FILTH

FILTH je nova adaptacija Irvine Welsha, u režiji Jon S. Bairda, i pokazuje koliko je Danny Boyle veliki reditelj pošto je uspeo da se vrlo uspešno izbori sa njegovom prozom. Nažalost, niko drugi, uključujući i Paul McGuigana nije uspeo da izađe na kraj sa Welshom i na kraju su ti filmovi, izuzev TRAINSPOTTINGa više bili potčinjeni književniku nego filmašu.

Bairdov film u pojedinim deonicama uspeva da očuva Welshov humor, i određenu virilnost njegovog BAD LIUTENANTa ali nikada zapravo ne uspeva da profunkcioniše na nivou celine, replicirajući karakter i samog literarnog dela na kome je baziran, praveći slične greške u pokušaju da se svede na zaokruženu celinu.

James McAvoy uspeva da napravi dobar lik od Bruce Robertsona i da se adaptira jednom drugačijem glumačkom zadatku od onih po kojima je poznat, dok su ostali manje više u okvirima svojih već do sada potvrđenih mogućnosti.

Bairdova vizuelna kultura je osrednja i siguran sam da je imajući u vidu priču i milje u kome se dešava mogao da pruži mnogo više.

Da je izašao sredinom devedesetih, kada je Welsh bio na vrhuncu popularnosti, FILTH je mogao ostvariti i kultni status, naročito jer bi u okvirima tadašnjih standarda delovao modernije nego danas. Sada međutim FILTH deluje kao neinspirisan povratak na stari izvor inspiracije koji je u međuvremenu postao bajat. Otud, čini mi se da je FILTH pre svega pravi film za 90s nostalgičare.

* * / * * * *