleko najozbiljnije ostvarenje.

Ako bismo ovaj film uvrstili među dela snimljena u Srbiji, a nema razloga da to ne uradimo, MARTESA bi se svakako našla pri vrhu ovogodišnje ponude.

* * 1/2 / * * * *

PUNK FU ZOMBIE

PUNK FU ZOMBIE je kvebečki no budget film o zombi apokalipski koja nastupa posle uspelog referenduma o nezavisnosti. Uprkos tome što u filmu ima jako zanimljivih detalja tu i tamo, Gabriel Claveau ponegde ne ume a ponegde ni ne pokušava da prevaziđe budžetska i naprosto stručna ograničenja svoje ekipe i produkcije. Otud PUNK FU ZOMBIE nije neophodan za gledanje ni fanovima filmova o zombijima, ali jeste onima koje zanimaju ti no budget spojevi treša, ideologije i žanra, iako film sa po sebi uspeva tek delimično.

* 1/2 / * * * *

Sunday, October 28, 2018

IZBRISANA

IZBRISANA Mihe Mazzinija, urađena u ko-režiji sa direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem stoji kao jedna svedena, simplifikovana, estetizovana melodrama o ženi koja odlazi na porođaj i ispostavlja se da je među desetinama hiljada slovenačkih građana koji su "izbrisani" kad se dogodila secesija od SFRJ.

Problem junakinje je naravno specifičan jer se ona porodila, dobila zdrtavstvenu uslugu bez osiguranja, i na kraju ona biva puštena iz bolnice a dete ostaje zarobljeno u porodilištu.

Junakinja kreće na odiseju dobijanja državljanstva i pokušaja da izvuče svoje dete.

Ova tema bi u američkoj kinematografiji bila osnov za dinamičnu courtroom dramu o ženi koja ustaje protiv sistema ali kod Mazzinija on spaja melodramu sa nekim vrlo utišanim okolnostima, i sve to umesto da bude eksplozivno, deluje nedorečeno, nerazrađeno i na kraju potpuno promašeno.

Osnovni adut filma je precizna vizuelna koncepcija koja nažalost ne može da spase film i glavna glumica Judina Franković koja ga čini gledljivim.

* 1/2 / * * * *

JUŽNI VETAR

Uvodna ceremonija u proslavu tridesetog rođendana POSLEDNJEG KRUGA U MONCI, i dvadesetog rođendana RANA je film JUŽNI VETAR Miloša Avramovića. Svakako da se već sada JUŽNI VETAR mora postaviti kao kvintesencijalno delo srpskog gangsterskog filma i kao ostvarenje koje definiše jedno vreme u beogradskom podzemlju. Ako je Karudijan bio junak sa margine socijalističkog društva, a Pinki i Švaba gotovo dionizijski produkt Miloševićevog vremena, onda je Maraš nova generacija beogradskog kriminalca, koji nije dovoljno high tech da bude ruski haker ali jeste dovoljno tehnički obrazovan da krade najnovija kola, i što je još važnije potpuno je kulturalno osvešćen, on ima etiku Karudijana jer je gledao MONCU i u sobi ima postere LE MANSa kao Beogradski Fantom, ali isto tako i zna da spada u imaginarijum američkog gangsta repa i srpske estrade koji svoj spoj doživljavaju u nitro folk himnama koje dopunjuju zvučnu sliku.

Maraš je u potpunosti dizajniran produkt više decenija razvoja srpskog kriminala u kome sada bez ikakve sumnje oni čine najuspešnije javno-privatno partnerstvo u našoj privredi. Zato njegova devojka sa kojom se useljava da živi nikada nije prikazana kao nitro folk gejša koja izgleda kao pevačica iz Miloševićevog vremena i đuska uz ritmove r'n'b iz vremena Busha Juniora. Ona je već u kućnoj varijanti jer i on polako želi da se pretvori u Tonija Soprana.

Da bi to uradio, on mora da digne na noge svoj legalni posao - karting trkalište, ali ovo nije film o "njegovom poslednjem poslu" - ovo je film o poslu gde je hteo da ukrade netipovan auto, radi spontano, protivnom svom vrhunski planiranom modus operandiju i zbog tog hibrisa nastrada. Stoga ovo je priča o njegovom poslednjem poslu samo u toliko što se negativci trude da tako bude.

Negativci pak su takešikitanovske sociopate, produžetak Ranka Rubežića, koje u trećem činu filma čega Rubežićeva sudbina, kao što Maraš prolazi potencijalno kao Vuja i Dadilja, čije su se robije preklopile baš sa onom Beogradskog Fantoma. JUŽNI VETAR je dakle fikcija, ali je isto tako i laž koja govori istinu istražujući istovremeno i ono šta kažu činjenice o beogradskom podzemlju i ono što je samoviđenje među samim gangsterima.

Avramovićev film je dvočasovni gangsterski triler, ostvarenje kakvo se više ne snima kod nas, ali ga sve manje ima i u svetu, a kad god ga ima, izuzetno nas obraduje, kao onomad Affleckov i dalje najbolji film THE TOWN. Evropa je odavno mesto gde se ovakvi filmovi prevashodno traže, bilo da ih radi Audiard, sa kojim doduše JUŽNI VETAR nema puno veze ili puno bliži Espinosin SNABBA CASH.

JUŽNI VETAR je vešto spojio ispoliranost pop-gangsterizma u kome je ova delatnost neumitno fetišizovana, uostalom Maraša igra Miloš Biković koji diže svoj profil ovim filmom na još viši nivo, kao da nije bio dovoljno visok, sa autentuičnošću lokalnog miljea. Avramović uspeva u ovom hodu po žici i to je svakako najveći uspeh ovog filma. Otud JUŽNI VETAR krase lakoća izlaganja priče i likova, i imamo film kakav se ne snima kod nas, iako su kriminalci često junaci naše kinematografije, koji deluje kao da ovako nešto gledamo svaki dan.

I to je najveći uspeh ovog filma. Pogledamo ga, i nekako ne primetimo koliki je ovo žanrovski iskorak u odnosu na naš film. Sve nekako deluje normalno, čak bi se reklo i svakodnevno, kao da smo pre par meseci imali nešto slično. Ali nismo. To je samo znak da je Avramović napravio jednu celinu koja jako dobro inkorporira sve ono što je srpski film, i sve ono što je naš lokalni kolorit u format repretoarskog gangsterskog trilera koji privlači publiku.

Konačno se danski recept krimića o jugo-mafiji kod nas sproveo u delo. Kriminal se dešava pred kamerama a ne iza nje.

* * * / * * * *

Wednesday, October 24, 2018

LAS HIJAS DEL FUEGO

LAS HIJAS DEL FUEGO Albertine Carri je queer film o grupi argentinskih lezbejki koje odlaze u Patagoniju da bi snimale porno filmove i uživale u telesnim zadovoljstvima. I to je manje-više to. Imamo red nekih pretencioznih i ne preterano interesantnih dijaloga pa onda red seksa, i nažalost samo u konceptu možemo prepoznati tragove ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE, ali nema ni trunku intrigantnosti, pa ni emancipatorskog žara tog filma.

