POLAR

Jonas Akerlund ima vrlo loopy karijeru od kada je svet muzičkih klipova zamenio igranim filmom, međutim, i dalje je reč o reditelju ćiji rad vredi pratiti. POLAR je njegova ekranizacija Dark Horse stripa koju bismo primarno mogli definisati kao Netflixov JOHN WICK. I zbilja, POLAR sa JOHN WICKom deli glavnog junaka koji je penzionisani plaćeni ubica kao i elemente stripovske stilizacije. Međutim, dok je WICKu striposvka stilizacija iskazana više kroz svedeniju 70s prizmu poput Helgelandovog PAYBACKa, kod Akerlunda su očuvani i grotesknost i kolorit svojstven stripu. Naravno, takvu stilizaciju je teško očuvati i film bi po meni bio efektniji da je malo smanjio doživljaj u pogledu baš tih elemenata jer zapravo oni se pojavljuju u kraćim deonicama i proizvode disbalans.

Isto tako za razliku od WICKa, POLAR na momente ima funkcionalnu melodramsku priču, kroz odnos glavnog junaka sa komšinicom koju upoznaje u Montani, i tu Mads Mikkelsen i Vanessa Hudgens dele jednu dobru deonicu, pa sve to sugeriše da je POLAR efektan po segmentima i na parče.

Moguće je da epizodičnosti narativa doprinosi i koren u stripu kome je epizodičnost formalno inherentna, ali svakako da bi film morao imati ujednačeniji ton i funkcionisati kao celina.

No, ako imamo u vidu da je POLAR već na neki način nadražio geek community upravo u tim deonicama i baš tako na parče nudi ono čemu su se fanovi nadali. 

Mads Mikkelsen kao leading man je acquired taste. Nisam baš nešto oduševljen time što se film oslanja na njega, ali ko ga voli svakako će kao gledalac dobiti više nego ja. Akerlundov redovni saigrač Matt Lucas je glavni kolovođa stripovske groteske pa i to gledalac mora da prihvati radi uživanja u filmu.

No, nema zbora da Akerlund nudi nekoliko efektnih scena i da je POLAR prijatno R-rated iskustvo. Na tom putu samo je propustio da postane skladan i zaokružen film. 

* * 1/2 / * * * *