Thursday, January 31, 2019

ŠEKI SNIMA, PAZI SE

ŠEKI SNIMA, PAZI SE je igrani film Marijana Vajde iz 1962. godine. Snimljen je na vrhuncu popularnosti Dragoslava Šekularca i on u ovom filmu tumači glavnu ulogu. Ovaj film su pratile velike kontroverze kada je izašao, i kao posledicu je imao sastanke stručnih foruma i proglašavan je za najgori film ikada snimljen kod nas, u njemu je prepoznata opasna tendencija komercijalizacije i šunda u kinematografiji itd.

Posle ovog filma za Marijana Vajdu više nije bilo mesta u našoj kinematografiji i on će potom otići u inostranstvo gde će takođe uspeti da ostavi trag kao autor jednog od najbesprizornoijih exploitiation horora sedamdesetih MOSQUITO DER SCHAENDER. Dakle, reč je o reditelju koji je uspeo da privuče pažnju i kod nas i u svetu, i u određenom smislu Vajda je preteča Srđana Spasojevića po tome da je ovde potpuno odbačen, prokažen i izbačen iz kinematografije a potom je u inostranstvu u domenu shock cinema uspeo da se dokaže i ostavi trajnog traga.

Razlika između Vajde i Spasojevića je međutim u tome što Vajda zbilja nije bio bog zna kakav reditelj i njegova veličina i edwoodovski kult stvoren je potpuno nesmotrenim etiketiranjem da je reditelj najgoreg filma. U kinematografiji koja je imala visoke domete ali i često riljala po dnu, proglašavanje nekoga za najgoreg moralo je ishodovati kultnim statusom, poprilično nezasluženim, dodao bih.

Naime, za razliku od velemajstora treša kao što Dragovan Jovanović koji su pravili jezive faulove u serioznim filmovima, Vajda je bio specijalizovan za low budget projekte, često snimljenu televiziju ili pozorište i tek će u MOSQUITO DER SCHAENDER zapravo imati ambiciozniju produkciju.

ŠEKI SNIMA, PAZI SE je muzička revija. Priča koja uokviruje veliki broj muzičkih numera govori o grupi neafirmisanih filmadžija koji pronalaze finansijera za svoj film u liku lokalnog limara. Sticajem okolnosti ekipi se pridružuje Dragoslav Šekularac i odlučuje da bude reditelj filma, kao što je stvaralac na terenu.

Komedija proističe iz neznanja ekipe praćenog velikom pretenzijom, ironijom prema jugoslovenskoj filmskoj inudstriji, položaju selebritija u društvu koje seže dotle da jedan neuk čovek kao što je Šekularac može da režira film.

Šekularac je prominentan u filmu i raspoložen je da se šali sa svojom celebrity personom, i položajem osobe koja zahvaljujući poularnosti može da radi šta joj padne na pamet.

Film je smešten na nekoliko vrlo skromnih lokacija - filmski studio i par kafanskih prostora podesnih za muzičke nastupe i produkciono je vrelo skroman.

Scenario Dragutina Dobričanina je sporadično duhovit na nivou dijaloga ali je dramaturški krajnje rudimentaran i više podseća na neki pozorišni tekst nego na filmski predložak. Ono što me međutim vrlo prisutno jeste pokušaj autora da se našale sa filmskom kritikom, sa uglednim autorima i kinematografijom u celini.

Jugoslovenski autori populističkog filma koje kritika nije prihvatala inače bili su vrlo skloni tome da se obračunavaju sa uspešnijim prihvaćenijim kolegama. Setimo se filma MOLJAC Miće Miloševića (inače bivšeg filmskog kritičara) ili činjenica da se naslovni junak ŽIKINE DINASTIJE, preziva Pavlović.

Taj trend opstao je do danas, pa recimo glavni junak filma TAKSI BLUZ u stvari želi da bude scenarista, i film obiluje doduše benignim peckanjem sveta kinematografije.

U tom pogledu ŠEKI SNIMA, PAZI SE spada u red filmova rodonačelnika takvog pristupa a možemo ga prepoznati i među savremenicima, recimo u Mrmkovom ZVIŽDUKU U OSAM koji je izašao iste godine.

Šekularac u ovom filmu ne samo da igra naslovnu ulogu već ima i puni protagpnizam, prisutan je u većem delu filma, i uprkos krajnje limitiranoj moći ekspresije emituje neki goofy šarm. Fascinacija pojedinačnim sportistima opstala je u našem filmu do danas, setimo se filma ARTILJERO posvećenog Nemanji Vidiću, ali retko je rezultirala značajnim filmovima.

Tako i ŠEKI SNIMA, PAZI SE danas pre svega ima značaj zbog samog Šekularca i sporednih događaja nego zbog onoga što je zabeleženo na traci. No, frikcija između komercijalnog i umetničkog filma, visoke kulture i šunda u kojoj je ovaj film bio i protagonista i kolateralna žrtva opstala je do danas. Stoga ovaj film možda po sebi nije značajan ali svakako nije ćorsokak u pokušaju da se razume naša scena.

Wednesday, January 30, 2019

SAUVAGE

SAUVAGE Camille Vidal-Naqueta je prošlogodišnji naslednik MIDNIGHT COWBOYa, prikazan u Kanu, a potom i u ostatku festivalske mreže. Reč je o novom glumačkom poduhvatu Felixa Maritauda koji se nametnuo kao ključni glumac francuskog  queer filma sa naslovima poput 120 BPM i JONAS.

Ipak, SAUVAGE je njegov MIDNIGHT COWBOY, film u čijem je fokusu i to kao mladi hustler sa pariskih ulica koji prolazi tavori na margini prestoničkog tržišta seksa gde je teško odrediti ko je veća žrtva, klijenti ili radnici.

SAUVAGE u pogledu prikaza seksa nije za gledaoce koji su nespremni na izazove, i ne štedi ni glumce ni publiku, međutim ta telesnost nije eksploatativna već naprotiv pokazuje fizičku raskalašnost koja nikako da se konvertuje u smislen odnos, ne samo emotivno već ni erotski. Scene seksa su istovremeno brutalne, pune međusobne nepoverljivosti, lažne afektacije, trapavosti, prikazuje svet u kome je fizički ful kontakt svakodnevica ali se nikakva konekcija zapravo ne uspostavlja.

Camille Vidal-Naquet uspeva da estetizuje dešavanja ali da ostane nenametljiv, no film je mizanscenski i u pogledu kadriranja dobrodošao konzervativan.

Među hustlerima ima i Srba. Ako SAUVAGE seća na MIDNIGHT COWBOY, onda ti junaci podsećaju na Stevicu Markovića i celu tu generaciju kultnih hustlera.

U svakom slučaju, SAUVAGE nije za svakoga, ali ko može u njemu će uživati, što je uostalom baš u duhu filma.

* * * 1/2 / * * * *

FELUVE NOIR

FLEUVE NOIR Ericka Zonce je zanimljiv krimić reditelja koji je pre dvadeset godina privukao pažnju filmom LA VIE REVEE DES ANGES, arty melodramom. U međuvremenu nisam pratio šta se sa njim dešavalo ali FLEUVE NOIR ne liči na ono po čemu je postao poznat. Naprotiv, ovo je krimić koji je po rukopisu dosta klasičan ali atmosferičan i efektan.

U glavnoj ulozi je Vincent Cassel koji je ulogu ruiniranog inspektora na slučaju potpuno privatizovao i pretvorio u svoj šou, i upekos tome što često odlazi u prenaglašanost on je dovoljno velika zvezda da može sebi to da dozvoli i dovoljno dobar glumac da oko toga može da se izgradi film. Svaki pokret njegovog detektiva je umoran, svaka reakcija odiše mučninom ali i uporšnošću da se stvar razjasni do kraja. Dovodeći hardboiled klišee do paroksizma, Cassel im daje novu dozu životne energije.

Romain Duris ima sličan prostor za tour de force kao sumnjivi komšija koji je bio u kontaktu sa nestalim dečakom koji je predmet misterije oko koje je izgrađen film. I ne propušta priliku da ga iskoristi.

Film je mahom vezan za filmičan ambijent jednog korbizijeovskog parka pokraj stambene zgrade u kome Zonca uspeva da izvuče maksimum i u vizuelnom i u narativnom pogledu.

FLEUVE NOIR je nastao po romanu Drora Mishanija. Detektiv Francois Visconti se verovatno neće ponovo vraćati na ekran, ali mogao bi...

* * * / * * * *

Tuesday, January 29, 2019

CLIMAX

CLIMAX Gaspara Noea je jedan od onih slučajeva kada se uverimo da droga ipak ima štetno dejstvo na mozak. Ako je Gaspar Noe sa svojim provokativnim vizijama u početku bio na putu da se nametne kao veliki savremeni reditelj, sada već podseća na propalog džanlkija, možda čak i skinutog sa džanka koji uporno prepričava jednu te istu foru iz vremena kada su mu druge bile stimulans a ne teret.

CLIMAX je skromni, žalosni odsjaj nekada značajnog reditelja koji je intelektualno nazadovao, sada već bez ikakve sposobnosti da izgradi uverljiv međuljudski odnos među likovima, bez ikakve sposobnosti da u nekakvoj stilizaciji koja isključuje empatiju prema likovima izgradi neku intelektualnu potku, konačno, kao rukovodilac koji je delegirao svoju misao drugima i krenuo da gradi film na sposobnosti saradnika da realizuju komplikovane ali jalove zamisli.

U tom pogledu, CLIMAX deluje kao jedan od onih staračkih filmova gde ostareli autor istovremeno pokušava da reciklira samoga sebe, a da snagu svog izraza očuva kroz napor ekipe usled vlastite nemogućnosti da smisli nešto smisleno.

U ovom filmu su to duge, naporne, složene, scene plesa i generalna tendencija da se sve radi steadicamom, da se pravi što manje rezova. Ali, kad se u takvom kadriranju zapazi jeziva gluma, onda je evidentno da je tehnički sektor mnogo više radio od umetničkog, a naročito od reditelja.

CLIMAX je film koji sada u Noeovim pokušajima da se igra formom deluje tužno, najpre što su ta poigravanja ne samo autoreciklaža već su i nekako žalosno infantilna. Noea uvek treba pogledati, i tehnički kad radi Benoit Debio, po pravilu ima šta da se vidi. Ali ishod je nažalost porazan ako ste Noea ikada voleli ili makar poštovali. 

* 1/2 / * * * *

Monday, January 28, 2019

T-34

T-34 Alekseja Sidorova je ruski blokbaster nazvan po tenku koji je doneo pobedu u Drugom svetskom ratu. Reč je o crowd pleasing filmu koji nažalost ne uspeva da se nametne kao koherentna celina iako nikada nije manje nego zabavan.

Film počinje 1941. tokom bitke za Moskvu u kojoj mladi talentovani starešina sa jednim tenkom i jednim odeljenjem pešadije uspeva da razbije nemačku tenkovsku jedinicu. Posada tenka pada u zarobljeništvo i 1944. Nemci se spremaju da sada oni brane svoju zemlju, i u sklopu priprema starešina poražen na početku hoće da pruži vatreno krštenje svojim pitomcima, iz zarobljeništva uzima mladog starešinu i njegovu ekipu, izvodi ih na poligon u zarobljenoj T-34ci.

Tada kreće onaj najmanje uverljiv deo filma kada oni uspevaju da pobegnu od Nemaca i kreće opšta potera, usput se razvija i ljubavna priča sa jednom logorašicom i niz raznoraznih situacija na granici uverljivosti.

T-34 od prvog trenutka pokušava da kombinuje tradiciju naturalističkog ratnog filma u kojoj su Sovjeti otišli dosta daleko, i koju recimo kanališe i David Ayer u filmu FURY, sa visokom CGI estitizacijom koju recimo znamo iz filmova poput Snyderovog 300 i to daje dosta promenljive rezultate jer kada Sidorov “opali” jaku karakterno-melodramsku deonicu, njoj se naprosto ne veruje.

No, T-34 jeste crowdpleaser uprkos svim tim estetskim lutanjima, i ona su potpuno normalna za kinematografiju koja još uvek nije našla pravu meru u aproprijaciji svih mogućih uticaja holivudskog filma. Ono što je najvažnije jeste da film jeste pitak i da ga je na kraju krajeva prihvatila publika. Sa budžetom od 10 miliona dolara doneo je celih 30. 

* * 1/2 / * * * *

Saturday, January 26, 2019

TAKE POINT

TAKE POINT Byung-woo Kima je južnokorejski akcioni triler koji je pravljen za internacionalnu eksploataciju sa krupnim delom dijaloga na engleskom. Film je izašao pod pokroviteljstvom velikog CJ Entertainmenta, i u južnokorejskim bioskopima čak i nije prošao rđavo napraviviši nekih dvanaestak miliona dolara.

Nažalost, reč je o filmu koji posle intrigantnog “geopolitičkog uvoda” dostojnog zanimljive kompjuterske igre, tone u skoro pola sata dramskih razmena DTV nivoa da bi onda potom prešao u sporadično zanimljivo urađen shoot em up koji na kraju krajeva ipak nije dovoljno dobar da bi opravdao ceo film.

Film se dešava 2024. godine, pred reizbor predsednika SAD koja je u krizi. Da bi se on digao na izborima, pokreće akciju napada na Severnu Koreju. Međutim, isprosstavlja se da ni Kinezi nisu čekali skrštenih ruku i odjednom nekoliko sila ima različite dobitne kombinacije u istoj akciji.

Priča je najvećim delom smeštena u podzemne hodnike između dve Koreje koje služe kao meso sastanka za njihove zvaničnike, ali Byung-woo Kim ne uspeva da definiše taj prostor kao mesto za napetu akciju visokog intenziteta. Naprosto, ceo prostor je tretiran proizvoljno i samim tim ne može da se proizvede tenzija.

Byung-woo Kim je na neki način, vetovatno nesvesno snimio svojevrsni korejski pandan filmu MILE 22, ima nekoliko tačaka u zapletu koje su bliske, i on pokušava da eksperimentiše sa kombinovanjem raznih izvbora slike, ali u tom mixed media pristupu nije uvek uspešan. No, film najviše potapaju te zaista skaredno slabe dramske scene.

Da se sve svelo na akciju, ovo bi bio neki poluuspeli showcase a ovako je dosta naporno za gledanje.

No, solidan uspeh na blagajnama me je iznenadio jer je ovaj film znatno ispod standarda na koji nas je navikla Južna Koreja.

Friday, January 25, 2019

ANIMAS

ANIMAS Laure Alvea i Jose F. Ortuna je španski horor iz Filmaxove produkcije ali sa jakim arty elementom. Ovo definitivno nije Filmaxov rukopis i horor koji ima velike šanse u “izvozu”, naprotiv, ovo je vrlo arty priča o neobičnom prijateljstvu dvoje mladih ljudi koje poprima košmarne obrise jer se možda odvija na prostoru koje zapravo nije realnost.

Alvea i Ortuno su okupili dobre mlade glumce za glavne uloge i Clare Durant je scene stealer ali ukupno uzev ovaj film je jednoličan i nije previše strašan, pre svega zato što pokušava da stravu proizvede kroz oneobičenje kome reditelji baš i nisu do kraja vični. Njihov postupak je ipak jednodimenzionalan i iscrpljuje se u par rešenja.

ANIMAS je kroz plasman na Netflixu uspeo da dobije globalnu distribuciju.

D'APRES UNE HISTORIE VRAIE

Saradnja Romana Polanskog i Oliviera Assayasa na adaptraciji romana Delphine Vigan  D’APRES UNE HISTORIE VRAIE rezultirao je nečim što bi se na prvi pogled moglo nazvati niskokaloričnom parafrazom Kingovog odnosno Reinerovog MISERYja. Međutim, Polanski kao reditelj starog kova ima u ovom filmu elemente nekih svojih ranijih radova, a sa Assayasom sasvim sigurno deli i svojevrsnu ironiju prema francuskoj književnoj odnosno kulturnoj sceni, spojenu sa strahopoštovanjem prema procesu pisanja kao takvom.

Otud je rezultat mnogo manje klasičan psihološki triler u samoj egzekuciji iako to jeste u osnovi,a mnogo više psihološka drama o spajanju i sukobljavanju dva karaktera u čemu nažalost nema mnogo toga da pruži. Uprkos tome što lik Eve Green uspeva da kreira neku vrstu tenzije, ubrzo ona postaje krajnje jednodimenzionalna a ponašanje likova postaje jednolično i zamorno predvidivo.

Otud, rekao bih da su rezultati ovog pokušaja rutinski na svakom nivou, i na žanrovskom, i na psihološkom, pa i na terenu denuncijacije kreativnih procesa i kulturne scene. Sve je za početak krajnje simplifikovano u strukturi a nadogradnja u karakterima u atmosferi očigledno nije dovoljno bogata da to sve digne na viši nivo.

Hendikep filma je svakako i supruga Romana Polanskog koja igra glavnu ulogu, a svakako da bi neka ekspresivnija glumica poput Isabelle Huppert tu pružila mnogo više.

Ova vrsta pretenzije na temu kreacije nedostajala je Polanskom u GHOST WRITERu kako bi ga podigla iznad nivoa jedno dosta jednostavnog trilera. Ovde imamo junakinju koja je ghost writer i na neki način, ovde je pružio ono što je tamo nedostajalo. I to baš da bi onaj film imao pečat Romana Polanskog. 

* * 1/2 / * * * *

Thursday, January 24, 2019

KING OF THIEVES

KING OF THIEVES oskarovca Jamesa Marsha je film koji sve vreme vapi za boljim rediteljem koji će ovoj temi dodati još filmofilskog žara, ali na kraju, uprkos tome što nismo dobili film koji sve vreme priželjkujemo, dobili smo prilično solidno ostvarenje koje nam daje priliku da gledamo Michaela Cainea u svom Xtom heist filmu kako sparinguje sa Jimom Broadbentom, Michaelom Gambonom i Ray Winstoneom. Naravno, daleko od toga da je samo All-Star glumačka podela adut ovog filma. Sam Hatton Garden slučaj koji je ovde ekranizovan je krajnje neobičan kao i psihološka tenzija i odnosi koji se razvijaju među junacima kako priča odmiče.

Naime, za razliku od LAVENDER HILL MOBa na koji ovaj slučaj liči kad se prepriča, mi se ipak u jednom momentu uverimo u to da počinioci pljačke itekako zaslužuju epitet villaina i da to nisu benevolentne deke iz GOING IN STYLE gde je Caine eksploatisao svoju heist reputaciju u službi pučke komedije.

KING OF THIEVES ipak ne može pobeći od šarma filmova o penzosima koji su potpuno izdvojeni od vremena i iako ima gegova, za koje je mahom zadužen Michael Gambon, većina humora proističe iz situacija.

Marshov rediteljski postupak nije preterano nadahnut iako je imao pouzdanog saradnika u talentovanom DPu Danny Cohenu, ali egzekucija je solidna, nema joj se šta zameriti, a u pogledu vođenja priče Joe Penhall uspeva dosta solidno da "ispegla" disbalans između dve polovine filma, one o pljački i one o istrazi, gde je ova druga paradokslano bolja.

Neki postupci Briana Readera ostaju da "vise" i deluju neuverljivo ali to je valjda cena istinite priče, pa u tom segmentu Caineov filmofilski bagaž postaje prepreka jer Reader pravi greške koje Carter sebi nikada ne bi dozvolio.

Iste godine, izašli su WIDOWS i KING OF THIEVES, i ovba filma se bave kvintesencijalno britanskom temom profeisonalnih lopova, iako je onaj prvi holivudski rimejk. Oba ipak na neki način dekonstruišu taj svet i premda nemaju puno veze, čini mi se da bi činili dobar double bill. Naime, KING OF THIEVES je priča o starim geezerima koji shvataju da mogu promenjen svet iskoristiti u svoju korist, a WIDOWS je priča o promenjenom svetu u kome delovanje starih geezera ne izlazi iz mode. U tom smislu, zanimljivo je da WIDOWS počinje suprugama na sahranama muževa lopova a KING OF THIEVES sahranom supruge glavnog lopova.

KING OF THIEVES je film od kog sve vreme očekujemo da nekako treba da bude bolji nego što jeste ali na kraju ispada bolji nego što smo očekivali.

* * * / * * * *

GONGJAK

GONGJAK, u narodu poznat i kao THE SPY GONE NORTH je južnokorejski špijunski triler inspirisan stvarnim događajima u režiji Jong-bin Yoona koji je premijeru doživeo u Kanu prošle godine, iako ne bih rekao da ima preveliki crossover potencijal ili da donosi nešto naročito novo u kanon. Filmu je svakako doprinela atmosfera detanta koju donosi u sprezi sa otopljavanjem odnosa SAD prema Severnoj Koreji.

Priča delimično fikcionalizuje slučaj južnokorejskog špijuna koji je ubačen kao privrednik u Severnu Koreju ne bi li saznao detalje o njihovom nuklearnom programu a na kraju završio razotkrivajući zajedničku zaveru južnih i severnih službi koje su našle zajednički interes u manipulisanju seulskim političkim tokovima.

GONGJAK je zanimljiv film o infiltraciji, smešten u surov i egzotičan prostor Severne Koreje koja je vrlo ubedljivo rekonstruisana, i fizički ali i mentalitetski. Kao i mnoge priče o ubačenim špijunima, i GONGJAK u sebi nosi neke neverovatne detalje ali oni ne smetaju opštem duhu uverljivosti filma.

Filmu mnogo više smeta osećaj blage epizodičnosti i gubitka fokusa na to šta je zapravo cilj junaka u pojedinim deonicama. Međutim, na kraju ispostavlja se da će se taj isti problem desiti i samim junacima koji će prepoznati da imaju drugačije ciljeve od onih koje su očekivali kao i drugačiju sudbinu od one kojom im je zaprećeno.

GONGJAK je podjednako zanimljiv film i za ljubitelje južnokorejskog filma kao i za gledaoce zainteresovane za Severnu Koreju.

* * * / * * * *

Wednesday, January 23, 2019

JONAS

JONAS Christophe Charriera je francuski televizijski film o mladom homoseksualcu koji se nalazi na životnoj stranputici, na poslu koji ne voli, u vezi koja se raspala i praktično kao beskućnik. Koreni problema nalaze se u traumi koja se desila u prošlosti i ona se razrađuje u toku ovog filma.

Charrierov film ima sve predispozicije film looka i verujem da je izađao i na kućnim formatima i nastupao na festivalima. U pogledu kadriranja, produkcionog dizajna, glume, ovaj film ne zaostaje za standardima savremenog francuskog filma, pa u tom smislu etiketu televizijskog filma ne treba shvatiti kao diskvalifikaciju.

Jedino što bi se kao atribut televizijskog moglo uzeti kao hendikep ovog filma jeste odsustvo pretenzije i bombastičnosti koju bi bioskopski film na ovu temu teško izbegao. Ali baš zato, na kraju ovaj film uspeva da proizvede neiznuđenu emociju koja prostiče iz likova.

Tuesday, January 22, 2019

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK koji kao scenarista i reditelj potpisuje Henry Dunham predstavlja jedan vrlo zanimljiv produžetak poetike teksaške producentske kuće Cinestate. Naime, Dallas Sonnier je pre nekoliko godina smislio plan da snima kvalitetne filmove za Trumpovu eru, iako sebe ne smatra njegovim glasačem, ali mu je podjednako odbojan kao i mejnstrim kandidati. Dakle, njegova ideja je bila da snima koji će se obraćati publici iritiranoj dominacijom liberala u Holivudu, a koja je po Trumpovom dolasku na vlast postala dosta nametljiva, a sigurno i iritantna.

Međutim, recept za koji se Sonnier opredelio je neobičan - on proizvodi mešavinu B-filma, odnosno exploitationa i art filma. To je bio proklamovani recept Quentina Tarantina, sa tom razlikom što Sonnierov glavni in-house autor S. Craig Zahler snima filmove koji su više exploitation i više art od onoga što je radio Tarantino. Još je CELL BLOCK 99 sa svojom tvrdom mačo pričom o odmazdi bio tretiran kao film Trumpove ere, iako je imao premijeru u Veneciji i doživeo prevashodno art house distribuciju. DRAGGED ACROSS CONCRETE je ponovio spoj Zahlera i Vaughna ali je u priču uveo i Mela Gibsona, no senzbilitet se nije izmenio - film traje 165 minuta što svakako nije minutaža blokbastera a scenario obiluje od tvrdih i dosta radikalno desnih pogleda na svet kako među junacima, tako i iz vizure samog autora.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je međutim nešto možda još radikalnije. Naime, reč je o filmu koji bismo mogli definisati kao kamijevsku egzistencijalističku dramu, smeštenu u desničarsku političku ćeliju. Kao što znamo, polemička drama kao forma pozorišnog teksta bila je omiljena među egzistencijalistima i omiljena postavka bila joj je komunistička ili neka druga revolucionarna ćelija gde se junaci suočavaju sa problemom, polemišu o njemu, razrađuju dileme i generalno su upitani nad stvarima u egzistencijalističkom ključu razmišljanja.

Kod Dunhama, priča je smeštena u jednu militiu koja se okuplja u vanrednoj situaciji - naime sahrana lokalnog policajca je bila napadnuta i osumnjičen je militia man kao pucač. Smeštanje priče u takve okolnosti samo po sebi ne mora biti znak simpatija za ovaj vid organizacije, ali Dunhamovi junaci se ponašaju dosta komotno u toj situaciji, i film bez ikakve sumnje "normalizuje" način ponašanja i organizacije koji tradicionalno smatramo neobičnim i ekscesnim.

Junaci jesu prikazani kao neka vrsta autsajdera i svakoga je neka trauma naterala da se učlani u grupu, ali Dunham ne akcentuje njihovo autsajderstvo više nego što bi ga oni akcentovali sami.

Znak vremena i ono po čemu se egzistencijalizam savremene ekstremne desnice razliku od egzistencijalizma levice od pre više od pola veka jeste to što ovde postoji snažan motiv egzibicionizma i među junacima nije teško naći onog koji je spreman da se žrvuje. Zapravo, naprotiv, teško je pronaći istinu.

Junaci se od početka priče nalaze u kontradikciji, oni su militia koja je okupljena da jednog dana pruži otpor vlastima ali koja želi da sada ne uđe u konflikt jer napad za koji bi mogla biti optužena nije planirala. Dok pokušava da locira svog člana koji je izvršio napad, ispostavlja se da ih ima nekoliko koji su spremni da priznaju krivicu.

Dunham je režirao film i pisao scenario. Stvar je ukusa kako ćete prihvatiti ovaj film. Ako nemate nasušnu potrebu za nekom "organskom" uverljivošću onda će vam više prijati ovaj dobro skrojeni komad koji bi se mogao igrati na sceni bez problema. Imali smo ovakvih filmova i ranije, snimao ih je recimo David Mamet, a čini mi se da bi rado potpisao i ovaj rad. Za moj ukus Dunhamov kraj je u svakom aspektu, od dijaloga do zapleta bio za stepen precizniji od onoga što bi uspelo da me sasvim uvuče u priču, tako da sam nažalost sve vreme bio "izvan priče", što ne znači da u njoj nisam na neki način uživao, naročito jer nudi mnogo povoda za razmišljanje.

James Badge Dale je s druge strane glumac koji je u glavnoj ulozi bivšeg policajca a sada militia mana pružio impresivan nastup i on uspeva da prevaziđe sve barijere koje je Dunham postavio.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je pedantno urađen niskobudžetni film sa zanimljivim zapletom i izvanrednom centralnom rolom. Ipak, jaka doza teatralnosti sprečava ga da suštinski prevaziđe svoje produkcione limite ali svakako da je na bio na dobrom putu.

* * 1/2 / * * * *

Monday, January 21, 2019

POLAR

Jonas Akerlund ima vrlo loopy karijeru od kada je svet muzičkih klipova zamenio igranim filmom, međutim, i dalje je reč o reditelju ćiji rad vredi pratiti. POLAR je njegova ekranizacija Dark Horse stripa koju bismo primarno mogli definisati kao Netflixov JOHN WICK. I zbilja, POLAR sa JOHN WICKom deli glavnog junaka koji je penzionisani plaćeni ubica kao i elemente stripovske stilizacije. Međutim, dok je WICKu striposvka stilizacija iskazana više kroz svedeniju 70s prizmu poput Helgelandovog PAYBACKa, kod Akerlunda su očuvani i grotesknost i kolorit svojstven stripu. Naravno, takvu stilizaciju je teško očuvati i film bi po meni bio efektniji da je malo smanjio doživljaj u pogledu baš tih elemenata jer zapravo oni se pojavljuju u kraćim deonicama i proizvode disbalans.

Isto tako za razliku od WICKa, POLAR na momente ima funkcionalnu melodramsku priču, kroz odnos glavnog junaka sa komšinicom koju upoznaje u Montani, i tu Mads Mikkelsen i Vanessa Hudgens dele jednu dobru deonicu, pa sve to sugeriše da je POLAR efektan po segmentima i na parče.

Moguće je da epizodičnosti narativa doprinosi i koren u stripu kome je epizodičnost formalno inherentna, ali svakako da bi film morao imati ujednačeniji ton i funkcionisati kao celina.

No, ako imamo u vidu da je POLAR već na neki način nadražio geek community upravo u tim deonicama i baš tako na parče nudi ono čemu su se fanovi nadali. 

Mads Mikkelsen kao leading man je acquired taste. Nisam baš nešto oduševljen time što se film oslanja na njega, ali ko ga voli svakako će kao gledalac dobiti više nego ja. Akerlundov redovni saigrač Matt Lucas je glavni kolovođa stripovske groteske pa i to gledalac mora da prihvati radi uživanja u filmu.

