Pogledao sam DEATH RACE Paul WS Andersona. Sasvim je bilo očekivano da će se meni ova vrsta budalaštine dopasti, ali je čak i mene iznenadilo koliko i na kom nivou mi se dopala.
Pre svega, kad je reč o odnosu Bartelovog originala i Andersonovog rimejka, rekao bih to da je DEATH RACE 2000 koji je Corman producirao nesumnjivo značajan film zbog svoje mešavine exploitationa i socijalne kritike kroz satiru i goofiness celog koncepta. Bartel je bio velemajstor takvih zahvata i DEATH RACE 2000 ima svoje zasluženo mesto. S druge strane, ja ne mislim da je reč o klasiku koji se ne sme rimejkovati, čak naprotiv. Bilo je dosta primedbi što je Anderson rimejkovao DEATH RACE kao strejt akcijaš bez previše satire i sl. Ja mislim da je dobro što je Anderson u rimejku dao drugačiji pristup stvarima. Štaviše, ja ne bih rekao da je Andersonov film potpuno lišen ideologije. Ona samo naprosto nije u prvom planu.
Pre neko veče je moja majka ponovo gledala FACE/OFF pokojnog Johna Wooa. Posle filma smo razgovarali i njena pitanja su me iznenadila. Ona je taj film gledala iz svog ugla i umesto geekovskih pitanja koja inače postavljamo, ona se raspitivala o tome čije je dete rodila Gina Gershon i sl. Nju je zanimala porodična dimenzija cele priče.
Ja mislim da bi ona i DEATH RACE čitala više na politički način nego na način na koji ga mi čitamo. Mislim da postoje ljudi koji bi se iskreno navukli na hook o tome kako je u Americi izbila kriza, kako su zatvore preuzele privatne korporacije, kako je čovek frejmovan za ubistvo da bi pomogao rejtinzima borbe na život i smrt koja se organizuje u zatvoru i sl. I to sve zaista jesu na neki način gorući politički problemi. I kriza, i zatvori u privatnom vlasništvu i emisije u kojima se radi rejtinga ponižavaju ljudi. Međutim, te teme su toliko puta bile prežvakane u žanru, još u vreme kada neke od njih nisu bile toliko aktuelne (RUNNING MAN je onomad bio SF sad je realistička drama) da one danas izgledaju kao neka generic datost. U tom smislu DEATH RACE je film koji u današnjim okolnostima nema kapacitete da provocira. Štaviše mislim da ne bi bio provokativniji ni da je snimljen kao zajebancija na Bartelovom tragu.
Kad je reč o samoj supstanci, Anderson me je prijatno iznenadio svojim tretmanom priče u vizuelnom smislu. Ambijenti su rundown industrijske hale, na pola puta između antiutopije i rita koje ljudi iz nekog razloga nose u filmovima poput MAD MAXa. Međutim, dizajn je vrlo umeren.
Ono što je posebno dobar touch u domenu dizajna je to što su svi ekscesi u smislu seksi cica koje se suvozači ili madmaxičnih vozila sasvim opravdani time što je DEATH RACE televizijski događaj.
Jason Statham kao zvezda je u punoj formi. To što provodi puno vremena iza volana ga ne ometa da se u nekoliko navrata muški pošiba a bogami i da se svuče i pokaže svoju istinski spektakulranu figuru. U tom smislu Statham potvrđuje da je alfa mužjak savremenog akcionog filma.
Ipak, zvezda celog showa je Anderson. u dramaturškom smislu, DEATH RACE je jako blizu onoga što bi trebalo da pružaju ekranizacije igara. Naime, on svaku scenu prikazuje kao igru u kojoj su nam jasni parametri šta junaci treba da postignu, a onda ih gledamo kako to rade. U tom smislu, iako same jurnjave imaju tendenciju da postanu konfuzne dok je u igri više kola (samo prva trka), ona u sebi nose neku dramaturgiju i gledalac u priličnoj meri učestvuje u junakovom ispunjavanju određenih ciljeva. Zato ne čudi da je Anderson ne samo sklon već i uspešan u ekranizovanju igara.
Postoji jedna scena, kada organizatori trke puste svoje tajno oružje na igrače koja je npr. vintage situacija iz igre, paralela nečemu što bi bio neočekivani boss fight koji se pojavljuje posle serije iscrpljujućih minion fightova. I tu scenu Anderson vrlo dobro rešava koristeći psihološki preokret u junaku, neke stvari koje smo naučili iz prethodne trke i sl.
Na nivou same inscenacije onoga što je glavno gradivo i catch i filma a to je automobilski carnage, Anderson izrazivo insistira na tome šta sudari čine ljudskom mesu. Ovo je definitivno hard-R film i ovo definmitivno nije film u kome je junak mrtav kada mu eksplodira auto i nestane u vatri. Ne, ovo je film u kome junak možda pogine u eksploziji kola ali zato vidimo i kad ga eksplozija raznese i kada mu telo gori u požaru.
Tim spojem čelika i mesa, Anderson zaista osvežava pristup car chase filmu i demolition derbyju kao konceptu i u principu, iako se tri trke dešavaju u istom ambijentu, svaka deluje vrlo zanimljivo.
DEATH RACE je samo još jedan dokaz kako Anderson ne samo da nije uništitelj savremenog akcionog filma već da je on jedan od poslednjih reditelja aktivnih u žanru koji se trudi da smisli i pruži nešto novo. Nažalost, kritika mu to osporava pošto ovu vrstu filma ni ne gleda sa dužnom pažnjom.
* * * / * * * *
Pre svega, kad je reč o odnosu Bartelovog originala i Andersonovog rimejka, rekao bih to da je DEATH RACE 2000 koji je Corman producirao nesumnjivo značajan film zbog svoje mešavine exploitationa i socijalne kritike kroz satiru i goofiness celog koncepta. Bartel je bio velemajstor takvih zahvata i DEATH RACE 2000 ima svoje zasluženo mesto. S druge strane, ja ne mislim da je reč o klasiku koji se ne sme rimejkovati, čak naprotiv. Bilo je dosta primedbi što je Anderson rimejkovao DEATH RACE kao strejt akcijaš bez previše satire i sl. Ja mislim da je dobro što je Anderson u rimejku dao drugačiji pristup stvarima. Štaviše, ja ne bih rekao da je Andersonov film potpuno lišen ideologije. Ona samo naprosto nije u prvom planu.
Pre neko veče je moja majka ponovo gledala FACE/OFF pokojnog Johna Wooa. Posle filma smo razgovarali i njena pitanja su me iznenadila. Ona je taj film gledala iz svog ugla i umesto geekovskih pitanja koja inače postavljamo, ona se raspitivala o tome čije je dete rodila Gina Gershon i sl. Nju je zanimala porodična dimenzija cele priče.
Ja mislim da bi ona i DEATH RACE čitala više na politički način nego na način na koji ga mi čitamo. Mislim da postoje ljudi koji bi se iskreno navukli na hook o tome kako je u Americi izbila kriza, kako su zatvore preuzele privatne korporacije, kako je čovek frejmovan za ubistvo da bi pomogao rejtinzima borbe na život i smrt koja se organizuje u zatvoru i sl. I to sve zaista jesu na neki način gorući politički problemi. I kriza, i zatvori u privatnom vlasništvu i emisije u kojima se radi rejtinga ponižavaju ljudi. Međutim, te teme su toliko puta bile prežvakane u žanru, još u vreme kada neke od njih nisu bile toliko aktuelne (RUNNING MAN je onomad bio SF sad je realistička drama) da one danas izgledaju kao neka generic datost. U tom smislu DEATH RACE je film koji u današnjim okolnostima nema kapacitete da provocira. Štaviše mislim da ne bi bio provokativniji ni da je snimljen kao zajebancija na Bartelovom tragu.
Kad je reč o samoj supstanci, Anderson me je prijatno iznenadio svojim tretmanom priče u vizuelnom smislu. Ambijenti su rundown industrijske hale, na pola puta između antiutopije i rita koje ljudi iz nekog razloga nose u filmovima poput MAD MAXa. Međutim, dizajn je vrlo umeren.
Ono što je posebno dobar touch u domenu dizajna je to što su svi ekscesi u smislu seksi cica koje se suvozači ili madmaxičnih vozila sasvim opravdani time što je DEATH RACE televizijski događaj.
Jason Statham kao zvezda je u punoj formi. To što provodi puno vremena iza volana ga ne ometa da se u nekoliko navrata muški pošiba a bogami i da se svuče i pokaže svoju istinski spektakulranu figuru. U tom smislu Statham potvrđuje da je alfa mužjak savremenog akcionog filma.
Ipak, zvezda celog showa je Anderson. u dramaturškom smislu, DEATH RACE je jako blizu onoga što bi trebalo da pružaju ekranizacije igara. Naime, on svaku scenu prikazuje kao igru u kojoj su nam jasni parametri šta junaci treba da postignu, a onda ih gledamo kako to rade. U tom smislu, iako same jurnjave imaju tendenciju da postanu konfuzne dok je u igri više kola (samo prva trka), ona u sebi nose neku dramaturgiju i gledalac u priličnoj meri učestvuje u junakovom ispunjavanju određenih ciljeva. Zato ne čudi da je Anderson ne samo sklon već i uspešan u ekranizovanju igara.
Postoji jedna scena, kada organizatori trke puste svoje tajno oružje na igrače koja je npr. vintage situacija iz igre, paralela nečemu što bi bio neočekivani boss fight koji se pojavljuje posle serije iscrpljujućih minion fightova. I tu scenu Anderson vrlo dobro rešava koristeći psihološki preokret u junaku, neke stvari koje smo naučili iz prethodne trke i sl.
Na nivou same inscenacije onoga što je glavno gradivo i catch i filma a to je automobilski carnage, Anderson izrazivo insistira na tome šta sudari čine ljudskom mesu. Ovo je definitivno hard-R film i ovo definmitivno nije film u kome je junak mrtav kada mu eksplodira auto i nestane u vatri. Ne, ovo je film u kome junak možda pogine u eksploziji kola ali zato vidimo i kad ga eksplozija raznese i kada mu telo gori u požaru.
Tim spojem čelika i mesa, Anderson zaista osvežava pristup car chase filmu i demolition derbyju kao konceptu i u principu, iako se tri trke dešavaju u istom ambijentu, svaka deluje vrlo zanimljivo.
DEATH RACE je samo još jedan dokaz kako Anderson ne samo da nije uništitelj savremenog akcionog filma već da je on jedan od poslednjih reditelja aktivnih u žanru koji se trudi da smisli i pruži nešto novo. Nažalost, kritika mu to osporava pošto ovu vrstu filma ni ne gleda sa dužnom pažnjom.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment