John Lee Hancock je snimio film koji će verovatno biti proklinjan dok god na svetu bude ljubitelja Novog Holivuda i srednjoškolskih soba. Naime, snimio je THE HIGHWAYMEN, film o dvojici ražalovanih tekjsaških rendžera koji su angažovani da ulove i ubiju Bonnie i Clydea.
Dakle, ovo je film u kome su Bonnie i Clyde negativci i prikazani su vrlo malo, više kroz opise njihovih dela i histeriju među hiljadama obožavalaca nego kroz akciju na ekranu. Ali ono što vidimo ne daje laskavu sliku. Ruku na srce i Pennov film se bavio njihovim neurozama ali im je dao i protagonizam. Ovde su oni prikazani kao relativno distancirani, “anonimni” zločinci koji ubijaju bez milosti i udraraju na sve što je sveto našim junacima.
Glavni junaci su ljudi drugog vremena, predstavnici reda i zakona iz poznih dana Divljeg Zapada koje je država sklonila u zapećak kako bi mogla krenuti napred, ali ovog puta je shvatila da ne može bez njih jer se duh desperadosa nije povukao zajedno sa njima.
THE HIGHWAYMEN u neku ruku jeste i neumitno mora biti elegija o poslednjim trzajima Starog Zapada u periodu Velike Depresije i industrijalizacije kada su mediji počeli da vrše uticaj bez presedana, a policija počela da se modernizuje brže nego sami kriminalci.
S druge strane ovo je buddy cop film smešten u prošlost o junacima koji su kao ostqareli bračni par, ne mogu da se podnesu ali samo zajedno daju rezultate. Kevin Costner i Woody Harrelson su ubačeni u kola i jure kriminalce ali ovo je mentalno toliko daleko od pretencioznosti prve sezone TRUE DETECTIVE. Ovo je old school kinematogrfija koja radi posao i ne pravi se pametna, iako zna da sa ovakvim sjajnim glumcima mora ostaviti prostora da svaki od njih dobije svoju ariju, i verbalnu i akcionu.
Direktor fotografije John Schwatzman i reditelj John Lee Hancock napravili su vizuelno zanimljiv film u kome se Teksas tridesetih ubedljivo rekonstruiše, ali dostojanstveno, kao uostalom i tela dvojice zaštitnika zakona koja stare ali samim tim stiču pouzdanost i neuništivost koja korespondira sa grubom prirodom kojom su okruženi.
Svet koji Hancock konstituiše je definitivno revizionistički u odnosu na žanrovske tradicije ali ih se drži kada treba uspostaviti osnovnu anatomiju filma. U tom pogledu, THE HIGHWAYMEN može stati uz rame sa Mannovim PUBLIC ENEMIES u pogledu ozbiljnosti tretmana jedne dosta eksploatisane true crime teme s tim što bih rekao da mi je Hanocckov film glumački konzistentniji jer nema sudar likova kao što su Depp i Bale.
THE HIGHWAYMEN je nešto više Costnerov šou, i on ga je na kraju krajeva nešto više i zaslužio a Hancockova režija je dovoljno mišićava da iza sebe ostavi ono što je ovakvom glumcu sada neophodno, zaostavštinu koja će trajati. Činjenica da se ovakav film pojavljuje na Netflixu, produktu efemernosti našeg doba koje se potpuno odreklo filma kao fizičkog artefakta, paradoksalno možda i najpre garantuje da će ovaj film živeti zauvek, barem u bespućima interneta.
* * * 1/2 / * * * *