No, nema zbora da Akerlund nudi nekoliko efektnih scena i da je POLAR prijatno R-rated iskustvo. Na tom putu samo je propustio da postane skladan i zaokružen film. 

* * 1/2 / * * * *

CLOSE

CLOSE Vicky Jewson je Netflixov akcijaš sa Noomi Rapace u glavnoj ulozi iskusne telohraniteljke koja dobija zadatak da zaštiti mladu naslednicu čiji je život ugrožen tokom ostavinske rasprave. Vicky Jewson nije veliki reditelj akcije, ali u Noomi Rapace dobija neočekivano dobru saradnicu koja je uverljiva i u psihološkom i u borilačkom aspektu. Nažalost, na kraju CLOSE ne dobacuje do prethodnog Noominog solo akcionog nastupa u špijunskom trileru UNLOCKED u kome se ispostavila kao iznenađujuće efektna leading lady u ovom B-formatu. No, ako imamo u vidu da nam Netflix sada pokriva baš tu ničiju zemlju malih repertoarskih filmova koji su premali za multiplekse a preambiciozni za DTV, CLOSE je sasvim pristojan programmer koji će stabilno praviti gledanost na ovom servisu.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, January 19, 2019

IO

Netflixov film IO Jonathana Helperta je doživeo krajnje nepravedno gaženje od strane kritike koje bi neko sklon teorijama zavere mogao objasniti činjenicom da dolazi sa Netflixa. Naime, reč je o vrlo vibrantnom postapokalipričnom SFu o devojci koja je ostala među poslednjim stanovnicima planete Zemlje koja je uništena i napuštena usled ogromne emisije ugljendioksida koja je prosto izbacila kiseonik iz vazduha.

Ona živi na planinskom vrhu, u opservatoriji gde vrši opite u pokušaju da iznađe način kako je moguće živeti na Zemlji i dopisuje se sa svojim momkom koji je otišao u kosmos na koloniju koju je čovečanstvo pripremilo za slučaj ovakve apokalipse.

Njen otac je guru koji je zastupao ideju da ne treba otići sa planete. Jednog dana se u balonu pojavljuje čovek koji traži njegnog oca ne bi li ga odveo na lansiranje poslednjeg šatla za kosmos.

Halpertov film je slikao francuski direktor fotografije Andre Chemetoff, prilično veliko ime i svoju reputaciju potvrđuje u ovom filmu. Fotografija na skromnom budžetu uspeva da stvori atmosferu i utisak apokalipse, sveta koji je napušten. Ovaj redovni saradnik Romaina Gavrasa napravio je fotografiju koja je drugačija od onoga na šta smo navikli od njega, i proširio je svoje područje borbe. 

Margaret Qualle i Anthony Mackie su glavni i praktično jedini glumci u ovoj priči. Malu ulogu ima Danny Huston, na nivou cameo role i oboje su dorasli da iznesu ceo ovakvog indie kapaciteta ali sa estetizacijom koje se nijedno mejnstrim ostvarenje ne bi postidelo.

Ovo je u suštini tvrd SF iako film sam po sebi nije previše sciencey on u sebi nosi odnos kliničkog razvijanja priče. Nauka nije toliko u radnji, koliko u atmosferi. Međutim, ono što je najvažnije i što je najveći adut filma jeste činjenica da efektno postavlja ključno pitanje a to je odustajanje od plaete, od svega što poznaješ, i započinjanje novog života. U tom pogledu, baš u domenu uticaja novuma na psihologiju lika, na njihovu sudbinu, ovaj film pokazuje i postiže snagu vrhunskog SFa u bilo kojoj formi.

Deo scenarističke ekipe ovog filma radio je SF film EMBERS, takođe zanimljivu ali ne ovako pročišćenu SF priču od pre nekoliko godina.

Stoga, mislim da IO aslužuje priliku i da je bitno drugačiji film po dometu od onog koji mu pripisuju.

* * * / * * * *

Friday, January 18, 2019

TRAUMA

TRAUMA Lucio A. Rojasa je film koji je pokušao da primeni recept SRPSKOG FILMA na Čile i na post-pinočeovski period. Nažalost, rezultat je exploitation koji je sporadično brutalan ali ne dovoljno da bi prešao barijeru fantazmagorije, ili da bi bio zaista znakovit.

Film kreće sedamdesetih kada mučitelj primorava momka da siluje svoju majku, i tu se uspostavlja taj ton SRPSKOG FILMA. Ali, onda iz tog vrlo brutalnog političkog nasilja, odlazi se u sadašnjost gde grupa seksualno oslobođenih biseksualnih žena odlazi u neku vukojebinu (ali ne i Coloniu Dignidad) i tamo sreće ljude koje su ovi događaji iz foršpice izopačili za ceo život.

I tu onda kreću neke rutinski rape and revenge figure sa pomalo iznenađujuđeg nasilja ali ni sa čim preterano zanimljivim na bilo kom nivou.

Film je tehnički solidno realizovan, premda je mogao biti brži, efikasniji i kraći. No, nisam siguran da ikome može biti zanimljiv sem ljubiteljima tog čidnovatog derivata “festivalskog horora”. 

* 1/2 / * * * *

KALERVO PALSA JA KURITON KASI

KALERVO PALSA  JA KURITON KASI Pekke Lahtoa je nadrealistički biogarski film o finskom underground umetniku Kalervu Palsi koji je preminuo mlad, sam i u bedi. Dok je bio živ, alkohol je igrao značajnu ulogu u njegovom životu, pravio je slike i ilustracije inspirisan kako popularnom kulturom tako i mačnim vizijama nasilja, incesta, seksualne perverzije i fizičke defosmisanosti.

Reklo bi se po biografili da je Kalervo Palsa bio vangogovska figura. Film je naprevljen u nadrealističkiom manitu sa fokusom na Palsin umetnički svet i milje u kom je odrastao. To je svet u kome se pije tečnost za čišćenje brisača jer nema para za alkoholna pića, vladaju incest, seksualno i porodično nasilje, primitivizam i nerazumevanje prema umetnosti.

Palsu u svim uzrastima igra isti glumac a inscenacija situacija iz njegovog života je teatralna, stilizovana, sa dosta logike sna i neprestanom rekonstekstualizacijom uvedenih elemenata. Film je dugometražni ali traje tek 68 minuta, pa je teško zamisliti duže trajanje filma sa ovakvom poetikom.

Palsin život je evidentno bio neuredan, i haotičan, ali posle gledanja ovog filma teško da o njemu i dalje možemo saznati mnogo više, samo provodimo sat vremena u njegovom umetničkom svetu.

No, Palsina kopča sa popularnom kulturom je interesantna ljubiteljima stripa. Naime, znatan deo ovog filma čine inscenacije Palsinih aproprijacija Texa Willera i groteskne, parodične avanture ovog junaka u njegovom izvitoperenom svetu.

Bonelli je imao jaku fan bazu u Finskoj baš oko ovog junaka i stoga možda i cela četvrtina pa i trećina filma jesu Palsine fantazmagorije sa Texom Willerom i Kitom Carsonom. U njima , Tex i Kit su dati kao underground stripovske karikature stvarnih junaka, opterećeni sodomijom, silovanjem, nasiljem, i generalno uklopljeni u Palsin imaginarijum.

Zanimljivo je da Bonellijevi stripovi imaju tradiciju ekranizacija koja nije previše bogata, ali nije ni sasvim nepostojeća, ali vrlo retke kuće imaju priliku da dobiju i ovako direktnu dekonstrukciju svog junaka.

Smatram da je ovo vrlo ekskluzivan film koji može komunicirati sa dve uske ali opet i vrlo različite ciljne grupe. Jednu čine ljubitelji underground umetnosti a drugu poštovaoci Bonellija i hardkor stripski fanatici. 

* * / * * * *

UTRIP LJUBEZNI

UTRIP LJUBEZNI Borisa Petkovića je slovenački omladinski film smešten u svet rep muzike. Nažalost, ovo nije njihov BODIED ili 8 MILE već doista generička priča o mladom reperu koji se zaljubljuje u mladu violinistkinju i tome kako ih muzika povezuje uprkos raznim preprekama. Nažalost, ni prepreke, ni odnos, ni muzika nisu naročito vredni pažnje. Petković se trudi da stvari održi dinamičnim ali nažalost nema ni originalnih ni intrigantnih rešenja. Srećom, doživljaj repa je barem starački tako da su bar numere old school.

* 1/2 / * * * *

Thursday, January 17, 2019

ONCE UPON A DEADPOOL

ONCE UPON A DEADPOOL je PG-13 verzija drugog DEADPOOLa sa dodatim materijalima kroz koje autori "kompenzuju" neke R-rated scene, sa nešto dodatih scena u samom materijalu filma, i naravno sadržajem koji je prilagođen rejtingu.

Sama intervencija da se Deadpool pojavi u sobi Freda Savagea, veže ga i priča u DEADPOOL 2 kao bajku u sobi koja je rekonstrukcija lokacije iz PRINCESS BRIDE, apsolutno je u duhu stripa i dobro je zezanje, ali iskreno meni je smisao ove celokupne eskapade pomalo izmakao.

Čini mi se da je sam film, bez ovog dodatka mogao da se prosto recutuje, i da se uz neke takve intervencije pusti mlađoj publici. Ovim dodacima koji su očigledno ciljali da privuku i deo R-rated publike, film je samo usporen i data mu je aura nkakvog dosta bizarnog dodatka postojećem filmu. Stoga, koliko god to bizarno zvučalo, ONCE UPON A DEADPOOL je ostvarenje o kom zapravo teba da govore oni koji nisu gledali izvorni film.

ANNA AND THE APOCALYPSE

ANNA AND THE APOCALYPSE Johna McPhaila digao je iz mrtvih zombi komediju koja je delovala kao da je odavno pokopana i da joj nema povratka među relevantne forme. Međutim, McPhail je uspeo da snimi film koji je baziran na gimmicku a pritom pošten prema svakom elementu koji je ubacio u svoj izraz.

Dakle, ovo je mjuzikl, omladinska komedija i film o zombi apokalipsi. I ni u jednom aspektu se ne štedi. Film donosi dijegetičke muzičke numere, dakle to je ona vrsta filma gde junaci u sred scene zapevaju i na taj način izražavaju svoj lik, ali ima i muzičkih tačaka u okviru scena proslava. Međutim, dominantno je ovo film u kome se likovi izražavaju kroz pesme i u tom pogledu ovo je mjuzikl stare škole. Muzičke numere imaju i koreografsku, plesnu dimenziju i ona je integrisana i sa horor elementom odnosno obračunima sa zombijima.

Na nivou omladinske komedije naravno ovo je priča o odrastanju, osamostaljivanju, neuzvraćenoj ljubavi, a na planu zombi apokalipse, ovo je relativno jasna kanonska postavka o živim mrtvacima romerovskog tipa.

Dakle, film je ortodoksan na svakom planu i uprkos skromnom budžetu sa talentovanim glumcima, ekonomičnom i efikasnom režijom, uspeva da ove elemente spoji, prožme i stvori efektnu celinu koja se izdvaja.

Uprkos tome što ideja zombi mjuzikla nije nova, čak je i Disney Channel radio nešto na tu temu, ANNA AND THE APOCALYPSE je redak primer filma koji se trudi u svakom od tri izraza koja obuhvata.

* * * / * * * *

THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE

Moram priznati da je moje rasuđivanje o Gilliamovom filmu THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE umnogome obeleženo raznim sentimentalnim sećanjima na dragog prijatelja Uroša Stojanovića sa čijim radom i životom, dakle i likom i delom, ova priča ima nekakve veze. Film kao nešto veće od života, život koji pokušava da se prožme sa filmom, vatrenost hispano miljea, reaproprijacija književnog remek-dela u savremenom intimističkom ključu, ukleti film iz mladosti koji prati autora i filmski projekat koji nikako da se desi, sve to su neki motivi koji su me asocirali na Uroša i učinili da mi ovaj film lično znači više nego drugima.

Ovo je film koji je snimio sedamdesetosmogodišnji reditelj i nastajao je četvrt veka. Taj spoj poznih godina autora i nestvarno dugog iščekivanja čini THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE jednim molotovljevim koktelom za recepciju. S jedne strane, to film kome je čuveni autor posvetio značajan deo svog života, s druge strane to je film koji je snimio u godinama kada je teško da bude u top formi, i stoga mu je jako teško prići.

Ono što u ovom filmu od elemenata za koje se Gilliam borio četvrt veka možemo videti jesu već pomenuti motivi elegične, nostalgične priče o filmadžiji koji pokušava da se vrati korenima kada je zaista bio umetnik, prožet vlastitim idejama, i katarzi koju doživljava kada shvati koliku je cenu platio kada je sve to napustio i komercijalizovao se.

Gilliamov junak je od početka bio zamišljen kao reditelj reklama u najboljim godinama, dakle ovde elegija nije staračka već suštinska. Johnny Depp je prvobitno trebalo da ga igra a na kraju je tu rolu dobio Adam Driver, indie zvezda u žestokom mejnstrim usponu, i tu priliku je dobro iskoristio oslonivši se na svoj atipični habitus. Ovo je oduvek bio plum role i Driver je to prepoznao, i iskoristio, premda film neće postići mnogo više od toga da bude recka u njegovom CVu.

Jean Rochefort i John Hurt su bili u konkurenciji za naslovnu rolu i na kraju filma dobili su posvetu jer snimanje nisu dočekali. Ulogu je dobio Gilliamov veteran Jonathan Pryce i uradio je solidan posao, premda voleo bih da je tu rolu odigrao neki još ikoničniji glumac.

Elem, jasno je šta je Gilliama držalo četvrt veka u tonusu da snimi ovaj film. To jeste priča o filmadžijama i njihovom "smislu života", maštovita, onirična, sa preplitanjem bilje, fantazije i raznih bizarnih okolnosti.

Ono gde međutim, Gilliam pokazuje da su ga sustigle godine i dugo sazrevanje projekta jeste domen fokusiranosti pripovedanja, film je epizodičan, sa dosta prostora da se sažme, da se tematski koncentriše i vizuelno precizira. No, to je problem reditelja u godinama, u samoj realizaciji scena računaju na svoje iskustvo, ponegde snimajući nedovoljno pozicija kamere, a u montaži se teško odriču delova jer ko može sprečiti osamdesetogodišnjaka na čelu glomazne internacionalne koprodukcije gde su pare skupljene na njegovo ime da nešto skrati, izbaci ili reducira.

Međutim, osim u par dijaloških scena, Gilliam u svakom pogledu prilazi sadržaju sa punim angažmanom, a kada zaplet krene punom snagom, Gilliam ga spremno dočekuje iza kamere.

U tom pogledu, ja moram reći da sam uživao u ovom filmu ali da itekako mogu razumeti one koji bi voleli da je cela stvar nešto kompaktnija. Nije samo reč o osećanjima koja je film probudio u meni, ili o tome što sam Gilliamov fan već naprosto oseća se da staračka neumerenost ovde velikim delom proističe iz vrlo visoke, skoro mladalačke vitalnosti.

Gilliam u realizaciji ove priče jeste pokazao neke mane starca u rediteljskoj stolici ali joj je generalno prišao sa velikim žarom, i na svu sreću krajnji efekat mnogo više liči na debitanta koji ne može da dođe do daha od svega onoga što želi da pokaže.

Za razliku od ZERO THEOREMa gde je Gilliam po prvi put snimio film koji je bio potpuno nepotreban (a uz to i skoro negledljiv), ovde imamo film koji ima trajnu vrednost i šteta je što su se okolnosti njegove recepcije svele samo na najtvrđu sinefilsku publiku. No, kako je Gilliam proveo celu večnost pokušavajući da ga snimi, barem može računati da će i uspeh sačekati ovaj film nešto kasnije nego što je planirao.

* * * / * * * *

Sunday, January 13, 2019

KOŠARKAR NAJ BO

KOŠARKAR NAJ BO Borisa Petkovića je slovenački film o dečaku koji se bavi košarkom a imao je sreće da izađe u bioskope u septembru 2017. istog vikenda kad je Slovenija zaigrala finale Eurobasketa i pobedila. U tom pogledu, ovaj film je automatski privukao pažnju, i imao je čak i neku relativnu gledanost, mada ipak daleko manje od jačih slovenačkih blokbastera.

Reč je o ekranizaciji romana Primoža Suhodolčana i film pokazuje jednu specifičnu karakteristiku. Krajnje je simplifikovan, neoriginalan, u njemu nema ništa novo, inventivno, svaka situacija, svaka replika, sve je potpuno klišetizirano i prilično isprazna. Takvo je i kadriranje, i gluma i sve. Ali, ono što je zanimljivo je da na mikro nivou, u pogledu osvetljenja, dekora, detalja, sve to što je besmisleno i neinventivno je nekako pedantno realizovano.

Obično kod ovakvih filmova očekujemo da budu rasulo i javašluk na svim nivoima, a ovaj to sasvim sigurno nije. Međutim, neki filmovi ovog tipa umeju da budu bolji ako celina nudi nešto sveže nezavisno od javašluka na mikro nivou.

Uspeh filma je bio dovoljan da se sada u produkciji nalazi nastavak.

Friday, January 11, 2019

IZMEĐU DANA I NOĆI

IZMEĐU DANA I NOĆI je triptih priča o očevima i sinovima koji je režirao crnogorski debitant Andro Martinović. Prva priča se dešava u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, druga u vreme pada Berlinskog zida i treća u periodu posle ratova za jugoslovensko nasleđe. Sve tri priče su "školski" postavljene, nisu bitno složenije od nekog vrlo ambicioznog kratkog filma, a povezane su kroz poneki detalj, dosta diskretno ali vidljivo pažljivijem gledaocu.

I po ambijentu i po lokaciji najzanimljivija je druga priča u kojoj Tihonmir Stanić igra oca koji čeka na pomereni let za Berlin. Tu je lokacija starog aerodroma, sa malo sredstava ali efektno rekonstruisana i iskorišćena, pa se ova enterijerna priča ispostavlja kao najfilmičnija na kraju. Tome doprinosi i glumački tour de force Tihomira Stanića koji impresionira svojom tehnikom.

Prva i treća priča su date sa više dobro iskorišćenih eksterijera, ali i sa konvencionalnijim ishodom.

IZMEĐU DANA I NOĆI je triptih u kome nažalost, uprkos tematskoj vezanosti, svaka priča ipak vapi za time da bude izdvojeni kratki film, i u tom pogledu, imao bi više smisla kao omnibus tri reditelja, nego kao celovečernje tropričje jednog. No, Andro Martinović pokazuje dosta dobru rediteljsku kontrolu nad materijalom i ukupno uzev dobro ekonomiše svojom ambicijom i mogućnostima.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, January 10, 2019

LETTERS TO PAUL MORRISSEY

LETTERS TO PAUL MORRISSEY Armanda Rovire i Saide Benzal je muzejska avangarda, što naravno može da se na neki način poveže i sa samim nazivom filmom odnosno formom a to su pisma Paulu Morrisseyu. Jedno od njih čak čita Joe Dallesandro ali druga su neravnomerna zaista povezana sa njim i negovom biografijom i autorskim prosedeom. No, određene konstante sa Morrisseyem se mogu uspostaviti.

Film je postavljen kao svojevrsni omnibus i svaka priča je na neki način zasebna. To je i omogućilo da jednu od njih režira Saida Benzal. Priče variraju po intrigantnosti a ključni adut filma je vrlo estetizovana crno-bela fotografija.

* * / * * * *

Wednesday, January 9, 2019

BREXIT: THE UNCIVIL WAR

BREXIT: THE UNCIVIL WAR Toby Haynesa, još jedna je vrlo uzbudljiva ekranizacija Jamesa Grahama na političke teme. Graham je pisao COALITION iz 2915. Channel 4ov televizijski film o tome kako su Torijevci napravili neočekivanu koaliciju su Liberalnim demokratama i napravile vladu uprkos očekivanjima Laburista da će je oni formirati. Ovog puta, Graham obrađuje još jedan krupan skok u britanskoj politici a to je Brexit i način kako je vođena kampanja koja će na kraju dovesti do dosta ubedljive pobede na glasanju.

Ključni lik kroz kog Graham prikazuje priču je Dominic Cummings, saradnik ali ne i član Torijevaca koji je napustio politiku razočaran u sistem a onda se vratio na velika vrata vodeći kampanju Vote Leave. Otpisan od torijevaca kao bitanga i ludak, ispostavio se kao vizionar koji je u Vote Leave, kao zvaničnoj kampanji za izlazak iz EU uspeo da vrlo jasno kanališe bes naroda, ali i da uz pomoć kompjuteraša i novih tehnologija aktivira glasače koje niko nije pokrenuo.

Benedict Cumberbatch prošao je veliku transformaciju da bi zaigrao Dominica Cummingsa i brani ga kao junaka. On jeste na kraju krajeva prikazan kao neko ko je poveo kampanju koja je krenulo kao šala grupe Torijevaca i strast nekolicine evroskepika i završila kao odvođenje države u vražju mater, ali je isto tako predstavljen i kao neko ko je hteo da rebootuje politički sistem.

Uspeo je u obe namere koje je pokušao s tim što je i sam završio rezigniran time što su taj rebootovan politički sistem preuzele već nesposobne elite iz dotadašnjeg establišmenta i dovele do toga da se ništa zapravo nije promenilo.

Graham ovde nažalost kroz režiju Tobyja Haynesa dobija jednu medveđu uslugu, neki Torijevci i UKIPovci prikazani sa kao karikature, a to nismo imali u ekranizaciji COALITIONa i to svakako devalvira ovaj inače briljantan televizijski film. U tom pogledu šteta je što su takvi neki namerni gafovi i lobovanja, na neki način ugrozila inače solidan, izvrsno glumljen i napisan osnov koji čine Graham i Cumberbatch. Pa ipak, uprkos tome ovaj film treba obavezno pogledati jer donosi jako važnu lekciju koje i sam Cummings postaje svestan.

Razaranje britanske demokratije na referendumu oko Brexita bilo je samo generalna proba za nešto mnogo veće što će uslediti te jeseni.

Tuesday, January 8, 2019

UNA DE ZOMBIS

UNA DE ZOMBIS Miguela Angela Lamate je početnički film s kojim je on izašao na scenu kao reditelj. Reč je o niskobudžetnom treš ostvarenju koje na skoro svakom nivou spada u ono što ne volim, pre svega u te debitantske filmove o ljudima koji žele da snime film. Ruku na srce, špica donosi ozbiljne firme u ulozi producenta ali ulaganje u film definitivno nije bilo veliko.

Lamanta uzima priču o diletantima koji bi da snime film pa je prepliće sa pričom o bandi zombija, dakle ne kanonskih već nekih koji su svesni, ali i sa masom elemenata koji su mnogo bolje funkcionisali u EL DIA DE LA BESTIA.

Lamata drži visok tempo, tera jako i nabacuje razne događaje, tako da ta dinamika čini film gledljivim, ali sem izvesne veštine u kadriranju, ovaj debi nije nešto čemu se treba vraćati. 

Santiago Segura se pojavljuje u jednoj od uloga i daje filmu dah profesionalnosti višeg reda.

* 1/2 / * * * *

Monday, January 7, 2019

LOS FUTBOLISIMOS

LOS FUTBOLISIMOS Miguela Angela Lamate je ekranizacija romana za decu i mlade Roberta Santiaga. Santiago ima serijal romana o deci iz fudbalske ekipe u kojima spaja njihovo detinjstvo, sazrevanje, bavljenje sportom, pohađanje škole sa detektivskim zapletima. Ovo je roman iz serijala koji govori o misteriji sudija koje padaju u san i narkotičke halucinacije tokom utakmica jednog srednjoškolskog tima.

Santiago je pisao scenario za film EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO i režirao ga je, i kao osnovnu traumu mladog glavnog junaka uzima strah od jedanaesterca. U svom rediteljskom filmu, film govori o golmanu koji čeka da odbrani penal iz prekinute utakmice i za to vreme proživljava promenu okoline prema sebi, a ovde imamo dečaka koji je postao YouTube senzacije jer je promašio pet penala za redom.

LOS FUTBOLISIMOS se dobro snalazi na svakom polju na koje se uputio, i mislim da svojoj ciljnoj grupi, preteen publici može biti itekako zanimljiv, a da u isto vreme roditeljima ne bude nepodnošljiv. Daleko je ovo od onog four quadrant appeala koji produkuju savremeni animirani filmovi namenjeni deci, LOS FUTBOLISIMOS je u tom pogledu limitiran ali režiran je vitalno, Lamata pokazuje promišljen rukopis, sa fino postavljenom dinamikom u samom mizanscenu i slici, lepo odabranim i estetizovanim lokacijama i kostimima kroz koje se gradi “povišeni realizam” priče.

Ono što je meni najviše zasmetalo jeste latino-karikaturalnost u glumi pojedinih starijih likova koji su postavljeni tipski i onda pregaženi u interepretaciji da ne bi delovali prazno kao puka funkcija u priči. To je recimo za mene najkrupniji problem u razilaženju između onoga što je namenjeno deci i nešto starijima.

Film je u Španiji distribuirao Paramount i dobro je prošao na blagajnama. Glumačka podela je odlično napravljena, odabrana deca su se dobro pokazala pa me ne bi čudilo da iz ovoga možda izraste i franšiza. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, January 6, 2019

KRATKI IZLET

KRATKI IZLET Igora Bezinovića je sve ono što OSMI POVJERENIK nije. Reč je o beznačajnom niskobudžetnom filmu čiji je odlazak u Rotterdam dokaz da budala ima svuda.

Jednostavnost ovog filma nije varljiva. Šoljanov roman je sveden na nivo banalnosti (bar je napisano da je iskorišćem ,ptov iz te knjige) a artikulisan je na svakom nivou kao pretenciozni home video. Nažalost, bar da je Bezinović imao hrabrosti da to ostavi kao home video ali ne, onda je dodao voice over koji nam objašnjava šta gledamo, i time nam nažalost dokazuje da su autori gluplji nego što je neophodno i da bi bilo zanimljivije da ništa nismo razumeli.

Otud, KRATKI IZLET je film koji zaslužuje pažnju kao fenomen, jdna lo-fi besmislica, bazirana na značajnom romanu iz istorije hrvatske književnosti (iz koga inače ne pozajmljuje ono što se kazuje u voice-overu, to su ovi eksperti sami smislili) koji je najbolji onda kada se ne gleda, pošto samo tako može sačuvati neki dignitet.

No, KRATKI IZLET je bio u Rotterdamu, napravio je posao, i ovakvim razmišljanjima se to ne može promeniti. Bio taj uspeh zaslužen ili ne, sve na stranu, zanimljiv je fenomen samih autora filma koji izgleda kao da najpre nisu nimalo fascinirani filmom kao formom, ili filmom kao oblikom estetizacije, ili filmom kao načinom da se zabeleži stvarnost.

Ovaj film ne sadrži apsolutno ništa od toga, i deluje kao zbunjujući artefakt stvoren od ljudi koje kao da mogućnosti filma preterano ni ne zanimaju.

OSMI POVJERENIK

OSMI POVJERENIK Igora Salaja je ekranizacija kultnog romana Renata Baretića koja je godinama nekako bila nedosegnuta a onda se naprosto desila i to iz rediteljskog rukopisa jednog autora koji se nije previše eksponirao i isticao u hrvatskoj kinematografiji. U tom smislu, Salajeva ekranizacija je skrupulozna prema romanu, obuhvata većinu njegovih osnovnih motiva, pa i fabule, ali sam film je relativno apersonalno režiran i uprkos zanimljivim lokacijama deluje mi kao da bi bio efektniji na televiziji.

Naime, Salaj se ne trudi mnogo da priču izbrusi filmskim sredstvima. Film je kadriran akademski, uredno, svedeno i jednostavno, što nas dovodi do toga da nema jakih akcenata u tom pogledu. Čini se da bi možda još svedenija koncepcija takođe mogla biti ključ, ovako je ostao na pola puta, raskadriran ali bez upadljivih rešenja, jednostavan ali opet građen u montaži konvencionalno postavljenih pozicija kamere. Čini mi se da je Salaj ovim konceptom hteo da postavi ambijent i glumce u prvi plan ali je doprineo tome da film na kraju deluje dosta bezlično. Korektno, ali neupečatljivo, i u tome vidim njegovu najveću manu.

Najveći uspeh filma je svakako to da je Salaj uspeo da izgradi ton u kome će brojne apsurdne pojave kojima se Baretićev roman bavi uspeti da se nivelišu i sklope u celinu, i da očuva istovremeno i sposobnost da nas zapanji apsurdom ali i da to kasnije smiri racionalnim rešenjem.

U svojih 132 minuta, film svakako traje predugo i trebalo je uraditi sve da se reducira ako ne na 110 minuta a ono bar na ravnih 120 minuta. Film želi da kaže puno toga ali nema toga toliko da bi opravdalo takvo trajanje.

Glumačka podela je prijatna na jedan low key način, bez zvezda koje se izdvajaju ali sa jasno postavljenim glavnim i sporednim likovima. U tom pogledu, ako se Salaju može zameriti mlaka vizuelnost, nesporno je položio glavni ispit a to je razdvajanje važnog od nevažnog i tonalno ujednačavanje.

Verujem da će onima koji imaju veću sklonost ka vezaivanju za glumce i priču i sa manje brige za vizuelni izraz, ovaj film dobacivati i do * * *. Meni je ocena nešto manja, ali možda sam prestrog.

Naime, ovo je zbilja solidna ekranizacija značajnog romana, jedan zahvat kakav odavno nije viđen ni u našoj kinematografiji, ni u našoj književnosti.

Stoga, umesto instinktivnih * * 1/2, daću mu i ja 

* * * / * * * *