Sunday, March 31, 2019

THE HIGHWAYMEN

John Lee Hancock je snimio film koji će verovatno biti proklinjan dok god na svetu bude ljubitelja Novog Holivuda i srednjoškolskih soba. Naime, snimio je THE HIGHWAYMEN, film o dvojici ražalovanih tekjsaških rendžera koji su angažovani da ulove i ubiju Bonnie i Clydea. 

Dakle, ovo je film u kome su Bonnie i Clyde negativci i prikazani su vrlo malo, više kroz opise njihovih dela i histeriju među hiljadama obožavalaca nego kroz akciju na ekranu. Ali ono što vidimo ne daje laskavu sliku. Ruku na srce i Pennov film se bavio njihovim neurozama ali im je dao i protagonizam. Ovde su oni prikazani kao relativno distancirani, “anonimni” zločinci koji ubijaju bez milosti i udraraju na sve što je sveto našim junacima.

Glavni junaci su ljudi drugog vremena, predstavnici reda i zakona iz poznih dana Divljeg Zapada koje je država sklonila u zapećak kako bi mogla krenuti napred, ali  ovog puta je shvatila da ne može bez njih jer se duh desperadosa nije povukao zajedno sa njima.

THE HIGHWAYMEN u neku ruku jeste i neumitno mora biti elegija o poslednjim trzajima Starog Zapada u periodu Velike Depresije i industrijalizacije kada su mediji počeli da vrše uticaj bez presedana, a policija počela da se modernizuje brže nego sami kriminalci.

S druge strane ovo je buddy cop film smešten u prošlost o junacima koji su kao ostqareli bračni par, ne mogu da se podnesu ali samo zajedno daju rezultate. Kevin Costner i Woody Harrelson su ubačeni u kola i jure kriminalce ali ovo je mentalno toliko daleko od pretencioznosti prve sezone TRUE DETECTIVE. Ovo je old school kinematogrfija koja radi posao i ne pravi se pametna, iako zna da sa ovakvim sjajnim glumcima mora ostaviti prostora da svaki od njih dobije svoju ariju, i verbalnu i akcionu.

Direktor fotografije John Schwatzman i reditelj John Lee Hancock napravili su vizuelno zanimljiv film u kome se Teksas tridesetih ubedljivo rekonstruiše, ali dostojanstveno, kao uostalom i tela dvojice zaštitnika zakona koja stare ali samim tim stiču pouzdanost i neuništivost koja korespondira sa grubom prirodom kojom su okruženi. 

Svet koji Hancock konstituiše je definitivno revizionistički u odnosu na žanrovske tradicije ali ih se drži kada treba uspostaviti osnovnu anatomiju filma. U tom pogledu, THE HIGHWAYMEN može stati uz rame sa Mannovim PUBLIC ENEMIES u pogledu ozbiljnosti tretmana jedne dosta eksploatisane true crime teme s tim što bih rekao da mi je Hanocckov film glumački konzistentniji jer nema sudar likova kao što su Depp i Bale.

THE HIGHWAYMEN je nešto više Costnerov šou, i on ga je na kraju krajeva nešto više i zaslužio a Hancockova režija je dovoljno mišićava da iza sebe ostavi ono što je ovakvom glumcu sada neophodno, zaostavštinu koja će trajati. Činjenica da se ovakav film pojavljuje na Netflixu, produktu efemernosti našeg doba koje se potpuno odreklo filma kao fizičkog artefakta, paradoksalno možda i najpre garantuje da će ovaj film živeti zauvek, barem u bespućima interneta.

* * * 1/2 / * * * *

CAPTIVE STATE

CAPTIVE STATE Ruperta Wyatta je igrani film koji se direktno nadovezuje na seriju COLONY a samim tim u izvesnoj meri i na FALLING SKIES. Otud osnovna premisa filma deluje u priličnoj meri deplasirano i praktično neodvojivo od COLONYja jer imamo istu postavku i iste dileme - vanzemaljci su pokorili Zemlju a onda su uspostavili kvislinšku vlast koja se bori protiv pokreta otpora koju čine nepripitomljeni pripadnici duboke države.

U tom smislu, prevod DUBOKA DRŽAVA zapravo iz greške uspeva da se nametne kao lucidno rešenje jer CAPTIVE STATE zapravo i govori o “dubokoj državi” odnosno njenim dvema zaraćenim frakcijama.

Drugi faktor koji poetički ugrožava ovaj film jeste WIDOWS Stevea McQueena koji nije SF i nema sličnosti u zapletu ali smešten je u Čikago i prikazuje neke “tajne akcije” dinamično, sa dosta čisto filmskog pripovedanja bez mnogo priče.

U tom pogledu, Wyattov film uprkos vrlo ozbiljnom integritetu koji nosi po spoju teme i stila zapravo deluje kao nešto što se ne može posmatrati kao samostalno delo. I to je šteta. CAPTIVE STATE nije novi DISTRICT 9 ali jeste zapravo jedan dobar žanrovski rad koji pokušava da se izmakne od ispraznog vizuelnog spektakla strip-ekranizacija i sličnih tentpole ostvarenja. 

Wyatt izbegava da pravi star vehicle, izbegava isprazni spektakl ali se fino drži žanra dok ga osvežava. Sa naknadnom pameću možemo reći da je bordel kao mesto okupljanja “okupatora” možda prenaglašena paralela sa Višijem, kao i da pojavljivanje vanzemaljaca u fizičkoj formi nije bilo neophodno, to se bar moglo naučiti iz COLONYja, a naravno ako želote da se iznenadite završnim preokretom to se neće desiti ali će ponuditi prijatnu antcipaciju. No, sve to su zaista nedostaci koji nisu presudni.

Čini mi se da je CAPTIVE STATE izašao prerano u odnosu na slične televizijske sadržaje što je učinilo da čak i sporedni elementi zadeluju kao da su preuzeti (recimo, članica pokreta otpora je nastavnica istorije kao glavni junak FALLING SKIESa) ali vremenom će dobijati na prestižu i steći zasluženo priznanje.

Wyatt se od uspeha novog APES filma kretao sa projekat na projekat ali se na kraju nije nametnuo kao tentpole reditelj jer je nekoliko produkcija napustio. CAPTIVE STATE je bio njegov pokušaj da se žanrovski reaktivira. Zanatski je uspeo ali unutar žanrovske ponude baš i ne.

* * * / * * * *

Saturday, March 30, 2019

MOJ DIDA JE PAO S MARSA

MOJ DIDA JE PAO S MARSA je rediteljsko delo Marine Andree Škop i Dažena Žarkovića. Žarković je već veteran aktuelne hrvatske produkcije namenjene deci jer je režirao u serijalu o Kokou. MOJ DIDA JE PAO S MARSA spada u sličnu estetiku skromno budžetiranog ali brižljivo realizovanog filma za decu.

Ova internacionalna koprodukcija ima svoje korene u jugoslovenskoj kinematografiji, pre svega u filmu MAJA IN VESOLJČEK sa kojim ima ponajviše sličnosti. U oba filma vanzemaljac dolazi na Zemlju ne bi li je istražvao i u oba slučaja imamo priču o prijateljstvu koje se rađa između gosta iz galaksije i devojčice.

Kratka priča Irene Krčelić poslužila je kao predložak za nešto kompleksniju priču od MAJE IN VESOLJČEKA jer ovde imamo posla sa dugotrajnim i iz vizure jedne porodice krucijalnim vanzemaljskim prisustvom na Zemlji. Kada se ravnoteža tog prisustva poremeti, devojčica mora poći u avanturu sa malim jajastim vanzemaljskim robotom i usput će oboje naučiti neke lekcije.

Film je dinamičan, šaren, edukativan i nepretenciozan u isto vreme, i što je meni naročito drago sve do završne deonice ne nosi onu melanholiju koja je krasila jugoslovenske dečje filmove i činila ih tak odbojnim za mene.

Međutim, i to malo elegije na kraju dato je kao jedna didaktička crtica pa ne čudi da je ovaj film dobio preporuku hrvatskog ministarstva obrazovanja da može poslužiti i u nastavi kao povod za razgovor o važnim značajnim temama.

Shvatam da je vršnjačko naslje bitan problem modernog doba ali mi je moram priznati malo zasmetala školska stratifikacija bullyja, popularnih i luzera koja mi je previše zalićila na američki film i nije mi do kraja zaigrala. No, koliko shvatam i to je tema koju ovaj film namerava da otvori kada bude korišćen u edukativne svrhe.

Ovo je internacionalna koprodukcija koja zapravo ima šanse da bude internacionalno gledana. Priča je univerzalna i smatram da če film imati solidnu prođu na mnogim tržištima, pa tako bih voleo da stigne i do Srbije, ako ne u bioskope a ono na televiziju.

MOJ DIDA JE PAO S MARSA nadam se neće ostati usamljeni incident jer je SFRJ imala jaku tradiciju tog SF filma “maskiranog” u formi dečjeg filma, od Vukotića do Tadeja. Hrvatska je u tome imala noseću ulogu i bilo bi lepo da se na njenom tlu sa time i nastavi. 

* * * / * * * *

A FULLER LIFE

A FULLER LIFE Samanthe Fuller je film u kome čuveni poštovaoci i saradnici sama Fullera čitaju odlomke iz njegove autobiografije solidno ilustrovnae dokumentarnim materijalima i insertima iz njegovih filmova i lične arhive.

Samantha Fuller pokušava da napravi nešto što ima performerski kvalitet i kreira se kroz manipulaciju materijalom ali u dubokoj suštini ovo je talking heads if there ever was one.

Sam koncept je zapravo vrlo dosadan i bio bi neizdrživ da nema zanimljivog i ekskluzivnog materijala, a to je meni kao Fullerovom poštovaocu bilo dovoljno da podnesem ovaj film. Ipak, oni koji ne cene Fullera previše, nemaju šta da traže u ovom ostvarenju. 

* * / * * * *

TOP KNOT DETECTIVE

TOP KNOT DETECTIVE Aarona McCanna i Dominica Pearcea je australijski mockumentary o japanskoj seriji s kraja osamdesetih koja nikada nije postojala. U filmu se pojavljuje nekoliko prilično opskurnih australijskih buffova i fandom favorita koji nažalost ne znače previše iliti ne znače ništa čak ni u svojoj zemlji a nekmoli van nje.

Tema mockumentaryja je japanska serija koja je prepuna naivnosti, prenaglašenosti, budalaština, međutim, ovde već nailazimo na suštinski problem. Naime, ovakva serija nikada nije postojala, a mogla je, međutim niti je nje bilo niti mi u bilo kom trenutku imamo razloga da poverujemo da jeste. A ono što se značenjski može izgraditi iz ovakve fikcije zbilja nije ništa naročito.

Stoga, ovaj film deluje kao da je sam sebi svrha, i da ne govori ništa značajno o japanskoj televiziji ili bilo čemu drugom.

U tom smislu, lepo je reći da su scene iz naslovne serije fino urađene i deluju kao brižljiva rekonstrukcija trashy sadržaja tog vremena, ali ceo taj trud deluje blago uzaludno jer nema kapaciteta da se ostvari bilo kakva kopča sa stvarnošču i da se u tom smislu u bilo šta poveruje.

Stoga, momci zaslužuju sve pohvale za turd, ali ostaje žal što je on upekos svim simpatijama koje generiše ipak uzaludan. 

* * 1/2 / * * * *

MI QUERIDA COFRADIA

MI QUERIDA COFRADIA Marte Diaz de Lope Lopez je španska komedija koja mi naprosto nije legla. Ovog puta imamo Xtu permutaciju priče o ženi koja slučajno otruje nekoga i onda mora da se pravi kako je sve u redu da ne bi bio otkriven leš i da se sve ne bi raspalo. I ovog puta, milje u kom se dešava priča je crkveni savet u kome su rivali za mesto predsednika jedna starija žena koja je aktivna ali nailazi na seksističku prepreku i jedan stariji muškarac koji je manje vredan ali mu je lako da pobedi. To zamešateljstvo sa trovanjem uspeva da stvori pometnju u tom crkvenom odboru i manje-više znamo kako stvari teku. Nažalost, nisam uspeo ni da se vežem za likove, ni za zaplet, niti mi je humor ovih autora bio smešan. Stoga, mogu reći da u ovom filmu nisam zapazio ništa vredno pažnje. To ne znači da nekome drugom ne mora biti zanimljivo...

Friday, March 29, 2019

WELCOME TO MARWEN

Film kada se njime bavi Robert Zemeckis definitvno postaje nešto drugo. U slučaju potcenjenog i marginalizovanog filma WELCOME TO MARWEN, to se desilo i u bukvalnom smislu. Najavljivan kao nešto najoriginalnije što se može videti u prazničnoj sezoni 2018. godine, sasvim sigurno nije podbacio u poređenju sa tom bombastičnom etiketom.

Naime, WELCOME TO MARWEN je igrani film baziran na istinitoj priči o umetniku Marku Hogancampu, već obrađenom u izvanrednom dokumentarcu MARWENCOL, i u njemu Zemeckis dalje razrađuje Hogancampov slučaju dodajući mu nove slojeve, tumačeći pitanja identiteta, popularne kulture i političke korektnosti.

Mark Hogancamp je umetnik koji je prebijen zbog izjave da voli da oblači ženske cipele od strane grupe siledžija. Tom prilikom je izgubio sećanje, i sposobnost crtanja koja mu je bila od vitalnog značaja jer je radio kao ilustrator, i kad se vratio u život, posvetio se pravljenju makete izmišljenog belgijskog sela za vreme Drugog svetskog rata naseljenog lutkama vojnika i meštana, sa čudnom mešavinom osećaja za detalj i anahronizama.

Zemeckis pravi nekoliko značajnih opozicija. U pogledu identiteta, on prikazuje junaka koji zapravo ne zna ko je, i nema jasnu svest o svom životu, svojoj seksualnosti, potpuno je izgubljen, na lekovima i pokušava da svoj identitet izgradi kroz pulpy lik kapetana američke vojske kroz čije podjednako pulpy zgode sa nacistima i pin up ženama dramatizuje svoja emotivna stanja i o tome pravi foto-stripove.

E sad, tu nastupa Zemeckisov motion capture tako da su te dramatizacije urađene kao animacija, i prelasci iz sveta realnosti, u maštu, u retrospekciju i introspekciju su maestralni. U tom segmentu, Zemeckis koristi tehniku svojstvenu blokbasteru ali ne snima film koji je blokbaster i moguće je da su ovi segmenti koji deluju kao spektakl stvorili utisak da se od MARWENa treba očekivati ogroman uspeh na blagajnama i karakter nekog avanturističkog filma.

To je dakle, posle junakovog pokušaja da rekonstruiše svoju zbilju i ličnu istoriju kroz fikciju jedan drugi segment u kome Zemeckis gradi opoziciju između narativnih tehnika, dakle on pripoveda tenzičnu studiju karaktera realističkim sredstvima a onda prelazi u tehniku blokbastera da bi produbio tu analizu lika, međutim kod njega to deluje koherentno i sva rešenja koja vezuju tza dva segmenta su ništa manje nego ozbiljna lekcija.

U tim preplitanjima realnosti i fantazije, stvarnosti i pulpa, Zemeckis konačno dolazi do jedne od ključnih poenti a to je odnos prema nacizmu kao nečemu što se manifestuje u stvarnosti a postoji i u popularnoj kulturi. I to je možda i najzanimljiviji element ovog filma. Naime, jedan od ljudi koji su tukli Hogencampa je imao tetoviran kukasti krst i ta paralela između kafanske bitange i fetišizovanih nacista koje znamo iz filmova o Drugom svetskom ratu, a kojima se junak bavi u svojoj maketi sela, pokazuje vrlo zanimljivu spregu fikcionalne slike nacizma i onoga kako se on ispoljava danas, u stvarnosti. Naravno, te dve slike se prepliću i ako je Spielberg prvi pokušao da razbija tu sliku "naciste kao filmskog negativca" onda je Zemeckis tu temu razradio do kraja.

Scenario su pisali sam Zemeckis i Caroline Thompson koja ne piše često ali potpisuje značajne filmove. Možemo reći da film prati karakter, da nije dramaturški "zategnut" ali je na nivou scena vrlo jasan, maštovit i koliko okolnosti dozvoljavaju duhovit. Međutim, zbog samog stanja glavnog junaka kog je teško razumeti i sa kojim je teško postići identifikaciju, film jeste mučan. I to je jedan subjektivni efekat koji se dodaje u ceo spoj. Naime, od Zemeckisa se očekuje three act structure i priča koja ide od tačke A do tačke B. I ta neka transformacija se desi i u ovom filmu, ali WELCOME TO MARWEN je film o čoveku koji ima duševne tegobe a one su same po sebi vrlo teške i nisu lako rešive, vuku jednu cikličnost usled čega film može delovati pripovedački stagnantno iako nije.

Očigledno da unikatnost ovog filma nije nešto što se očekuje od brenda kakav je Zemeckis, i rekao bih da bi neki autor poput Gilliama ili Jonzea bolje kapitalizovao ovakav film od njega. Međutim, uveren sam da je ovo Zemeckisov rad koji će nekada biti iznova otkriven.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 27, 2019

MUTAFUKAZ

MUTAFUKAZ je animirana ekranizacija stripa koji radi jedan od ko-reditelja filma Guillaume Renard Run. Nikada nisam čitao strip ali po likovima mi se čini da je reč o underground estetici kroz koju se parodiraju miteme SFa, mange i ghetto filma, sa likovima koji su redom antropomorfni ali često nisu ljudi. Shojiro Nishini i Guillaume Renard napravili su ambiciozan film ali što više MFKZ dobacuje do mejnstrim kvaliteta animacije, tako se pokazuje kokliko je njegov subverzivni underground potencijal dekonstrukcije žanra šupalj.

Isto tako, jedini preostali snažni element underground stripovske stilizacije jeste određena anything can go dramaturgija koja u principu odgovara animaciji ali u ovom slučaju prostor koji otvara nije naročito iskorišćen.

Sve u svemu, na osnovu trejlera očekivao sam više od ovog animiranog filma.

* * / * * * *

Monday, March 25, 2019

THE DIRT

THE DIRT Jeffa Tremainea je biopic o grupi Motley Crue i po svojoj nepretencioznosti predstavlja osveženje u odnosu na BOHEMIAN RHAPSODY ali je na kraju tako i prošao, izašao je na Netflixu i izgazila ga je kritika.

THE DIRT nastao je po tabloidnoj autobiografiji koju su napisali sami čkanovi benda gde su opisivali svoje najbizarnije doživljaje usput se kao kajući. I to je manje-više suština ovog filma gde Tremaine, veteran JACKASSa prikazuje ovu ekipu kao grupu frikova puštenih s lanca koji su našli jedan kič-muzički recpet, pravili posao sa tim a onda svoj način života i raspojasanost pretvorili u umetničko delo.

Dakle, Motley Crue su muzički bili “običan bend” ali je njihova specijalnost bila život rok zvezde, i Jeff Tremaine to shvata. On se sa određenim poštovanjem odnosi prema njihovoj muzici, ali tu nema patetisanja kako se u ovoj ili onoj pesmi desilo nešto bitno. Naprotiv, glavna stvar u dinamici života tog benda je stadijum rasula u kom su se nalazili.

I ako to želimo od tilma, Tremaine nam to pruža, prikazujući njihov uspon, i surovi životni pad, praćen karijernim potonućem u sve ono što je obitavalo izvan visokotiražnog mejnstrima, usput zaokružujući character arcove njih kao ljudi kroz shvatanje da je svaki član benda nezamenjiv i da su oni zapravo braća i najbolji su zajedno.

Verujem da se o ovoj temi, kao uostalom i svakoj drugoj mogla snimiti i teška produbljena karakterna drama ali Tremaine snima film koji je u duhu benda, kao što je uostalom i BOHEMIAN RHAPSODY na neki način u duhu Queena i meni je to prijalo.

To je nešto više od sat i po dobrog zezanja is tvari koje ne treba pokušavati kod kuće, sa probijanjem četvrtog zida, ironijom prema sebi i prema formi i taman dovoljno para da se epoha rekonstruiše ali da to sve ne postane samo sebi svrha.

Potpuno suprotna mišljenja su takođe legitimna. Ali, možda je upravo moj odnos prema Motley Crue sličan onome koji gaji ovaj film. 

* * * / * * * *

Sunday, March 24, 2019

TRIPLE THREAT

TRIPLE THREAT Jesse V. Johnsona je jedan od onih filmova koji još od THREE THE HARD WAY uspevaju da nas razočaraju u koncept B-filmova sa team-upovima akcionih zvezda američkog B-filma sa dalekoistočnim majstorima.

U ovom filmu sastaju se Iko Uwais, Tony Jaa i Michael Jai White sa Scottom Adkinsom, međutim rezultat je manji od zbira ponuđenih elemenata.

Prvo i prvo, u filmu ima suviše pucanja za jedan akcijaš u kom su skupljene ovakve šibadžije. Naprosto, zaista me ne zanima briljantno realizovana pucnjava kada su tu ovakvi borci. A pucnjava pritom nije briljantno realizovana.

Ono što me zanima su borba i fizički stuntovi koji mogu i ne moraju uključivati pucnjavu, i ono što dobijamo u tom segmentu je nažalost krajnje mediokritetski.

Ovo je u osnovi kineski film, dakle nije ovo delo i Indonežana, ni Tajlanđana i Isaaca Florentinea i akcija je OK ali svakako ne na nivou koji očekujemo od ovakvih imena. Svako od njih ovde nažalost nudi tek pomalo svojih obeležja i nijednu moćnu scenu kakvu su radili u svojim najboljim ostvarenjima kada su ih vodili gurui i mentori poput Kima Stamboela i Tima Tjahjanta, Prachye Pinkaewa i Panne Rittikraija ili Isaaca Florentinea i J:J: Perryja. Naprosto, ovo je sve subpar za svakoga od njih pojedinačno, osim možda za Michael Jai Whitea koji nažalost odavno nije deo akciono uzbudljivog DTVa što je velika šteta jer on uz Wesleya Snipesa nudi redak primer ozbiljne borilačke i glumačke kompetencije.

No, koliko god da je sve to bezveze, ne znači da na kraju akcioni fanovi ovo neće pogledati jer prosto nada umire poslednja. 

* * / * * * *

CAPTAIN MARVEL

CAPTAIN MARVEL je neobičan izbor za reditelje kao što su Anna Boden i Ryan Fleck čiji su dosadašnji rad obeležavale karakterne indie melodrame poput izvanrednog HALF NELSONa. Ako imamo u vidu da su u tom periodu njih dvoje dopunjavali svoj budžet režirajući na televiziji, potpuno je jasno da su imali dodira da industrijski proizvedenim igranim programom i da nisu baš neprekidno bili u kuli od bjelokosti.

Pa ipak, grind rada za Marvel jeste opet sasvim neočekivan. No, obrni-okreni tu smo gde smo, snimili su CAPTAIN MARVEL.

Ovaj film spada u red “manjih” Marvel filmova kao što su DOCTOR STRANGE ili ANT-MAN u kojima nisu veliki ulozi, u kojima se ne rešava sudbina sveta i u kojima nije sve rešeno kroz bezlični klimaks ogromnih razmera, i to je svakako profil MCU radova sa kojima sam do sada imao dobra iskustva.

Nažalost, CAPTAIN MARVEL ne uspeva da se nametne jer preveliki deo svog trajanja provodi na generic lokacijama, u generic akcionim situacijama, u nećemu što smo već puno puta videli a ni tada nije bilo preterano zanimljivo.

Filmu nedostaje malo više SF fascinacije. Odlazak u galaktičku laboratoriju jedne od junakinja urađen je u maniru razgažene space opere a jurnjava koja usledi kroz svemirsko postrojenje deluje kao da se dešava u vrlo jeftinom i bajatom SFu iz šezdesetih nego u modernom filmu, naročito posle VALERIANa, GUARDIANSa, pa i RAGNAROKa koji su malo redefinisali taj space comic book pristup.

Film ima duha, ima zdravog humora, glumačka podela je odlična, ali limiti stripa su vidljivi. Recimo likovi Skrullova izgledaju bezveze kao i svemirski brodovi, ali to je očigledno stvar koja se kroz film nije mogla menjati u odnosu na izvornik.

U ovom konretnom slučaju imamo strip ekranizaciju koju je film idejno odavno prevazišao a ona je ostala u čeljustima arhaičnog stripa.

Fleck i Bodenova nude neke zanimljive strukturalne koncepte, recimo način na koji se fokusiraju na glavnu junakinju i najveći deo filma izlažu kroz nju i njeno prisustvo, bez onih raznih usiljenih paralelnih radnji u kojima sporadično ridikulozno našminkani negativac drži monologe i najavljuje buduće okolnosti.

Naravno, to je omogućeno i kroz odluku da se film dešava u 1995. kada se MCU još uvek nije dogodio narodu.

Ben Mendelsohn, saradnik Flecka i Bodenove iz filma MISSISSIPI GRIND je nažalost dosta umoran blokbuster glumac, previše trošen u poslednje vreme a isto važi i za Jude Lawa koji sve vreme deluje potpuno odsutno, kao da je u ovaj spektakl zalutao iz ko zna koje tezge sličnog profila.

CAPTAIN MARVEL je film kome ovakvi reditelji nisu uspeli da daju dovoljnu dozu svežine da bi izbegao superhero fatigue. Naprotiv, gledanje Mendelsohna i Lawa izaziva upravo to.

Svi recepti koje je MCU do sada po nekoliko putu reciklirao iznova su iskorišćeni, i kada se to spoji sa neinventivnošću koja krasi ogroman deo trajanja ovog filma, ne treba da čudi što je CAPTAIN MARVEL jedan od MCU filmova iza čije gledanosti ne stoji baš unisono zadovoljstvo fanova. 

* * / * * * *

Saturday, March 23, 2019

DRAGGED ACROSS CONCRETE

DRAGGED ACROSS CONCRETE je film koji treba napraviti na dve bioskopske kopije, na filmskoj traci, i jednu odneti na grob Samu Fulleru a drugu Samu Peckinpahu. S. Craig Zahler je u ovom filmu napravio art house spomenik ovoj dvojici autora i njihovom nihilističkom pogledu na svet, filmovima u kojima su ga ispoljavali i umetničkom naboju koju su diskretno provlačili kroz svoje radove.

