Crippled Corner kao što je već dobro poznato služi za objavljivanje blasfemičnih stavova o Johnu Carpenteru i blaćenje njegovog dela. Čitaoci ovog topika mogu steći pogrešan utisak da imam nešto protiv njega, iako ja zapravo smatram da je divno što je neko sa tako ograničenim rediteljskim sposbnostima postigao tako veliki planetrani uspeh i kultni status, i da to stoji kao velika potvrda da SVAKO može da uspe u svetu filma. 
Šalu na stranu, sada ću verovatno napisati najveću hulu o Johnu Carpenteru koju je ovaj topik ikada video. Već neko vreme osećam da sam pronašao reditelja čiji je rad u meni stvorio utiske kakve Carpenterovi fanovi pripisuju njegovim filmovima. Taj reditelj je Peter Manoogian. Do sada sam pogledao samo dva njegova filma i da parafraziram Fassbindera kada je govorio o Sirkovim filmovima, „neki od njih su bili najbolji na svetu“.
Naravno, koliko sam ja Fass toliko je i Manoogian Sirk, no sveono što me ja zaobišlo kada sam gledao PRECINCT 13, našao sam kasnije kod Manoogiana u ENEMY TERRITORY, sav taj sirovi, nsikobudžetni saspens, urbani milje pretvoren u nepredviljivu džunglu, ljude svedene na nivo predatora, i harizmu najvećih majstora američkog B-filma koja se topi sa ekrana.
Sinoć sam pogledao Manoogianov film ARENA. I mogu reći da je reč o jednom izuzetno bezobraznom filmu koji bi se u carpenterovskim koordinatama nalazio negde u domenu ESCAPE FROM NEW YORK. ARENA je pre svega B-film sniman u Italiji krajem osamdesetih kada je ovaj produkcioni format već bio na izdisaju, i kada je holivudski SF već bio tehnološki znatno odmakao od onoga što su Charles Band i Italijani mogli da pruže.
Otud je najpre bezobrazno to što je Manoogian svoj film postavio ambicioznije od mnogih holivudskih. Film govori o svemirskoj stanici na kojoj se oganizuju broilački turniri između raznih rasa koje žeive u svemiru. Posle pedeset godina pojavljuje se čovek koji je sposoban da se bri za titulu. Ovo zvuči kao high concept za film od 200 miliona dolara.
Manoogian ga je snimio za mnogo manje ali je bio dovoljno bezobrazan da sve profunkiconiše. Pre svega, scenografija je jako zanimljiva. Umesto da se drži malog vroja skučenih ali spaceship-like prostora, Manoogian frekventno menja ambijente na svemirskoj stanici. Stepen izrade pojedinačnih ambijenata varira, ali u principu njegovi saradnici su iskusni low budget likovi koji sa malo gadgeta umeju da stvore relativno OK setting. Sa tako slobodnim kretanjem kroz brod, Manoogian uspeva da stvori uverljiviji space station setting od mnogih skupih filmova. Iako skupi filmovi sigurno imaju bolje scenografije, na kraju dana, gledalac i dalje mora da suspenduje svoju nevericu, i kada se prikazuje nešto što evidentno ne postoji, osim zanatske perfekcije i fascinacije njome, upitno je šta donosi skupa scenografija. U Manoogianovom filmu se otprilike nazire šta su te lokacije u stvarnom životu ali one kad se sve sabere, dostižu nivo retro SF filma sa Chuck Hestonom, i deluju dovoljno uverljivo.
Kad je reč o vanzemaljcima, Manoogian se ne koristi sofisticiranim rešenjima svojstvenim vremenu u kome je radio tipa Predatora. Njegovi monstrumi su krajnje rudimentarne maske koje nose ljudi, izuzev jednog zaista izuzetnog monstruma koji nije humanoidan ali je takođe fizički prisutan u prostoru. Te maske na početku deluju malo iritantno,međutim vremenom, Manoogian to razbija time što uvodi maskirane likov u neke atipične dramske ili komične situacije i pokazuje kako njegov film i junaci nemaju tradicionalni odnos prema vanzemaljcima. Pošto je film smešten u daleku budućnost, slično STAR TREKu, ne postoji odbojnost među raznim rasama i oni intenzivno komuniciraju tako da drama u scenama čini da se maska ubrzo potpuno apstrahuje. Isto tako, štos sa junakovim sidekickom koji ima četiri ruke je masterstroke starog low budget majstora.
