Pogledao sam THE QUILLER MEMORANDUM Michaela Richardsona.
Reč je o ekranizaciji romana Trevor Dudley Smitha, po scenariju Harolda Pintera, u režiji Michaela Andersona koji je tada bio u naponu snage. Čini mi se da je THE QUILLER MOMRANDUM jako uticao na Greengrassov BOURNE SUPREMACY, ne samo po upotrebi lokacije Berlina već i po završnici u kojoj se posle velikog fizičkog obračuna produži melodramsko razrešenje koje traje duže nego uobičajena koda.
Pinterova egzekucija Smithovog romana je sjajna. Dijalozi i situacije u kojima se razmenjuju informacije su teatralni taman na onaj način koji je vrlo pozitivno uticao na britanski film. Za razliku od špijunskih filmova tog doba u kome su dijaloške scene imale tendenciju da budu naporne i statične, Pinter i Anderson ih postavljaju u okolnosti koje osvežavaju te neizbežne iako često pogubne scene.
Suspense situacije su takođe maestralno rešene, sa odlično napisanim situacijama i Andersonovom realizacijom koja generiše suspense delimično ignorišući hitchcockov princip da gledalac zna više o junaka, ali sa dobro uspostavljenim konceptom preokreta za koji se oseća da čeka iza ugla i da samim tim junak mora da se pazi. Sama završnica je baš intenzivna.
Anderson je sasvim očigledno želeo da snimi film koji će publici pružiti nšto drugačije od onoga što su nudili filmovi o Bondu. Sličnim putem pošao je i Greengrass u svojim Bourne filmovima. U tom smislu, THE QUILLER MEMORANDUM se nameće kao jedan od najzanimljivijih špijunskih filmova šezdesetih.
Ono što je najvažniji Andersonov doprinos je činjenica da atmosfera neonacističke zavere u (tada) savremenom Berlinu i suspense funkcionišu i danas, iako je QUILLER MEMORANDUM kao uzor generalno obesmišljen brojnim epigonima.
U svakom slučaju, ovaj film i dan danas stoji kao primer respektabilnog oldtimerskog filmmakinga koji je istovremeno star i poučan i za današnje generacije.
* * * 1/2 / * * * *
Reč je o ekranizaciji romana Trevor Dudley Smitha, po scenariju Harolda Pintera, u režiji Michaela Andersona koji je tada bio u naponu snage. Čini mi se da je THE QUILLER MOMRANDUM jako uticao na Greengrassov BOURNE SUPREMACY, ne samo po upotrebi lokacije Berlina već i po završnici u kojoj se posle velikog fizičkog obračuna produži melodramsko razrešenje koje traje duže nego uobičajena koda.
Pinterova egzekucija Smithovog romana je sjajna. Dijalozi i situacije u kojima se razmenjuju informacije su teatralni taman na onaj način koji je vrlo pozitivno uticao na britanski film. Za razliku od špijunskih filmova tog doba u kome su dijaloške scene imale tendenciju da budu naporne i statične, Pinter i Anderson ih postavljaju u okolnosti koje osvežavaju te neizbežne iako često pogubne scene.
Suspense situacije su takođe maestralno rešene, sa odlično napisanim situacijama i Andersonovom realizacijom koja generiše suspense delimično ignorišući hitchcockov princip da gledalac zna više o junaka, ali sa dobro uspostavljenim konceptom preokreta za koji se oseća da čeka iza ugla i da samim tim junak mora da se pazi. Sama završnica je baš intenzivna.
Anderson je sasvim očigledno želeo da snimi film koji će publici pružiti nšto drugačije od onoga što su nudili filmovi o Bondu. Sličnim putem pošao je i Greengrass u svojim Bourne filmovima. U tom smislu, THE QUILLER MEMORANDUM se nameće kao jedan od najzanimljivijih špijunskih filmova šezdesetih.
Ono što je najvažniji Andersonov doprinos je činjenica da atmosfera neonacističke zavere u (tada) savremenom Berlinu i suspense funkcionišu i danas, iako je QUILLER MEMORANDUM kao uzor generalno obesmišljen brojnim epigonima.
U svakom slučaju, ovaj film i dan danas stoji kao primer respektabilnog oldtimerskog filmmakinga koji je istovremeno star i poučan i za današnje generacije.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment