Friday, October 31, 2008

DEATH DIMENSION

Sinoć sam hteo da pogledam BURN AFTER READING. međutim, posle pet minuta sam shvatio da će mi biti potrebno previše energije kako bih ga svaladao te sam se latio Al Adamsonovog DEATH DIMENSIONa.

DEATH DIMENSION je opskuran exploitation film sa kraja sedamdesetih u kome igraju opiljci najvećih exploitation hitova te dekade. Glavnu ulogu igra Jim Kelly, crnac iz ENTER THE DRAGON, što se mene tiče, posle Jim Browna, najbolji blaxploitation glumac koji nažalost izuzev BLACK BELT JONESa nije uspeo da ima puno major naslova, zatim George Lazenby, jedan odličan Bond koji je nažalost snimio samo jedan film a posle otišao u Hong Kong da radi sa braćom Shaw, i konačno Harold Sakata, poznatiji kao Odd Job iz GOLDFINGERa, možda i najčuveniji henchman u seriji.

Kada se svemu tome doda da je film režirao Al Adamson (relativno skoro sam gledao i njegovu saradnju sa Kellyjem u filmu BLACK SAMURAI), reditelj sa dna exploitationkace, onda bi se moglo reći da je DEATH DIMENSION prijatno iznenađenje.

Sva akcija i zaplet su pali na Kellyjeva pleća, Lazenby je samo epizoda a čak se ni ne tuče sa Kellyjem već ga ubije Myron Bruce Le, jedan od bootleg dvojnika Bruce Leeja, s tim što je sama pogibija senzacionalna-Lazenby upada u bazen držeći se za strujni kabl.

S druge strane, bez šešira sa oštrim obodom Odd Job je samo još jedan rvač sa Havaja, tako da je njegova tuča sa Kellyjem prilično konvencionalna.

Međutim, pre toga Kelly ima sasvim dovoljno priika da pokaže svoje chop socky kvalitete a Adamson donosi dve začuđujuće spektakularne i sasvim solidne scene sa helikopterom i avionom.

U svakom slučaju, iako DEATH DIMENSION ne isporučuje clash između exploitation ikona koji se očekivao, stoji kao simpatična B-podukcija s kraja sedamdesetih.

* * / * * * *

Thursday, October 30, 2008

GOSTI IZ GALAKSIJE

Danas sam ponovo pogledao GOSTE IZ GALAKSIJE Dušana Vukotića, courtesy of Ginger. Ovaj film sam gledao kao klinac i bio mi je cool ali mi je isto tako bio groovy na taj jedan istočnoevropski način što kao holivudofil nisam voleo. Međutim, gledan iiz ove vizure, GOSTI IZ GALAKSIJE je esencijalan film iz bogate kinematografske zaostavštine jedne zemlje koje više nema. Ako imamo na umu da je slabo bilo Sfa u SFRJ izuzev u samoj sraćenici države, GOSTI IZ GALAKSIJE začuđuju svojom zrelošću na konceptualnom planu.

Vukotić je osvojio oskara kao animator i to je svakako uvećavalo očekivanja od njegovih igranih filmova. Na neki način, Vukotić bi se mogao smatrati jugoslovenskim Brad Birdom, vrhunskim umetnikom animacije koji je ušao u svet igranog filma. Naravno, oskar je učinio da očekivanja od Vukotića budu ogromna. Međutim, u kinematografiji koja nije imala uspostavljen sistem vrednovanja žanrovskog filma, Vukotić ta velika očekivanja nije ispunio.

Samim tim, GOSTI IZ GALAKSIJE nije smatran za “pravi film” kakav su u tom trenutku radili “veliki momci” poput Lordana Zafranovića.

Ipak, GOSTI IZ GALAKSIJE je vrlo ozbiljan i zanimljiv film koji u sebi sabira niz žanrovskih težnji. Osnovna premisa o piscu koji snagom volje stvara pojave u stvarnosti, pa i same vanzemaljce, spada u domen psihološki fundiranog Sfa koji može imati i pulp i seriozno čitanje. U spoju sa junakovom vezanošću za artefakte žanrovskog pulpa, reklo bi se da je premisa tretirana u ravni omaža i pulpa tj. Na ničijoj zemlji između ovih krajnosti. Sama reakcija na dolazak vanzemaljaca je takođe na rezmeđi new age percepcije i pulpa dok je vrlo detaljna i interesantna gore scena sa monstrumom na razmeđi exploitationa i trasha.

Dakle, moglo bi se reći da je Vukotić u svoj film želeo da inkorporira sve, od Lema od Cormana. Na neki način, GOSTI IZ GALAKSIJE su preteča ŠEJTANOVOG RATNIKA na planu širine žanrovskog polaza ali fundamentalna razlika je u tome što je GOSTE radio reditelj na vrhuncu zrelosti dok je ŠEJTAN debitantski showcase. Međutim, s druge strane, histerična širina tretmana žanra pokazuje kako u kinematografiji sa nepostojećom žanrovskom tradicijom svaki žanrosvki pokušaj je na neki način debi, ako ne u biografskom a ono u zanatskom smislu.

Kad je reč o tehničkoj realizaciji, ja bih podelio GOSTE IZ GALAKSIJE na dva elementa. Mislim da je u domenu live action fotografije, Vukotić pokazao sve pozitivne strane koje jedan animator donosi u igrani film. Dakle, film je pažljivo raskadriran na sve potrebne pozicije kamere i kadriranje je vrlo pismeno. Scenario je dugo i pažljivo rađen. Iako se sa mnogim rešenjima može polemisati, vidi se da je to studiozno pisan tekst.

Drugi segment su efekti koji su rađeni u koprodukciji sa Česima. Ima nekih sjajnih stop-motion detalja, ima nekih dobro osmišljenih rešenja, ali efekti generalno nisu na nivou onoga što u tom trenutku radi A-produkcija. Međutim, treba imati na umu da ono što je Vukotić imao sa efektima u ovom filmu je mahom exploitation a da je film snimao u saradnji sa Česima koji su više specijalizovani za fantasy, bajke i sl.

Vukotić u pojedinim deonicama zaista postiže uzore poput romantičnih scena Frank Tashlina (scena ljubomore između devojke i androdkinje) ili anticipira Peter Jacksona (scena masakra na slavi).

GOSTI IZ GALAKSIJE je u svakom smislu jedan od najznačajnijih artefakata geek kulture ostvarenih kod nas i kao i ostatak našeg žanrovskog filma dosta dobro stari i kad su izvuče van kurentnog bioskopskog konteksta, dobija na značaju.

* * * ½ / * * * *

Wednesday, October 29, 2008

HOOPER

Pogledao sam ponovo film HOOPER Hala Needhama, courtesy of Ginger.

Ako se uzme u obzir koliko je dekadentan bio njegovi potonji opus sa i bez Burta koji se iscrpljivao u lupanju kola, i u kome se gledalac zaista pitao kako je ovaj čovek uopšte došao do toga da snima filma, HOOPER je bio odgovor na to pitanje.

Poznat je moj soft spot za kaskadere, pa o njemu neću govoriti previše. U ovom filmu, koji je vrlo fikcionalan i u mnogo čemu proizvoljan, Needham se na površini bavi pitanjem tog surovog posla u kome se bukvalno telo ulaže u film, radni vek je kratak i pun rizika a poslodavci su neumereni u svojim vizijama. Needham ne daje jednostavne odgovore iako je na strani kaskadera. Međutim, kada u jednom trenutku producent kaže reditelju "It's just a movie" a ovaj upadne u tiradu kako je definicija "just a movie" apsolutno neprihvatljiva, koliko god to Needham karikirao, u toj raspravi ima nešto što prodire u samu srž infekcije zvane film.

Međutim, na razmeđi pšrvog i drugog plana, HOOPER je film o izumiranju stare vrste muškaraca i dolaska novih. Muškarci u needhamovom filmu su kaskaderi ali njegov film se odnosi na sve one kojima fizička snaga i spremnost donose zaposlenje. Burt Reynolds, u to vreme neprikosnovena box office zvezda, vrlo hrabro igra mačo muškarca koji je na kraju svog puta, čije telo više ne može da izdrži napor, i koga pristiskaju razne anksioznosti zbog toga.

Konačno, zgodno se potrefilo da je film o kaskaderima uvek vezan i za žanr vesterna, uostalom Yakima Canutt, granddaddy svih slavnih stuntmena je i počeo u vesternu, tako da Needham mudro integriše i puno goo ole boy elegije u svoju priču.

Gluma je vrlo lagana, na ivici totalne improvizacije, i u tome je savršeno. Ako imamo u vidu da je Needham došao u svet filma kao kaskader, neverovatno je visok nivo glume u ovom filmu i više liči na neki rad Roberta Altmana nego priučenog reditelja.

O akcionom spektaklu i kaskaderskim tačkama, ne treba trošiti reči. iako, naravnmo snimanje filma ne izgleda tako, Needham pravi odličnu paralelu između pogleda ispred i iza scene i stvara jedan fikcionalni hibrid snimanja filma koji deluje uverljivo iako je potpuno artificjelan.

Nažalost, Needham nikada nije dostigao slavu ovog klasika. međutim, HOOPER je dovoljno sjajan film da možemo smatrati kako Needhamov dolazak na film nije uzaludan.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, October 27, 2008

UNDISPUTED 2. LAST MAN STANDING

Reprizirao sam UNDISPUTED 2. LAST MAN STANDING Isaac Florentinea, courtesy of Ginger. Reč je o DTV sequelu koji je snimljen na osnovu jednog poluuspelog filma Waltera Hilla. Opskurnosti ovog naslova dodatno doprinosi to što je Hillov izvornik bio pokušaj da se u maniru ROCKYja i LONGEST YARDa tematizuje slučaj hapšenja Mike Tysona, dok je UNDISPUTED 2 tematizacija Tysonovog slučaja u maniru BLOOSPORTa. dakle, Hillov film je pokušavao da se osloni na Warner Bros melodramu iz tridesetih, a Isaac Florentine na izraelsko tumačenje exploitationa iz osamdesetih.

Glavni glumac je zamenjen u odnosu na prvi film. Tysonovu figuru je prvom igrao Ving Rhames, dok je u drugom igra Michael Jai White, glumac koji je uostalom igrao i samog Tysona u biopicu Ulija Edela. Ne znam da li sam ranije to već pominjao ali ja sam veliki fan Michael Jai Whita. Nažalost, on gotovo da nije dobio priliku da se dokaže kao punokrvna akciona zvezda. SPAWN jeste bio hit ali u njemu je White bio pod maskom. Potom, njegova uloga u KILL BILLu nije ušla u završen film, a to ga je takođe moglo reafirmisati. danas, White tavori između epizoda u A produkciji i DTV naslova.

Ako imamo u vidu da je Rhames svojevremeno trebalo da igra Sonny Listona, nesumnjivo je White bolji za Tysonovog lookalikea. isto tako, White ima neverovatne fizičke predispozicije i poznat je kao stručnjak za borilačke veštine tako da je izraelski specijalista za borilačke filmove Isaak Florentine imao sjajan potencijal u rukama.

I Florentine ga je iskoristio. Film je smešten u ruski zatvor gde korumpirana uprava, u dogovoru sa mafijom, organizujemborbe u mixed martial artsu. iako se White, u skladu sa duhom lika mahom drži boksa, vrlo kompetentno um ida šutne i da se po(h)rve.

nažalost, iako je Whiteov rival Scott Adkins takođe odlična faca i već sada je postao leading man u DTV akcijašima, očekivao sam da će se u ulozi ngativca Boyke pojaviti neko još monumentalniji i "sovjetskiji", kao što je to bio Šveđanin Dolph Lundgren u ROCKY IV. Scott Adkins je odlična faca ali nije dovoljan kontrast Whiteu.

Bugarski zatvor i krezavi statisti sasvim dobro dočaravaju imaginarni užas ruskih postkomunističkih kazamata a Florentine briljira u scenama borbe. Iako je nesumnjivo da ima wire fua u kickbox scenama, to ne smeta previše jer su sami White i Adkins dovoljno viscenarlni da stvari učine znojavim.

kao kompletan paket, naročito u segmentu tona, UNDISPUTD 2 nesumnjivo jeste DTV filmbez istinskog theatrical kapaciteta. Međutim, odlične tuče i besprizoran attitude ga čine legitimnim B-filmom pošto zaista jeste autentičan dodatak bioskopskom meniju i nudi niz stvari kojih odavno nema u bioskopima.

A o srpskom repu na soundtracku ovog fia možete čitati u novembarskom broju HUPERa.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, October 26, 2008

THE HOUSE BUNNY

S druge strane, producent i glumac daleko relevantnijeg filma YOU DON'T MESS WITH THE ZOHAN, Adam sandler, predstavlja THE HOUSE BUNNY Freda Wolfa u kome Anna farris donosi jednu naizged nepretencioznu, gotovo banalnu komediju koja na kraju deluje mnogo deluje kaloričnije.

Prvo, na ideološkom nivou, THE HOUSE BUNNY je zreliji od TROPIC THUNDERa pošto svoju premisu shvata dublje. naime, zaplet o plejbojevoj zečici koja biva izbačena iz Mansiona, odlazi na koledž, postaje sorority mother i uči svoje outcast sestrice kako da budu ribe, mogla se završitikao priča o ružnom pačetu. međutim, HOUSE BUNNY donosi i situaciju u kojoj se junaci koji prolaze transformaciju u jednom trenutu polakome, postaja svoja suprotnost, i ne samo da moraju da transformišu već i istinski emancipuju.

Na metafilmskom planu, Anna Farris vrlo jasno kanališe Marilyn Monroe i sve opno po čemu je ona bila poznata. Onanaravno nikadaneće imati impact kao marilyn jer je ova bila autohtona ikona, ali zato jako dobro kapira u čemu je bila njena okrepljujuća snaga.

Wolf vrlo vešto realizuje film i HOUSE BUNNY e isto laugh out loud smešan film. da je karakterizacija outcast devojaka , govorio bih o remek-delu.

Ovako HOUSE BUNNY je značajan dodatak filmografiji frat filmova o sukobimakuća na kampusu koji sukao mehanizam zapleta postali vrlo bitna tekovina američke komedije.

* * * / * * * *

TROPIC THUNDER

Prošlo je već neko vreme od premijere TROPIC THUNDERa Bena Stillera i dugo sam razmišljao o tom filmu. Međutim, sad je izašao THE HOUSE BUNNY Fred Wolfa i mislim da je vreme da na bazi ova dva laugh out loud naslova napišem zajednički komentar.

TROPIC THUINDER mi se dopao, bio mi je zabavan, u nekim segmentima je uspevao da transcendira svoje komediografske okove i bude čak i neka vrsta metafilma. Međutim, upravo u tim tačkama mi je postajao sporan. To je film u kome se ismeva akcioni film ali kada se glumci iz akcionog filma suoče sa ratom i njihova priča se na kraju pretvori u akcioni film. Stoga, mislim da je akcioni film pobedio komediju barem u ovom dvoboju koji je priredio Stiller. za razliku od HOT FUZZa koji se briljantno bavi svetom akcionog filma kroz poređenje realističnog mačo miljea i holivudskog filma gde se na kraju istina nalazi u primeni fima na stvarni život. TROPIC THUINDER je solidna komedija sa jednom višom ravni u kojoj svaki dolazak u tu višu ravan pokazuje jednu priličnu besciljnost.

Ko god je gledao Jeremy Pivena u seriji ENTOURAGE znaće koliko je besmislena persiflaža koju donosi Tom Cruise u ulozi razularenog mogula. Ko god je gledao HOT FUZZ, već je video kako se smisleno spajaju komdija i filmofilski pristup akciji. Ko god zna biografiju i filmove John Belushija i Chris Farleya videće koliko je slabićka uloga Jack Blacka kao debelog komičara džankija.

Stoga, najveći poraz TROPIC THUNDERa jeste u toj metafilmskoj ravni u kojoj je želeo da bude zapažen a najveća pobeda jeste u tome što je zabavn i vrlo dobro realizovan na jednom popcorn nivou.

* * * / * * * *

THE TERRORISTS

Pogledao sam THE TERRORISTS Caspara Wredea, courtesy of Ginger.

Ovaj film sam gledao kao klinac na Vansovom originalu i bio mi je prilično konfuzan. sada kada ga gledam međutim, čini mi se da se radi o vrlo solidnom hostage trileru, svakako ne uz rame sa nekim klasicima tog podžanra, međutim, nesumnjivo upotrebljivom u današnjim uslovima. Kritika je bila brutalna prema ovom filmu, međutim, čini mi se da su se ogrešili.

THE TERRORISTS je poznat i pod naslvom RANSOM i govori o talačkoj kri6i u Norveškoj u koju su umešani britanski teroristi koji su oteli britanskog ambasadora.

Glavni rivali su dve zvezde Sean Connery kao šef norveških specijalnih jedinica i Ian McShane kao vođa britanskih terorista. I njihov rivalitet, ako uzmemo u obzir da su fizički zajedno samo u jednoj sceni odlično funkcioniše.

Scenario je pisao britanski veteran Paul Wheeler, nekadašnji operativac MI 6 i iako se ne radi o najinteligentnijem scenariju ikada napisanom, nimalo nije uvredljiv prema gledaocu. Wheeler je inače iskusan tip koji je napisao još barem dva meni draga filma SWASHBUCKLER sa Robert Shawom o gusarima na Jamajci i MEDALLION sa Jackie Chanom i Julian Sandsom.

Švedski snimatelj Sven Nykvist je odlično iskoristio noveške lokacije i dao je filmu autentičnost i poseban kvalitet. Caspar Wrede je reditelj rođen u Finskoj koji je pre ovoga sticao iskustvo u Britaniji. Iako je reč o marginalnom reditelju, malog opusa, ovaj film je snimio sasvim na nivou. Čini mi se da gledaoci mogu da se okrenu filmu RANSOM kada svi ključni naslovi ovog podžanra budu pogledani.

Štaviše, meni je ovaj film sasvim na nivou nekih izvikanijih reprezenata poput TAKING OF PELHAM 123.

* * 1/2 / * * * *

NIJE KRAJ

Pogledao sam NIJE KRAJ Vinka Brešana. Imao sam pomešana očekivanja jer mi ga je podjednak broj ljudi i pohvalio i pokudio. Moji krajnji utisci su negde između. Štaviše, više su na strani pozitivnog, samo zato što sam malo otupeo na sve one default mane koje dolaze ugrađene u filmove iz ovog regiona.

U tom smislu, gotovo da sam sve ono loše što uračunam u početku gotovo prestao da primećujem a time ovaj film obiluje. Pokušaću prvo da se fokusiram na loše kako bih kasnije priveo komentar kraju sa pozitivnim.

Ono što nije dobro je prilično nejasan ključ stilizacije. Film evientno pokušava da bude stilizovan, međutim nikada do kraja nisu definisana pravila univerzuma u kome se sve događa. Film je naizmenično stilizovan kao strip a ima i realističnih momenata. Stilizaciju kostima i povremeno scenografije ne prati promena objektiva i to dovodi do prilične konfuzije, na koju sam ja, ruku na srce, navikao.

Isto važi i za nejasnu stilizaciju u scenariju. Kriminalni boss koji citra stihove je potpuno deplasiran u bilo kojoj stilizaciji.

Zatim, naravno, potreba da se u filmu pojave svi žanrovi, ispriča više priča od kojih su mnoge potpuno suvišne. Međutim, u rediteljskom smislu, Brešan podvlači taj paradoks time što neke nevažne cene režira bolje od ključnih. Tako recimo, završna scena sa snajperistima je zaista odlična, iako film nije akcioni triler a ima nekih melodramskih koje su tanke a ključne su za film.

Isto tako u tom nabacivanju raznih priča, film povremeno postaje konfuzan i gubi svoj narativni zamajac tako da ima situacija u kojima se priča ukopa i pokazuje kako je Brešanov omiljeni dramaturški metod digresja. Voice-overi, iako nude poneku dobru repliku su potpuno suvišni i moglo se bez njih.

Konačno, ceo subplot sa kancerom je redundantan pošto ne nosi nikakvu znakovitost a na kraju ne zaigra u punoj meri (već samo delimično) kao bestidno jeftin ali nesumnjivo efektan emotivni momenat.

No, ono što je pozitivno jeste da film NIJE KRAJ ima prilično zdrav odnos prema ratu. Samom genezom rata, ko je kriv i ko je u pravu se ne bavi. Čak se ne bavi ni time da li je rata trebalo da bude ili ne, da li je opravdan ili nije. Rat je tretiran kao činjenica, i film se bavi jednom pričom koja se tom prilikom odigrala.

S druge strane, film ima par sasvim poštenih momenata koji pokazuju kako nije lako biti Srbin u Hrvatskoj. Ne mogu da kažem kako je sad ovo neki naročito pregnantan film u ideološkom smislu, ali je u svojoj dezideologizovanosti negde sasvim u redu.

Drugo, poslednje je vreme došlo, to znamo, ali Hrvati su masovno počeli da prave "normalnije" i komunikativnije filmove od Srba, ma koliko to nečekivano zvučalo. Hrvati su ranije obično bili pretenciozniji, agresivniji a sada oni prave relaksirani vid filmova koji je bio svojstven našim rediteljima. NIJE KRAJ definitivno jeste nešto iz asortimana hipotetičkog Raše Andrića da je sazreo i odrastao. Kada pogledam ovaj film uz sve njegove mane, to jeste nešto što ima više smisla od Srdanove i Stefanove kvislinške kinematografije. Ovo je naravo tužna konstatacija, ali šta možemo, tako stvoje stvari. Nažalost, uprkos možda čak i plemenitom pokušaju da se naša kinematografija odmakne od lokalne estradne glume, ona ostaje neštonajbolje što naše glumište može da ponudi.

Čak ni Brešan ne može da odoli a da film malo ne zamasti Vojom Brajovićem i hrvatskim komičarima. Ali, to je sve u higijenskim okvirima, ako uzmemo u obzir šta se se sve viša po našim filmovima.

Iako, Herceg ima malo javorovine u svom pristupu, meni je on OK, pošto mi generalno imamo problem sa ovim tipom leading mana, i odavno nisam video u našem miljeu OK ulogu ovog tipa. Nada Šargin je odlična, čak na nekom nivou i fuckable što je za nju prava retkost, barem iz moje vizure Srbende i sirovine.

NIJE KRAJ je dakle gledjiv primer onog podnošljivijeg dela kinematografije nastale raspadom jugoslovenskog filma, ne kao geografske odrednice već kao generalnog estetskog koncepta, što ga svimanama otupelima na njegove nedostatke čini vrlo prijatnim i zanimljivim.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 22, 2008

WHEELS OF TERROR

Kada sam uzeo da gledam film WHEELS OF TERROR poznat još i kao MISFIT BRIGADE, očekivao sam da će to biti jedan od zanimljivih primera marginalnih filmova snimanih u SFRJ. U tome me je učvrstio i marginalni profil samog filma koji je prošao gotovo nezapaženo u vreme kada je izašao iako u njemu ima i poznatih glumaca, a i reditelj je relativno priznat.