Konačno, akcione scene predstavljaju treće ludicno rešenje. Naime, realizovane su u maniru bokserskog filma, tipa ROCKY ili RAGING BULL. Nema nekih naročitih fancy tehnika borbe, junaci se uglavnom boksuju, i udarci koji se razmenjuju su baš muški čemu pomaže i činjenica da su oba borca i čovek i vanzemaljac fizički prisutni u ringu. Bokserske borbe su dobro savladane i urađene i u prinicpu nisam ranije viđao ljude koji se boksuju sa monstrumima.
Manoogian na svim nivoima vlada kadriranjem i vođenjem priče i što je najvažnije uspeva da savlada sva produkciona ograničenja koja su nametnuta jednom tako ambicioznom konceptu. Ovaj film je star dvadesetak godina i već se sada nametnuo kao zanimljiviji od mnogih tehnički bolje realizovanih filmova svog žanra. Kako vreme bude odmicalo moslim da će samo dobijati na ceni jer će tehnička naivnost izvesnih detalja biti tumačena kao patina.
Imajući u vidu da se Manoogian sa tako malim budžetom upustio u jednu ovako high concept priču u svemiru, mogu da zamislim koliko je bio miniskulan budžet ENEMY TERRITORYja kada je sebi rekao, „okej, ovaj ipak moramo da radimo na zemlji, u savremeno doba.“
Nažalost, Manoogian za razliku od Carpentera nikada nije stekao taj hype, i nije dobio priliku da radi skup holivudski film. Sasvim je moguće da se, kao uostalom ni Carpenter, u tome ne bi snašao. Ipak, na neki način Manoogian je kroz video distribuciju svojih filmova koju rade majori uspeo da dođe do nekakvog priznanja. Možda bi bilo zanimljivo da se Manoogian iduće godine pojavi na Grossmanu.
* * * / * * * *
Šalu na stranu, sada ću verovatno napisati najveću hulu o Johnu Carpenteru koju je ovaj topik ikada video. Već neko vreme osećam da sam pronašao reditelja čiji je rad u meni stvorio utiske kakve Carpenterovi fanovi pripisuju njegovim filmovima. Taj reditelj je Peter Manoogian. Do sada sam pogledao samo dva njegova filma i da parafraziram Fassbindera kada je govorio o Sirkovim filmovima, „neki od njih su bili najbolji na svetu“.
Naravno, koliko sam ja Fass toliko je i Manoogian Sirk, no sveono što me ja zaobišlo kada sam gledao PRECINCT 13, našao sam kasnije kod Manoogiana u ENEMY TERRITORY, sav taj sirovi, nsikobudžetni saspens, urbani milje pretvoren u nepredviljivu džunglu, ljude svedene na nivo predatora, i harizmu najvećih majstora američkog B-filma koja se topi sa ekrana.
Sinoć sam pogledao Manoogianov film ARENA. I mogu reći da je reč o jednom izuzetno bezobraznom filmu koji bi se u carpenterovskim koordinatama nalazio negde u domenu ESCAPE FROM NEW YORK. ARENA je pre svega B-film sniman u Italiji krajem osamdesetih kada je ovaj produkcioni format već bio na izdisaju, i kada je holivudski SF već bio tehnološki znatno odmakao od onoga što su Charles Band i Italijani mogli da pruže.
Otud je najpre bezobrazno to što je Manoogian svoj film postavio ambicioznije od mnogih holivudskih. Film govori o svemirskoj stanici na kojoj se oganizuju broilački turniri između raznih rasa koje žeive u svemiru. Posle pedeset godina pojavljuje se čovek koji je sposoban da se bri za titulu. Ovo zvuči kao high concept za film od 200 miliona dolara.
Manoogian ga je snimio za mnogo manje ali je bio dovoljno bezobrazan da sve profunkiconiše. Pre svega, scenografija je jako zanimljiva. Umesto da se drži malog vroja skučenih ali spaceship-like prostora, Manoogian frekventno menja ambijente na svemirskoj stanici. Stepen izrade pojedinačnih ambijenata varira, ali u principu njegovi saradnici su iskusni low budget likovi koji sa malo gadgeta umeju da stvore relativno OK setting. Sa tako slobodnim kretanjem kroz brod, Manoogian uspeva da stvori uverljiviji space station setting od mnogih skupih filmova. Iako skupi filmovi sigurno imaju bolje scenografije, na kraju dana, gledalac i dalje mora da suspenduje svoju nevericu, i kada se prikazuje nešto što evidentno ne postoji, osim zanatske perfekcije i fascinacije njome, upitno je šta donosi skupa scenografija. U Manoogianovom filmu se otprilike nazire šta su te lokacije u stvarnom životu ali one kad se sve sabere, dostižu nivo retro SF filma sa Chuck Hestonom, i deluju dovoljno uverljivo.
Kad je reč o vanzemaljcima, Manoogian se ne koristi sofisticiranim rešenjima svojstvenim vremenu u kome je radio tipa Predatora. Njegovi monstrumi su krajnje rudimentarne maske koje nose ljudi, izuzev jednog zaista izuzetnog monstruma koji nije humanoidan ali je takođe fizički prisutan u prostoru. Te maske na početku deluju malo iritantno,međutim vremenom, Manoogian to razbija time što uvodi maskirane likov u neke atipične dramske ili komične situacije i pokazuje kako njegov film i junaci nemaju tradicionalni odnos prema vanzemaljcima. Pošto je film smešten u daleku budućnost, slično STAR TREKu, ne postoji odbojnost među raznim rasama i oni intenzivno komuniciraju tako da drama u scenama čini da se maska ubrzo potpuno apstrahuje. Isto tako, štos sa junakovim sidekickom koji ima četiri ruke je masterstroke starog low budget majstora.
Konačno, akcione scene predstavljaju treće ludicno rešenje. Naime, realizovane su u maniru bokserskog filma, tipa ROCKY ili RAGING BULL. Nema nekih naročitih fancy tehnika borbe, junaci se uglavnom boksuju, i udarci koji se razmenjuju su baš muški čemu pomaže i činjenica da su oba borca i čovek i vanzemaljac fizički prisutni u ringu. Bokserske borbe su dobro savladane i urađene i u prinicpu nisam ranije viđao ljude koji se boksuju sa monstrumima.
Manoogian na svim nivoima vlada kadriranjem i vođenjem priče i što je najvažnije uspeva da savlada sva produkciona ograničenja koja su nametnuta jednom tako ambicioznom konceptu. Ovaj film je star dvadesetak godina i već se sada nametnuo kao zanimljiviji od mnogih tehnički bolje realizovanih filmova svog žanra. Kako vreme bude odmicalo moslim da će samo dobijati na ceni jer će tehnička naivnost izvesnih detalja biti tumačena kao patina.
Imajući u vidu da se Manoogian sa tako malim budžetom upustio u jednu ovako high concept priču u svemiru, mogu da zamislim koliko je bio miniskulan budžet ENEMY TERRITORYja kada je sebi rekao, „okej, ovaj ipak moramo da radimo na zemlji, u savremeno doba.“
Nažalost, Manoogian za razliku od Carpentera nikada nije stekao taj hype, i nije dobio priliku da radi skup holivudski film. Sasvim je moguće da se, kao uostalom ni Carpenter, u tome ne bi snašao. Ipak, na neki način Manoogian je kroz video distribuciju svojih filmova koju rade majori uspeo da dođe do nekakvog priznanja. Možda bi bilo zanimljivo da se Manoogian iduće godine pojavi na Grossmanu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment