Joachim Schroeder i Tobias Streck snimili su film KILL ME TODAY, TOMORROW I'M SICK koji je imao svetsku premijeru na festivalu u Montrealu. Ovaj festival je oduvek bio naklonjen srpskom a ranije jugoslovenskom filmu, pa u tom smislu znamo da su na njemu uspevali da skončaju i naslovi poput DOBRICE, a da je Goran Marković tamo ono što je Kusturica u Kanu. U tom pogledu, premijera u Montrealu ne znači puno u pogledu kvaliteta filma.
Ali, KILL ME TODAY je film koji ima u sebi jedan drugi "montrealski" kvalitet - naime, ovaj film govori o Kosovu i zauzima jedan čvrst antisperatistički stav i osuđuje međunarodne organizacije. Ne možemo govoriti o suštinski antiseparatističkom stavu na međunarodno-pravnom nivou, ali film dosta jasno prikazuje kriminalizovanost separatističkih vođa i njihovu povezanost sa korumptivvnim i štetnim stranim faktorom. Isto tako, film prikazuje stradanje srpskog naroda, a jedna od tih brutalnih scena je i najupečatljivija u filmu.
Film je delimično sniman kod nas, u Novom Pazaru koji glumi Kosovo i u njemu učestvuju naši glumci. U tom pogledu ovde nema ni govora o chexploitationu, čak naprotiv.
KILL ME TODAY počinje kao WHISKEY TANGO FOXTROT smešten na Kosovu. Uostalom, oba filma su bazirana na knjigama žena u kojima svedoče o svojim iskustvima na kriznim područjima. Glavna junakinja je alterego službenice OEBSa iz Nemačke koja je zabeležla svoja iskustva. Nisam uspeo da pronađem knjigu kako se tačno zove, ali svakako bih rekao da su Schroeder i Streck kao scenaristi dosta slobodno adaptirali njenu priču.
Elem, ona dolazi u jedno društvo u rasulu kao službenik zadužen za razvoj medija i onda otkriva kosovsko "srce tame", trgovinu ljudima, organima, masovne i manje masovne grobnice Srba kojima je oteta imovima, i naravno opšti cinizam i korupciju prisutnih stranaca.
U delu zapleta kada junakinja osnuje multietničku radio stanicu koja zapravo potkopava kriminalce iz vlasti i OEBSa, film odlazi u potpunu neuverljivost i fantarziju o promeni, uprkos suštinski fatalistilčkom završetku.
Schroeder i Streck nisu baš znalci i do sada su mahom radili dokumentarni materijal. Film je nevešt na mnogo nivoa, između ostalog i u tom što je sa 131 minutom trajanja predug. Međutim, osnovni problem mu je pokušaj kombinovanja dokumentarne građe sa fikcionalnom razradom, pa čak i nekim žanrovskim tropima koji nažalost često ishoduju u domenu treša.
Pa ipak, film je intrigantan srpskom gledaocu jer prikazuje jednu temu koja nam je zanimljiva iz ugla koji nije srpski ali beleži iste stvari kao kada jeste. U tom pogledu, i uprkos svim estetskim nedostacima, ovaj film zaslužuje javno prikazivanje kod nas, ako ne na nekom festivalu a ono na televiziji.
Ali, KILL ME TODAY je film koji ima u sebi jedan drugi "montrealski" kvalitet - naime, ovaj film govori o Kosovu i zauzima jedan čvrst antisperatistički stav i osuđuje međunarodne organizacije. Ne možemo govoriti o suštinski antiseparatističkom stavu na međunarodno-pravnom nivou, ali film dosta jasno prikazuje kriminalizovanost separatističkih vođa i njihovu povezanost sa korumptivvnim i štetnim stranim faktorom. Isto tako, film prikazuje stradanje srpskog naroda, a jedna od tih brutalnih scena je i najupečatljivija u filmu.
Film je delimično sniman kod nas, u Novom Pazaru koji glumi Kosovo i u njemu učestvuju naši glumci. U tom pogledu ovde nema ni govora o chexploitationu, čak naprotiv.
KILL ME TODAY počinje kao WHISKEY TANGO FOXTROT smešten na Kosovu. Uostalom, oba filma su bazirana na knjigama žena u kojima svedoče o svojim iskustvima na kriznim područjima. Glavna junakinja je alterego službenice OEBSa iz Nemačke koja je zabeležla svoja iskustva. Nisam uspeo da pronađem knjigu kako se tačno zove, ali svakako bih rekao da su Schroeder i Streck kao scenaristi dosta slobodno adaptirali njenu priču.
Elem, ona dolazi u jedno društvo u rasulu kao službenik zadužen za razvoj medija i onda otkriva kosovsko "srce tame", trgovinu ljudima, organima, masovne i manje masovne grobnice Srba kojima je oteta imovima, i naravno opšti cinizam i korupciju prisutnih stranaca.
U delu zapleta kada junakinja osnuje multietničku radio stanicu koja zapravo potkopava kriminalce iz vlasti i OEBSa, film odlazi u potpunu neuverljivost i fantarziju o promeni, uprkos suštinski fatalistilčkom završetku.
Schroeder i Streck nisu baš znalci i do sada su mahom radili dokumentarni materijal. Film je nevešt na mnogo nivoa, između ostalog i u tom što je sa 131 minutom trajanja predug. Međutim, osnovni problem mu je pokušaj kombinovanja dokumentarne građe sa fikcionalnom razradom, pa čak i nekim žanrovskim tropima koji nažalost često ishoduju u domenu treša.
Pa ipak, film je intrigantan srpskom gledaocu jer prikazuje jednu temu koja nam je zanimljiva iz ugla koji nije srpski ali beleži iste stvari kao kada jeste. U tom pogledu, i uprkos svim estetskim nedostacima, ovaj film zaslužuje javno prikazivanje kod nas, ako ne na nekom festivalu a ono na televiziji.
No comments:
Post a Comment