Friday, November 29, 2013

THE TO DO LIST

Pogledao sam THE TO DO LIST Maggie Carey, film koji sam dosta očekivao jer se radi o prvoj mejnstrim komediji na čijem je čelu Aubrey Plaza koja se sjajno pokazala u indie filmu SAFETY NOT GUARANTEED. Nažalost, iako Aubrey Plaza nije loša u glavnoj ulozi, ovaj film nije naročito uspešan i nije uspeo da je potvrdi kao talenat koji može da iznese samostalno ostvarenje. Maggie Carey je snimila šupalj, nekonzistentan, epizodičan film koji estetski ne može da prevaziđe ograničenja omladinske komedije, i to starog gross out kova koji seže pre RISKY BUSINESSa i naslova koji su reformisali ovaj žanr, a istovremeno stidljivo pokušava da ponudi i određeni meta-sadržaj koji izmiče.

To ne znači da THE TO DO LIST nema smešnih gegova ili da odnos Aubrey Plaze i Johnny Simmonsa ne funkcioniše u pojedinim delovima. Međutim, to je nedovoljno da bi dobacilo do onog dometa koji za početak obećavaju reputacije članova glumačke podele. Moguće je da su svi oni baš zbog pokušaja mejnstrim proboja snizili svoje kriterijume, ali u tom slučaju su pogrešili jer poslednjih godina izlazi sve više kvalitetno osmišljenih mejnstrim komedija.

* * / * * * *

Thursday, November 28, 2013

THE FLU

Pogledao sam THE FLU Sung-su Kima, južnokorejski film katastrofe o izbijanju fatalne epidemije ptičjeg gripa u predgrađu Seula. Ovaj film me odstupa mnogo od obrazaca filmova katastrofe koje producira tamošnji mejdžor studio CJ Entertainment, dakle formula je jasna, i ovoga puta u osnovnim međukarakternim odnosima Sung-su Kim poštuje tu formulu, glavni junak je član spasilačke ekipe kome se dopadne jedna od žrtava kojoj pomaže. Kada se ispostavi da je ona samohrana majka, on pokušava da joj se približi preko deteta, tako da kada izbije epidemija, on dolazi u situaciju da je okrenut spasavanju njih dve.

Osnovna postavka glavnih junaka je usiljena i naivna, a artificijelnost rezultira time da je teško vezati se za njihove sudbine i prepreke na koje nailaze povremeno više udaju utisak nekog nametnutog pripovedačkog lavirinta nego prave priče.

Kao i u odnosu među glavnim likovima, tako i u pojedinim scenama, Sung-su Kim pokazuje da nema previše ukusa, ipak, isto tako neke situacije su jako vešto realizovane, naročito set-piece u masovnoj grobnici i podzemnoj garaži. Upravo te dobro režirane sekvence pokazuju da je Sung-su Kim mogao da uradi mnogo više sa ovim materijalom da se pripovedanje samo može svesti na rediteljsku tehniku. Ipak, i pored veštine, on pada na fundamentalnim pripovedačkim rešenjima.

* * / * * * *

Wednesday, November 27, 2013

SECRETLY GREATLY

SECRETLY GREATLY me je podsetio na prvi film Chul-soo Janga o kome nisam pisao kad sam ga gledao jer sam se prvo iznervirao i zamislio nad njim a potom zaboravio da zabeležim utiske. BEDEVILLED počne majstorski i onda negde između prve trećine i polovine počne da pokazuje simptome krize da bi potom u drugoj polovini uspeo da implodira u jednu orgiju besmisla. Naime, na početku vrlo vešto i efikasno izlaže jedan zanimljiv karakter, tihe i sebične seulske službenice čije odsustvo hrabrosti sugeriše neku traumu. Potom sledi njen put u zavičaj, na ostrvo na kome vlada čudno ustrojstvo i film počinje da gubi kompas kada se senzacionalistički uvedu motivi incesta i pedofilije. Međutim, taman kada deluje da će se iz zanimljive studije pretvoriti u samo još jedan oldboyevski film osvete, BEDEVILLED degeneriše u bizarni backwoods slasher sa inbredima, svojstven američkom šund hororu. Ne bi ovaj film sam po sebi uspeo da me iznervira da Chul-soo nije majstorski započeo priču, pokazavši da ima vrlo razvijen rediteljski rukopis. Tim pre je žalosno štomse film pretvori u vlastitu parodiju. Ako tome dodamo da ga je pisao isti scenarista kao i solidni SECRET REUNION, ovakav ishod deluje još čudnije.

* * / * * * *

Tuesday, November 26, 2013

SECRETLY, GREATLY

Pogledao sam SECRETLY, GREATLY Chul-soo Janga, ekranizaciju stripa koja je ove godine postigla izuzetan uspeh u južnokorejskim bioskopima. Reč je o filmu koji je verovatno sniman sa ambicijom da ostvari crossover uspeh i na Zapadu, sudeći barem po glumačkoj podeli u kojoj je reditelj stavio veliki akcenat na to da se junaci izrazito razlikuju po boji kose, fizionomiji i kostimima. Reč je o vrlo uspeloj žanrovskoj mešavini trilera, komedije i azijske muške melodrame u priči koja je ovog leta, uz THE BERLIN FILE otvorila temu kontoverznog, herojskog, predstavljanja severnokorejskih špijuna u južnokorejskom filmu.

I zbilja, dok film BERLIN FILE dozvoljava mogućnost da su severnokorejski špijuni vešti, da među njima ima poštenih ljudi koji nisu pošteđeni moralnih i drugih dilema svojstvenih savremenom Zapadu, u SECRETLY, GREATLY oni su objektifikovani kao svojevrsni superheroji, seks simboli, sa izraženim osećajem pravičnosti, odanosti i humanosti. Upravo je najzanimljviji deo taj u kome nekoliko ubačenih tajnih agenata svojim neiskvarenim osećajem za pravićnost pomažu Južnjacima da se suoče sa svakodnevnim nedaćama proisteklim iz iskvarenosti koji generišu već uspostavljeni kapitalistički odnosi dominacije.

Naravno, kada se pojave negativci iz Severne Koreje, film prikazuje njihovu aktivnost više kao svojevrsni usud, bratoubilački, samouništavajući impuls nego kao konflikt između dve države. Jedan od motiva prisutnih u filmu upravo i jeste tema sukoba između Severa i Juga koji nikako da se desi. i militantnog naboja koji Severnjaci troše između sebe.

Humor proističe iz zanimljive postavke, naime trojica agenata su ubačeni u Južnu Koreju sa zadatkom da se pretvore u seoskog idiota, rok zvezdu i srednjoškolca i svaki nailazi na određene teškoće u prlagođavanju svom liku. Jednog dana sa Severa stiže zahtev da se u sklopu otopljavanja odnosa sa Jugom svaki od njih samoubije.

