THE WHITE CROW Ralpha Fiennesa je film koji automatski proizvodi animozitet kod srpskih filmskih radnika, u najmanju ruku zato što je nastao uz veliku i potpuno vaninstitucionalnu pomoć Vlade Srbije, farsično uzimanje državljanstva od strane Fiennesa i kasnije zahvaljivanja Aleksandru Vučiću. Međutim, čak i ako se odmekanemo od tog oporog utiska, nažalost reč je o slabom, konfuznom i površnom biopicu koji krajnje monotono prikazuje mladost Rudolfa Nurejeva, sve do njegovog prebega na Zapad.
Deo publike će sigurno biti razočaran time što nije prikazan Nurejevljev razobručeni queer život, druženje sa figurama kao što Freddie Mercury i Gore Vidal, i velike ljubavi sa muškarcima koji su kao i on umrli od AIDSa. Ostatak će biti razočaran time što Fiennes ne uspeva da dočara ni korene toga zašto je Nurejev bio tako jedinstven plesač, niti nudi vizuelni spektakl njegovog nastupa.
U glavnoj ulozi je ukrajinski plesač ali maltene nije ni morao da bude jer u Fiennesovom filmu ima vrlo malo baleta a i to što ima je krajnje skromno i konvencionalno snimano.
Ova multilateralna produkcija snimljena je u skromnim uslovima, uključuući i značajan input srpske ekipe. Tretman lokacija je često maltetne kao pokušaj da se lik zapljune na nekom mestu dok se ne preseli u enterijer koji može da se snima bilo gde.
Čudno je da je ovakav konfuzan scenario isporučio inače dosta pouzdani britanski pisac David Hare koji je jedna od kultnih ličnosti njihove televizijske drame ali i filmske scenaristike.
Nisam siguran kome je namenjen ovaj film ali deluje mi da niko njime neće biti zadovoljan.
No comments:
Post a Comment