ŠEKI SNIMA, PAZI SE je igrani film Marijana Vajde iz 1962. godine. Snimljen je na vrhuncu popularnosti Dragoslava Šekularca i on u ovom filmu tumači glavnu ulogu. Ovaj film su pratile velike kontroverze kada je izašao, i kao posledicu je imao sastanke stručnih foruma i proglašavan je za najgori film ikada snimljen kod nas, u njemu je prepoznata opasna tendencija komercijalizacije i šunda u kinematografiji itd.
Posle ovog filma za Marijana Vajdu više nije bilo mesta u našoj kinematografiji i on će potom otići u inostranstvo gde će takođe uspeti da ostavi trag kao autor jednog od najbesprizornoijih exploitiation horora sedamdesetih MOSQUITO DER SCHAENDER. Dakle, reč je o reditelju koji je uspeo da privuče pažnju i kod nas i u svetu, i u određenom smislu Vajda je preteča Srđana Spasojevića po tome da je ovde potpuno odbačen, prokažen i izbačen iz kinematografije a potom je u inostranstvu u domenu shock cinema uspeo da se dokaže i ostavi trajnog traga.
Razlika između Vajde i Spasojevića je međutim u tome što Vajda zbilja nije bio bog zna kakav reditelj i njegova veličina i edwoodovski kult stvoren je potpuno nesmotrenim etiketiranjem da je reditelj najgoreg filma. U kinematografiji koja je imala visoke domete ali i često riljala po dnu, proglašavanje nekoga za najgoreg moralo je ishodovati kultnim statusom, poprilično nezasluženim, dodao bih.
Naime, za razliku od velemajstora treša kao što Dragovan Jovanović koji su pravili jezive faulove u serioznim filmovima, Vajda je bio specijalizovan za low budget projekte, često snimljenu televiziju ili pozorište i tek će u MOSQUITO DER SCHAENDER zapravo imati ambiciozniju produkciju.
ŠEKI SNIMA, PAZI SE je muzička revija. Priča koja uokviruje veliki broj muzičkih numera govori o grupi neafirmisanih filmadžija koji pronalaze finansijera za svoj film u liku lokalnog limara. Sticajem okolnosti ekipi se pridružuje Dragoslav Šekularac i odlučuje da bude reditelj filma, kao što je stvaralac na terenu.
Komedija proističe iz neznanja ekipe praćenog velikom pretenzijom, ironijom prema jugoslovenskoj filmskoj inudstriji, položaju selebritija u društvu koje seže dotle da jedan neuk čovek kao što je Šekularac može da režira film.
Šekularac je prominentan u filmu i raspoložen je da se šali sa svojom celebrity personom, i položajem osobe koja zahvaljujući poularnosti može da radi šta joj padne na pamet.
Film je smešten na nekoliko vrlo skromnih lokacija - filmski studio i par kafanskih prostora podesnih za muzičke nastupe i produkciono je vrelo skroman.
Scenario Dragutina Dobričanina je sporadično duhovit na nivou dijaloga ali je dramaturški krajnje rudimentaran i više podseća na neki pozorišni tekst nego na filmski predložak. Ono što me međutim vrlo prisutno jeste pokušaj autora da se našale sa filmskom kritikom, sa uglednim autorima i kinematografijom u celini.
Jugoslovenski autori populističkog filma koje kritika nije prihvatala inače bili su vrlo skloni tome da se obračunavaju sa uspešnijim prihvaćenijim kolegama. Setimo se filma MOLJAC Miće Miloševića (inače bivšeg filmskog kritičara) ili činjenica da se naslovni junak ŽIKINE DINASTIJE, preziva Pavlović.
Taj trend opstao je do danas, pa recimo glavni junak filma TAKSI BLUZ u stvari želi da bude scenarista, i film obiluje doduše benignim peckanjem sveta kinematografije.
U tom pogledu ŠEKI SNIMA, PAZI SE spada u red filmova rodonačelnika takvog pristupa a možemo ga prepoznati i među savremenicima, recimo u Mrmkovom ZVIŽDUKU U OSAM koji je izašao iste godine.
Šekularac u ovom filmu ne samo da igra naslovnu ulogu već ima i puni protagpnizam, prisutan je u većem delu filma, i uprkos krajnje limitiranoj moći ekspresije emituje neki goofy šarm. Fascinacija pojedinačnim sportistima opstala je u našem filmu do danas, setimo se filma ARTILJERO posvećenog Nemanji Vidiću, ali retko je rezultirala značajnim filmovima.
Tako i ŠEKI SNIMA, PAZI SE danas pre svega ima značaj zbog samog Šekularca i sporednih događaja nego zbog onoga što je zabeleženo na traci. No, frikcija između komercijalnog i umetničkog filma, visoke kulture i šunda u kojoj je ovaj film bio i protagonista i kolateralna žrtva opstala je do danas. Stoga ovaj film možda po sebi nije značajan ali svakako nije ćorsokak u pokušaju da se razume naša scena.