Chul-soo Yang u rediteljskom smislu uspeva da ujednači ton pripovedanja iako sama priča menja razna raspoloženja što je inače svojstveno južnokorejskim filmovima. Tako i SECRETLY GREATLY ide u rasponu od komedije do visokooktanske akcije i azijske mačo patetike, međutim Chul-soo Yang nikada ne gubi kontrolu nad pričom i uspeva da je vodi bez većih tegoba. Ono što jednim delom eventualno usporava crossover na Zapadu jeste upravo ta mešavina žanrova i ovaj film je teško plasirati na žanrovski segmentiranom tržištu koje karakteriše današnju zapadnu kinematografiju. S druge strane, čini mi se da je ta vrsta nekonzistentnosti bila izražena i u njegovom prvom filmu BEDEVILLED, s tim što je ovde ta razlika između dve polovine filma manje izražena, premda moguće da je samo evoluirala u nešto što bih mogao formulisati kao dva žanrovska sloja. Iako se žanrovi sporadično promene unutar priče, onaj prethodni ne prestaje sasvim da postoji.

Ipak, u odnosu na slični SECRET REUNION, napravljen je nesumnjivi korak napred. Chul-soo Yang je tri flavna glumca kastovao iz redova televizijskih zvezda i napravio je odličan posao sa njima. Gi-woong Park je imao iskustvo i na filmu ali mislim da je SECRETLY, GREATLY pokazao sve njegove mogućnosti.

SECRETLY, GREATLY se značajno razlikuje od vrlo zanimljivog filma BEDEVILLED i obraća se drugačijoj publici. Osnovna razlika nije samo u temi i žanru već i u očiglednoj nameri da se nametne najširoj publici. Za razliku od velikog dela korejskih blokbastera koji i kada su kvalitetni imaju tendenciju da budu lokalni, SECRETLY, GREATLY nije takav, ali sasvim sigurno ne podilazi uapadnoj publici i njihovim očekivanjima od južnokorejskog filma oblikovanih Old Boyevima raznih polova i uzrasta.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, November 23, 2013

THE COUNSELOR

Pogledao sam THE COUNSELOR Ridleya Scotta, jedan od onih what the fuck filmova ovog reditelja koji iznenađuje svojim besmislom, ali teško da može da bude neočekivan posle PROMETHEUSa. Doduše, PROMETHEUS je bio izennađenje zbog toga što se razumelo o čemu se radi a to je bilo strašno pogrešno, dočim THE COUNSELOR uspeva da istovremeno bude konfuzan, ekstremno spor (govorimo o sporosti iz žanra RAVNE GORE) i lišen dešavanja. Dakle, Ridley Scott i Cormac McCarthy su snimili film u kome se maltene ne dešava ništa i uprkos tome je konfuzan što svakako nije lak zadatak.

Ridley Scott je prekinuo snimanje ovog filma zbog samoubistva brata Tonyja i možda je to doprinelo problemima u ovom filmu. Ipak, upravo je Tony besprekorno radio ovaj tip prljavog krimića u svoje vreme, u čemu se Ridley uopšte ne snalazi. Moram priznati da nisam bio veliki fan NO COUNTRY FOR OLD MEN, smatrao sam da je taj film kao jako razvučeni FLASHPINT Williama Tannena, a THE ROAD je takođe bio težak promašaj. Ipak, sve to na stranu, THE COUNCELOR je najteži promašaj Cormaca McCarthyja do sada iako je ovde on bio scenarista a ne autor adaptirane proze.

McCarthyjev scenario je možda nadražio vijuge starog Ridleya i glumačke ekipe ali ništa od njihovog nadražaja se nije osetilo na ekranu i rezultat je prilično teških dva sata lutanja kroz lavirint usiljenih bizarnosti i neverovatnih opštih mesta.

Ne mogu da kažem da me je ovakav ishod jako iznenadio jer je Ridley spreman da se ovako iskompromituje ali nadao sam se da će Cormac isporučiti solidan primer onoga čime se vrlo uspešno bavi, a to je između ostalog i egzuistencijalistički krimić i da će pišući sam uspeti da akcentuje sve ono što je želeo. Ipak, u tome uopšte nije uspeo...

Friday, November 22, 2013

MAJOR

Pogledao sam ruski film MAJOR Jurija Bujkova, vrlo zanimljiv triler koji se pretvara da je drama, prototip filma kakav bi srpski reditelji želeli da snimaju ali do sada nisu uspeli. Reč je o košmarnoj priči o policijskoj korupciji u ruskoj varošici. Kada lokalni policajac zgazi dečaka na autobuskoj stanici, i njegove kolege kenu sa zataškavanjem slučaja, pokreće se lanac tragičnih događaja.

Bujkov donosi energičan rediteljski postupak, u duhu filmova reditelja koji je producirao ovo ostvarenje Alekseja Učicelja, potpisnika izuzetno virilnog filma KRAJ. Kao i Učicelj, i Bujkov vešto barata mitemama muškog filma, u pojedinim aspektima podseća na Jacquesa Audiarda, s tim što za razliku od Audiarda ne proširuje priču izvan osnovne teme krivice i korupcije u maloj sredini.

Fotografija Kirija Klepalova, mahom snimana u pokretu iz ruke, ne samo da dobro obuhvata prostor i atmosferu već u Bzjkovljevoj montaži rezultira brižljivo koreografisanim vizuelnim pripovedanjem kakvo se u poslednje vreme eventualno sreće u Južnoj Koreji. Pored toga MAJOR uspeva da razbije i "kletvu" neubedljivih istočnoevropskih prikaza policije sa jako efektnim pogledom u kome uspeva i da ih raskrinka ali da ih ne demistifikuje do kraja, očuvavši ih kao punokrvne filmske junake što se javlja uglavnom u majstorskim američkim filmovima.

MAJOR nosi snažnu atmosferu fatalizma uz izuzetno snažan tempo izlaganja priče i visok intenzitet izraza. Otud ne čudi da je našao svoje mesto u sporednom kanskom programu i na drugim festivalima.

Producent ovog filma Aleksej Učicelj inače spada među filmadžije koji odlaza ne brifinge kod Putina, ali MAJOR je daleko od pro-režimskog filma, iako korupcija o kojoj govori nije vezana za putinovski period per se.

* * * 1/2 / * * * *

ESCAPE PLAN

Pogledao sam ESCAPE PLAN Mikaela Haefstroema, film koji je delovao kao da će biti jedna od onih obaveza koje imaju muškarci ali se ispostavio kao privilegija. Prava je šteta što je samo svet van SAD dobro odreagovao na blagajnama na ovaj film jer se radi o daleko najboljem Stalloneovom filmu u poslednjih deset godina. Ipak, očigledno da ESCAPE PLAN nema taj egzibiconizam EXPENDABLESa iako donosi prvi slučaj da Stallone i Arnie igraju glavne uloge u istom filmu.

Međutim, očigledno da je EXPENDABLES-serijal iako u svakom smislu estetski slabiji od ESCAPE PLAN uspeo da proizvede metafilmsku privlačnost za američku publiku i da je ponovna saradnja Stallonea i Arnieja u necirkuskom-kontekstu zapravo nezanimljiva najširoj publici. To je šteta je Haefstroemov film u suštini donosi jako puno humora, ne onog u kome direktno parodira ranije likove ili ličnosti glumaca već upravo u odnosima između likova unutar ove konkretne priče. ESCAPE PLAN je osvežavajuće old school i po tome što nije reč o megabudžetnoj ekstravaganci kakve su zapravo i uzdigle Arnoldovu odnosno uništile Stalloneovu karijeru već o solidno koncipiranom mačo-akcijajšu koji se oslanja na harizmu glumaca, fizičku produkciju, borbe, kaskadere, a na određenom paradoksalnom nivou, koliko god to perverzno zvučalo i priču.

Sly je već bio ovde u jednom od svojih tvrđih i komercijalno manje uspešnih filmova, LOCK UPu Johna Flynna, ali ESCAPE PLAN nudi modernizovan kontekst. Ovog puta, Sly se susreće sa sidekickom koji je neka vrsta parafraze saradnika Juliana Assangea ili Marka Snowdena a negativci su plaćenici iz otpadničkih redova Blacwatera koji drže privatni zatvor za rendition tajnih agencija i drugih klijenata koji su spremni da plate.

Ipak, ovi "modernizovani" miljei u kojima se odvija old school akcija nisu osavremenjeni do tačke kada Sly mora da se lati tastature, scenaristi su pronašli način da se i moderne okolnosti svedu na priču koja se mora rešiti mišićima i sposobnošću junaka da improvizuju, kao u staro vreme.

Haefstroemova režija je vrlo solidna, uspeva da se izbori i sa glumačkim i sa akcionim zahtevima i pokazuje da se profilisao kao jedan od pouzdanijih "igrača zadatka" u savremenom Holivudu. Bez ikakve sumnje, Haefstroem je verovatno svoju karijeru zamišljao drugačije, i želeo je da je veže za prestižnije projekte, ali ni u jednom suštinski B-filmu kao što je ESCAPE PLAN nije podbacio, ponudivši niz aduta u akcionom domenu iako je do sada najviše zadataka obavljao režirajući horore po narudžbi. Ipak, njegova svestranost nije iznenađenje, naročito ako imamo u vidu da se u Švedskoj sa filmom ONDSKAN već bavio temom muškog internata i to je samo produžio sada sa pričom o zatvoru.

U ključnim momentima svoje karijere Stallone se okretao evropskim rediteljima, od Cosmatosa preko Končalovskog do Harlina i sa svakim od njih je postizao dobar rezultat. Haefstroemov zadatak je ipak io dosta teži od onog koji se postavljao pred nabrojane Evropljane. Naime, njihov posao je bio da snime dobar film sa Stalloneom u vreme kada je on bio na vrhuncu ili blizu njega. Haefstroem ne samo da treba da snimi film sa Stalloneom dvadeset godina posle njegovog vrhunca već treba da snimi film u kome je zajedno sa Arniejem.

Iako su Sly i Arnie obojica zvezde iz iste ere, njihov modus operandi na ekranu je različit. Arnie je uvek igrao nepobedive junake koji sa velikom dozom humora čine najsurovije stvari. Otud se tako dobro snašao kao komičar. Zapravo, Arnije je u svim filmovima i bio neka vrsta komičara s tim što stvari oko njega nekada nisu spadale u taj žanr. S druge strane, Stalloneovi likovi su uvek bili jako ranjivi, i vrlo melodramatični, bez previše humora. Zato se Stallone uprkos ambicioznim pokušajima nije nikada snašao u komediji. Dakle, Haefstroem ih nije samo dobio na korišćenje u fazi kada su postali deda (Sly) i baba (Arnie) več je i morao da pomiri njihove senzibilitete u žanrovskom pogledu, i u tome je uspeo. Našao je način kako da Sly glumi tragediju a Arnie komediju i da to funkcioniše.

ESCAPE PLAN donosi i niz faca u drugim ulogama koje je zla sreća bacila u ovaj film. Od "dečka koji obećava" Vincenta D'Onofrija do Jima Caviezela koji je za desetak godina od Isusa Hrista iz Gibsonovog blokbastera spao do DTV produkcije i televizijskih serija. Ipak, Caviezel je odličan kao negativac u ovom filmu, a ako imamo u vidu političke alijanse u koje su ulazili Stallone i Arnie ovo je začuđujuće liberalan film za njih, ne samo zato što se sukobe sa establišmentom koji je doživeo uspon za vreme Republikanaca (Blackwater, CIA, Rat protiv terorizma, privatni zatvori) već i zato što im je protivnik zvezda najvećeg "Red Belt" blokbastera.

Sly i Arnie više nisu relevantni da bi ESCAPE PLAN mogao da se nametne kao bitan savremeni film. Međutim, ovaj film je bolji nego što bi iko očekivao a neke stvari koje u njemu deluju rutinski i jednostavno, kao npr. uparivanje Slya i Arnijea zapravo su mnogo komplikovaniji rediteljski zahvat nego što se čini.

* * * / * * * *

Saturday, November 16, 2013

MALAVITA

MALAVITA je još jedno od dela koje dolazi u post-SOPRANOS talasu preispitivanja mafijaške mitologije, ovog puta doduše bliže ključu koji je postojao u serijalu ANALYZE THIS sa kojim je De Niro praktično uporedo sa SOPRANOSima i otvorio tu vrstu demistifikacje, doduše u formi parodije. U režiji Luca Bessona ovaj film većim delom ne uspeva da bude ono što bi trebalo, ako imamo u vidu De Nirovo prisustvo, naknadno uvedeno Scorseseovo pokroviteljstvo nad filmom, i francuski milje, a to je sveža, "francuska" interpretacija američkog žanrovskog filma. Šteta, MALAVITA je film koji je na određenom nivou apsolutno opredeljen da se pozabavi i takvim tumačenjem, naročito u sceni posete kino klubu, ali Besson ne istrajava u tome. Ipak, ovaj film ostaje znak Bessonovog comebacka, ako ne onim vrhuncima koje je postigao u kanonskoj fazi, od sredine osamdesetih do sredine devedesetih, a ono barem relativno koncentrisanom filmmakingu kakav nam odavno nije pružio.