Kada su se susreli Godard i Siegel, holivudski velikan je pozavideo Francuzu na slobodi a ovaj njemu na budžetima. Zahler je uspeo da stekne slobodu i da verifikuje svoj dar u Evropi na festivalu u Veneciji, a da pritom i dalje snimi koji nije skup ali nije ni zanemarljiva investicija, uvodeći grindhouse u zonu tvrdog art housea.

U odnosu na Zahlera, Tarantivo je crowd pleaser koji itekako razmišlja o tome kako će se publika osećati dok gleda film. Njegov spoj grindhousea i art housea je ipak u krajnjoj liniji populistički. Zahler s druge strane, u teoriji radi istu stvar, spaja grindhouse i art house ali od festivalskog filma uzima gorčinu i beskompromisnost. Otud svaka diskusija o tome da se DRAGGED ACROSS CONCRETE mogao skratiti je bespredmetna. Ovo je konceptualni film koji se nimalo ne razlikuje od scenarija koji sam pre nekih godinu dana čitao. Neke stvari su očigledan višak, neke stvari su očigledno spore, ali sve to je višak i sporost u odnosu na standard repertoarskog filma i holivudski kanon.

U tom pogledu Zahler je autor u bordvelovskom kanonskom smislu reči. Njegovo autorstvo je izraženo kroz razbijanje konvencija, odnosno kroz odstupanje od standardnih formalnih rešenja unutar vrste filma kojom se bavi. A u ovom slučaju to je hardboiled krimić o policajcima koji tokom suspenzije izlaze izvan okvira zakona.

Da se Zahler, u bilo kom momentu povinovao racionalnim argumentima o oblikovanju filma, DRAGED ACROSS CONCRETE bi postao odličan žanrovski film ali ne bi bio arty magnum opus kakav je zamislio.

U tom smislu, zanimljivo je uporediti ga sa još jednim sličnim slučajem koji je overio prošlogodišnju Veneciju - WIDOWSom Stevea McQueena u kome ovaj britanski autor na drugi način radi istu stvar. On naime, drži ekonomiju izraza, ali tematski i idejno širi polje koje pokriva film i time izlazi iz okvira žanra.

U svakom slučaju, zanimljivo je da su se na istom izdanju festivala našla dva filma koja na takav način kombinuju art house i komercijalni film, s tim što je WIDOWS u krajnjoj liniji ipak mnogo više multiplex friendly od DRAGGEDa.

Mel Gibson i Vince Vaughn su i po imidžu i po glumački sposobnostima nepogrešiva podela za dva suspendovana policajca koji odlučuju da iskorače izvan zakona kako bi dobili ono što zaslužuju. Ovo nije film u kome Mel Gibson igra policajca kako bi konačno dobili Old Man Riggsa, to smo čini mi se dobili u BLOOD FATHERu više nego ovde, već se vraća jednoj drugoj ulozi - HAMLETu. Zahlerov mametovski dijalog a povremeno i mizanscen su svesno teatralni, od hardboiled razmena on pravi male beckettovske deonice, uporedo sa pripovedački funkcionalnim dijalozima. Svet socijalne determinisanosti, sličan je kao u WIDOWSu, svako ima svoju priču i svoju muku i svaka je naglašena i podvučena. Isto kao i WIDOWS, rasna dimenzija je itekako prisutna i igra važnu ulogu, a kod Zahlera ona je data iz vizure ljudi koji razvijaju rasistički pogled na svet dok se McQueen bavi uglom žrtve.

Podela crnih likova je možda i najsilniji throwback na sedamdesete sa dva glumca koja jako volim, Tory Kittles i Michael Jai White su dobili priliku da glume, dva tvrda crna heroja koja su na televiziji i DTVu naučila da svaki dinar mora da se zaradi. Ovakav spoj, činjenica da su baš njih dvojica upareni, intimno me je jako obradovao jer sam tako nešto oduvek želeo da vidim.

Sličan throwback su i Euro-negativci sa specifičnom metodičnošću, brutalnošću i bizarnom agendom, igraju ih Udo Kier i Thomas Kretschmann.

U pogledu inscenacije, ovo je Zahlerov urbani film koji “diše” u gradu na istočnoj obali, sa dosta eksterijera, u čijem imenu Bulwark dobijamo ideju da je to njegov Gotham, izmišljeni grad, snimljen u Vankuveru ali sa idejom da bude sličan i Njujorku po urbanoj infrastrukturi ali i Los Anđelesu po prostranstvu. U svakom ambijentu, Zahler se snalazi sa svojim redovnim snimateljem Benji Bakshijem. I dalje snima filmove za veliki ekran, iako ih nažalost većina ljudi gleda na malom, ali ovde nisu dominantni iritantno široki fordovski planovi kao u BONE TOMAHAWKu, premda kadrovi jesu dugi i dvoplani su češći od krupnjaka, kao i statični mizansceni od potera.

Moralna siva zona u kojoj se junaci nalaze, zaista je siva. Zahlera inspirišu junaci iz sedamdesetih koji su spremni da iskorače izvan zakona da bi radili pravu stvar. Ali ovde u nekoliko navrata i to vrlo značajnih, junaci ne rade pravu stvar, i takve odluke imaju ozbiljne konsekvence i po njih ali i po ostale ljude među kojima su mnogi bespomoćni. Međutim, to što Zahler očekuje od nas da “jašemo” sa takvim junacima ne znači da na kraju film nema vrlo snažan moralni kompas kada svakoga stigne adekvatni metak odgovarajućeg kalibra. 

DRAGGED ACROSS CONCRETE je pikantan film koji nije za svaki dan, sa dosta neporavnanih ivica i ljutih delova koji sprečavaju da bude pitak. Ali, isto tako ovo je još jedan korak dalje u prožimanju art house i grindhouse gde je ovaj drugi neumitno morao da se preseli.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, March 22, 2019

Балканский рубеж

BALKANSKA MEĐA ne može posmatrati isključivo kao film već pre svega kao do sada najuspelija operacija ruskog vojnozabavljačkog kompleksa, posle koje je potpuno jasno zašto se moraju fuzionisati ministarstva odbrane, kulture & informisanja i Savet za kreativne industrije.
Sovjeti su posle poraza Nemačke zaplenili zavidnu količinu nacističkog filma, neke mjuzikle su čak vrteli u svojim bioskopima ali izgleda da su iz njih nešto i naučili. Goebbels je prezirao funkcionalnost i svedenost američkog filma iako se divio njegovoj industrijskoj proizvodnji pa tako i BALKANSKA MEĐA svesno nije efikasan žanrovski film koji govori o definisanoj grupi likova i jednoj temi, uprkos tome što dominantno jeste Guys on a Mission flick. Naprotiv, ovaj film pravi znatne digresije i obrađuje događaje koje Amerikanci nikada ne bi uvrstili u neki svoj film, pa čak ni u scenario, ali istovremeno time stvara utisak da ovo nije tipičan akcioni "movie" već "film". Otud scene domaćeg života koji podseća na Kusturičine filmove pa čak i pojava Kusturice lično što bi trebalo da garantuje kako ovo ipak nije neka puka pucnjava između dobrih i loših momaka, s tim što negativce teško možemo nazvati momcima jer nemaju ni trunku ljudskosti.
Naravno, ovakva smeša ne bi mogla da funkiconiše bez Andreja Volgina koji mi već nekoliko godina stoji na nišanu kao kompetentan šuter koji nije dobio pravu priliku ali ovo sad je šansa koju je ščepao za gušu i nije je pustio. Volgin se izvanredno snašao u pravljenju tog filma koji svesno krši pravila kako bi proširio svoje polje uticaja. A uticaj je ključna reč za ovaj film.
Najpre, tu je cilj zamajavanja Srba u čemu će definitivno uspeti jer ko može da odoli jednom filmskom poselu za celu porodicu sa smejanjem i pucanjem i gledanjem razaranja Beograda u ravni INDEPENDENCE DAYa. Verujem da će naša publika dosta lako prihvatiti činjenicu da ovaj film ne govori o Srbiji već konstituiše svoj prostor kao što to rade holivudski filmovi. Kao što se Rusi u ovom filmu neminovno postavljaju u odnosu na zapadne filmske konvencije, tako će se kroz njih i srpski gledalac odmeriti u tome, uz uživanje što srpska patnja bolna i neizreciva predstavlja osnovno pogonsko gorivo.
U Rusiji, ovaj film može imati nešto zanimljiviji efekat, naime on prikazuje jednu državu koja se raspala po nacionalnim šavovima a Rusija šalje u akciju multietničku jedinicu koja inistora na svojoj multietničnosti. Za publiku za jeftininim kartama oni čak u jednom momentu naglase da su oni funkcionalna multietnička jedinica i kažu ko je odakle. Dakle, ta izmišljena Srbija iz filma stoji kao upozorenje Rusima šta su izbegli i šta može da im se (opet) desi.
S treće strane, činjenica da se na Twitteru film dosta prilježno preporučuje alt.rightovcima sa engleskog govornog područja preko kremaljskih trolova objašnjava vrlo precizno poigravanje etničkim stereotipima. Neprestano se u opasnosti nalazi plavokosa srpska medicinska sestra koja deluje kao uzor nordijskog izgleda, i čijoj čistoti prete crnokosi negativci, pa je čak i lik lojalnog Albanca riđokos a ne crnokos. Verujem doduše da bi verzija kraća za nekih 1389 sekundi bila prikladnija za zapadnu publiku i to upravo sa izbacivanjem tih ornamentalističkih detalja kroz koje Srbi dobijaju orijentalni prizvuk. Ne treba da čudi što je redak istorijski detalj koji je verodostojan susret ruskih vojnika i britanskog bataljona Gurka kao predstavnika dve imperije koje imaju najizraženiju veštinu kreiranja funkcionalnih multietničkih zajednica. Nažalost, u toj sceni se ne sreću sa ovom ekipom "tajnih" operativaca već sa etničkim Rusom.
U svakom slučaju, BALKANSKA MEĐA je prava poslastica i pokazatelj da barem na ekranu "istorija ne da nije doživela kraj već radi punom parom"
* * * / * * * *

Tuesday, March 19, 2019

PASKAL

PASKAL Adriana Teha  je malezijski akcioni film koji se može ubrojati u nekolike dalekoistočno filmove koji predstavljaju njihove oružane snage i njihove operacije, često antiterorističkog karaktera. Kinezi su najdalje otišli u radu na toj vrsti filmova sa naslovima kao što su WOLF WARRIOR i OPERATION RED SEA.

PASKAL je izašao za Netflix i tako došao do internacionalne publike. U principu, film ipak ima jači lokalni smisao pre svega zbog toga što je reč o promotivnom ostvarenju za lokalne potrebe, kao što su kod nas bili NAJBOLJI Dejana Šorka ili danas VOJNA AKADEMIJA. Isto tako u filmu nema mnogo akcije koja bi zabavila strane gledaoce i opravdala vreme koje moraju da investiraju u ovu priču.

Međutim, koliko god film bio “lokalan” po svojoj temi, svrsi i konačno po tome što nema dovoljno akcije da bi bio grindhouse izvozni produkt, reč je o sasvim solidno realizovanom ostvarenju ko je je lepo slikano, solidno inscenirano, a verujem i da je karakterni rad koji je u njemu izgrađen, dovoljno zanimljiv za malezijsku publiku kojoj je do ovakvih likova stalo.

Otud, PASKAL stoji kao solidan puff piece za malezinske oružane snage koji je eto uspeo da dobaci i do Netflixa. 

* * / * * * *

SHAME

Reprizirao sam McQueenov SHAME u sklopu pisanja jednog teksta u kom sma želeo da ga ubrojim u uelbekovske filmove. Prilikom reprize teorija se nije održala u potpunosti, premda bi Michel morao biti zadovoljan ako dobije ovakvu ekranizaciju. 

SHAME je film čiji je osnov u reditelskom izrazu. Scenario Abi Morgan i reditelja ima svakako svoju ulogu ali je u suštini to ipak samo predložak za McQueenov postupak. I on je najbolji kad je nem, bez dijaloga, u prikazu tela i njegovoj jukstapoziciji u odnosu na ambijente, naravno i u odnosu na druga tela, u razmeni pogleda itd.

Film karakteristično “zaškripi” kad krene dijalog i to ne zato što je tekst slab ili glumci ne umeju nego zato što u tim scenama McQueen mora da pritisne kočnicu u onome u čemu je najbolji i čime nas je dotle “hipnotisao”. Ali, ako analiziramo dijaloške scene parcijalno, izvučene iz celine, utisak o njima mora biti povoljan, po svim parametrima.

Ta diskrepanca između “nemih” i govornih scena čest je problem u savremenom art house filmu, pa ne zaobilazi ni najbolje, premda kod McQueena ona na kraju ipak ne remeti sklad filma.

SHAME je film o seksualnoj adikciji kao odgovoru na traumu. Traumatsko jezgro se naslućuje ali do kraja ne biva definisano što nekim gledaocima može biti plus nekima minus. Meni je na prvo gledanje to smetalo, na drugo naprotiv, dakle zavisi i od raspoloženja.

Ono gde se SHAME ne uklapa u ideju ekranizacije Houellebecqa je naprosto u tome što su likovi maltene antiintelektualni iako su visokoobraozvoani i kreću se kroz sofisticiran milje. Međutim, njihove potrebe, pogled na život, svedene su na krik, mnogo više nego na inteletualnu raspravu o tome kako se do toga stiglo.

* * * / * * * * 

Monday, March 18, 2019

OLA DE CRIMENES

Gracia Querejeta snimila je filma OLA DE CRIMENES, simpatičnu špansku crnohumornu krimi komediju koja govori o majci spremnoj na apsolutno sve kako bi svog sina spasila krivice za ubistvo oca koji je bio neprijatni kabadahija.

U većem delu trajanja Querejetin film je standardna crnohumorna komedija o ubistvu i pokušaju da se prikrije ali linija priče sa simpatijom koja se razvija između MILFy glavne junakinje i drugara njenog blentavog sina izdvaja se kao nešto što je dosta atipično za današnje uslove.

Querejeta dobro vlada ritmom. Film je solidno iako neupečatljivo insceniran ali sa svešću o tome da se humor može estetizovati. Ukupuno uzev OLA DE CRIMENES jeste ono zbog čega volimo španske komedije iako nije njen vrhunski predsednik.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, March 16, 2019

THE KID WHO WOULD BE KING

THE KID WHO WOULD BE KING je drugi reditelkjski film učenika i prijatelja Edgara Wrighta - Joe Cornisha u kome on praktično ponavlja recept kako iz Wrightove Cornetto trilogije tako i iz svog prvig filma ATTACK THE BLOCK koji je ovaj producirao. Naime, on uzima ortodoksnu žanrovsku postavku sa sve ikonografijom i prenosi je u vrlo savremeni, vrlo britanski milje. Wrightu je to dva i po puta savršeno uspelo, Cornishu jeste jednom ali nažalost u drugo pokušaju on snima ipak jedan limitiran film.

U THE KID WHO WOULD BE KING Cornish prenosi legendu o Kralju Arturu, Merlinu i Morgani u milje londonskih đaka gde mali buca shvata da je on savremeni naslednik Artuta i čuvar Albiona. I onda se naravno pojavljuju modernizovane ili vaskrsnute verzije Morgane, Merlina itd.

Nažalost, Cornish snima film koji nije naročito maštovi iako je tehnički prilično vešt, mada ne i senzacionalan. No ipak, ovo je Foxova produkcija, direktor fotografije je legendarni Bill Pope koji radi sa Edgarom od kada je dobacio do Holivuda, ima tu iskustva i znanja napretek. Međutim, čini mi se da Cornish u svojoj transpoziciji arturijanske legende ostaje dosta linearan i mehaničan.

Ceo power dynamic među junacima gde Artur kreće iz pozicije žrtve bullyinga deluje prežvakano, a onda na kraju malo uspe da se spase kada se mali kralj ujedini sa bullyjima ne bi li pobedio Morganu. Na neki način to da bullyji postaju vitezovi ostaje i politički najzanimljiviji komentar ovog dosta aseptičnog filma jer ko su vitezovi bili ako ne oni koji su jači i raspoloženi da to pokažu.

S druge strane, činjenica da mali junak odrasta bez oca, i pokušava da se nosi sa tim, nosi u sebi taj tropey momenat bajke ali u suštini nema apsolutnu nikakvu emotivnu težinu i deluje nakalemljeno silom, kao jedan od onih obaveznih a zapravo lažnih melanholičnih momenata koji je tu ne bi li suspregao opšte puštanje mašti na volju.

Šteta je što u nizu “modernizovanih” likova koji su arturijanski junaci ali se kriju in plain sight, nije uvrštena i Morgana. Nažalost, ona jedina ostaje nemodernizovana, zarobljena pod zemljom i prisutna u nekim pasivnim paralelnim radnjama sem do samog finala kada se pojavi u obiličju zle pretendentkinje na presto a potom i zmaja.

Cornish nije glup i sve ovo je upakovano u jedan  solidan produkt, međutim nijedan element koji je ovde sakupio nije dovoljno snažan da izdigne materijal iznad zbira unetih delova. Tome delom doprinosi i glavni junak koji je najmanje harizmatičan od sve dece kojom ga je Cornish okružio, ali ne može se krivica svaliti na dete—glumca u ovakvoj produkciji.

Kao produkt a to je osavremenjivanje arturijanske legende namenjeno deci, THE KID WHO WOULD BE KING funckioniše. Propao je u bioskopima ali ne sumnjam da će ovaj film živeti, pa čak možda i naići na neke veće simpatije među ljubiteljima fantasyja koji uostalom nemaju visoke kriterijume, pogledajmo samo uspeh serijala LORD OF THE RINGS.

Međutim, ovaj film pada daleko ispod očekivanja od Cornisha za kog se očekivalo da će biti Wrightov učenik sa velikim potencijalom, što ne mislim samo ja već i holivudski studiji.

Dok mehaničnost transpozicije arturijanske legende verovatno neće smetati deci, definitivno hoće onima koji su navikli od ove produkcije da pomera barijere i donosi najmaštovitije žanrovske hibride. Trenutak u kome u finalnoj bici škola biva tretirana kao tvrđava ostaje verovatno najuzbudljivije i najinventivnije rešenje koje je Cornish doneo.

U drugom činu, priča im tendenciju da se malo zavrti u krug i sa puna dva sata trajanja možemo reći da je THE KID WHO WOULD BE KING svakako mogao biti i kraći.

U svakom slučaju, Fox nema na šta da se šali, dobio je film koji možda nije doneo novac na mostu ali će se naplatiti na ćupriji, međutim Cornish sasvim sigurno nije iskoristio svoju prvu meč loptu. 

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 15, 2019

THE MERCY OF THE JUNGLE

THE MERCY OF THE JUNGLE ruandskog reditelja Joela Karekezija je priča o dva izgubljena vojnika iz ruandskog konflikta koji lutaju kongoanskim krajolikom. I manje-više to je to. 

Zanimljivo je videti film ruandskog reditelja. Afrički konflikti se ne viđaju često na filmu. Ali sve to nije dovoljno da se ova ravna priča, prepuna opštih mesta isprati sa pažnjom.

* * / * * * *

Thursday, March 14, 2019

TRIPLE FRONTIER

J.C, Chandor je na kraju dobio režiju filma TRIPLE FRONTIER koji je godinama razvijala Kathryn Bigelow sa Markom Boalom kao svoj rediteljski projekat. Na kraju je zbog drugih stvari, ona odustala od filma i potpisala se kao izvršni producent a Chandor je prepravio Boalov scenario i snimio svoj film. 

Dok je Kathryn Bigelow trebalo da režira, u opticaju su bile zvezde poput Will Smitha, Toma Hanksa i Jonhhy Deppa, ali na kraju ni Chandorov film nema zanemarljiv star-wattage sa Ben Affleckom, Oscar Isaacom i Charlie Hunnamom u glavnim ulogama. Međutim, ono što ovom filmu nedostaje je rediteljski pečat. Naime, u Chandrovoj varijanti, ovo se pretvara u niskooktansku varijaciju na EXTREME PREJUDICE Waltera Hilla.