Međutim, ono što sam dobio kao gledalac jeste jedan zaista odličan film koji zauzima važno mesto u filmografiji naslova koji se bave Drugim svetskim ratom. Gledao sam puno filmova o WW2, ali MISFIT BRIGADE je u to iskustvo uneo jako puno toga novog i dobrog.

Ovaj film je režirao ozbiljan reditelj Gordon Hessler. On je jedan od iskusnijih reditelja koji su sa televizije ušli u žanrovski film. Snimio je nekoliko vrlo efektnih filmova sa Vincent Priceom, niz zanimljivih trilera a karijeru je završio radeći borilačke filmove sa Sho Koshugijem.

WHEELS OF TERROR je snimao u punoj zrelosti, u svojoj 57. godini i u ovaj film je doneo veliko iskustvo koje se vidi na ekranu.

Film je pisao iskusan holivudski scenarista Nelson Gidding koji je posle dana u A-produkciji spao na saradnju sa Hesslerovom B-ekipu ali je i dalje donosio kvalitet po kome je bio poznat i u svojim high profile danima. Film je baziran na romanu Svena Hassela i mogao bi se definistai kao nemački DIRTY DOZEN.

Dakle, film govori o grupi nemačkih otpadnika na IStočnom forntu koji se nalaze u kaznenoj jedinici i dobijaju najteže zadatke, ali s druge strane i oni su vragolani tako da ne ostaju dužni svojim starešinama. U trenutku kada se Treći Rajh i kada u rat šalju čak i tinejdžere, ova skupina dobija samoubilačku misiju da uništi jednu železničku kompoziciju iza neprijateljskih linija.

U ovom filmu glavni junaci su Nemci. Iako je nacizam prikazan kao jedna zla i apsurdna ideologija, nemački junaci su otpadnici i prikazani su kao simpatični. U filmu oni ratuju sa Rusima koji nisu prikazani kao topovsko meso, imaju relativan karakter kao protivnici, ali sasvim je jasno da je ciljano da publika bude na strani ovih junaka, iako su Nemci.

Međutim, ono što je prva novina jeste da Nemce glume američki glumci na američkom akcentu tako da nema onih nekih fejk akcenata kojima se opisuje da nisu Amerikanci i to daje još dodatnu prisnost njihovim karakterima i smanjuje distancu sa publiku. Oliver Reed takođe glumi, i on igra na svom britanskom akcentu. Ovakav postupak se jako sreće. Naime, iako Nemci u američkim filmovima mahom igraju na engleskom obično imaju neki opterećujući akcenat. Ukoliko se već koristi ta konvencija onda je bolje da svaki glumac koristi svoj prirodni izgovor jer to zaista doprinosi spontanosti glume.

U filmu glumi i dosta naših glumaca i to iz jako dobrih generacija tako da recimo u samoj jedinici prominentnu ulogu imaju Slavko Štimac i Branko Vidaković. Oni glume na engleskom, dubbovani su, međutim u njihovoj mimici se ne oseća jezička barijera, oni se ponašaju kao da im je maternji jezik isti onaj kojim govore američki glumci. Zanimljivu rolu i najupečatljiviju u ovom kontigentu ima Andrija Maričić, a nešto manje zapažen u jedinici je i Boris Komnenić.

Naravno, američki glumci imaju noseće uloge, ali i naši sasvim dobro rade svoje zadatke i donose dosta kvaliteta. U manjim ulogama se mogu videti i tada još mladi Dragan Bjelogrlić, Goran Radaković, Milenko Zablaćanski, a Vladan Dujović je čak efektan kao SS podoficir.

Od naših glumaca zaista nisam očekivao ovakav kvalitet, a mislim da su mladi Bane Vidaković i Bule Goncić iskoristili maksimum od svojih fizionomija.

Pored tada već ocvalih zvezda David Carradinea i Olivera Reeda koji imaju sporedne uloge, glumačka podela je vrlo hip. Glavnu ulogu ima stara hipi ikona Bruce Davison, a tu su još i Jay O. Sanders i David Patrick Kelly. Ova podela je u suštini vrlo indie.

WHEELS OF TERROR donosi mnoštvo jako dobro realizovane akcije. Na početku filma postoji jedna od retkih tenkovskih bitaka privoljenih na celuloid. Moram priznati da je Hessler maestralno režirao ovu sekvencu, i do kraja filma postoje još dve sjajne akcione sekvence.

Hessler je u rediteljskom konceptu modernizovao pristup WW2 filmu. Umesto konvencionalne akcije koja je bila svojstvena za WW2 film sa junacima nasuprot hordi dezorijentisanih protivnika (nemam ništa protiv toga ali 1987. to jeste već passe), on pravi scene u kojima su svi učesnici bitke proaktivni, nema lakih rešenja, bitke uključuju dosta taktike i što se samog koncepta akcije tiče WHEELS OF TERROR je vrlo sofisticiran film.

Iako na planu tehničke opreme, WHEELS OF TERROR nije mnogo autentičniji od naših WW2 filmova, dakle ima tu dosta opreme JNA koja igra opremu Vermahta, ipak, film je mnogo autentičniji od italijanskih WW2 exploitationa. Partizanski film je bio veliko obeležje naše kinematografije i nesumnjivo je SFRJ bila pravo mesto za njihovo snimanje.

Međutim, narečena indie podela ima i dosta poptuno off the wall situacija koje igra. Naime, sa dezideoligovanim junacima, Hessler nudi jedan dosta relaksiraniji pogled na rat i pokazuje kako izgleda kada su junaci ratnog filma napaljeni otpadnici kojima je samo bitno da izvuku živu glavu i snađu se za neki seks i alkohol. Štaviše, film bi se mogao nazvati DUŠMANI.

I u pojedinim scenama glumci stvarno brilljiraju.

Prava je šteta što WHEELS OF TERROR nije mejdžor film i što ga još uvek niko istinski bitan na svetskom nivou nije revalorizovao. Ipak, mislim da je vreme na njegovoj strani.

Kad je reč o snimanju u SFRJ, dosta naših ljudi je radilo na ovom filmu. Vladislav Lašić je radio scenografiju koja je zaista odlična a još je važnije to što je DP bio Đorđe Nikolić, poznat i pod nadimkom Đoka Poltron koji je uradio fantastičan posao. Nikolić je što se mene tiće jedan od naših najvažnijih DPjeva, on je bio saradnik Ace Đorđevića na OTPISANIMA a to je zaista bio vrhunski poduhvat. Na neki način čovek se oseti ponosnim što je deo kontinuiteta naše kinematografije kada vidi da su ljudi odavde sporadično umeli da isporuče zaista vrhunske stvari.

WHEELS OF TERROR je film koji iskreno preporučujem, i to ne samo kao fiks dok očekujemo INGLORIOUS BASTARDS.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 21, 2008

DANCE OF THE DEAD

Na Novim Kadrovima je otaku pokrenula pitanje drugarskog hajpovanja projekata koje stoji kao naličje u odnosu na ponašanje koje imaju oligarsi u svom mejnstrim rezervatu. Međutim, sinoć kada sam pogledao novu američku zombi komediju DANCE OF THE DEAD Gregg Bishopa, mislim da hajpovanje stvari u koje veruješ itekako ima smisla, čak i kada do kraja nije utemeljeno u kvalitetu.

To naročito važi za naš žanrovski film koji ima jako malo poklonika i potrebna mu je sva moguća podrška koju može da dobije.

Naime, DANCE OF THE DEAD je silno hajpovan film u američkoj žanrovskoj zajednici. Radila ga je ekipa iz Atlante koja je koliko sam shvatio već neko vreme aktivna. Kada se pogledaju kritike, one zvuče kao da je reč o naslovu koji prevazilazi SHAUN OF THE DEAD, redefiniše zombi komediju itd. Međutim, kada se pogleda film, jasno je da je reč o bombastičnom hajpu koji u priličnoj meri nije utemeljen na istini. DANCE OF THE DEAD nije ni blizu SHAUNa, reč je o amaterskom filmu snimljenom sa malim budžetom. Dok je SHAUN sa svim svojim manama pokazivao da je reč o reditelju vrednom pažnje i retko ozbiljnoj egzekuciji za jedan vanamerički horor filma, ovde nema takvog dometa. U tehničkom smislu čak su i marginalni naslovi poput BOY EATS GIRL nominalno jači.

No, sa druge strane, da nije bilo gromoglasnog hajpa, teško da bi iko obratio pažnju na ovaj film, a ovaj film jeste vredan pažnje. Istina o njemu je ambivalentna, ali navođenje nedostataka i njihove prirode zaista može biti kontraproduktivno. Naime, ovaj film ima ogroman broj mana koje proističu iz amaterskog pristupa (kad kažem amaterskog pristupa ne mislim na Beokon već na američki film, da li sumnjate da u ovom amaterskom filmu ima više komptenetno režiranih scena nego u celokupnoj srpskoj profesionalnoj kinematografiji za godinu dana) ali navođenje tih mana je promašivanje poente.

Bishop je u izvesnim deonicama pokazao veliki dar za crni humor, u pojedinim deonicama je ponudio neka vrlo inventivna rešenja u domenu prikazivanja zombija i njihovog izlaska iz grobova, u pojedinim scenama junaci koje igraju pravi tinejdžeri zaista uspevaju da iskomuniciraju neku emociju, i ja kao gledalac horora, moram priznati da bih se osećao uskraćeno da ovaj film nisam gledao. Nisam siguran da je Bishop neki ogroman talenat koji sam otkrio ovim filmom, ali čovek je pokazao da zna posao i čini mi se da bi trebalo da dobije priliku da uradi neki film i za majore.

Međutim, isto tako tipizovani likovi, sporadično zaista slabo osvetljenje, prilično tanka scenografija, efekti koji su prisiljeni da idu više u pravcu komedije nego horora, pa čak dalje i od horor komedije, kada bi se nabrojali, svakako bi me odvratili od trošenja sat i po vremena na ovaj film. I zato, na neki način zahvalan sam Quintu, Bloody Disgustingu i Twitchu što su ovaj film, u neku ruku, lažno predstavili i ubedili čitaoce da je vredan pažnje jer zaista jeste.

Naravno, na ovom mestu, gde su ljudi već konvertovani može se izneti konvencionalan sud o ovom filmu. I u tom smislu, uprkos svim nedostacima i snažnim impulsima da prekinete gledanje tokom prvih 20 minuta, mislim da je ovo naslov vredan pažnje, naročito za fanove.

* * ½ / * * * *

Monday, October 20, 2008

DEATH RACE

Pogledao sam DEATH RACE Paul WS Andersona. Sasvim je bilo očekivano da će se meni ova vrsta budalaštine dopasti, ali je čak i mene iznenadilo koliko i na kom nivou mi se dopala.

Pre svega, kad je reč o odnosu Bartelovog originala i Andersonovog rimejka, rekao bih to da je DEATH RACE 2000 koji je Corman producirao nesumnjivo značajan film zbog svoje mešavine exploitationa i socijalne kritike kroz satiru i goofiness celog koncepta. Bartel je bio velemajstor takvih zahvata i DEATH RACE 2000 ima svoje zasluženo mesto. S druge strane, ja ne mislim da je reč o klasiku koji se ne sme rimejkovati, čak naprotiv. Bilo je dosta primedbi što je Anderson rimejkovao DEATH RACE kao strejt akcijaš bez previše satire i sl. Ja mislim da je dobro što je Anderson u rimejku dao drugačiji pristup stvarima. Štaviše, ja ne bih rekao da je Andersonov film potpuno lišen ideologije. Ona samo naprosto nije u prvom planu.

Pre neko veče je moja majka ponovo gledala FACE/OFF pokojnog Johna Wooa. Posle filma smo razgovarali i njena pitanja su me iznenadila. Ona je taj film gledala iz svog ugla i umesto geekovskih pitanja koja inače postavljamo, ona se raspitivala o tome čije je dete rodila Gina Gershon i sl. Nju je zanimala porodična dimenzija cele priče.

Ja mislim da bi ona i DEATH RACE čitala više na politički način nego na način na koji ga mi čitamo. Mislim da postoje ljudi koji bi se iskreno navukli na hook o tome kako je u Americi izbila kriza, kako su zatvore preuzele privatne korporacije, kako je čovek frejmovan za ubistvo da bi pomogao rejtinzima borbe na život i smrt koja se organizuje u zatvoru i sl. I to sve zaista jesu na neki način gorući politički problemi. I kriza, i zatvori u privatnom vlasništvu i emisije u kojima se radi rejtinga ponižavaju ljudi. Međutim, te teme su toliko puta bile prežvakane u žanru, još u vreme kada neke od njih nisu bile toliko aktuelne (RUNNING MAN je onomad bio SF sad je realistička drama) da one danas izgledaju kao neka generic datost. U tom smislu DEATH RACE je film koji u današnjim okolnostima nema kapacitete da provocira. Štaviše mislim da ne bi bio provokativniji ni da je snimljen kao zajebancija na Bartelovom tragu.

Kad je reč o samoj supstanci, Anderson me je prijatno iznenadio svojim tretmanom priče u vizuelnom smislu. Ambijenti su rundown industrijske hale, na pola puta između antiutopije i rita koje ljudi iz nekog razloga nose u filmovima poput MAD MAXa. Međutim, dizajn je vrlo umeren.

Ono što je posebno dobar touch u domenu dizajna je to što su svi ekscesi u smislu seksi cica koje se suvozači ili madmaxičnih vozila sasvim opravdani time što je DEATH RACE televizijski događaj.

Jason Statham kao zvezda je u punoj formi. To što provodi puno vremena iza volana ga ne ometa da se u nekoliko navrata muški pošiba a bogami i da se svuče i pokaže svoju istinski spektakulranu figuru. U tom smislu Statham potvrđuje da je alfa mužjak savremenog akcionog filma.

Ipak, zvezda celog showa je Anderson. u dramaturškom smislu, DEATH RACE je jako blizu onoga što bi trebalo da pružaju ekranizacije igara. Naime, on svaku scenu prikazuje kao igru u kojoj su nam jasni parametri šta junaci treba da postignu, a onda ih gledamo kako to rade. U tom smislu, iako same jurnjave imaju tendenciju da postanu konfuzne dok je u igri više kola (samo prva trka), ona u sebi nose neku dramaturgiju i gledalac u priličnoj meri učestvuje u junakovom ispunjavanju određenih ciljeva. Zato ne čudi da je Anderson ne samo sklon već i uspešan u ekranizovanju igara.

Postoji jedna scena, kada organizatori trke puste svoje tajno oružje na igrače koja je npr. vintage situacija iz igre, paralela nečemu što bi bio neočekivani boss fight koji se pojavljuje posle serije iscrpljujućih minion fightova. I tu scenu Anderson vrlo dobro rešava koristeći psihološki preokret u junaku, neke stvari koje smo naučili iz prethodne trke i sl.

Na nivou same inscenacije onoga što je glavno gradivo i catch i filma a to je automobilski carnage, Anderson izrazivo insistira na tome šta sudari čine ljudskom mesu. Ovo je definitivno hard-R film i ovo definmitivno nije film u kome je junak mrtav kada mu eksplodira auto i nestane u vatri. Ne, ovo je film u kome junak možda pogine u eksploziji kola ali zato vidimo i kad ga eksplozija raznese i kada mu telo gori u požaru.

Tim spojem čelika i mesa, Anderson zaista osvežava pristup car chase filmu i demolition derbyju kao konceptu i u principu, iako se tri trke dešavaju u istom ambijentu, svaka deluje vrlo zanimljivo.

DEATH RACE je samo još jedan dokaz kako Anderson ne samo da nije uništitelj savremenog akcionog filma već da je on jedan od poslednjih reditelja aktivnih u žanru koji se trudi da smisli i pruži nešto novo. Nažalost, kritika mu to osporava pošto ovu vrstu filma ni ne gleda sa dužnom pažnjom.

* * * / * * * *

Saturday, October 18, 2008

TAKEN

Pogledao sam TAKEN Pierre Morela, courtesy of Ginger.

Dugo sam čekao ovaj film i čekanje se isplatilo. Morel je posle B13 pokazao da nije one trick pony i što je još važnije snimio je još jedan akcioni klasik koji je potpuno različiti od prethodnog pokazujući da ima raznovrsne kapacitete.

TAKEN je jedan od naslova nastalih u Bessonovoj hiperprodukciji, međutim, sasvim je jasno da je ovaj film imao ozbiljniji tretman i da za razliku od drugih filmova u kojima je tek poneka scena dobra, a to su mahom oni pravljeni za francusko tržište, ovaj film je sniman za Ameriku i uspeva da bude zanimljiv i da drži tenziju u celom toku.

Začuđen sam da je ovoliko odugavlačeno sa američkom premijerom. Sasvim je jasno da TAKEN nije film koji može da pretenduje na vrhunske kritike, ali definitivno ima svoje mesto na bioskopskom repertoaru. U Francuskoj je uzeo oko 10 miliona dolara, u Rusiji je sad krenuo i već je na milion,

Pre svega Liam Neeson je zvezda koja zaista čini ovaj film. Liam u njemu pokazuje sve dimenzije svog talenta. Pre svega, Liam je čudovišno snažan za nekoga svojih godina. On ima 55 godina i pokazuje impresivnu fizičku pripremljenost. Zatim, jednoj krajnje generic priči, Neeson daje glumački kredibilitet, on zaista jako ozbiljno igra tog junaka. Toliko ozbiljno da na trenutke postaje hammy, i to u maniru Darkmana što ja takođe obožavam. Liam u hammy pulp izdanju je za mene pravo uživanje.

Zaplet filma je vrlo jednostavan i dobro je što ga Besson i Kamen nisu komplikovali. Film govori o tome šta bi se desilo kada bi neko oteo kći Jasona Bournea. Naravno gledali smo milion puta ovu priču, ali u ovom konkretnom slučaju, za razliku od Bonda gde je bornizacija bila besmislena, ovde bornizacija funkcioniše i Morel zaista uspeva da ovu jednostavnu priču digne na nivo thinking man's action filma.

On to radi pre svega u tome što detaljno, a to je francuski manir generalno, prikazuje junakove radne procese. Iako je film izuzetno zabavan, Morel odaje utisak kako je priči dao nekakav integritet.

Morelove inscenacije su jednostavne i energične. TAKEN sve vreme odaje utisak kako je jako jednostavan, gotovo kao da je mogao biti snimljen u Srbiji. Nažalost, u Srbiji nije mogao biti snimljen pošto su ga očigledno radili ljudi koji znaju svoj posao.

Neesonov junak pored Bourneovih osobina, ima dosta i Bauerovih tako da pored odličnih tuča, pucnjava iz poluautomatskog i automatskog oružja, ubijanja noževima, bacanja pod kola i pod brod i sl., njegov junak i divno muči ljudi na putu do razrešenja misterije ko mu je oteo ćerku.

Film ima i zdravu žanrovsku dozu ksenofobije. Albanci su prikazani kao najgori ološ a ni Arapi nisu bolje prošli. Štaviše, kada kći kaže Neesonu da želi da ide u Pariz, on savršeno plasira svoje negodovanje i sumnju da to tako treba. I nekako kada to Neeson kaže veruješ mu.

Naše gore list Raša Bukvić igra albanskog pimpa. Ima jednu solidnu scenu dijaloga sa Neesonom i posle imaju obračun. Uloga je sasvim dobro urađena, i pokazuje da je Raša vrlo filmičan i energičan. Naravno, i to su pre shvatili stranci nego Srbi.

TAKEN će poslužiti kao produkcioni model i za sledeći Morelov film u kome glumi John Travolta. Nadam se da će prilikom američke bioskopske eksploatacije u januaru iduće godine solidno proći iako je sasvim jasno da ge je Fox iz nekog neobjašnjihovg razloga dumpovao u taj termin.

Mislim da u TAKENu svi akcioni fanovi dobijaju itekako jak fiks u ovoj suši koja nas je pritisla.

* * * / * * * *

MIRAGE

Kada mi uje perporučivao da gledam ovaj film, Kunac mi je rekao da jedan scenario koji sam nedavno pisao liči na njega. Na svu sreću, bojazni nema, MIRAGE je mnogo bolji i zreliji film odo ovoga što sam ja pisao i teško da će, ako se ovo moje ikada snimi, bilo ko biti podstaknut da porei ta dva naslova.

Šalu na stranu. Na svu sreću sličnost nije prevelika i postojanje filma MIRAGE Edwarda Dmytryka ne dezavuiše eventualno postojanje ovog mog filma.

MIRAGE je klasičan paranoia triler iz 1965. godine, u hitchcockovskoj tradiciji, ali sa većim akcentom na amneziju i psihičke smetnje koji dovode progonjenog junaka u niz napetih i enigmatičnih situacija.

Gregory Peck uspeva sa dosta šarma da odigra glavnog junaka i da kroz svoju efektnu pojavu naprosto objasni zbog čega ga niko ne zatvori odmah u ludnicu. Peck svom liku daje uglađenost i ubedljivost koji opbjašnjavaju gledaocu kako ga okolina ne odbaci odmah kao paranoika.

Walter Matthau svemu daje dodatni kvalitetpoželjnofg, funkcionalnog comic reliefa u liku detektiva koji iz svoje autsajderske pozicije razume Peckovo autsajderstvo i spreman je da mu veruje u kritičnom trenutku.

Dmytryk unosi ponešto i off the wall rešenja karakjterističnih za evropske autore u Holivudu koji su uostalom i bili ključni za formulisanje ove vrste trilera. Scene poput sakrivanja u stanju male devojčice dok su joj roditelji na putu je touch koji je upravo karakterističan za evropske imigrante, ili britanski triler iz ovog perioda.

MIRAGE je dakle, iako crno-beli film u periodu kad je kolor već u punom zamahu, po mnogim elementima sinhron sa najnovijim dostignućima u žanru, što je vrlo zanimljivo imajući u vidu da ga je Dmytryk radio već kao veteran. Sigurno je da je veliku pomoć imao od znatno mlađeg scenariste Peter Stonea koji je potpisao klasike kao što su CHARADE ili TAKING OF PELHAM 123. Zanimljivo je da se sa Stoneom nekako u paketu pojavljuje i Matthau, ne znam da li je to slučajnost.

U svakom slučaju MIRAGE je izvanredan triler vredan pažnje ne samo za fanove žanra.

* * * / * * * *

Friday, October 17, 2008

OUR MAN IN HAVANA

Pogledao sam OUR MAN IN HAVANA Carola Reeda, courtesy of Ginger.

Ovih dana gledam briljantnu BBC seriju SMILEY'S PEOPLE po romanu Johna Le Carrea, sa Alec Guinnessom u glavnoj ulozi i onda sam odlučio da u tom gasu pogledam i HAVANU. Naime, HAVANA je delo Grahama Greenea, ali ne samo što glavnu ulogu igra Alec Guinness nego je i Le Carre napisao svoju varijaciju na istu temu u romanu a kasnije i Boormanovom filmu TAILOR OF PANAMA.

Reedov film je sniman pre a izašao je posle kubanske revolucije što ga čini dosta čudnim pošto je u njemu Batistin režim posmatran kao, ako ne neprijateljski, a onon barem opskuran. Ipak, siguran sam da sa Castrovim dolaskom na vlast, percepcija Kube postaje drugačija. Ipak, isto tako zanimljivo je da je Castro u principu od početka svoje vladavine razumeo značaj filma i koliko god je mogao koristio je film, setimo se njegovih opskurnih akcija sa Errol Flynnom ili kasnije sa Sovjetima što je proizvelo i neke autentične klasike kao što je SOY CUBA.

No, Kuba je manje-više McGuffin kod Greenea i Reeda pošto je osnov priče u tome kako se pojavljuje prodavac usisivača koji biva vrbovan da vodi britansku obaveštajnu mrežu na Kubi, a onda počinje da izmišlja agente-saradnike i protivnike kako bi dobijao što više novca od Britanaca.

Naravno, iz godinu u godinu prisustvujemo događajima u kojima slični skandali potresaju prilično velike sile, a poslednji kapitalni skandal ovog tipa potresao je SAD. U tom smislu ovaj film se ponavlja kao proročanstvo i u ideološkom smislu stoji i danas.

Kao komedija, ovaj film nije previše smešan, a Reed se nadao da će biti. Kao triler nije previše uzbudljiv. Međutim, kada se spoje ideološki koncept, sporadična duhovitost i trilerska intriga, lepo snimljeni na odličnim lokacijama dobija se jedan pitak film koji po svom estetskom dometu svakako nije klasik, ali uzevši sve u obzir ne ostavlja ni utisak precenjenog dela.

Vrlo je zanimljivo to da se u ovom filmu koji se dešava neposredno pred revoluciju, na revoluciju uopšte ne referiše, i da je nezadovoljstvo naroda na Kubi sasvim minimalno prikazano. Reed i Greene ovde stvaraju spokojnu Kubu sa pomalo spornim režimom i to je to. Nema ni nagoveštaja da se tamo kuva komunistička revolucija koja će ozbiljno promeniti geopolitičku sliku sveta.

Ipak, na početku filma, pošto se revolucija desila pre premijere, stoji disclaimer kako se film dešava pre nje.

* * * / * * * *

Thursday, October 16, 2008

FRAGMENT OF FEAR

Pogledao sam FRAGMENT OF FEAR Richarda C. Sarafiana, courtesy of Ginger.

Ovaj prilično konfuzni triler sa David Hemmingsom smešten je u Britaniju i iako ne uspeva da plasira jasnu i fokusiranu priču, ipak uspeva da na nivou pojedinačnih scena bude izuzetno efektan. Sarafian je stari majstor exploitationa i uz energičan skor uspeva da stvori vrlo energičan film koji se pertvara kao da ima i priču i iz te simulacije priče uspeva da izvuče neke dobre situacije, radnje i stanja.

Naravno sva ova uspešna rešenja su mahom na površini i filmu bolno nedostaje suština, međutim u pojedinim situacijama Sarafianovo vladanje formom omogućuje da forma postane suština, i tada FRAGMENT OF FEAR odaje utisak značajnog filma.

Ono gde je Sarafian izgubio kompas bila je sama postavka misterije i junakove paranoje. Naime, u jnom trenutku psihoza je postala suviše neopipljiva, a nesposbnost gledaoca da dokuči da li je reč o deluzionalnostili ili o stvarnoj zaveri nije bila autorov trijumf već naprosto greška. Priče koje u sebi sadrže iracionalnost najbolje funkcionišu kad su racionalno izložene, što u ovom filmu nije slučaj.

Hemmings je ponovo u ulozi junaka uvučenog u sinister plot kao i u BLOW UPu i PROFONDO ROSSOu, i FRAGMENT OF FEAR je nažalost najslabiji u tom nizu. Ipak, ne znači da ga ne treba pogledati. Meni se štaviše kvalifikuje i za eventualnu reprizu.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 15, 2008

MIS STON

Žika Mitrović je pored kosvske kinematografije, učinio puno kako bi podigao na noge i makedonsku kinematografiju. MIS STON je film koji se smatra jaednom od prvih velikih ambicioznih makedonskih produkcija. Kao što se često dešava sa rediteljima, i Mitrović smatra ovaj svoj minorni film izuzetno dragim. Nažalost, izuzev te fusnote da ga Mitrović voli kao što voli i DO POBEDATA, MIS STON je zaista fusnota u njegovom izuzetnom opusu.

MIS STON pokazuje Žikinu tendenciju da akcione priče koje se dešavaju van Drugog svetskog rata formuliše slično kao svoje partizanske vesterne. Priča je smeštena u Makedoniju 1901. kada je još uvek bila pod turskom okupacijom. Komite otimaju američku misionarku Miss Stone ne bi li uzeli novac za otkup i od njega kupili naoružanje za dalju borbu. Po depersonalizovanosti turskog protivnika koga čine zli i naopaki starešina i bezlični vojnici, i po simaptičnim hborcima za slobodu koji mudro i samopregorno artiklulišu svoju borbu, MIS STON jako podseća na partizanski film.

Štaviše, scenario za ovaj film se praktično uz izmenu refreneci u dijalozima lako mogao snimiti kao partizanski film. Sličnu situaciju Mitorvić je imao i u svom filmu NEVESINJSKA PUŠKA koji je neke druge događaja obdelavao u maniru partizanskog vesterna.

To samo po sebi nije problem pošto je inače partizanski film jedna od autohtnoih tradicija našeg filma. Problem je što čak ni transponovan MIS TON nebi bio vrhunski partizanski film. Iako priča vrca od tenzije i potentnih situacija, posle zanimljivog početka priča stagnira, postaje ravna i mukotprno se dovodi do vestren završnice sa velikim obračunom.

Film je neobično distancirano realizovan, do kraja filma, uopšte nije jasno ko su glavni likovi niti na čijoj strani su simpatije u celom sukobu. Neke potentne linije priče u međuljudskim odnosima su potpuno neiskorišćene i MIS STON na kraju ostavlja utisak jednog priličnog ispuštenog filma to se često dešvalo jugoslovenskim spektaklima ali obično kad ih nije režirao veliki majstor Žika Mitrović.

* * / * * * *

SWEENEY 2

Kao da je juče bilo, sećam se kada sam na Vansovom originalu kao klinac gledao SWEENEY 2 Toma Clegga. Naravno, tada nisam znao da je to ekranizacija TV serije, i nisam gledao ni prethodni film, a čini mi se da je nešto bagovit i sad kad mi ga je Ginger nabavio, ali se još uvek sećam ushićenja zbog sjajne atmosfere crimefightinga u Londonu poznih sedamdesetih koja je nadoknađivala probleme sa utiskom epizodičnosti i nedorečenosti koji sam tada osetio.

Sada, kad gledam taj film posle dobrih 15 godina, ostaje ta fascinacija atmosferom britanskih krimi-serija. Štaviše, meni su britanske krimi-serije na neki način zaista trauma koja me definiše i najzad sad uspevam da nabavim i vidim neke od tih serija kojih se još uvek tako intenzivno sećam naa nivou pojedinačnih prizora. Na mene je možda i ponajviše uticala najmanje poštovana serija THE PROFFESSIONALS poznata i kao CI-5 koja je kod nas puštana u hrvatskom ili bosanskom "noćnom programu" krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Sada je gledam i bukvalno izbijaju neki prizori koji su me tada fascinirali.

Slično je i sa SWEENEY 2. Sećao sam se mnogih detalja dok sam sad gledao. Ako mi je kao detetu ovaj film epizodičan, sada kao stariji vidim da je potpuno nekoherentan i iskidan i gotovo je nemoguće razumeti ga. Očigledno je dečje strpljenje činilo svoje u ono vreme.

Međutim, isto tako SWEENEY ima svoju snažnu atmosferu, svoj hard-R pristup stvarima i vrlo energičnu režiju možda i najmanje zapaženog od svih britanskih žanrovskih rutinera Toma Clegga, kome je svaka vrsta mainstream uspeha izmakla. Često sam pisao o sudbinama takvih profija i većina je ipak imala neki shot at glory. Ovaj čovek nije, zauvek je ostao na televiziji.

Konačno i SWEENEY 2, iako je bioskopski film, ipak proističe sa televizije i pravljen je ne bi li eksploatisao TV seriju.

Scenario je pisao Troy Kennedy Martin koga znamo po kultnom scenariju za EDGE OF DARKNESS i sl. U SWEENEYu 2, stvari teku jako konfuzno, ali ima nekoliko sjajnih i inventivnih rešenja, pre svega u tome kako su koncipirani likovi negativaca i njihov lifestyle na Malti. Šteta je što ostatak ekipe nije prepoznao taj kvalitet i zajedno sa piscem uložio dodatni napor da film bude pristojniji.

Ovakav kakav je, SWEENEY 2 je zaista samo za fanove žanra koji su spremni da eksperimentišu i trpe štošta, i pređu preko raznih nejasnoća kako bi ponovo došli u dodir sa svojim fetišima.

Ipak, kada do tog dodira dođe, onda SWEENEY 2 zaista uspeva da bude sjajan, iako u tome teško da mogu da učestvuju oni koji nisu fanovi cele stvari.

Ipak, tih fanova ima dosta čim ugledni DNA Films sa kontradiktornim Nick Loveom sprema rimejk a SWEENEY se direktno citira u vrlo gledanoj i rimejkovanoj seriji LIFE ON MARS.

* * 1/2 / * * * *

Monday, October 13, 2008

TOTAL WESTERN

Pogledao sam TOTAL WESTERN Erica Rochanta, courtesy of Ginger. U Rochantovom slučaju, čini mi se da smo Ginger i ja verovatno jedini ljudi koji ga iole smatraju relevantnim za filmo kakvu raspravu i to zahvaljujući izvardednom filmu LES PATRIOTES sa kojim je pokazao kako se u Francuskoj radi ubedljiva euroamerikana i mudro benduju žanrovske konvencije. Lično, ja ga smatram pretečom Schoendoerffera koji to na najvišem nivou radi sada, iako ni Rochat nije mator. Čini mi se da se Rochantovoj liniji može pridružiti i Richet. No, slažem se, sva pobrojana imena su značajna samo u vrlom uskom getu koji relativno ozbiljno shvataju savremeni francuski žanrovski film.

TOTAL WESTERN je infesriorniji primer euroamerikane u odnosu na LES PATRIOTES. Naime, čini mi se da u ovom filmu Rochant pokušava da pruži jednu produkciono realnu interpretaciju američkog idioma hood filma, prepletenog sa gangsterskim filmom i vesternom. Elementi gangsterskog filma, u kome i Francuzi imaju bogatu tradiciju, dati su uvrlo amerikanizovanim crtama sa junakom koji tuđiom krivicom upada u nevolje sa velegradskom mafijom, zatim u vestren maniru beži na selo, i zatim u maniru hood filma završava u domu za maloletne delinkvente.

Izuzev vestern okvira, Rochant ne razrađuje prethodna dva. gangsterki je postavljen kao datost dok je odnos između okorelog kriminalca i mladih propaliteta dat suviše ovlaš bez istinske mogućnosti da se njegov dolazak smatra kritičnim za njegovo i njihovo sazrevanje, ako izuzmemo revolveraške nevolje u koje ih u finalu uvali.

TOTAL WESTERN nudi više od pola sata vrlo intenzivne akcije, koja je sporadično na nivou američkog filma osamdesetih, i to je super, međutim taj blok je dat na kraju filma i akcije pre toga gotovo da nema.

U tom smislu, TIOTAL WESTERN me jako podseća na mnoge scenarije naših reditelja koje zanima žanr i koji sadrže jednu podužu akcionu deonicu na samom kraju koja je mahom u potpunoj stilskoj koliziji sa prethodnim delom filma. Kod Rochanta nije reč o stilskoj koliziji, ali ipak činjenica je da gradnja priče do akcije na kraju nije takva da se iostvaruje katarza kroz ove akcione sekvence. iako sa nasiljem i akcijom nemam nikakav problem, naprosto stvari su suviše neuverljivo postavljene do samog finiša, kako na planu vođenja likova tako i miljea u kome se sve dešava da bi film funkcionisao kao celina.

Ovakvi gafovi su se dešavali i u boljim kućama. Najskorijiprimer je SMOKIN ACES Joe Carnahana u kome buildup i akciona završnica nisu najbolje usaglašeni.

Rochant oba segmenta režira vrlo sigurno, međutim ozbiljna ispraznost scenarija ga onemogućava da išta sem čiste visceralnosti u pojedinim momentima zaista profunkcioniše. To da Rochant može da pruži mnogo više vidimo iz niza samouvereno i solidno režiranih scena u ovom filmu. Nažalost, to da Rochant može više znamo i iz LES PATRIOTES tako da bi se TOTAL WESTERN na nivou opšteg kvaliteta svakako morao smatrati kao pad za njega. Ja doduše sem ova dva ništa višenisam gledao od Rochanta. Međutim, sa gledljivim TOTAL WESTERN i izvanrednim LES PATRIOTES mislim da je Rochant reditelj kome ću uvek pružati šansu.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, October 12, 2008

THE GLASS KEY

Pogledao sam THE GLASS KEY Stuarta Heislera, courtesy of Ginger.

THE GLASS KEY slovi za prilično značajan krimić snimljen po Hammettovoj priči, međutim meni je taj značaj izmakao. Hammettova priča je konfuzno i proizvoljno izneta sa prilično slabom karakterizacijom pa mi je stoga izmaklo to zbog čega se ovaj film stekao kultni status. Gledao sam mnogo efektnijih filmova iz ove ere koji čak nisu ni smatrani bitnim.

Jedini kuriozitet je što fanovi noira i Ellroya mogu da vide Veronicu Lake u akciji, ali ni to nije ništa naročito.

* 1/2 / * * * *

WHO?

Pogledao sam WHO? Jacka Golda, courtesy of Kunac. Konkretno zapravo pogledao sam verziju ovog filma zvanu ROBO MAN, no to ne nie menja stvari.

WHO? je jedan od najbizarnijh 70s špijunskih filmova i govori o američkom naučniku koga Sovjeti optimaju tokom kongresa u Istočnoj Nemačkoj gde je tobože imao saobraćajnu nesreću i vraćaju ga Amerikancima u formi kiborga.

Pošto ne mogu da verifikuju njegov identitet, Amerikanci započinju seriju ispitivanja ne bi li dokazali ko je on, a uporedo pratimo flešbek u kome se objašnjava šta je zapravo ruski plan.

Film je u formalnom smislu bizaran pošto priča jednu trilersku priču ali nema formalne karakteristike trilera već više stoji kao jedna drama koja povremeno nudi poneki revelation ali u suštini više se pripoveda negho što se dela. Međutim ta verifikacija karaktera u jednom trenutku postane sama sebi svrha i postaje kontemplativna. Uporedo, naravno, sovjetski deo priče nosi više uživanja.

Međutim, povrh svega, i pored ove nevešto postavljene ali interesantne priče, stoji sam vizuelni koncept filma u kome je naučnik vraćen Amerima sa gvozdenim licem. To je već bizar jer se ni u sećanjima na njegov život ne vidi njegovo lice, već jke sve vreme prisutan kao hromi čovečuljak sa gvozdenim licem. Ovo je pritom tretirano smrtno ozbiljno i ovo oddball rešenje ima poseban kvalitet.

Ako tome dodamo da šarmantni Elliott Gould igra glavnog agenta CIAe za verifikovanje naučnikovog identiteta, onda ovaj film stoji kao verovatno najekscentričnije ostvarenje u opusu Jacka Golda iskusnog britanskog rutinera koji je poznat po prilično rigidnim naslovima bez previše iznenađenja.

WHO? svakako jeste iznenađenje i film koji svojom ekscentričnošću nadoknađuje mnoge nedostatke.

* * 1/2 / * * * *

Friday, October 10, 2008

TURNEJA

Video sam našeg kandidata za "oskara". Nisam još pogledao ostale kandiodate pa ne mogu da kažem kakve su mu šanse.

Ako imamo u vidu da sam čitao scenario po kome je film snimljen i da sam otprilike znao šta ću gledati, kao krajnji utisak negde mogu izneti mahom samo neke racionalne zaključke. Emocija mi je izmakla u ovom filmu, iako mislim da film ima kapaciteta da izazove emotivnu reakciju.

Krenuo bih od onoga što je dobro. Goran je odličan reditelj, jedan od najboljih koje naš film ima tako da uprkos tome što mislim da je lopov i džukela, njegove filmove čekam sa punom pažnjom, iako isto tako znam da oni tematski više nemaju veze sa onim što ja kod Gorana volim.

U ovom filmu ima jedna antologijska scena, i to kažem bez sve šale. Postoji jdna umetnički i socijalno, pa čak i politički relevantna scena u kojoj Sergej igra nekoga ko bi mogao biti neki pandan Arkanu ili Legiji. Pošto ne nosi heckler već kalašnjikov, možda je pre Legija u pitanju.

U svakom slučaju u toj sceni, Sergej prvo uspeva da napravi jedini razuman, u potpunosti odbranjen lik u filmu, da pokaže a samim tim i objasni harizmu jednog ološa koiji je ipak imao neku energiju, koji nije bez đavla i da pritom kao emotivnu podlogu, odnosno dijalog iskoristi psmu KUKAVICA koja predstavlja verovatno najbolje napisan deo filma. Stihovi Cecine KUKAVICE su verovatno najbolji dijalog napisan za ovaj film.

Štaviše, kada je smeštena u pravi emotivni kontekst, KUKAVICA, Cecina pesma koja mi nije među favoritima i o kojoj nisam razmišljao, postaje nešto zaista genijalno, sjajan a capella lullaby sa ogromnom emocijom...

Sigurno je da je Goran imao podlu nameru da se sprda sa Arkanom i Cecom, na jedan slabićki i bedan način. Ali, Cecina umetnost, ma koliko to bizarno zvučalo ga je porazilo i postala je umetnički najvredniji segment njegovog filma. Kuda ide ovaj svet?

Druga stvar koja mi se sviđa je nešto što nikada nisam mislio da će me obradovati a to je povratak old school šmire. Znam da mi ne volimo old school šmiru, međutim posle kvislinških klasika kao što su KLPKA ili LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, čovek se uželi sočnog srpskog treša, a toga u TURNEJI ima. Gluma je hammy. Previše hammy za Goranove standarde ali očigledno je da su nas Stefan i Srdan naučili zašto treba poštovati stare

Naravno, sve ostalo je manjkavo. Fotografija Radeta Vladića je očajna. U većini kadrova sa pokretima kamere film je neoštar što je nedopustivo za ovako skupu produkciju snimanu na filmskoj traci. kadriranje je u mnogim delovima arhaično, tako da bi se u stilskom smislu film mogao sumirati kao da Šijan iz SOS faze režira TROPIC THUNDER.

kad je o ideologiji reč, film jeste prilično antisrpski. Od svih strana, Srbi su najviše prikazani, samim tim su i najviše secirani dočim su protivnici takođe odvratni manje ili više ali su nekako milosrdniji od Srba. No, dobro to da će film biti antisrpski se i očekivalo od Gorana.

Međutim, film u ideološkom smislu nije prevashodno antisrpski već je uglavnom na liniji Goranove tradicionalne opsesije sukobom (malo) građana i seljaka, razumevanjem koje povezuje klase s tim što ih Goran onda konfrontira smtrajući građansku klasu vrednijom od ostalih što nije OK, naročito ako imamo na umu da naša građanska klasa nažalost nema iza sebe čak ni tu akumulaciju znanja, tradicije i odgoja koja barem krasi građanske klase nekih razvijenijih naroda.

No, Goranov ideološki koncept nikada nije ni bio previše zdrav samo što je u ranijim filmovima talenat uspeva da prikrije njegove reakcionarnost. U poznoj fazi, on ima sve manje i manje snage da se prikriva talentom.

TURNEJA je u Goranovom opusu iznad URNEBESNE TRAGEDIJE ali nije u ravni ranijih pogodaka. U kontekstu sadašnjag stanja Praške škole, slabija je od ZAVETA i KARAULE ali bolja od SJAJA U OČIMA i OPTIMISTA.

* 1/2 / * * * *

Thursday, October 9, 2008

ASTROPIA

Verovatno najveća geek senzacija u proteklih par godina, kada je reč o filmovima koji portretišu same geekove je ASTROPIA Gunnara Gudmundssona. Na IMDB se Gunnar potpisuje kao Gunnar B. Gudmundsson. Međutim, verujem da nema baš toliko geekova koji bi se zbunili da nema tog srednjeg imena.

Reč je o islandskoj romantičnoj komediji o sponzoruši čiji dečko završava u zatvoru i ona sticajem okolnosti mora da traži posao i nalazi ga u prodavnici stripova, DVDova i RPGova. Da, ovo je film u čijih se prvih pola sata namecheckuju Mark Millar i Grant Morrison. Međutim, isto tako ovo je film o devojci koja sazreva tako što otkriva svet RPGa u kome pronalazi rešenja za svoje frustracije.

S jedne strane, ovo jeste onaj vid geek filma čiji se coolness crpi iz referenci. Međutim, isto tako same reference su doboko integrisane u radnju i u ovom filmu geekdom nudi konkretno rešenje za junakove probleme.

Kad je o samoj toplini i komediji reč, islanđani su po ko zna koji put pokazali da i pored toga što su ološ koji je priznao Kosmet i Crnu Goru, uopšte nisu tako stereotipno antipatični i hladni kao što bi se mogla imati predrasuda. Iako se slažem da komercijalni film iz manje poznatih kultura slabije komuniciraju sa publikom u drugim zemljama navilom na domicilne i holivudske hitove, ASTROPIA je vrlo komunikativan i jasan film koji dakle spaja internacionalnu pristupačnost sa rezultatom najgledanijeg islandskog filma u 2007. godini.

U tehničkom smislu, film je vrlo kompetentan, obiluje solidnim specijalnim efektima i ne zaostaje za tehničkim nivoom koji imaju američke komedije. Mislim da su stvari koje sam gore napisao, a imajući u vidu profil posetiolaca ovog topika, učinile da malo ko i čita ove rečenice i da ste svi otišli da tražite torent.

* * * / * * * *

Wednesday, October 8, 2008

INCIDENT AT LOCH NESS

Moram priznati da se radujem happyendu koji Werner Herzog ima sada kad ga je Holivud čudesno prihvatio. Još uvek se sećam FESTa na kome je prikazan njegov film INVINCIBLE kada je Volker Schlondorff pričao o Herzogovoj beznadežnoj situaciji u Evropi.

Međutim, prihvatanje u Holivudu je imalo i svoju cenu. Koliko god da su Herzogovi dokumentarni filmovi postali zanimljivi toliko je njegov igrani output, iako je po prvi put imao i major producente postao slab i povremeno čak bizarno besmislen. Herzogu nisu strani besmisleni igrani filmovi ali zaista nikada do kraja nisam shvatio naslove poput RESCUE DAWN recimo.

INCIDENT AT LOCH NESS Zaka Penna je sigurno jedan od nusproizvoda holivudskog prihvatanja. Ovaj filmje režirao jedan od high-profile scenarista a napisao ga je zajedno sa Herzogom. U ovom filmu svi ljudi igraju sami sebe i okupljena je ugledna ekipa u kojoj su pored Zak Penna i Herzoga, i čuveni DP Gabriel Beristain.

Nažalost, i ovaj mockumentary pati od uzaludnosti koja muči recentne Herzogove igrenjake. Film pre svega, i to najviše iznenađuje, nema puno scena koje liči na pravi dokumentarni film. Struktura priče i samih scena je previše konstruisana, i što je najgore od svega to ne samo da razbija pseudiodokumentarizam nego ni ne doprinosi dinamičnosti filma. LOCH NESS izneverava svoj high concept (koji inače nije svež) a ne uspeva da profitira od tog izneveravanja.

Dokumentaristički element se ipak može čitati i iz ovog igranog filma. Naime, ovaj film kao artefakt pokazuje novi tretman Herzoga i dokumentuje njegovu sadašnju poziciju. Herzog je poznat ne samo po svojim filmovima već i o filmovima koji su o njemu snimljeni tako da se pored amplitude njegovog autorskog rada može pratiti i amplituda filmova koji se snimaju o njemu ili se koristi njim kao ličnošću. I imajući u vidu ovaj Pennov film, koji nije dobar, ipak se može reći da je Herzog najzad postao jedna opštepriznata ikona filma čim ga kao ličnost tretira holivudski glavni tok. Međutim, na planu kavliteta, LOCH NESS je verovatno najslabiji od third party filmova o Herzogu.

* * / * * * *

Tuesday, October 7, 2008

THE DEVIL THUMBS A RIDE

Pogledao sam THE DEVIL THUMBS A RIDE Felixa Feista, courtesy of Kunac.

Ovo je curio noir za koji bi se moglo reći da ja anticipirao brojne naslove sa kriminalcima koji kidnapuju i manipulišu nedužne ljude. Samim tim njegov uticaj se proteže od nekih Hitchcocka do COLLATERALa.

Ono što je osnovna i najzanimljivija karakteristika ovog filma jeste da je u pravom B maniru krajnje efikasan, da je lišen dosadnih i redundantnih delova. Stoga, čak i kad se prikazuju opšta mesta, film je čudovišno efikasan. Otud i traje vrlo kratko, neka 62 minuta. Međutim, iz današnje perspektive ovo gotovo ospkurno trajanje svojstveno B-filmu četrdesetih i pedesetih počinje da deluje kao budućnost. Sa gledaocima koji sve bolje poznaju dramaturške konvencije i sve bolje percipiraju filmsku sliku, pitanje je trenutka kada će filmovi početi da se radikalno skraćuju kada je reč o formama koje su već kanonizovane, naročito u svetu žanrovskog filma. Odavno su prisutni naslovi kojima je čak i 90 minuta predugo, naročito u domenu žanrovskog filma.

* * 1/2 / * * * *

YES MEN

Pre neki dan sam se podsetio kultnog dokumentarca YES MEN koji su potpisali Dan Ollman, Chris Smith i Sarah Price.

Kad god mi nestane ideja za prankove na Dobu pogledam ovaj film i napunim se energijom. Naravno, nivo prankova koje prave YES MEN je jedinstven, i pomognut time što su uspeli da se fino uklope u ogroman predavački circuit i da ih samim tim uprkos velikoj popularizaciji Yes Mena učine ipak relativno anonimnim što im omogućuje da kontinuirano prave diverzije.

Milje u kome oni rade je dovoljno veliki da čak ni posle filma u kome su eksponirani neće biti do kraja razotkriveni jer se radi o ogromnom tržištu.

Iako se i sam Michael Moore pojavljuje u YES MEN, na planu nestašnih političkih dokumentaraca, smatram da ga ovaj film daleko nadilazi pošto je uzbudljiviji i nudi priču koja je zanimljivija i manje poznata od Mooreovih reinterpretacija opštih mesta.

Ko nije gledao, neka obavezno pogleda.

* * * / * * * *

Sunday, October 5, 2008

ENEMY TERRITORY

Crippled Corner kao što je već dobro poznato služi za objavljivanje blasfemičnih stavova o Johnu Carpenteru i blaćenje njegovog dela. Čitaoci ovog topika mogu steći pogrešan utisak da imam nešto protiv njega, iako ja zapravo smatram da je divno što je neko sa tako ograničenim rediteljskim sposbnostima postigao tako veliki planetrani uspeh i kultni status, i da to stoji kao velika potvrda da SVAKO može da uspe u svetu filma.

Šalu na stranu, sada ću verovatno napisati najveću hulu o Johnu Carpenteru koju je ovaj topik ikada video. Već neko vreme osećam da sam pronašao reditelja čiji je rad u meni stvorio utiske kakve Carpenterovi fanovi pripisuju njegovim filmovima. Taj reditelj je Peter Manoogian. Do sada sam pogledao samo dva njegova filma i da parafraziram Fassbindera kada je govorio o Sirkovim filmovima, „neki od njih su bili najbolji na svetu“.

Naravno, koliko sam ja Fass toliko je i Manoogian Sirk, no sveono što me ja zaobišlo kada sam gledao PRECINCT 13, našao sam kasnije kod Manoogiana u ENEMY TERRITORY, sav taj sirovi, nsikobudžetni saspens, urbani milje pretvoren u nepredviljivu džunglu, ljude svedene na nivo predatora, i harizmu najvećih majstora američkog B-filma koja se topi sa ekrana.

Sinoć sam pogledao Manoogianov film ARENA. I mogu reći da je reč o jednom izuzetno bezobraznom filmu koji bi se u carpenterovskim koordinatama nalazio negde u domenu ESCAPE FROM NEW YORK. ARENA je pre svega B-film sniman u Italiji krajem osamdesetih kada je ovaj produkcioni format već bio na izdisaju, i kada je holivudski SF već bio tehnološki znatno odmakao od onoga što su Charles Band i Italijani mogli da pruže.

Otud je najpre bezobrazno to što je Manoogian svoj film postavio ambicioznije od mnogih holivudskih. Film govori o svemirskoj stanici na kojoj se oganizuju broilački turniri između raznih rasa koje žeive u svemiru. Posle pedeset godina pojavljuje se čovek koji je sposoban da se bri za titulu. Ovo zvuči kao high concept za film od 200 miliona dolara.

Manoogian ga je snimio za mnogo manje ali je bio dovoljno bezobrazan da sve profunkiconiše. Pre svega, scenografija je jako zanimljiva. Umesto da se drži malog vroja skučenih ali spaceship-like prostora, Manoogian frekventno menja ambijente na svemirskoj stanici. Stepen izrade pojedinačnih ambijenata varira, ali u principu njegovi saradnici su iskusni low budget likovi koji sa malo gadgeta umeju da stvore relativno OK setting. Sa tako slobodnim kretanjem kroz brod, Manoogian uspeva da stvori uverljiviji space station setting od mnogih skupih filmova. Iako skupi filmovi sigurno imaju bolje scenografije, na kraju dana, gledalac i dalje mora da suspenduje svoju nevericu, i kada se prikazuje nešto što evidentno ne postoji, osim zanatske perfekcije i fascinacije njome, upitno je šta donosi skupa scenografija. U Manoogianovom filmu se otprilike nazire šta su te lokacije u stvarnom životu ali one kad se sve sabere, dostižu nivo retro SF filma sa Chuck Hestonom, i deluju dovoljno uverljivo.

Kad je reč o vanzemaljcima, Manoogian se ne koristi sofisticiranim rešenjima svojstvenim vremenu u kome je radio tipa Predatora. Njegovi monstrumi su krajnje rudimentarne maske koje nose ljudi, izuzev jednog zaista izuzetnog monstruma koji nije humanoidan ali je takođe fizički prisutan u prostoru. Te maske na početku deluju malo iritantno,međutim vremenom, Manoogian to razbija time što uvodi maskirane likov u neke atipične dramske ili komične situacije i pokazuje kako njegov film i junaci nemaju tradicionalni odnos prema vanzemaljcima. Pošto je film smešten u daleku budućnost, slično STAR TREKu, ne postoji odbojnost među raznim rasama i oni intenzivno komuniciraju tako da drama u scenama čini da se maska ubrzo potpuno apstrahuje. Isto tako, štos sa junakovim sidekickom koji ima četiri ruke je masterstroke starog low budget majstora.

Konačno, akcione scene predstavljaju treće ludicno rešenje. Naime, realizovane su u maniru bokserskog filma, tipa ROCKY ili RAGING BULL. Nema nekih naročitih fancy tehnika borbe, junaci se uglavnom boksuju, i udarci koji se razmenjuju su baš muški čemu pomaže i činjenica da su oba borca i čovek i vanzemaljac fizički prisutni u ringu. Bokserske borbe su dobro savladane i urađene i u prinicpu nisam ranije viđao ljude koji se boksuju sa monstrumima.

Manoogian na svim nivoima vlada kadriranjem i vođenjem priče i što je najvažnije uspeva da savlada sva produkciona ograničenja koja su nametnuta jednom tako ambicioznom konceptu. Ovaj film je star dvadesetak godina i već se sada nametnuo kao zanimljiviji od mnogih tehnički bolje realizovanih filmova svog žanra. Kako vreme bude odmicalo moslim da će samo dobijati na ceni jer će tehnička naivnost izvesnih detalja biti tumačena kao patina.

Imajući u vidu da se Manoogian sa tako malim budžetom upustio u jednu ovako high concept priču u svemiru, mogu da zamislim koliko je bio miniskulan budžet ENEMY TERRITORYja kada je sebi rekao, „okej, ovaj ipak moramo da radimo na zemlji, u savremeno doba.“

Nažalost, Manoogian za razliku od Carpentera nikada nije stekao taj hype, i nije dobio priliku da radi skup holivudski film. Sasvim je moguće da se, kao uostalom ni Carpenter, u tome ne bi snašao. Ipak, na neki način Manoogian je kroz video distribuciju svojih filmova koju rade majori uspeo da dođe do nekakvog priznanja. Možda bi bilo zanimljivo da se Manoogian iduće godine pojavi na Grossmanu.

* * * / * * * *

Saturday, October 4, 2008

THE CRIMSON KIMONO

Pogledao sam minorni triler Samuela Fullera THE CRIMSON KIMONO, courtesy of Kunac.

U ovom simpatičnom noiru poprilično asimetrične strukture, tačno možemo videti po čemu je Fuller bio genre-bender. On se unutar detektivske priče smeštene u Mali Tokio, nažalost nimalo sličan onom iz Mark L. Lesterovog filma, mnogo više bavi ljubavnim trouglom između dvojice detektiva i svedokinje, odnosno pozicijom etničkih Japanaca u američkom društvu.

Detektivska intriga je gurnuta u dugi plan i junaci joj se, zajedno sa rediteljem sporadično posvećuju. Međutim, u tom smislu, CRIMSON KIMONO je upravo i zanimljiv zato što nam nudi prilku da vidimo mladog Fullera u punom melodramskom modeu, sa grandioznim motivom zabranjene ljubavi u koju su umešana i pitanja lojalnosti i rasnih odnosa.

Kad je o rasnim odnosima reč, CRIMSON KIMONO se otvoreno bavi pacifikacijom odnosa između mejnstrim bele Amerike i Japanaca koji su, kao što znamo, bili dosta šikanirani za vreme rata, setimo se Parkerovog filma na temu logora za Japance. Fuller prikazuje lojalnu japansku zajednicu čiji mladići stradaju za američku zastavu u Koreji, i pokušavaju da pomire svoje tradicije sa američkim običajima.

Naravno, jasno je da Fuller u ovoj fazi još uvek nije bio tako veliki majstor da može da svoj genre-bending dovede do nivoa istinskog kvaliteta. CRIMSON KIMONO je stoga pre zanimljiv nego istinski kvalitetan film. Međutim za ljubitelje žanra predstavlja bitnu fusnotu.

* * 1/2 / * * * *

THE QUILLER MEMORANDUM

Pogledao sam THE QUILLER MEMORANDUM Michaela Richardsona.

Reč je o ekranizaciji romana Trevor Dudley Smitha, po scenariju Harolda Pintera, u režiji Michaela Andersona koji je tada bio u naponu snage. Čini mi se da je THE QUILLER MOMRANDUM jako uticao na Greengrassov BOURNE SUPREMACY, ne samo po upotrebi lokacije Berlina već i po završnici u kojoj se posle velikog fizičkog obračuna produži melodramsko razrešenje koje traje duže nego uobičajena koda.

Pinterova egzekucija Smithovog romana je sjajna. Dijalozi i situacije u kojima se razmenjuju informacije su teatralni taman na onaj način koji je vrlo pozitivno uticao na britanski film. Za razliku od špijunskih filmova tog doba u kome su dijaloške scene imale tendenciju da budu naporne i statične, Pinter i Anderson ih postavljaju u okolnosti koje osvežavaju te neizbežne iako često pogubne scene.

Suspense situacije su takođe maestralno rešene, sa odlično napisanim situacijama i Andersonovom realizacijom koja generiše suspense delimično ignorišući hitchcockov princip da gledalac zna više o junaka, ali sa dobro uspostavljenim konceptom preokreta za koji se oseća da čeka iza ugla i da samim tim junak mora da se pazi. Sama završnica je baš intenzivna.

Anderson je sasvim očigledno želeo da snimi film koji će publici pružiti nšto drugačije od onoga što su nudili filmovi o Bondu. Sličnim putem pošao je i Greengrass u svojim Bourne filmovima. U tom smislu, THE QUILLER MEMORANDUM se nameće kao jedan od najzanimljivijih špijunskih filmova šezdesetih.

Ono što je najvažniji Andersonov doprinos je činjenica da atmosfera neonacističke zavere u (tada) savremenom Berlinu i suspense funkcionišu i danas, iako je QUILLER MEMORANDUM kao uzor generalno obesmišljen brojnim epigonima.

U svakom slučaju, ovaj film i dan danas stoji kao primer respektabilnog oldtimerskog filmmakinga koji je istovremeno star i poučan i za današnje generacije.

* * * 1/2 / * * * *

DE LIFT

Pogledao sam DE LIFT Dicka Maasa, courtesy of Kunac.

Rad Dicka Maasa sam gledao ranije ali njegov verovatno i najpoznatiji film zapravo nisam ranije gledao. U principu, utisci o Dicku Maasu mi se nisu izmenili ni kada sam pogledao naslov koji je zaslužan za njegov proboj na međunarodnoj žanrovskoj sceni. I ranije, Maas mi je ostavljao utisak prilično veštog evropskog reditelja koji pokušava da simulira američki stil filmmejkinga, da radi za nijansu arhaizirane formule koje su par godina ranije izašle iz mode u Holivudu, i da pokazuje mogućnosti koje ga čine superior8m u odnosu na većinu DTV reditelja a opet nedoraslim da se zaista uključi u holivudsku produkciju.

Međutim, njegovo efikasno tretiranje najoveštalijih žanrovskih formula je meni uvek bilo simpatično i Maas se izdvajao kao jedan od najboljih imitatora holivudskog rukopisa u Evropi. Ako tome dodamo da Maas nikada nije radio neke velike showcase projekte, poput Bessonovih produkcija i sl. njegova sposobnost imitiranja Holivuda zaslužuje puno poštovanje.

U filmu DE LIFT iz 1983. godine, Maas je najbliži holivudskom dometu, naročito ako ovaj naslov smestimo u tadašnje svetske žanrovske tokove. DE LIFT se bavi high concept pričom o liftu kojije razvio ličnost i ubilačke nagone kada mu je izmutiirao čip napravljen od organskih materija što je jedan high concept koji u sebi spaja dosta Cronenbergovih opsesija sa pukom visceralnošću Cameronovog pristupa stvarima.

I zaista, ako se izuzmu holandski glumci koji nama ne znače previše, ali koji isto tako i kad nam ne znače previše uvek imaju personalnost kad ih režira Verhoeven, Maas je manje-više, na planu hardvera snimio Hollywood-ready film.

Međutim, mimo toga, maas nije pružio ništa i sasvim je jasno zašto je Verhoeven sa svojim unikatnim, pregnantnim i često iracionalnim vizijama bio zanimljiviji Holivudu od vrlo pedantnog Maasa. Iako bi po stepenu konvencionalnosti i logičnosti zapleta, postavci odnosa i tehničkoj realizaciji, čak i vrlo glavnotokovskoj libidinalnoj ekonomiji svoje priče (a ona je uvek bila specifična za holandsku kulturu i film pre svega), Maas bio prevashodni kandidat za Holivud, upravo je odabran wild one Verhoeven.

Meni, kao starom formalisti, naravno, puno znači autorova sposobnost da dostigne taj visok nivo zanata koji se gaji u Holivudu, međutim jasno je da takav pedantan imitator nema šta da traži na mestu gde već postoji masa takvih. Maasova sudbina je u tom smislu vrlo poučna za mlade evropske žanrovske filmmejkere.

Iako je pokazivao tehničku kompetenciju koja je prevazilazila mnoge njegove saremenike, mudro birao high concept po kome će snimiti film, Maas je ostao marginalna pojava evropskog žanrovskog filma čiji rad prati zaista mali broj ljubitelja.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 1, 2008

HOPSCOTCH

Pogledao sam HOPSCOTCH Ronald Neamea, courtesy of Ginger.

Ovo je hladnoratovska komedija sa Walter Matthauom u glavnoj ulozi. Sasvim je jasno da ovaj film pokušava da bude neka vrsta CHARLEY VARRICKa smeštenog u svet špijunaže, čak i Walt vozi avion u par scena, međutim, Neameov film ne dobacuje do ikonoklstičnosti i overall genijalnosti Siegelovog remek-dela.

Ipak, ono što HOPSCOTCH jeste može biti definisano kao špijunska intriga sa elementima satire koja se odvija u dosta solidnom tempu, efikasnošću nadoknađuje neuverljivost, i ima prilično veseo, anarhičan duh.

Neame nije veliki reditelj komedija, iako GAMBIT zsiata stoji kao klasik, međutim, on uspeva da iskoristi svoj izgrađeni zaat da odlično iskoristi brojne lokacije na kojima se priča odvija.

U sceanraističkom smislu, filmu nedostaje malo napetosti. Piostoji bukvalno samo jedna situacija u kojoj se stvari ne odvijaju po onome kako je glavni junak zamislio tako da film ne prestaje da biva prijatan ali postaje prilično ravan.

Imajući u vidu politički stav filma, verujem da je u svoje vreme bio znatno upečatljiviji u ideološkom smislu nego danas. U svakom slučaju, preporučujem ga onima koje appealuje makar jedan od ovih sastojaka.

* * 1/2 / * * * *

THE END OF THE AFFAIR

Reprizirao sam THE END OF THE AFFAIR Neil Jordana, courtesy of Ginger. Jako sam voleo ovaj film još onomad kad se pojavio pre skoro deset godina i još tada sam ga upamtio kao nešto što bih rado reprizirao. Na ovo ponovno gledanje motivisao me je Fritz Lang i MINISTRY OF FEAR koji sam nedavno gledao. To su u oba slučaja ekranizacije Grahama Greenea smeštene u London pod bombama.

Sličnosti se tu ne završavaju. Lang i Jordan su obojica veliki stilisti. U svom filmu, Lang ke kako sam već opisao demonstrirao rediteljski stil koji je apsolutno sinhronizovan sa onim kakao se film radi danas, samo sa nešto manje pozicija kamere. Jordan je sa druge strane podelio Langovu sudbinu. I Jordan je neprevaziđeni stilista koji s jedne strane prevazilčazi svoje evropske korene, međutim s druge strane ni Holivud ne zna šta da radi sa njim pošto prečesto njegov stil jede supstancu. Međutim, fascinacija Holivuda Jordanom uspeva da opstane i on se pojavljuje na najneočekivanijim mestima a uz to ni ne prestaje da radi u Evropi.

THE END OF THE AFFAIR je slučaj u kome je Jordan umešno spojio stil i supstancu. Štaviše deo stila je učinio supstancom. Jordan je koncipirao svoj film kao namerno vrlo staromodan film, gotovo blizak Langu, sa vrlo svedenim vizuelnim stilom koji samo povremeno unapređuje inovativnijom upotrebom objektiva ili slow motiona, primer za to je scena eksplozije. S druge strane, na nivou glume, pošto je kadriranje vrlo svedeno kao u starim filmovima, gluma je vrlo precizna i vrlo old school čemu svakako pomažu i mahom britanski glumci koji imaju iskustva sa takvim redirteljskim konceptom još od BBCjevog minimalizma. Konačno u samoj inscenaciji, Jordan ne ide na modernu demistifikaciju epohe, štaviše on insistira na epohi kao okviru u kome takva melodrama može da funkcionđe. Tako i scene seksa, iako steamier nego što bi Lang i pomislio, ako izuzmemo gole grudi Julianne Moore, radikalnije samo u detaljima, u tome šta junaci čine sa rukama, ali konvencija je ista.

Dakle, moglo bi se reći da u ovom filmu Jordan perverzno uživa u formi. Štaviše, formalizm utiče na to da THE END OF THE AFFAIR bude na neki način vrlo distanciran što naizgled nije dobro za melodramu, međutim ljubavna priča sa ovako oštrim melodramskim obrtima, bi potpuno izgubila svoju kontemplativnost da je još na sve to i sentimentalna. U svakom slučaju, Jordan uspeva da do maksimuma eksploatiše karakteističnu filozofsku crtu Greeneovog rukopisa, i ja mislim da bi Greena bio zadovoljan ovom adapracijom što je i važno jer je roman navodno autobiografski.

Iako se glavni junak ne zove Graham, on vodi svoju ljubavnicu na film 21 DAYS i kaže kako je njime nezadovoljan a taj film pisao upravo Greene.

Slutim da možda žene u ovom filmu mogu naći i sentimentalnu vrednost, međutim meni je, kako već rekoh to odsustvo nametljivih emocija bio veliki plus, ali razumem da nekome baš to može biti mana.

* * * 1/2 / * * * *