Monday, October 22, 2018

POSLEDICE

POSLEDICE Darka Štantea važe za film godine u Sloveniji. Nisam previše upoznat sa ostatkom ponude ali ovo je dosta rutinski coming out film o mladom delinkventu koji u domu za maloletnike upoznaje dominantnog alfa momka u kog se zaljubljuje ali ga taj odnos vodi sve dublje u kriminal i bol.

Štante nije Genet, nema tog fatalizma a ni prljavštine u ovoj priči koja je zapravo vrlo zanimljiva po miljeu u kom se dešava ali je strašno čedna pa u mnogim aspektima, kako psihologije, tako i dramaturgije simplifikovana i naivna.

Audiard je ovakve batice odavno obradio na bitno kompleksniji način a kako POSLEDICE nisu queer film kome je samo to svrha već ipak jedan art house glavnog toka, onda je razumno bilo očekivati da će biti nešto složeniji.

Štante radi ovaj film u maniru ovog novog inscenacijski jednotavnog art housea, malo tu ima kamere sa ramena, malo fiksiranih kadrova u kojima junaci imaju neke mizanscene i ostvaruju telesno prisustvo u kadru. Sve je to manje-više rutinski, već viđeno i potrošeno unutar trenda.

Ali film je pristojan. Nisam siguran koliko je gay tematika iskorak za Sloveniju, imali su oni dosta avangardnih dela u tom domenu i ranije, ali očigledno POSLEDICE su sa nametnule kao važan film ove godine za njih.

Uz mnoge nedostatke, POSLEDICE su nesporno kompaktan film i ne može im se osporiti da imaju jasan fokus. To su neke stvari koje definitivno nedostaju regionalnom radu a ovaj ih ima. 

* * 1/2 / * * * *

GALVESTON

Retko koji pisac je imao tako munjevit uspon i pad kao Nic Pizzolatto. Od prve sezone TRUE DETECTIVEa koja je pomalo i nezasluženo dovela do njegovog lansiranja u svet gurua i trendesetera do njene druge sezone koja je sasvim nezasluženo dovela do njegovog pada. Prva sezona HBO serije ukazala je pažnju na njegove kratke priče, pa i na roman GALVESTON. Nažalost, GALVESTON je izrazito slab roman, i sada je dobio svoju ekranizaciju u režiji Melanie Laurent.

Uprkos tome što je izvršena adaptacija romana i neki elementi su izmenjeni, GALVESTON je podjednako loš i to na isti način kao i knjiga. Stoga, ako se išta pozitivno može reći o ovom ostvarenju jeste to da je reč o adaptaciji koja je potpuno očuvala duh dela.

Roman je pretenciozan, simplifikovan i mariniran u hardboiled govoru bez nekog pokrića i takav je sam film. Ben Foster kao nosilac radnje, u romanu i naracije, bukvalno kao da je prenet sa papira. On mumla neke tvrde opservacije, naizmenično cmizdri i preti, hoće i neće da pomogne mladoj prostitutki u nevolji, i tako sat vremena imamo taj road movie koji se kreće najočekivanijim i najmanje maštovitim stazama. 

Melanie Laurent se na čisto fizičkom nivou inscenacije ispostavlja kao solidno rediteljsko rešenje, što možda ne bismo očekivali i GALVESTON barem u tom pogledu deluje pristojno, čak i nadahnuto. Međutim, inscenacija u ovoj vrsti filma nije potrebna.

Naravno, čaša može biti i polupuna ako imate soft spot za ovu vrstu lažnog noir gaženja, ali plašim se da ovaj film neće privući mnogo simpatija uprkos tome što Elle Fanning i Ben Foster daju sve od sebe. 

* * / * * * *

INRANG

ILLANG: THE WOLF BRIGADE je južnokorejska ekranizacima Mamoru Oshiija i njegove anime JIN-ROH. Iz ove vizure, možda je komisija Filmskog centra Srbije bila u pravu što nije podržala 2020 kad već ILLANG dolazi na Netflix jer ovo je manje više to. U bliskoj budućnosti, represivni režim na korejskom poluostrvu rukovodi ujedinjenjem dve Koreje čiji je razdvojeni opstanak nemoguć u datim geoplotičkim okolnostima. U društvu međutim nisu svi baš oduševljeni tom idejom, naročito ne jedan omladinski pokret otpora.

ILLANG je režirao Kim Ji Woon, južnokorejski velemajstor u najavi, reditelj od kog se mnogo očekivalo ali koji od THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD nažalost stagnira kao reditelj. Dok je njegov holivudski izlet sa Arniejem još i imao nekog žara, ovo što radi u svoja poslednja dva filma, nažalost deluje kao spektakli namenjeni lokalnoj publici koji više nikoga ne uspevaju da zavaraju.

Kada u ILLANGu krene akcija, stvari su OK. Akcija je sporadično jako dobra ali ne i genijalna, i ne dobacuje do njegovih najlucidnijih momenata, međutim, kada krene misterija, kada krene razrada likova, upadne se u konfuziju, opšta mesta, nejasnoće, ukratko ulazimo u domen jednog nedovoljno promišljenog i bez razloga komplikovanog filma.

Koketiranje sa nacističkim dizajnom u prikazu te specijalne policije koja ganja teroriste je isto tako potpuno besmisleno u igranom filmu i oni deluju zaista potpuno deplasirano a trebalo bi da su nekakav adut filma.

U svakom slučaju, ILLANG je akcioni triler iz Južne Koreje, samim tim ne može biti sasvim nezanimljiv za gledanje, ali znajući ime reditelja i JIN ROH kao polazište, nema sumnje da je promašaj i veliko razočarenje. 

* * / * * * *

Saturday, October 20, 2018

KYONGAE HANUN KIM CHONG-IL TONGJI NUN WIDAEHAN SASANG IRON'GA ISIDA

KYONGAE HANUN KIM CHONG-IL TONGJI NUN WIDAEHAN SASANG IRON'GA ISIDA iliti RESPECTED COMRADE KIM JONG-IL IS A GREAT THINKER AND THEORETICIAN je severnokorejski dokumentarni film koji se bavi upravo onim što sam naslov kaže. Predstavljanjem Kim Džong Ila kao natčoveka koji je veliki filozof i genije za sva pitanja. Film se prodaje preko sajtova koji valjaju severnokorejsku robu na DVDu koji je izdala država stoga sasvim sigurno nije reč o nekom hoaxu kao što je bila kultna PROPAGANDNA.

Slično PROPAGANDI doduše i ovde je reč o grotesknom preuveličavanju, ali bez osude sveta izvan Severne Koreje. Kim je prikazankao veliki mislilac od najranijih dana, kao čovek koji svojom nadljudskom pameću rukovodi duhovnim ali i ideološkim i infrastrukturnim i vojnim razvojem zemlje. Naravno, način na koji je to sve preuveličano deluje kao neka vrsta zajebancije, ali to je laž koja govori istinu. Jasno je da Kim nije sposoban da sve to radi, vodi i projektuje ali je odaslata jasna slika da od njega svi oni koji to umeju zavise. Teško je zamisliti da severnokorejski propagandisti nisu upravo na to računali i da je poruka ovog filma nahovanog na engleski zapravo - upoznajte se sa obimom i ukorenjenošću Kimovog kulta ličnosti.

Film je iz 2000. i cilj mu je da prikaže 21. vek kao Kim Džong Ilov vek, ali sve što se vidi u njemu deluje i po tehnologiji slike i po tehničkim dometima kao da je iz sedamdesetih ili najkasnije osamdesetih. Ono što je zapravo najvredniji segment ovog filma jesu sami snimci Severne Koreje, njihove infrastrukture i parčića svakodnevice koji se nekako u svemu tome daju prepoznati. Zato, ne treba ni naglašavati da je ovo nezaobilazan sadržaj za sve ljubitelje i poznavaoce Severne Koreje.

* * / * * * *

Friday, October 19, 2018

APOSTLE

APOSTLE Garetha Evansa je pokušaj reditelja koji se afirmisao ekstremno nasilnim akcijašima koji su obišli genre festival circuit da snimi nešto što je u domenu žanrovskog mejnstrima. Kako sam i očekivao, rezultat je ništa naročito, i pokazuje da kada nema Iko Uwaisa i malajaca koji se udaraju čekićem u glavu, Evans nema ništa narolčito da pokaže. Štaviše, glavna rola Dana Stevensa koji je želeo da prikaže lavkraftovskog heroja koji nit je dobar nit je loš, ali je radoznao i željan da kazni zloće, deluje pomalo karikaturalno, malo jer se on pravi blesav kao lik, malo jer ga je Dan odvrnuo na trojku i onda kad se ne pretvara.

Michael Sheen je rutiniran kao negativac, i ako govorimo o ambijentima i likovima produkcioni dizajn je efektan i stripovski sugestivan. Kad je reč o priči međutim, ona je mutna, malo je to WICKER MAN, malo je lavkraftovski, malo je to priča o lažnim prorocima, a malo izgleda ima i šumskih bogova koji funkcionišu, konačno i sam junak ima širok varijet želja i namera.

Barem jedna linija priče, o trudnoći jednog od gurua ostrvske sekte je čist višak i to se bez po muke moglo izbaciti.

Zašto nije. Za to postoje najmanje dva razloga. Kao što pokazuje Saulnierov HOLD THE DARK, Netflixu nije važno koliko šta traje jer ionako ne ide u bioskope. Otud, Evansov film zaslužuje 100 minuta a traje 130 sa špicom bez naročitog razloga.

A drugi razlog je to što je scena koja proističe iz te linije priče jedna torture porn situacija u kojoj Evans gradi jedna od svojih dokazanih aduta a to je groteskno i surovo nasilje. Na kraju Evans ipak ključne kvalitete, jer je drama zatajila, bazira na ekstremnom nasilju pa su i najsnažnije scene upravo iz tog domena.

APOSTLE u ukupnom zbiru kada ne bi bio ovako predug a samim tim i digresivan i pretenciozan, mogao je biti zanimljiv brutalni horor bez mnogo nadogradnje. Međutim, Evans je želeo nešto više. I malo lavkraftovštine, i malo WICKER MANa, srećom pa se od Hammer Horrora uzdržao a moglo nas je to zadesiti, a na kraju smo dobili film koji ne može da izdrži vlastitu pretenziju i koji bi imao pravu meru da ga je neki producent lepo sabio na format malog programmera.

* * / * * * *

SORRY TO BOTHER YOU

SORRY TO BOTHER YOU Boots Rileya je ona vrsta kafkijanske satire na filmu koju nerado gledam. Isto tako ovaj film spada u novi talas emancipacije afroameričkih autora koji za razliku od prethodnog kad su tu bili Spike Lee i ekipa, ne donosi mnogo talentovanih reditelja. Sve to uzevši u obzir, SORRY TO BOTHER YOU je politički angažovan film vredan pažnje i svakako jedno od boljih ostvarenja tog afroameričkog filmskog buđenja. Jedan od razloga za to, čini mi se, jeste i činjenica da ostavlja put i beloj publici da iskomunicira.

Glavni junak je mladi crnac koji ima teškoće da nađe posao i pronalazi mesto kao telemarketer. Kada ovlada veštinom izigravanja "belačkog glasa", kreće njegov uspon i uskoro dolazi u više ešelone kapitalističke moći. Na tom putu gubi prijatelje i devojku koju voli, ali otkriva zlokobnu zaveru koja se krije iza novog bubble projekta jednog od frictionless kapitalista.

SORRY TO BOTHER YOU je duhovit, vizuelno ekspresivan i vrlo konzistentan u svom bezobrazluku. Boots Riley nudi potencijalni ključ kako na konzistentan način čitati Kafku u savremenom filmu. Ovde se može prepoznati puno kafkijanskih motiva iz raznih dela od AMERIKE do METAMORFOZE. Isto tako, tenzičnost Kafkinog humora, apsurda koji gnječi junake je opipljiv i u tom pogledu Boots Riley je snimio film koji ne samo da je vredan kao komentar sadašnjeg trenutka i svih tokova koji su do njega doveli već i kao bitna karika u razumevanju kako se ovaj klasik može preneti na film, iako njime nije direktno inspirisan ali indirektna veza je potpuno jasna.

Lakeith Stanfield, Tessa Thompson, Steven Yeun i Armie Hammer su odlični kao nosioci ove priče u okolnostima gde zvezde poput Danny Glovera ili Terry Crewsa pristaju da igraju epizode.

Možda je ovaj film u pogledu trajanja mogao biti sažetiji ali to je zaista mala zamerka u odnosu na sve kvalitete koje ovaj eksplozivni debi donosi.

* * * / * * * *

THE HOUSE OF TOMORROW

THE HOUSE OF TOMORROW Petera Livolsija je ekranizacija romana Petera Bognannija. Nažalost, u filmu je okupljena solidna glumačka podela koju opredvode Asa Butterfield i Alex Wolff, no nije im obezbeđen neki naročit materijal kojim će se pozabaviti. THE HOUSE OF TOMORROW je priča o dečaku koji je odrastao u izolaciju i homeschoolovanju sa bakom koja je naslednica ekscentrične kuće futuro-dizajnera čija je vizija sveta danas retro-futuriszička ekscentričnost. On se oslobađa od njene benigne hegemonije i pronalazi prijatelja sa kojim osniva punk bend. I to je manje više to. Povezao ih je punk, i to što su mladi. Rekao je babi da iskulira, ona je to uradila. Dakle, ništa posebno se nije desilo. I to samo po sebi ne bi limitiralo neki indie film da THE HOUSE OF TOMORROW nije krajnje sterilno, mediokritetski režiran i da samim tim ne vapi za složenijom fabulom i melodramskim ekscesom.

* 1/2 / * * * *

MILE 22

MILE 22 Petera Berga je visokooktanski akcioni film koji se možda doživljava kao najslabija od četiri saradnje Marky Marka i Petea, ali što se mene tiče, posle tri istinite priče, mi ovde imamo posla sa fikcijom. Kao što je Berg sa Wahlbergom prošao tri istinite priče, tako se i ovde vraća imaginariju jednog od svojih najboljih ranih filmova - KINGDOMu. I taj povratak je - videćemo ne kraju - čak i parafraza odbačene verzije kraja tog filma.

Berg je u međuvremenu rafinirao svoj stil do tačke kada je oboleo od istog problema koji imamo i svi mi koji gledamo puno filmova - postoji tendencija da ti sve postane dosadno i da želiš sve brže i brže izlaganje priče. Berg očigledno deli taj problem i MILE 22 je neverovatno agresivan u svom izlaganju, ne samo kada krene akcija nego i u melodramskim i dijaloškim scenama. MILE 22 je boks meč u kome replike dobijaju maltene pinterovski karakter jer su duhovite ali i sentenciozne, sukobi među likovima su tenzični, a onda se na sve to dodaju potera i čista akcija, koja je na kraju krajeva i svrha ovog filma.

Međutim, ako imamo u vidu da bi sve ovo sa karakterima i dijalozima moralo da bude samo neka vrsta uvodu za akcionu ekstravagancu, onda je taj segment filma čak i više nego uspeo.

U pogledu anatomije akcionih situacija MILE 22 zapravo obrađuje završnicu KINGDOMa, izvlačenje zarobljenaika i ekipu koja to sprečava, na saobraćajnici i po stambenim kvartovima, ali u svemu tome Berg sada daje neke novine i nudi dosta svežine i energije. Pored Wahlberga, tu je Iko Uwais, i on ima jedan set-piece po kome je prepoznatljiv. Smešten je u bolničku ordinaciju, dakle, ima svega, od lomljenja kostiju, do lomljenja kostiju uz upotrebu medicinskih instrumenata. U filmu igra Rhonda Rousey ali ona paradoksalno nema akcionu scenu u kojoj bi se pobila sa nekim i to je šteta.

Srećom, akcije ne manjka, kao ni tenzije, ni haosa.

MILE 22 je u svakoj svojoj čestici B-film i raduje me da 2018. možemo ovakve B-stvari da vidimo u bioskopu. Taman kada je spoj Berga i Wahlberga počeo da pokazuje znake umora, vratili su se u velikom stilu, što se mene tiče, iako je MILE 22 i po svojim pretenzijama i po svojim produkcionim kapacitetima zapravo "mali film".

U periodu kada sve više zvezda kultiviše svoje "kućne" reditelje, ispostavlja se da je Wahlberg mudro, a možda i ponajbolje izabrao.

* * * / * * * *

Thursday, October 18, 2018

PADUREA

PADUREA Siniše Dragina je film koji obrađuje jednu zanimljivu anegdotu iz istorije jugoslovensko-rununskih odnosa, slučaj istoričara umetnosti Radua Bogdana i njegovog pokušaja da se dokopa slike koju je Deža poklonio Titu 1947. godine. Dragin hnažalost ovaj film radi u maniru ovog novog dokumentarizma, u kome nema talking headsa, ali zato nema mnogo ni fakata niti se faktografija može pratiti, i sve se pretvara u neki jalov vizuelni esej, neki "francuski žurnal" kojim se inače bave studenti. tako imamo sliku u kojoj se slikaju neki ljudi, sve se to kombinuje sa nekim dokumentarnim snimcima koji u načelu imaju neke veze sa temom ali svakako ne čine neku jasnu narativnu celinu.

Fakti se iznose iz voiceovera u kome se čitaju neki razni tekstovi, malo Raduovih sećanja, malo nekih relativno nemuštih dijaloga koji deluju vidno iskonstruisano a treba da zvuče kao audio snimci.

Elem, Dragin je uspeo da izabere neverovatnu anegdotu i da od nje napravi film. Ali je na tom putu razrađivao neke teze koje su potpuno nepouzdane pa čak i neistinite u pogledu činjenica, sa očiglednom namerom da silom izgradi sliku o odnosu Tita i Čauseskua namenjenu strancima, nezavisno od toga kako su se one zaista poklopile.

Otud PADUREA nije film koji je namenjen ljudima iz Jugoslavije ili Rumunije, svesno je podvaljen strancima. I nema se ni stilski baš čime podičiti, uprkos tome što Dragin ima dar da prepozna potentan filmski prizor, vizuelnost i sam sadržaj su ovde krajnje labavo povezani. No, da nema ovog filma ne bismo znali za ovu priču pa je samim tim njegova vrednost ipak izborena.

* * / * * * *

Sunday, October 14, 2018

X-A RENDSZERBOL TOROLVE

X-A RENDSZERBOL TOROLVE Karoly Ujj Meszarosa je masđarska aproprijacija Nordic Noira, bioskopski rip-off BRONa i sličnih sadržaja, u kome imamo detektivnku koja pati od napada panike a važi za najvećeg strulčnjaka u budimpeštanskoj policiji.

Kada uđe u slučaj serijskog ubice, suočava se sa zaverom u koju su uključeni i ljudi iz njene okoline od kojih mnogi znaju načine kako da manipulišu njenim psihičkim poremećajem.

Karoly Ujj Meszaros se trudi da ponovi look Scandi Noir serija i ovaj film je ekstremno estetizovan. Ipak, čini se da je manju pažnju obratio na vođenje priče, ko kada ima protagonizam i kako se događaji izlažu, tako da je ovo jedan zapravo slabo vođen film što je za ovu vrstu misterije i trilera nedopustivo.

U svakom slučaju, fanovi žanra koji žele da ga vide i u egzotičnoj formi, treba da mu pruže šansu.

* * / * * * *

Saturday, October 13, 2018

FIRST MAN

FIRST MAN Damien Chazellea je istinita priča o Neilu Armstrongu a ja sam jedan od onih kojima je jako teško da nađu istinitu priču o astronautima koja mu se nije na nekom nivou dopala. Chazelle je bio na ivici da to postigne ali srećom nije.

Naime, FIRST MAN je film koji se fokusira samo na Armstronga i pokušava da dokuči da lije ceo njegov život bio usmeren traumom gubitka deteta u mladosti. Naravno, ta trauma se javlja kao dvosekli mač, kao spoj sucidalnosti i želje da se dosegnu nebesa kao mesto gde je dete možda živo. U tom smislu, put u kosmos je za njega tretiran kao nešto onostrano, i zbilja Mesec je u to vreme i bio baš to, istinski odlazak na drugi svet.

Hansenova knjiga je poslužila za scenario Josha Singera u kome Chazelle pokušava da sa Goslingom razvije fokus na Armstronga, do tačke da nema mnogo ili skoro uopšte kadrova van letelice kojom se putuje u kosmos. I u tom pogledu, ovaj film spada među manje atraktivne prikaze leta u svemir jer smo sada potpuno fokusirani na ljude u kabini a to smo već videli.

Chazelle ima tu naivnu ideju da ono čime se bavi mi gledamo po prvi put. Isto važi i za njegov fokus na ljude u toku svemirskog putovanja. Sve to je već viđeno i u dokumentarnom i u igranom filmu, a dali su nam da vidimo i ono što je izvan.

Međutim, činjenica da u ovom filmu ono što je novo, nije naročito novo a ni naročito dobro, ne znači da ono što je osnov nije neodoljivo. Tako sama priča o misijama Gemini i Apollo nekako uvek može da se gleda, a ekipa iz NASAe deluju kao antički heroji čije interpretacije gledamo od glumca do glumca. Da li je Chris Isaak bio bolji Ed White od Jason Clarkea ovde, da li je Kyle Chandler najbolji Deke do sada ili je to ipak neki drugi, sve te dileme imamo i ovog puta.

U tom smislu Chazelle je daleko od Kaufmana, ili Howarda ili ekipe koja je radila Hanksovu seriju, ali ovo je priča gde se ne može mnogo pogrešiti. Zato čovek ne mora biti fan MIlivoja Jugina ili Momčila Milinovića da bi cenio ovaj film a ako jeste onda FIRST MAN ide da gleda nezavisno od moje preproruke.

No, kada bi me poštovaoci profesora Milinovića pitali gde je pao FIRST MAN, rekao bih da nije tamo gde treba ali srećom ne preterano daleko... 

* * * / * * * *

LES FILLES DU SOLEIL

Eva Husson imala je u Kanu film LES FILLES DU SOLEIL, priču o kurdistanskim ženama, levičarkama, mahom žrtvama kampova ISISa koje su napravile svoju jedinicu i vode borbe u Siriji.

Nažalost, Eva Husson ne zna šta tačno da napravi o njima pa onda pravi jedan poluproizvod. To je delom ratni film o dejstvima u kojima učestvuju te žene a delom flešbek, najlepše i najranjivije među njima na mučne doživljaje i strašno maltretiranje koje je pretrpela u rukama Islamske države.

Tako ovaj film nikako ne počinje u punoj snazi jer ne može da se opredeli šta mu je osnovna narativna linija. Da li aktuelne borbe ili sećanje na mučenje, a obema linijama posvećuje jednaku pažnju, od kojih je jedna flešbek, dakle ishod nam je mahom poznat i neke dramske napetosti u tom delu praktično ni nema.

Odabir protagonistkinje čija će se priča čuti je logičan da je ovo holivudski film. Naravno da će najlepša i najnežnija među njima biti damsel in distress i protagonistkinja, ali iz vizure nekakvog feminizma na koji Eva Husson u jednom momentu počinje da igra, taj izbor deluje maltene seksistički.

Tema ovog filma je jaka i gotovo je nemoguće snimiti slab film o tome ali Eva Husson je uspela, i kao da se uporno trudila da u svemu što radi nekako pogreši. Sve bežeći od Holivuda snimila je film koji je najbolji u onim deonicama koje su “amerikanizovane”. 

* * / * * * *

NYITVA

NYITVA Orsija Nagypala je romantična komedija namenjena “starijoj” publici, i istražuje temu seksa u dugotrajnoj romantičnoj vezi ili početkom braka. U tom smislu, NYITVA je film koji umnogome podseća na slične španske romantične komedije koje umeju da budu “pikantnije” od klasičnih. 

Film je komunikativan na internacionalnom nivou, delom zbog teme, delom zbog globalističkih tokova u kojima ljudi širom sveta žive zasttrašujuće isto. U tom pogledu, ovaj film nudi čitav niz “malih” lifestyle detalja koji su zastrašujuće prepoznatljivi.

Orsi Nagypal dobro kontroliše ritam i glumce postavlja jasno u funkciju priče. Podelu čine harizmatični glumci koji nisu glamurozni ali jesu upečatljivi, na način kakvi su oni u američkom indie filmu. Ne znam kakva će biti internacionalna sudbina ovog naslova, ali uprkos tome što neće promeniti ovaj žanr, svakako da ima mesta i za naše ekrane.

* * * / * * * *

BAD TIMES AT THE EL ROYALE

BAD TIMES AT THE EL ROYALE Drew Goodarda je suštinski jalova noir extravaganza u kojoj ovaj autor uzima niz karakterističnih postavki iz ovog žanra i pravi od njih jednu visokoestetizovanu reviju, fetišizujući i samu deceniju u kojoj se sve dešava - šezdeste - i zaplete koji su se u nju prelili iz pedesetih. 

Film traje 140 minuta što je zbilja raskošno trajanje za jedan film iz sfera film noira ali to je jedna od prednosti kada reditelj kom se smeše blokbasteri želi da snimi passion project za manje od 35 miliona dolara. Svakako da ovo trajanje nije bilo neophodno, ali EL ROYALE je tako napravljen, na svakom nivou, od same priče, do snimanja da i sa tom minutažom funkcioniše.

U određenom smislu, ovakaf format daje za pravo Tarantinovim extravaganzama ovog tipa, a koje su ipak prva ruka jer Goddard izlazi iz post-tarantinovskog šinjela. Čak i strukturalno, možemo naći jasne paralele između Tarantinovog i Goddardovog rukopisa.

Elem, ovo je pre svega stilski iskaz. Goddarda zanima stil, zanimaju ga pripovedački trikovi i u tom pogledu on nudi samo jednu novinu. Za razliku od svog prvog filma CABIN IN THE WOODS, ovde nema velikog preokreta koji će svemu dati smisao, i to je zapravo možda i problem jer je sama “katastrofa” najslabiji deo filma.

No, ako imamo u vidu zahtevan format. ako imamo u vidu i retro postavku ali i retro postupak, celokupna “anahronost” ovog filma zapravo ne smeta, a Goddard je imao dovoljnu mić da privuče atraktivne zvezde kao što su Jeff Bridges, Jon Hamm i Chris Hemsworth da obeleže njegov film.

U trenutku kada je A STAR IS BORN uspeo da se nametne kao vrhunski standard bioskopskog ugođaja kroz svoju “ljudskost” prikriva činjenicu da je višestruki rimejk, onda i BAD TIMES AT THE EL ROYALE ostaje istraživanje stila, uprkos tome što ne donosi ništa naročito novo ili sveže.

* * * / * * * *

Wednesday, October 10, 2018

KILL ME TODAY, TOMORROW I'M SICK

Joachim Schroeder i Tobias Streck snimili su film KILL ME TODAY, TOMORROW I'M SICK koji je imao svetsku premijeru na festivalu u Montrealu. Ovaj festival je oduvek bio naklonjen srpskom a ranije jugoslovenskom filmu, pa u tom smislu znamo da su na njemu uspevali da skončaju i naslovi poput DOBRICE, a da je Goran Marković tamo ono što je Kusturica u Kanu. U tom pogledu, premijera u Montrealu ne znači puno u pogledu kvaliteta filma.

Ali, KILL ME TODAY je film koji ima u sebi jedan drugi "montrealski" kvalitet - naime, ovaj film govori o Kosovu i zauzima jedan čvrst antisperatistički stav i osuđuje međunarodne organizacije. Ne možemo govoriti o suštinski antiseparatističkom stavu na međunarodno-pravnom nivou, ali film dosta jasno prikazuje kriminalizovanost separatističkih vođa i njihovu povezanost sa korumptivvnim i štetnim stranim faktorom. Isto tako, film prikazuje stradanje srpskog naroda, a jedna od tih brutalnih scena je i najupečatljivija u filmu.

Film je delimično sniman kod nas, u Novom Pazaru koji glumi Kosovo i u njemu učestvuju naši glumci. U tom pogledu ovde nema ni govora o chexploitationu, čak naprotiv.

KILL ME TODAY počinje kao WHISKEY TANGO FOXTROT smešten na Kosovu. Uostalom, oba filma su bazirana na knjigama žena u kojima svedoče o svojim iskustvima na kriznim područjima. Glavna junakinja je alterego službenice OEBSa iz Nemačke koja je zabeležla svoja iskustva. Nisam uspeo da pronađem knjigu kako se tačno zove, ali svakako bih rekao da su Schroeder i Streck kao scenaristi dosta slobodno adaptirali njenu priču.

Elem, ona dolazi u jedno društvo u rasulu kao službenik zadužen za razvoj medija i onda otkriva kosovsko "srce tame", trgovinu ljudima, organima, masovne i manje masovne grobnice Srba kojima je oteta imovima, i naravno opšti cinizam i korupciju prisutnih stranaca.

U delu zapleta kada junakinja osnuje multietničku radio stanicu koja zapravo potkopava kriminalce iz vlasti i OEBSa, film odlazi u potpunu neuverljivost i fantarziju o promeni, uprkos suštinski fatalistilčkom završetku.

Schroeder i Streck nisu baš znalci i do sada su mahom radili dokumentarni materijal. Film je nevešt na mnogo nivoa, između ostalog i u tom što je sa 131 minutom trajanja predug. Međutim, osnovni problem mu je pokušaj kombinovanja dokumentarne građe sa fikcionalnom razradom, pa čak i nekim žanrovskim tropima koji nažalost često ishoduju u domenu treša.

Pa ipak, film je intrigantan srpskom gledaocu jer prikazuje jednu temu koja nam je zanimljiva iz ugla koji nije srpski ali beleži iste stvari kao kada jeste. U tom pogledu, i uprkos svim estetskim nedostacima, ovaj film zaslužuje javno prikazivanje kod nas, ako ne na nekom festivalu a ono na televiziji.

JUST GETTING STARTED

JUST GETTING STARTED Rona Sheltona sa Morganom Freemanom, Tommy Lee Jonesom i Rene Russo je starački skup koji bi najbolje bilo odmah zaboraviti. Shelton je snimio komediju o dvojici umrivljenika sa enigmatičnom prošlošću i njihovim vragolijama u resortu dok jednog od njih pokušava da ubije mafija. Sheltonov scenario je užasan, a čak je i fotografija pouzdanog Barry Petersona nevešta, a zvezde pokazuju koliko visoko može da ih drži autopilot. I da, autopilot je jak kod Freemana i Jonesa ali ovo im svakako nije trebalo.

LAJKO: CIGANY AZ URBEN

LAJKO: CIGANY AZ URBEN Balasza Lengyela je komedija koja u sebi kombinuje interesovanje dvojice ljudi koje nazivaju Profama - Emira Kusturice i Momčila Milinovića. U sedmici kada izlazi FIRST MAN sa Ryanom Goslingom u ulozi Neila Armstronga u bioskope, pogledao sam mađarsku komediju u low-key kusturicijanskom ključu o tome kako je prvi čovek u svemiru zapravo bio mađarski Rom Lajko.

I to je otprilike one joke premisa oko koje je ovaj film izgrađen ali Balasz Lengyel uspeva da je razradi u funkcionalnu jednoipočasovnu priču. Kombinujući kusturicijanski preiod junoakovog odrastanja i njegove prve aeronautičke pokušaje u amaterskim okolnostima sa sve pokušajem pravljenja rakete od poljskog WCa sa nešto konvencionalnijom političkom parodijom ud rugoj polovini kada dolazi Brežnjev da nadgleda slanje zamoraca u svemir, LAJKO nosi sva obeležja istočnoevropskog filma pravljenog malo za lokal a malo i za izvoz.

Ono što kod Balasza Lengyela nedostaje jeste svežina ali i energija u postupku koja je krasila reditelje koji su mu uzor. Film je korektan ali se šavovi koji povezuju aproprirane elemente lako prepoznaju. To naravno delu publike neće umanjiti uživanje, ali na kraju LAJKO ostaje jedno huigh concept ostvarenje koje u ključnim momentima kada treba da se izdvoji nastavlja da im robuje.

* * 1/2 / * * * *

TEEN TITANS GO! AT THE MOVIES

TEEN TITANS GO! AT THE MOVIES Aarona Horvatha i Petera Ridae Michaila je niskobudžetna Warnerova DC animacija koja je zasluženo izborila velike simpatije ovog leta. Naime, Horvath i Michail su u celovečernju formu preneli svoju televizijsku animaciju, sa DCjevim junacima prilagođenim deci, i napravili vrlo zabavan animirani mjuzikl koji spaja Cartoon Network stil animacije i čitav niz meta-gegova na temu superheroja i superherojskog filma.

Ako je DEADPOOL ubacio taj meta element u igrani film onda ga je TEEN TITANS GO! AT THE MOVIES to uradio u animaciji do tačke gde bi se moglo reći da deca dobijaju unekoliko i pogrešnu sliku DC mitosa. Naime, TEEN TITANS je direktna parodija, ali kao i svaka dobra parodija, zapravo ne samo da govori istinu o onome što parodira već to čini sa puno poštovanja prema vrednostima koje osnovni materijal zastupa.

Tako i ovaj animirani film govori o superherojima koji su zaglibili u svet ekranizacija u kojima su potpuno izgubili smisao svog postojanja. Justice League i dalje pomaže u borbi protiv raznih negativaca ali ekranizacije su ih potpuno pomele i dovele do toga da pojedini superzlikovci u njima nalaze prostor za delovanje.

Ono što bi mogla biti pogrešna slika jeste pitanje da li će deca kojoj ovo vrlo lako može biti prvi susret sa DCjem treba da ove likove ispercipiraju kao nekoga ko je više javna ličnost nego heroj, odnosno više komični nego tragični lik.

Kao što se DEADPOOL ne zaustavlja kada krene u dekonstrukciju Marvela i svega ostalog, tako i TEEN TITANS udaraju na sve, pa i ono "najsvetije" u DC Univerzumu na šta se nikada ne udara kao što su tragični origini Supermana i Batmana. u tom pogledu, ovaj film ne samo da nosi gegove koji će biti zanimljivi starijima, onima koji su doveli decu u bioskop, već nudi nekoliko detalja koji bi i njima mogli delovati provokativno.

Animacija se ne odmiče daleko od televizijske serije i ne znam kako ovaj film izgleda na velikom ekranu jer sam ga gledao na malom ekranu. U svakom slučaju, kad sam se na nju navikao u ovom formatu bila mi je čak i prilično ekspresivna. No, ovo svakako nije tehnička ravan BIG HERO SIXa, da se odmah razumemo već TV materijal prenet u celovečernji format.

TEEN TITANS GO! AT THE MOVIES svakako da provocira u kontekstu DCa ali kad je reč o humoru i geg animaciji, ovo je upravo ono po čemu je Warner poznat.

* * * / * * * *

Sunday, October 7, 2018

THE DARKEST MINDS

THE DARKEST MINDS Jennifer Yuh Nelson nastao je po YA romanu koji potpisuje Alexandra Bracken. Shawn Levy proširuje producentski portfolio svoje firme 21 Laps i ovo je bio pokušaj da započne YA franšizu. Zamisao da film režira rediteljka animiranih filmova je bila dobra na papiru (pun intended) ali je krajnji rezultat nažalost bliži nekoj starijoj televizijskoj seriji kao što je bio DARK ANGEL nego filmu.

THE DARKEST MINDS nije skup film, i kad se saberu finansijski rezultati, nije čak bio ni totalna propast, ali svakako se nije isplatio, niti je zaradio, pa prostor za neku franšizu ovde baš i ne vidim. A sam film je dosta drsko koncipiran kao klasičan uvod u franšizu sa otvorenim krajem, izgradnjom origina likova itd. U tom smislu, THE DARKEST MINDS je na granici toga da li može da stoji kao standalone film ali hajde da kažemo da može.

Međutim, sve ono što nam Jennifer Yuh Nelson pruža u ovom ostvarenju naprosto nije na dovoljno visokom nivou za bioskopski rad. Ni u vizuelnom pogledu, pa ni scenarističkom. Glumci imaju izvesnu harizmu ali se niko ne izdvaja dok su negativci previše karikaturalni da bi mogli da izdrže ceo film a nekmoli franšizu.

THE DARKEST MINDS možda može da prođe kao avanturistički programmer za klince na malom ekranu ali svakako ne dobacuje do dela koje nas uvodi u bilo kakav ozbiljan kontinuitet.  

* * / * * * *

VENOM

VENOM Rubena Fleischera je film u kome ima mnogo toga dobrog, i ima Tom Hardy. Problem je u tome što ono što je dobro nekako nije jasno razrađeno usled čega niko, pa ni sami autori, ne mogu da razluče gde se završava origin i počinje priča konkretnog filma. Slično DEADPOOLu, recimo, VENOM je superherojski film u kome je origin istovremeno i zaplet filma. Dakle, junak doživljava transformaciju u superheroja a oni koji su odgovorni za to istovremeno i glavni negativci.

U slučaju Venoma, paradoksalno imamo jednu relativno "logičnu" premisu o tome kako junak postaje superheroj. Ideja negativca da prave simbiote ljudi i vanzemaljaca kako bi olakšali naseljevanje dalekih planeta zapravo poprilično deluje smisleno u okvirima onoga što su inače čini superhero origine, i nudi negativca koji ima višeslojnost i spada u novi soj brogrammer, frictionless capitalist negativaca.

Junak koji je novinar logično dolazi u poziciju da se nađe u prilici za sukob sa negativcem i dodir sa vanzemaljskim materijalom.

Dakle, autori su imali dosta otvoren put kako da izgrade celu prilču apsolutno u skladu sa filmskom dramaturgijokm bez prevelikih podilaženja stripu i izneveravanja filmske dramaturgije. I ključ stilizacije koji su odabrali je adekvatan, Sony je dobro osmislio taj street level delovanja svojih Marvel ekranizacija, sa finim spojem socijalne drame i humora, i to je očuvano i ovde. Međutim, put je bio otvoren ali su se autori na njemu malo zbunili.

Naime, u VENOMu je osnovni problem to što je priča ispričana bez mnogo razrađivanja i uzbuđenja. Čini se kao da junak previše lako uspeva da se izvuče iz pojeidnih situacija, nema drame, nema preokreta, nemamo nijednu situaciju u kojoj nam se nudi nešto neočekivano. Naravno da mi u ovoj vrsti filma znamo kako će sve da se rasplete, to se ne dovodi u pitanje, ali autori moraju da nađu način kako da nas kao gledaoce drže u tonusu. U VENOMu iz nekog razloga tog tonusa nema. Akcione scene nisu maštovite i nisu spektakularne, samo su korektne i ništa više, a to za savremeni superherojski film nije dovoljno. Odnosi među likovima su korektni i lepo zamišljeni ali ni oni ne nose nikakvu dramu.

Film odaje utisak kao da ne znamo da li je sve ovo samo neka ilustracija koja ni ne treba da generiše bilo kakvu dramu ili napetost ili je priča koja podrazumeva sve to. Ilustrativni delovi koji su tu da nešto pokažu ali nemaju funkciju da generišu dramu ili napetost su čest element stripovskog filma. Primer je ubistvo Batmanovih roditelja. Te scene nikada ne generišu dilemu oko svog ishoda, ali proizvode neke druge emocije. U VENOMu tako izgledaju neke od scena dobrano kada priča odmakne.

Tom Hardy se trudi u ovoj ulozi. Ponekad deluje da mu je malo neprijatno što je u superherojskom filmu iako mu ovo nije prvima, ali svakako jeste prvi slučaj da nije tu u funkciji engleskog glumca koji igra negativca već heroja oko kog će se graditi franšiza. U tom smislu, oseća se pomalo Hardyjeva griža savesti što je postao šraf industrije i osećaju se pokušaji da prevaziđe materijal, i oni su uglavnom jalovi i smetaju filmu. Tako je Hardy ovde najbolji onda kad je kooperativan i kad Brocka odnosno Venoma igra lagano, šarmantno, dinamično, a najslabiji kada kanališe poznog Branda, bali i mumla a imamo i toga. Srećom, rekao bih da je Ruben barem do bioskopa uspeo da izvuče cut u kome je Hardy mahom kooperativan.

Ostatak podele je korektan, u funkciji, sa njima nema problema kao sa Hardyjem ali zbog te puke ilustrativnosti pristupa nekako ne uspevaju da ponude išta posebno oko svojih likova.

No, s druge strane, Venom kao lik u ekranizaciji ima razna inherentna ograničenja i u tom pogledu nije lako biti pametan u ovom slučaju. Fleischer je mnoge stvari, pre svega u stilizaciji dobro uradio iako iz toga nije izastao adekvatan krajnji proizvod. S druge strane, samo iskustvo gledanja VENOMa je meni bilo prijatno, a čini mi se da je tako bilo i onima koji imaju mnogo veće primedbe.

* * 1/2 / * * * *

A STAR IS BORN

A STAR IS BORN Bradleya Coopera je izvanredan rediteljski debi, uprkos tome što govorimo o filmu koji ima sto mana. Ali, kako kaže stara poslovica, dobar film ima sto mana, a loš samo jednu. Tako i A STAR IS BORN, ukoliko se gledalac ne poveže sa njegovim glavnim adutima, a to su zvezde u glavnim ulogama, i muzika, u principu nema šta da traži u bioskopu dok se on daje. Imao sam sreće da su mi legli i Bradley Cooper kao glumac kog rado gledam, i cenim, i Lady Gaga, koja mi uprkos višegodišnjoj globalnoj popularnosti nije preterano poznata niti imam odnos prema njoj. Isto važi i za muziku koja mi je delovala kao najveći rizik u ovom filmu. Naime, da bi neko bio zvezda mora da ima nešto zeitgeisty u muzici, a ona je danas najpre oblikovana dinamičnim trendovima koji traju vrlo kratko, i pitao sam se kako će biti artikulisano sve to. Kako će biti prikazana "dobra" a kako "loša" muzika, kojim se žanrovima likovi uopšte bave itd.

I to je urađeno vrlo vešto. Bradleyev lik je negde na pola puta između Bruce Spingsteena i Chrisa Cornella a Lady Gaga je recimo kao Nelly Furtado, kreće kao singer songwriter i postaje pop izvođač. Stoga, A STAR IS BORN ne preza od toga da neke muzičke žanrove same po sebi prikaže više ili manje vrednim, što bi mi po definiciji smetalo, ali to radi sa stilom.

Kako rekoh, svakako da je muzika, pored zvezda, treći element koji mora da "kupi" gledaoca, i ja sam se i u tome našao. Dakle, imao sam jako puno sreće.

U protivnom, imao bih fokus na scenario koji u pojedinim momentima ume da bude dosta krut, pa i neotesan u nekim direktnim intervencijama kroz replike i odnose likova. Ukoliko harizma zvezda i muzike ne može to da vam sakrije, A STAR IS BORN ume biti slučaj poluprazne čaše. Ali ako uspe, onda se pretvara u prvoklasno bioskopsko iskustvo.

Cooper je snimio Xti rimejk ideje koja je sama po sebi aproprijacija klasika dramske literature, i uspeo je da napravi nešto vrlo retko. Naime, ovo je grownup movie koji je istovremeno i bajka. Ovo je star vehicle koji je istovremeno u stanju da otvori Veneciju. Ovo je film u kome Holivud pokazuje ono najbolje što ima u pogledu osoba koje će staviti na ekran a sebi dozvoljava ako ne indie a onda rediteljski postupak koji koketira sa art houseom. Pored DP Matthew Libatiquea, Cooper sa Aronofskim i WRESTLERom deli i okrenutost kadar-sekvencama, neke postupke gde se scene iskazuju kroz detalj. Doduše, nota bene, Aronofsky baš na WRESTLERu nije radio sa Libatiqueom već sa Maryse Alberti, ali ovaj jeste njegov redovni DP i čovek kog je uveo u holivudski mejnstrim.

Scene svirke su vibrantne, rekonstrukcija rok koncerta je ubedljiva, i Cooper potpisuje film koji jako dobro izgleda za 36 miliona dolara što je suma koju studiji daju onda kada su spremni da se kockaju i da ne izgube ništa, ili da ne izgube mnogo. To je recept po kom je uostalom nastao HANGOVER. Sada, A STAR IS BORN kao producenti potpisuju sami Cooper i Phillips i zanimljivo je kakve stvari su se izrodile iz HANGOVERa uključujući WAR DOGS i A STAR IS BORN.

Malo je reći da se Warneru ova kocka isplatila. Ne samo da su dobili crowd pleaser i award contender u isto vreme, ne samo da su otvorili Veneciju, dobili su novog glumca-reditelja koji se savršeno uklapa u kulturu studija koji je odgajio Clinta Eastwooda i Mela Gibsona.

Bradleyu se isplatilo što je neko vreme vodio Clinta na pišanje. Uspeo je da od njega preuzme ovaj projekat i napravi više nego uspešnu reaktuelizaciju jednog ikoničnog holivudskog propertyja. Iako je A STAR IS BORN bio property pre nego što su DC i Marvel izmišljeni, kad je i sam Stan Lee bio mali, u današnjem miljeu, ovaj film odiše autentičnošću i ljudskošću, a to dovoljno govori o stanju ostatka ponude.

* * * / * * * *

Wednesday, October 3, 2018

BAD SANTA 2

BAD SANTA Terry Zwigoffa je masterpis. A BAD SANTA 2 je dostojanstven mada ne i dostojan nastavak. Naprosto, prvi BAD SANTA je imao potpuno A-pristup, gotovo arty pristup nevaljaloj komediji čija je prljavština uspela da dostigne nivoe umetnosti.

U nastavku nema Johna Reque i Glenna Ficarre za tastaturom, ali Johnny Rosenthal i Shauna Cross su dovoljno duhoviti da isprate situaciju barem na planu smeha. BAD SANTA 2 nije tako sublimno iskustvo kao prvi film, ali je svejedno jako duhovit i nestašan film. Mark Waters kao reditelj ne interveniše previše, izvedba je rudimentarna ali pristojna a glumci su u prvom planu, tako da Billy Bob Thornton i Kathy Bates dobijaju prostor da se ispolje u punoj snazi, a scenario im daje obilje municije za prljave misli, prljave izjave i bizarne gegove.

Gledao sam home video UNRATED verziju pa ne znam šta je sve dospelo do bioskopa, ali u onome što sam ovde dobio sam jako uživao. BAD SANTA 2 nije toliko ozbiljan film, i tako jaka studija karaktera kao prvi film, niti ga dostiže u pogledu estetike, a kako je meni taj film i gledalački i stvaralački izuzetno važan, ne bih da poredim.

Ali BAD SANTA 2 je izuzetno duhovita prljava komedija u kojoj će uživati oni kojima prija ta vrsta nihilizma i rasula. 

* * * / * * * *

PEPPERMINT

PEPPERMINT Pierre Morela je olako otpisati kao ženski TAKEN u kome se Jennifer Garner profiliše kao akciona heroina. Za početak, Jennifer Garner je odavno profilisana kao akciona heroina, od vremena ALIAS, Bowmanove ekranizacije stripa ELEKTRA i Bergovog KINGDOMa. Nije njoj potreban Morel da je definiše kao akcionu zvezdu niti je kao Neeson uša u “šerifske godine” da bi morala da oživljava karijeru ovom vrstom akcijaša.

PEPPERMINT je klasičan revenge film, po mustri exploitationa iz sedamdesetih, samo bez njihove besprizornosti i bestidnosti. PEPPERMINT prikazuje ženu kojoj meksički kartel ubije muža i kćer jer je mužu ponuđeno da ih opljačka a on je odbio. A potom nam ukucava u glavu kako je pravni sistem u Los Anđelesu nemoćan pred meksičkim kartelima.

Na dan pete godišnjice, posle nekog vremena provedenih u oktagonu (kojima se nažalost ne bavimo), junakinja se vraća i sveti se svim ljudima umešanim u smrt njene porodice i potonje izvrgavanje pravde ruglu.

I to je manje-više to. Dramske scene su po razvijenosti negde u ravni dramskih uvoda u porno filmova, s tim što se porno glumci malo više trude. Akcija je brutalna i sporadično solidna, mada ukupno uzev nije ništa epohalno.

Činjenica da je ovaj film stigao u bioskope gotovo da iznenađuje jer su mnogo bolji akcijaši bivali osuđeni na VOD. Još je čudnije da zapravo pravi i nekakvu malu lovu na box officeu. A opet s druge strane, u nekom pomračenju uma sam eto i ja otišao i pogledao ovo na velikom ekranu, iako sam slutio da je reč o sadržaju za gledanje kod kuće. Tako da, očigledno je solidan broj ljudi imao slične poremećaje svesti. 

* * / * * * *