Podelu čine glumci koji se u pojedinim slučajevima čak i nedovoljno izdvajaju, recimo Affleck i Isaac, a dijalozi su ravni, manje-više stalno na jednu i po temu o kojima svi govore isto i misle vrlo slično. Ima nečeg strašno jednoličnog, ispraznog, jednodimenzionaslnog u ovom predlošku. I ta svedenost u centru ove priče koju Chandor ne uspeva da uzdigne na neki viši nivo na kraju potapa film.

Naime, TRIPLE FRONTIER kao da u početku možda i želi da bude nekakav film koji će prevazići okvire heist filma, ali se ubrzo pretvara u relativno mlaku varijaciju na temu, u jedan mediokritetski heist picture koji zahteva mnogo veštijeg akcionog maestra i mnogo veštijeg pripovedača da bi se nametnuo na svaremenom tržištu.

Ovo je Netflixov film, ali svakako da nije tipičan DTV, međutim, čini mi se da realizovan na ovakav način ne bi baš zapalio bioskopske sale.

Ako imamo u vidu da Chandor umišlja da je u suštini art house reditelj, da je lumetovska figura koja i kad radi mejnstrim može da napravi da taj film bude nešto više, TRPLE FRONTIER pokazuje koliko je on daleko od toga.

Ako uzmemo u obzir kakav pičvajz je u heist filmu radeći upravo to napravio Steve McQueen u filmu WIDOWS i taj, inicijalno potcenjeni film, neprijatno često dolazi na um tokom gledanja TRIPLE FRONTIERa, između ostalog i u pogledu toga kako su rešeni obračuni i akcija.

Sve ovo bi naravno bi bilo daleko bolje da se studio držao inicijalnog plana, i provbitne rediteljke, to je jasno, ali u svakom slučaju, jasno je Chandor sa svojim miljenikom Isaacom nije bio pravi izbor za posao.

Na kraju, TRIPLE FRONTIER ostaje žestok podbačaj ako imamo u vidu umešana imena. Srećom, ta imena i sama tema su takvi da je teško snimiti negledljiv film, pa će se tako i ovaj nekako švercovati. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 13, 2019

BRIGSBY BEAR

BRIGSBY BEAR Dave McCaryja je vrlo neobična indie komedija o mladom čoveku koji je godinama živeo zatočen u improvizovanom podzemnom skloništu u pustinji dok su ga otmičari ubeđivali da su mu roditelji i da se napolju desila apokalipsa. Otet još kao beba odrastao je u paralelnom svetu između ostalog gledajući lutkarsku dečju seriju BRIGSBY BEAR koju su otmičari snimali samo za njega.

Po izlasku iz zatočeništva i upoznavanja sa roditeljima koji su ga tražii decenijama, ovaj man child odlučuje da sam nastavi snimanje BRIGSBY BEARa koji u međuvremenu stiže na YouTube i stiče kultni status među stonerima i hipsterima.

BRIGSBY BEAR ima dosta indie softvera u svojoj uvrnutosti ali Dave McCary ne podleže indie afektacijama u odnosu prema likovima ili pripovedanju. Priča je čvrsto postavljena, likovi su konkretni i konzistentni sa opštom atmosferom koja se gradi, tako da je McCary odmerio pravu dozu Spike Jonzea koju treba uneti u film. Stoga, BRIGSBY BEAR na kraju ostaje kao quirky indie priča sa jasnom razradom tezom o terapijskom karakteru stvaranja i kinematografije u celini.

* * * / * * * *

Tuesday, March 12, 2019

PIJAVICE

Dragana Marinkovića ne treba potcenjivati kao reditelja. Naime, čini se da je u svojoj generaciji reditelja a to je ekipa stasala u osamdesetim, Marinković na kraju jedini uspeo da odoli komercijalnim iskušenjima i ostao veran ekranizacijijama poznatih romana kao svom strateškom umetničnkom opredeljenju.

Možda su Marinkovićevi filmovi toliko slabi da se ne mogu gledati ali jednog dana će on biti upamćen kao čovek koji je ekranizovao Radoja Domanovića, Milorada Pavića, Svetislava Basaru i Davida Albaharija.

Na tom putu, Marinković je jedinstven utoliko što on sa svojim filmovima nije postigao nikakav opipljiv uspeh, a prozu pisaca kojih se poduvatio na kraju je učinio nečim što deluje nesnimljivo.

PIJAVICE su ekranizacija proze Davida Albaharija i možemo reći da je to na neki način srpski INHERENT VICE, priča o piscu koji posle koketiranja sa Službom biva uvučen u slučaj sa metafizičkim implikacijama i aluzijama na Holokaust.

Formalno, film je nepotrebno baziran na flešbekovima i potpuno anahron. Fotografija Borisa Gortinskog deluje po koloritu i kadriranju kao iz nekog filma snimljenog osamdesetih. Ne znam da li je to bila namera, ali rekao bih da bi autori STRANGER THINGSa skupo platili snimatelja koji može da isporuči tako arhaičan kolorit. Slično je i sa mizanscenom. Doduše film se dešava u epohi, 1998. i 1999. godine ali i njemu je sve retro, uključujući i scene seksa u scenama sa Nikolom Đuričkom i Ivom Mihalić.

U tom stilskom pogledu PIJAVICE su barem konzistentne. One neprekidno izgledaju kao loš film iz osamdeseetih, pa se može reći da se ovde Marinković čak vraća u formu posle filma DIŠI DUBOKO koji je bio potpuni trainwreck između ostalog i u pokušaju da izgleda moderno.

PIJAVICE su film koji je istovremeno teško razumeti, baziran na misteriji koja nikoga ne zanima sem junaka, sa metafizičkim tonovima kojima ni reditelj ni scenario ne daju naročito veliku ulogu.

Srećom, pretenzija ovog filma je beskrajna i proporcionalna neznanju autora i to mu daje onu draž koju samo naš regionalni, jugoslovenski film može da pruži.

Marinković je ona vrta true hardcore lika kome možda na nekom nivou njegovi “klaisći” poput Darka Bajića pomalo i zavide jer apsolutno nikada nije ni iz daljine prišao nečemu što nije pokušaj da se snimi visoka umetnost.

Marinković nikada nije imao uspeha na festivalima. Njegov novi film deluje toliko bajato, toliko van vremena, da ga to čini maltene avangardnim. Da je u karijeri imao nekog uspeha, ovaj film bi bio smatran povratkom korenima. Međutim, čak je i VIZANTIJSKO PLAVO nešto modernije od PIJAVICA.

Producenti će imati ozbiljan izazov da nekome barem poklone ovaj film ali mogu da pokušaju.