U filmu koji je po svom rediteljskom postupka izrazito glavnotokovski, postoji nekoliko odličnih, duhovitih rešenja u kojima MALAVITA zaliči na rad ozbiljnog reditelja. Ipak, ostaje veliko pitanje sa kolikim optimiznom treba očekivati eventualni sledeći Bessonov film.

MALAVITA je bazirana na romanu koji potpisuje Tonino Benacquista, pisac koji je ostavio značajnog traja u francuskom krimiću, pre svega sarađujući sa Jacques Audiardom na nekoliko scenarija. Naravno, već sam pomen Audiarda snažno podseća na reditelja koji je na vrhuncu snaga i koji bi verovatno voleo da se zabavi na ovu temu, i sasvim sigurno bi ponudio produbljeniji pogled na stvar. Besson međutim nudi jednu dobrodošlo crnu komediju, sa vrlo malo istinski svežih detalja, prilagođenu mejnstrim publici to tačke kada bi maltene sama publika mogla biti autor.

Kad je reč o odnosu prema SOPRANOSima, MALAVITA je zapravo francuska parafraza serije LILYHAMMER, dakle ovde imamo inverziju onoga što je u SOPRANOSima bila dobro u pravcu onoga što je u mafijaškim filmovima bilo zamorno. SOPRANOSi su se bavili time kako su mafijaši zapravo obični ljudi i kako pored svoje profesije koja im omogućuje da zapostave moral, obzire prema okolini itd. oni ipak na kraju dana dele iste probleme kao i svi mi. U ovom filmu, kao i u LILYHAMMERu, akcenat je na tome da mafijaši ipak nikada ne mogu postati obični ljudi, njihov pristup stvarima se parodira i zato je reč o manje vrednom pristupu istoj temi.

De Niro i Michelle Pfeiffer igraju svojevrsne bookend uloge. De Niro referiše na svoju mafijašku personu a Michelle je ovu temu već overila u SCARFACEu ili MARRIED TO THE MOB. Deca su im solidno kastovana i dodaju filmu zdravu dozu političke nekorektnosti pošto se srećom barem film ne završava ničim pitkijim od esencijalizovanja porodice i dobrane po svaku cenu bez ikakvog obaziranja na moral. Tommy Lee Jones je agent FBI, igra ulogu kakvu posle FUGITIVEa može da igra u snu i sasvim sigurno se moglo očekivati više od njegovog sparingovanja sa De Nirom.

Moram priznati, film ovoliko natrpan poznatim glumcima koji ponavljaju svoje uloge imao je blago zastrašujuć potencijal da se pretvori u užasnu šmiru i havariju što kraja nema a ni početka. Ipak, Besson je uspeo da zauzda glumce i oni taman u dovoljnoj meri rade ono zbog čega su dovedeni, a uprkos svim nedostacima, MALAVITA definitivno funkcioniše kao priča koja nadilazi glumačke bravure i reminiscencije. Štaviše, rekao bih da u ovoj parodiji ranijih likova De Niro deluje dosta dostojanstvenije nego u mnogim "ozbiljnim" ulogama koje je igrao u poslednje vreme.

U tom pogledu, iako nije reč o iskorišćenoj prilici, MALAVITA sasvim sigurno može proći kod publike koja nije svesna svega onoga što bi ovakva postmoderna postavka mogla da joj pruži. Otud je i Scorseseovo ime na špici više svojevrsni in-joke za najširui publiku nego šifra koju bi trebalo da rastumače filmofili.

* * 1/2 / * * * *

Friday, November 15, 2013

FILTH

FILTH je nova adaptacija Irvine Welsha, u režiji Jon S. Bairda, i pokazuje koliko je Danny Boyle veliki reditelj pošto je uspeo da se vrlo uspešno izbori sa njegovom prozom. Nažalost, niko drugi, uključujući i Paul McGuigana nije uspeo da izađe na kraj sa Welshom i na kraju su ti filmovi, izuzev TRAINSPOTTINGa više bili potčinjeni književniku nego filmašu.

Bairdov film u pojedinim deonicama uspeva da očuva Welshov humor, i određenu virilnost njegovog BAD LIUTENANTa ali nikada zapravo ne uspeva da profunkcioniše na nivou celine, replicirajući karakter i samog literarnog dela na kome je baziran, praveći slične greške u pokušaju da se svede na zaokruženu celinu.

James McAvoy uspeva da napravi dobar lik od Bruce Robertsona i da se adaptira jednom drugačijem glumačkom zadatku od onih po kojima je poznat, dok su ostali manje više u okvirima svojih već do sada potvrđenih mogućnosti.

Bairdova vizuelna kultura je osrednja i siguran sam da je imajući u vidu priču i milje u kome se dešava mogao da pruži mnogo više.

Da je izašao sredinom devedesetih, kada je Welsh bio na vrhuncu popularnosti, FILTH je mogao ostvariti i kultni status, naročito jer bi u okvirima tadašnjih standarda delovao modernije nego danas. Sada međutim FILTH deluje kao neinspirisan povratak na stari izvor inspiracije koji je u međuvremenu postao bajat. Otud, čini mi se da je FILTH pre svega pravi film za 90s nostalgičare.

* * / * * * *

Thursday, November 14, 2013

PUTIN'S KISS

Pogledao sam PUTIN'S KISS Lise Birk Pedersen, dokumentarnu priču o dvadesetogodišnjoj portparolki putinovske omladinske organizacije "Naši" koja počinje da se druži sa "liberalnim" antiputinovskim novinarima i posle prebijanja jednog od njih postaje sumnjilčava prema "Našima" kao organizaciji, iako ne menja svoj bazični stav o Putinu.

Film je nastao u danskoj produkciji i podrazumeva da su gledaoci protiv Putina u toj meri da zapravo ni ne objašnjava šta je u njegovojk samoj politici loše već se više bavi "Našima" i drugim zakulisnim metodama političkog života kojim Putin navodno slabi opoziciju i protivničke medije. Zato na kraju i sam film ima rezultat koji vrlo sličan Mašinom stavu - Putinova poitika nije dovedena u pitanje, samo je bačena sumnja na neke od kadrova koji su ispod njega.

Na jednom ironičnom nivou, kroz podrazumevanje antiputinovskog raspoloženja publike, PUTIN'S KISS liči na neki film kakav bi baš nastao ako ne u Staljinovo a ono u Titovo vreme u kome se nepravilnosti dešavaju među kadrovima ali ne sežu do Starog lično.

Otud, rekao bih da rediteljka nije dobacila do onoga što joj je bila namera. Ipak, to ne znači da sami "Naši" nisu fascinantna tema i da oni, u kakvoj god interpretaciji predstavljaju fenomen kakav se ne sreće svaki dan i oslanja se na "masovičku" tradiciju sovjetskih vremena.

Vidim da i na programu Slobodne zone ima nekih antiputinovskih filmova i to je očigledno, naročito od hapšenja Pussy Riot postao trend na Zapadu, u sinergiji sa ruskom antiputinovskom opozicijom, naravno.

Među duhovitim detaljima svakako spada nekoliko navrata u kojima se Limonov i njegove pristalice prikazuju kao žrtve "Naših".

* * / * * * *

CAPTAIN PHILLIPS

Pogledao sam CAPTAIN PHILLIPS Paula Greengrassa. Ovaj film, baziran na istinitoj priči o otetom američkom moreplovcu Richardu Phillipsu, mogao je da bude jako zanimljiva studija o dvojici ljudi koje su iste okolnosti dovele do dve vrlo različite životne sudbine, i stavile ih na suprotstavljene strane. Phillips, američki kapetan broda i Musa, somalijski ribar koji je postao gusar, zapravo trpe pritisak istih globalnih ekonomskih kriza, i pritisnuti njima operišu u opasnim vodama blizu somalijske obale.

Velika vrlina Greengrassovog filma je to što Musa nije prikazan kao inferiorni urođenik ili žrtva već profesionalac koji dolazi iz jedne alternativne modernosti. Još je zanimljivije to što su i Phillips i Musa zapravo doslovce na sličan način pritisnuti žrvnjem globalnih finansijskih tokova.

Problem je međutim u tome što oko pola filma Greengrass posvećuje vojnoj akciji spasavanja kapetana Phillipsa, akciji koja je konvencionalna i nedovoljno zanimljiva u svakom pogledu u odnosu na odnos ove dvojice junaka. Još je tragičnije to što je već u ovom materijalu Greengrass uspeo da "zarobi" ono što mu treba za zanimljiv film. Nažalost, umesto da je akcija eliminisana i da se film stesao na priču između dva junaka, Greengrass je napravio kompromis i dodao dosta rutinskih "vojnih" scena ne bi li se film približio publici koje je privukao preko Bournea.

I upravo u tom dodavanju akcije Greengrass je kompromitovao ono zanimljivo u filmu i završio sa filmom u kome je kvalitetan sukob razvodnjen a akcija mediokritetska.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 13, 2013

LAST VEGAS

Pogledao sam LAST VEGAS Jona Turteltauba, plitku, ne naročito nadahnutu komediju o četiri sedamdesetogodišnja prijatelja koji odlaze u Las Vegas na momačko veče jednog od njih i umesto divljeg zezanja kao u staro vreme pronalaze stare traume koje moraju da se razreše, nadomak prilazeći i nekim HANGOVERastim doživljajima. U ovom filmu nema ničeg naročito dobrog ili naročito originalnog, velikim delom zato što Michael Douglas, Robert De Niro, Morgan Freeman i Kevin Kline niti imaju potentan materijal za igru, niti nude neku vrstu zaključenja svojih poznatih filmskih karaktera. Jedini koji u ovom filmu delimično može da aludira na neki od svojih kultnih likova je Michael Douglas koji je odigrao nekoliko uspešnih poslovnih ljudi u svojoj karijeri.

Međutim, ako se unutar svih ovih bajatih sastojaka može prepoznati neki znak života a da nije buđ jeste scenario Dana Fogelmana. Iako je potpuno bezidejan, i definitivno nije najznačajnije delo ovog vrlo poštovanog scenariste, nudi jedan od njegovih pečata a to je besprekorna struktura. Ako imamo u vidu Turteltaubu srednjačku, neinspirisanu režiju, jedino što drži LAST VEGAS u životu je upravo besprekorna struktura scenarija. I kada nema sveže ideje (a ovo mu je rani scenaristički rad) Fogelman besprekorno vlada zanatom.

* * / * * * *

Monday, November 11, 2013

HOW I LIVE NOW

Pogledao sam HOW I LIVE NOW Kevina Macdonalda, ekranizaciju romana Meg Rosoff. Reč je o vrlo neobičnom Young Adult romanu koji na prilično neodgovoran način dotiče temu incesta započetog u stanju civilizacijske nulte tačke. To je čest motiv, i HOW I LIVE NOW nije prvi put da se ta tema otvara. Ipak, ona do sada nije tretirana na tako ležeran način u kome se odnos među likovima ne problematizuje u svojoj izopačenoj osnovi, koliko god ona imala naturalističku motivaciju. Knjiga me je tokom čitanja zapanjila i osnovno pitanje koje sam postavljao pred ekranizaciju bilo je da li će Macdonald očuvati taj motiv i njegov tretman. U filmu ga je definitivno očuvao, jedina razlika je u formama - u knjizi je sve napisano crno na belo, u filmu gledalac može da posumnja da nešto nije dobro razumeo. Međutim, i posle dva gledanja, nema greške, to je to.

Moram priznati da ni u književnosti ni na filmu do sada nisam sretao ovakav odnos prema ovoj delikatnoj temi. Ipak, baš zato ne treba da čudi prilično skromna distribucija ovog filma u Americi uprkos vrlo ozbiljnoj realizaciji i solidnom komercijalnom potencijalu u indie okvirima.

HOW I LIVE NOW je Macdonaldov najbolji igrani film. U njemu konačno uspeva da se vrati onoj vibrantnosti koju je imao u THE LAST KING OF SCOTLAND a koja mu je izmicala u drugim naslovima, i jako im nedostajala. U tom pgledu, HOW I LIVE NOW u pogledu tempa i inscenacije ima spontanost inervozu Danny Boylea iz najboljih dana, recimo iz 28 DAYS LATER, sa kojim uostalom i deli taj britanski ambijent apokaliptičnog rata.

Kao i u romanu, sam predmet sukoba koji dovede do privremene okupacije Britanije nije ekspliciran, niti su definisani protivnici, ali Macdonald implicira da je reč o "sukobu civilizacija" i tretira ceo rat kao ispunjenje jedne od post 9/11 uobrazilja zapadnog čoveka a to je da bi im se rat mogao desiti pred kućom. Odgovor na izazov koji dopire od "primitivaca" je pooštravanje postojećih represivnih mera, vojna diktatura, odnosno potpuni kolaps i haos.

U tom kolapsu i haosu, pubertetlije i deca nalaze plodno tlo za svoju snalažljivost ali i njihovi s pravom prigušeni porivi izbijaju na videlo.

HOW I LIVE NOW je više na liniji CHILDREN OF MEN nego filmova kao što su RED DAWN ili TOMORROW WHEN THE WAR BEGAN. Ne treba nikako zanemariti "širu priču" u ovom filmu koliko god da je Macdonald i Rosoff diskretno iznose, ali ipak ključ je u intimnoj drami i nenametljivom preuzimanju uloga odraslih od strane dece koje ne može proći bez izvesnih devijacija.

Ipak iz te intimne priče proističe šira priča o dekadenciji koja je samo zamaskirana atmosferom snalažljivosti, zajedništva i mladalačke energije. Zato Macdonaldov film krasi toksični optimizam, vrlo subverzivan stav koji čini HOW I LIVE NOW njegovim daleko najboljim filmom do sada.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, November 10, 2013

VOJNA AKADEMIJA

Veliki je gubitak za našu kinematografiju to što Dejan Zečević već dve i po godine ni ne započinje neki svoj autorski projekat već tavori u okvirima raznih projekata kojima nema spasa jer nema tog reditelja koji ih u datim produkciono-kreativnim okolnostima može dovesti u red i privesti kakvoj-takvoj gledljivosti. Naravno, bolje je režirati nego apstinirati iz posla, ali očigledno je u Zečevićevom slučaju da mu NEPRIJATELJ, iako daleko najzreliji film u karijeri, nije doneo ni autorski kontinuitet niti barem tezgu u kojoj se očekuje da on pokaže šta može, odnosno tezgu u kojoj će se na neki način iskoristiti to što je pokazao da mu je jača strana.

Film VOJNA AKADEMIJA je nusproizvod nastanka druge sezone serije i spada u dugi niz naručenih vojnih projekata i propagandnih filmova koji su snimani još od vremena JNA. To su uvek bili neki marginalni filmovi, često su ih režirali reditelji zaposleni u vojnim preduzećima koji nikada ne bi dobili priliku u normalnim okolnostima i danas neki od njih, poput VOJNIKA Stjepana Zaninovića imaju nostalginu vrednost a DALEKO NEBO i NAJBOLJI imaju campy vrednost kao naše parafraze TOP GUNa.

Ti filmovi su bili kopilad jugoslovenske kinematografije i njena žrtva prineta političkom sistemu. Moglo bi se reći da su ti filmovi bili lošije kotirani čak i od najgore vrste partizanskih filmova a to su filmovi o velikim zločinima kao što su KRVAVA BAJKA, CRVENA ZEMLJA ili LAGER NIŠ koji su nastajali ne bi li se uzele pare od opština na kojima su se ta zlodela desila i potom nisu imali nikakvu značajnu sudbinu.

Međutim, čak i takvi JNA filmovi su nedostižni za VOJNU AKADEMIJU 2, silom sklepanu kolekciju slabo logičnih scena iz televizijske serije, koje na okupu drži više odsustvo priče nego nekakva priča, sa bolno dugim digresijama koje nemaju apsolutno nikakve veze ni sa Vojskom, ni sa Akademijom, ni sa ključnim junacima, koje ne nude ništa u formi filma niti obećavaju išta dobro kada ih budemo gledali u seriji.

Film kao i serija, nema potpisanog scenaristu, kako sam zapazio na špici, mada možda grešim, ali ovog puta pored Gordana Mihića, kreativni tim čini i Boban Jevtić, scenarista ČETVRTOG ČOVEKA. Scene su slabe, bez ikakvog istinskog sukoba, kao celina ne funkcionišu jer su iščupane iz serije, ali ni unutar njih nema ničega dobrog. Dijalozi su slabi, mlaki, neke reakcije apsurdne a često i nejasne.

Glumci su mahom prestari za uloge pitomaca, i sa ovakvim materijalom nemaju puno prostora za rad. Ipak, ako imamo u vidu visoku gledanost ove serije, barem su na osnovu nje postali popularni, dakle eto neke koristi. Takva korist je inače često izmicala glumcima iz ovih "vojnih" filmova pošto su oni obično ostajali opskurni. Ovde je međutim opskuran rezultat preko RTSa gurnut u mejnstrim, a u sezoni kada je sva prilika da će SMURFS 2 biti najgledaniji film, VOJNA AKADEMIJA 2 je nejak adut za povratak publike u bioskope, nezavisno od toga da li će publika koja je volela seriju doći da gleda film ili ne. Ovo je nejak adut jer ovo nije dobar film koji ako ne uspe obeshrabriće publiku, a ako uspe pokazaće producentima kako se kod nas više ne cene dobri filmovi pored smeća već je smeće ostalo samo na vrhu interesovanja publike. Od ova dva ishoda, naravno, konstruktivnije je nadati se uspehu filma u bioskopima, ali to ne mora samo po sebi doneti dobre rezultate na duže staze - osim jednog - Dejan Zečević bi na osnovu gledanosti ovog filma mogao dobiti stimulaciju FCSa i započeti novi film. Mada, ako imamo u vidu da producent dobija veći deo stuimulacije a ne reditelj, opet je pitanje da li se time podržava ono što je dobro u njegovom radu.

U ideološkom smislu, ovo je film koji poput serije, prikazuje jednu kastriranu Vojsku, u njemu nema čak ni militarističkog duha kada je već sama zemlja kojoj ovi oficiri služe ostala pomenuta samo u pozdravima kadeta ali ne i u samoj priči. Motivi junaka da budu pripadnici Vojske su potpuno nejasni. Krajnji cilj da budu piloti je polu-bizaran, niko ga ne elaborira, niti se u filmu bave letenjem - ni fizički ni verbalno - a ni on nije do kraja defnisan. Najbolji znak u kom duhu je snimljen film jeste jedina scena u kojoj kadeti urade nešto konkretno, a to je da spasu neke unesrećene ljude kojima auto visi na litici. U toj sceni je potpuno definisan smisao sadašnje Vojske Srbije, ona je svedena na Gorsku službu spasavanja, samo sa oružjem.

Kao što ni Vojska Srbije nije vojska, uostalom stadion JNA koji pripada vojsci ima više mesta nego što ona sada ima pripadnika, tako i ovaj film nije baš film. Ali, isto tako, kao što tako ponižena i obesmišljena vojska još uvek egzistira u našoj javnosti, tako se i ovaj film eto javlja kao žalosni podsetnik da je i kinematografija u priličnoj krizi.

Ipak, iako ne želim da zvučim preterano agresivno, čini mi se da je ovaj film s jedne strane po svom estetskom dometu verna slika Vojske, sve je to žalosno i jadno. A sa druge, mislim da je ovo slika Vojske koja savršeno odgovara ovoj državi - u toku sveopšteg poniženja i gubitka na polju suvereniteta, diplomatije, ekonomije itd. imamo jedan fetiš iza koga nema ničega. Imamo film o Vojsci u kome vojnici nisu baš vojnici, na pameti im nije borba niti domovina, i ovaj film deluje kao još jedan relikt ovog političkog stanja u kome narod naglas govori NE ali sve vreme šapuće DA. Zato smo u vreme DSa imali seriju, a sada za SNSove vladavine imamo film VOJNA AKADEMIJA 2, jedan još potentniji artefakt, ali duh je tu.

Uostalom, kao što su oznake jedinica u našoj Vojsci izmenjene, čime je delom uništena njena tradicija, tako se i ovaj film zove VOJNA AKADEMIJA 2, iako ne postoji film VOJNA AKADEMIJA ili VOJNA AKADEMIJA 1. Ovo je praksa koja bi bila svojstvena italo-eksploatatorima čiji su filmovi često istovremeno imali nazive ALIEN 4, TERMINATOR 3 i BEVERLY HILL COP 5, a zapravo bi govorili o vampirima. Ali, kod nas očigledno može da se pojavi film koji je po naslovu nastavak nepostojećeg filma.

Umesto da se naslovu VOJNA AKADEMIJA doda neka dopuna kao u slučaju ekranizacija nekih drugih serija (recimo, VATRO HODAJ SA MNOM), ili da se film naprosto nazove isto kao serija, on je dobio broj, kako se danas ne nazivaju čak ni nastavci filmova. Dakle, nomen est omen. Ko tako nazove film teško da može snimiti nešto vredno pažnje.

Ovom filmu ne treba pridavati značaj i smatrati da ima artikulisane namere ali suštinski on i ovakav grozan zapravo vrši suptilnu "kolonizaciju imaginacije", pokazujući nam da naša vojska ne samo da ne može ništa da uradi u stvarnosti nego ništa ne može da uradi ni u igranom filmu koji je plod fikcije. Nama je očigledno sa ovim filmom zabranjeno da u savremenoj ikonografiji uopšte zamislimo iole kompetentne odbrambrene snage koje ulivaju ikakav osećaj sigurnosti. Ono što dobijamo jeste naoružana foklorna grupa za unutrašnju upotrebu.

Wednesday, November 6, 2013

THE LAST DAYS ON MARS

Pogledao sam THE LAST DAYS ON MARS Ruairi Robinsona, adaptaciju kratke priče Sydney J. Boundsa, film koji spolja deluje kao indie prohjekat ali je iznutra reč o prilično klišetiziranom SF/hororu koji uprkos uglednoj glumačkoj piodlei i reditelju od kog se mnogo očekuje ne preza od potrošene priče o zlokobdnom marsovskom virusu koji zombifikuje istraživače na Marsu. Ove sezone su producenti stavili akcenat na priče u svemiru a GRAVITY je baš kao takav bio svojevrsni success story ove sezone. THE LAST DAYS ON MARS je dakle imao priliku da sa svojom odličnom podelom, relativno ambicioznom realizacijom i "serioznim" pristupom naiđe na raspoloženu publiku. Nažalost, sam rezultat je tehnički korektan ali pripovedački i idejno krajnje klimav. Jedini bizarni detalj koji barem Srbe može da zabavi jeste to što Goran Kostić igra astronauta koji je suedeći po nekim opaskama Srbin.

* 1/2 / * * * *

Sunday, November 3, 2013

CARRIE

Pogledao sam CARRIE Kimberly Peirce. Ovaj film je mahom promovisan kao rimejk De Palminog filma iako je naravno reč o ekranizaciji Kingove proze. U ovom konkretnoms lučaju doduše, ne može se reći da je reč ni o jednom ni o drugom per se. Naime, De Palmin film, pored toga što je remek-delo kome Peirce ne može ni da priđe, nudi jedno drugo čitanje u kome pubertet donosi fatalnu transformaciju koja u spoju sa teškim porodičnim okolnostima i provokacija okoline dovodi do strave i užasa. De Palma je u svom filmu sve ove elemente priče o odrastanju, bajke i košmara realizovao u jednoj izuzetnoj visokoj estetizaciji, nudeči jedan fetišistički pogled na procese u sazrevanju jedne mlade žene i manifestujući ih kroz horor.

Kimberly Peirce je ipak žena, dakle moguće je da je De Palma ove osnovne teme prikazao zanimljivijim nego što one zapravo jesu, odnosno, moguće je da one njemu deluju uzbudljivije i intrigantnije nego njoj. Kod Kimberly, pubertet je više povod ali nikako nije u samom uzroku događaja koji se odvijaju. Osnovni problem je socijalni i vezan je za majku koja usled svog verskog fundamentalizma junakinju nije adekvatno socijalizovala, odnosno okoline. Nekog dubljeg problema kod Kimberly zapravo ni nema, Carrie ne reaguje naročito na samu mentruaciju samo joj je glupo što o njoj nije obaveštena.

Dakle, čitanje Kinga je drugačije nego kod De Palme. S druge strane u pogledu eksploatacijskih efekata, Kimberly definitivno želi da ponudi De Palmu na steroidima i Carrie prilično rano kreće da draži publiku sa svojim razornim moćima.

Kada ripper sekvence krenu, to je sve relativno energično ali i površno, tehnička veština ipak ne može da nadomesti neizgrađene karaktere i odnose, kako među likovima tako i između gledalaca i priče. Ako imamo u vidu da se ovaj film dešava u savremenom svetu, premreženom raznim vidovima komunikacije pojedine konvencije kao da recimo junaci mogu samo da komuniciraju u četiri oka deluju apsurdno.

Ali, sve to na stranu. U toj steroidskoj postavci najveći problem je gluma. Chloe Moretz je bila odlična u odličnom rimejku Afredsonovog LET THE RIGHT ONE IN, ali u CARRIE j evrlo agresivna i neubedljiva u ulozi isprepadane devojčice. Julianne Moore takođe nije nimalo suptilna u ulozi majke, ali ume mnogo bolje da iznese tu povećanu agresiju u likovima.

Epizodni glumci nisu dovoljno zanimljivi na nivou personality actinga ali su barem u interopretacijama odmereniji, naročito Portia Doubleday.

De Palmina CARRIE i dalje ostaje neprikosnoveni klasik. Međutim, Peirce ne uspeva da ugrozi ni naslove kao što je CHRONICLE koji su se na sličan način oslanjali na priču tog tipa. Sam property je već ranije defetišizovan slabim nastavkom THE RAGE: CARRIE 2. Međtuim, koliko god to suludo zvučalo, pokušaji da se priča nadoveže na prvi film praćeni pokušajima da se stvari kontekstualizuju detaljima iz savremene popularne kulture, čine taj film kudikamo vibrantnijim, iako je u ukupnom utisku ova nova ekranizacija ipak bolje gledalačko iskustvo.

* * / * * * *

EARTHBOUND

Pogledao sam vrlo simpatičan irski SF romcom EARTHBOUND Alana Brennana u kome jedna od kanonskih SF tema dobija tretman u kome se prepliću romantična komedija i pokušaj objašnjavanja SF konvencije kroz psihozu. U tom smislu, EARTHBOUND je neprikriveno oslonjen na zaostavštinu Brad Andersonovog remek-dela HAPPY ACCIDENTS. Isto tako, u domenu strukture ima značajnog uticaja Richarda Curtisa što je naročito zanimljivo ako imamo u vidu da se on sam ove sezone latio fantastike u vlastitom filmu ABOUT TIME.

Rafe Spall, glumac kog je Working Title pokušao da importuje u svoj romcom svet sa filmom I GIVE IT A YEAR (i u njemu Spall nije pokazao da jeste britanski Ryan Reynolds ali se još uvek ne može reći ni da nije) igra Engleza u Irskoj koji od detinjstva veruje da je vanzemaljac. Upoznaje devojku sa kojom procenjuje da bi mogao da nastavi svoju rasu, ali se u njihovom odnosu ispreči njegova deluzija ili pak neverovatna sudbina.

Sam zaplet o vanzemaljcu koji je pao na Zemlju i na njoj treba da prosuži svoju rasu aproprira Supermanovu mitologiju i to paradoksalno THE LAST SON liniju priče kojoj se vraća i ovogodišnji MAN OF STEEL. Otud bi se EARTHBOUND mogao gledati i kao simpatičan mali dodatak MAN OF STEELu.

Rafe Spall glumački dominira u filmu i sve mu je podređeno. Brennan se solidno snalazi na malom budžetu, film ima dobar tempo i sve što želi da plasira radi sa punim ubeđenjem što je važno jer je malo koji element ove priče zapravo originalan. Međutim, EATHBOUND je vešto sklopljen mehanizam koji ispunjava sve one ciljeve koje je postavio.

Mislim da pored ljubitelja britanskog romcoma, ovaj film svakako može biti zanimljiv i fanboyevima kao sporedna literatura.

* * * / * * * *

Saturday, November 2, 2013

ENDER'S GAME

Pogledao sam ENDER`S GAME Gavina Hooda, ekranizaciju SF klasika Orson Scott Carda. Danas ova ekranizacija nastaje u potpuno drugačujem kontekstu od onoga što je bila izvorna ideja. Za početak ovo nije prestižni Warnerov film koji je trebalo da režira Wolfgang Petersen u kome se Cardov klasik tretira na prvoklasan A-način. Sada je to film sa kojim Summit i Lionsgate žele da započnu novu young adult franšizu posle velikog uspeha koji su imali sa TWILIGHTom i HUNGER GAMESima, a identitet Orsona Scott Carda se krije zbog njegove serije prvo homofobnih a zatim i vrlo neobičnih političkih istupa.

Međutim, iako je ENDER'S GAME daleko od onoga što su verovatno zanišljali Petersen i Warner, Gavin Hood je snimio izuzetno dobar film sa kojim je što se mene tiče i zauzdao svoje holivudsko lutanje. Uprkos tome što mi se čini da je Hod neke elemente u ovom filmu "ispustio" i da je u pojedinim aspektima sigurno mogao biti još kreativniji, kao reditelj i scenarista je za početak uspeo da očuva idejnu postavku Cardovog romana.

Cardov roman je ponudio jedan nov pogled na rat koji je bio originalan i u domenu žanrovske ali i umetnički vredne literature i koji je tek posle ovog romana zapravo etabliran u javnosti i na filmu, na primerima afričke dece ratnika pa u krajnjoj liniji i u pojedinim aspektima balkanskih sukoba. Ideja da samo dete, odnosno neko nezreo i nedovoljno upoznat sa životom i svetom može biti besprekorno efikasan ratnik je izuzetno potentna, i potvrđena je u stvarnosti.

Vanzemaljska pretnja i način na koji je koncipirana kroz pojavu insektolikih agresora, povezuje Carda sa Heinleinom, a samim tim i Hooda sa Verhoevenom. Naravno, STARSHIP TROOPERS je klasik satire koja formalno nije snimana kao takva već je uneta u visokooktanski blokbaster. ENDER'S GAME nimalo nije satiričan, štaviše on deluje kao vrlo hermetična fašistička fantazija koja se vremenom pervertira u vrlo konkretnu, rekao bih nepogrešivu kritiku savremenog militarizma.

STARSHIP TROOPERS je u tom pogledu mnogo opštija kritika od ENDER'S GAMEa koji tačno zna šta cilja i to se ispostavlja kao vrlo relevantna stvar u savremenim odnosima.

U ovom filmu mogu da se prepoznaju i postide svi, od Amerikanaca do Srba.

Hood je svakako mogao da u pojedinim aspektima snimi skladniji film, ima u nekoliko stvari prostora za napredak ali u osnovi ovaj film je dobar i ono što u njenmu nije najsavršenije nosi u sebi tu weird atmosferu 70s SFa i space opere koja ima nekakvu znakovitost. U određenom smislu, Hood nudi arhaiziranost sličnu JOHN CARTERu i toj liniji filmova koji se obraćaju fanboy publici.

Samim tim, nisam siguran kako će ENDER'S GAME proći u bioskopima i da li može da bude franchise starter kakav su producenti zamislili pošto ti fanboy filmovi obično slabo prolaze kada dođu u bioskope a ovaj (možda srećom?) čak nije ni imao nepodeljenu podršku u domenu fandoma.

Međutim, ako do franšize dođe, Gavin Hood je napravio sjajnu glumačku podelu koju među mladima predvode Asa Butterfield i Hailee Steinfeld i oni definitivno imaju dovolčjno klvaliteta i šarma da iznesu serijal. Asa je bez sumnje dorastao naslovnoj ulozi. Uostalom, do sada je već imao iskustava sa velikim rediteljima i projektima.

Ove godine sam gledao veštije sklopljene space opere od ENDER'S GAMEa, primera radi STAR TREK INTO DARKNESS. Ipak, ENDER'S GAME se nameće kao jedan od najzanimljivijih filmova ove sezone, uprkos tome što stilski nije doveden do perfekcije.

* * * / * * * *