Pogledao sam DE LIFT Dicka Maasa, courtesy of Kunac.
Rad Dicka Maasa sam gledao ranije ali njegov verovatno i najpoznatiji film zapravo nisam ranije gledao. U principu, utisci o Dicku Maasu mi se nisu izmenili ni kada sam pogledao naslov koji je zaslužan za njegov proboj na međunarodnoj žanrovskoj sceni. I ranije, Maas mi je ostavljao utisak prilično veštog evropskog reditelja koji pokušava da simulira američki stil filmmejkinga, da radi za nijansu arhaizirane formule koje su par godina ranije izašle iz mode u Holivudu, i da pokazuje mogućnosti koje ga čine superior8m u odnosu na većinu DTV reditelja a opet nedoraslim da se zaista uključi u holivudsku produkciju.
Međutim, njegovo efikasno tretiranje najoveštalijih žanrovskih formula je meni uvek bilo simpatično i Maas se izdvajao kao jedan od najboljih imitatora holivudskog rukopisa u Evropi. Ako tome dodamo da Maas nikada nije radio neke velike showcase projekte, poput Bessonovih produkcija i sl. njegova sposobnost imitiranja Holivuda zaslužuje puno poštovanje.
U filmu DE LIFT iz 1983. godine, Maas je najbliži holivudskom dometu, naročito ako ovaj naslov smestimo u tadašnje svetske žanrovske tokove. DE LIFT se bavi high concept pričom o liftu kojije razvio ličnost i ubilačke nagone kada mu je izmutiirao čip napravljen od organskih materija što je jedan high concept koji u sebi spaja dosta Cronenbergovih opsesija sa pukom visceralnošću Cameronovog pristupa stvarima.
I zaista, ako se izuzmu holandski glumci koji nama ne znače previše, ali koji isto tako i kad nam ne znače previše uvek imaju personalnost kad ih režira Verhoeven, Maas je manje-više, na planu hardvera snimio Hollywood-ready film.
Međutim, mimo toga, maas nije pružio ništa i sasvim je jasno zašto je Verhoeven sa svojim unikatnim, pregnantnim i često iracionalnim vizijama bio zanimljiviji Holivudu od vrlo pedantnog Maasa. Iako bi po stepenu konvencionalnosti i logičnosti zapleta, postavci odnosa i tehničkoj realizaciji, čak i vrlo glavnotokovskoj libidinalnoj ekonomiji svoje priče (a ona je uvek bila specifična za holandsku kulturu i film pre svega), Maas bio prevashodni kandidat za Holivud, upravo je odabran wild one Verhoeven.
Meni, kao starom formalisti, naravno, puno znači autorova sposobnost da dostigne taj visok nivo zanata koji se gaji u Holivudu, međutim jasno je da takav pedantan imitator nema šta da traži na mestu gde već postoji masa takvih. Maasova sudbina je u tom smislu vrlo poučna za mlade evropske žanrovske filmmejkere.
Iako je pokazivao tehničku kompetenciju koja je prevazilazila mnoge njegove saremenike, mudro birao high concept po kome će snimiti film, Maas je ostao marginalna pojava evropskog žanrovskog filma čiji rad prati zaista mali broj ljubitelja.
* * 1/2 / * * * *
Rad Dicka Maasa sam gledao ranije ali njegov verovatno i najpoznatiji film zapravo nisam ranije gledao. U principu, utisci o Dicku Maasu mi se nisu izmenili ni kada sam pogledao naslov koji je zaslužan za njegov proboj na međunarodnoj žanrovskoj sceni. I ranije, Maas mi je ostavljao utisak prilično veštog evropskog reditelja koji pokušava da simulira američki stil filmmejkinga, da radi za nijansu arhaizirane formule koje su par godina ranije izašle iz mode u Holivudu, i da pokazuje mogućnosti koje ga čine superior8m u odnosu na većinu DTV reditelja a opet nedoraslim da se zaista uključi u holivudsku produkciju.
Međutim, njegovo efikasno tretiranje najoveštalijih žanrovskih formula je meni uvek bilo simpatično i Maas se izdvajao kao jedan od najboljih imitatora holivudskog rukopisa u Evropi. Ako tome dodamo da Maas nikada nije radio neke velike showcase projekte, poput Bessonovih produkcija i sl. njegova sposobnost imitiranja Holivuda zaslužuje puno poštovanje.
U filmu DE LIFT iz 1983. godine, Maas je najbliži holivudskom dometu, naročito ako ovaj naslov smestimo u tadašnje svetske žanrovske tokove. DE LIFT se bavi high concept pričom o liftu kojije razvio ličnost i ubilačke nagone kada mu je izmutiirao čip napravljen od organskih materija što je jedan high concept koji u sebi spaja dosta Cronenbergovih opsesija sa pukom visceralnošću Cameronovog pristupa stvarima.
I zaista, ako se izuzmu holandski glumci koji nama ne znače previše, ali koji isto tako i kad nam ne znače previše uvek imaju personalnost kad ih režira Verhoeven, Maas je manje-više, na planu hardvera snimio Hollywood-ready film.
Međutim, mimo toga, maas nije pružio ništa i sasvim je jasno zašto je Verhoeven sa svojim unikatnim, pregnantnim i često iracionalnim vizijama bio zanimljiviji Holivudu od vrlo pedantnog Maasa. Iako bi po stepenu konvencionalnosti i logičnosti zapleta, postavci odnosa i tehničkoj realizaciji, čak i vrlo glavnotokovskoj libidinalnoj ekonomiji svoje priče (a ona je uvek bila specifična za holandsku kulturu i film pre svega), Maas bio prevashodni kandidat za Holivud, upravo je odabran wild one Verhoeven.
Meni, kao starom formalisti, naravno, puno znači autorova sposobnost da dostigne taj visok nivo zanata koji se gaji u Holivudu, međutim jasno je da takav pedantan imitator nema šta da traži na mestu gde već postoji masa takvih. Maasova sudbina je u tom smislu vrlo poučna za mlade evropske žanrovske filmmejkere.
Iako je pokazivao tehničku kompetenciju koja je prevazilazila mnoge njegove saremenike, mudro birao high concept po kome će snimiti film, Maas je ostao marginalna pojava evropskog žanrovskog filma čiji rad prati zaista mali broj ljubitelja.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment