MALAVITA je još jedno od dela koje dolazi u post-SOPRANOS talasu preispitivanja mafijaške mitologije, ovog puta doduše bliže ključu koji je postojao u serijalu ANALYZE THIS sa kojim je De Niro praktično uporedo sa SOPRANOSima i otvorio tu vrstu demistifikacje, doduše u formi parodije. U režiji Luca Bessona ovaj film većim delom ne uspeva da bude ono što bi trebalo, ako imamo u vidu De Nirovo prisustvo, naknadno uvedeno Scorseseovo pokroviteljstvo nad filmom, i francuski milje, a to je sveža, "francuska" interpretacija američkog žanrovskog filma. Šteta, MALAVITA je film koji je na određenom nivou apsolutno opredeljen da se pozabavi i takvim tumačenjem, naročito u sceni posete kino klubu, ali Besson ne istrajava u tome. Ipak, ovaj film ostaje znak Bessonovog comebacka, ako ne onim vrhuncima koje je postigao u kanonskoj fazi, od sredine osamdesetih do sredine devedesetih, a ono barem relativno koncentrisanom filmmakingu kakav nam odavno nije pružio.
U filmu koji je po svom rediteljskom postupka izrazito glavnotokovski, postoji nekoliko odličnih, duhovitih rešenja u kojima MALAVITA zaliči na rad ozbiljnog reditelja. Ipak, ostaje veliko pitanje sa kolikim optimiznom treba očekivati eventualni sledeći Bessonov film.
MALAVITA je bazirana na romanu koji potpisuje Tonino Benacquista, pisac koji je ostavio značajnog traja u francuskom krimiću, pre svega sarađujući sa Jacques Audiardom na nekoliko scenarija. Naravno, već sam pomen Audiarda snažno podseća na reditelja koji je na vrhuncu snaga i koji bi verovatno voleo da se zabavi na ovu temu, i sasvim sigurno bi ponudio produbljeniji pogled na stvar. Besson međutim nudi jednu dobrodošlo crnu komediju, sa vrlo malo istinski svežih detalja, prilagođenu mejnstrim publici to tačke kada bi maltene sama publika mogla biti autor.
Kad je reč o odnosu prema SOPRANOSima, MALAVITA je zapravo francuska parafraza serije LILYHAMMER, dakle ovde imamo inverziju onoga što je u SOPRANOSima bila dobro u pravcu onoga što je u mafijaškim filmovima bilo zamorno. SOPRANOSi su se bavili time kako su mafijaši zapravo obični ljudi i kako pored svoje profesije koja im omogućuje da zapostave moral, obzire prema okolini itd. oni ipak na kraju dana dele iste probleme kao i svi mi. U ovom filmu, kao i u LILYHAMMERu, akcenat je na tome da mafijaši ipak nikada ne mogu postati obični ljudi, njihov pristup stvarima se parodira i zato je reč o manje vrednom pristupu istoj temi.
De Niro i Michelle Pfeiffer igraju svojevrsne bookend uloge. De Niro referiše na svoju mafijašku personu a Michelle je ovu temu već overila u SCARFACEu ili MARRIED TO THE MOB. Deca su im solidno kastovana i dodaju filmu zdravu dozu političke nekorektnosti pošto se srećom barem film ne završava ničim pitkijim od esencijalizovanja porodice i dobrane po svaku cenu bez ikakvog obaziranja na moral. Tommy Lee Jones je agent FBI, igra ulogu kakvu posle FUGITIVEa može da igra u snu i sasvim sigurno se moglo očekivati više od njegovog sparingovanja sa De Nirom.
Moram priznati, film ovoliko natrpan poznatim glumcima koji ponavljaju svoje uloge imao je blago zastrašujuć potencijal da se pretvori u užasnu šmiru i havariju što kraja nema a ni početka. Ipak, Besson je uspeo da zauzda glumce i oni taman u dovoljnoj meri rade ono zbog čega su dovedeni, a uprkos svim nedostacima, MALAVITA definitivno funkcioniše kao priča koja nadilazi glumačke bravure i reminiscencije. Štaviše, rekao bih da u ovoj parodiji ranijih likova De Niro deluje dosta dostojanstvenije nego u mnogim "ozbiljnim" ulogama koje je igrao u poslednje vreme.
U tom pogledu, iako nije reč o iskorišćenoj prilici, MALAVITA sasvim sigurno može proći kod publike koja nije svesna svega onoga što bi ovakva postmoderna postavka mogla da joj pruži. Otud je i Scorseseovo ime na špici više svojevrsni in-joke za najširui publiku nego šifra koju bi trebalo da rastumače filmofili.
* * 1/2 / * * * *
U filmu koji je po svom rediteljskom postupka izrazito glavnotokovski, postoji nekoliko odličnih, duhovitih rešenja u kojima MALAVITA zaliči na rad ozbiljnog reditelja. Ipak, ostaje veliko pitanje sa kolikim optimiznom treba očekivati eventualni sledeći Bessonov film.
MALAVITA je bazirana na romanu koji potpisuje Tonino Benacquista, pisac koji je ostavio značajnog traja u francuskom krimiću, pre svega sarađujući sa Jacques Audiardom na nekoliko scenarija. Naravno, već sam pomen Audiarda snažno podseća na reditelja koji je na vrhuncu snaga i koji bi verovatno voleo da se zabavi na ovu temu, i sasvim sigurno bi ponudio produbljeniji pogled na stvar. Besson međutim nudi jednu dobrodošlo crnu komediju, sa vrlo malo istinski svežih detalja, prilagođenu mejnstrim publici to tačke kada bi maltene sama publika mogla biti autor.
Kad je reč o odnosu prema SOPRANOSima, MALAVITA je zapravo francuska parafraza serije LILYHAMMER, dakle ovde imamo inverziju onoga što je u SOPRANOSima bila dobro u pravcu onoga što je u mafijaškim filmovima bilo zamorno. SOPRANOSi su se bavili time kako su mafijaši zapravo obični ljudi i kako pored svoje profesije koja im omogućuje da zapostave moral, obzire prema okolini itd. oni ipak na kraju dana dele iste probleme kao i svi mi. U ovom filmu, kao i u LILYHAMMERu, akcenat je na tome da mafijaši ipak nikada ne mogu postati obični ljudi, njihov pristup stvarima se parodira i zato je reč o manje vrednom pristupu istoj temi.
De Niro i Michelle Pfeiffer igraju svojevrsne bookend uloge. De Niro referiše na svoju mafijašku personu a Michelle je ovu temu već overila u SCARFACEu ili MARRIED TO THE MOB. Deca su im solidno kastovana i dodaju filmu zdravu dozu političke nekorektnosti pošto se srećom barem film ne završava ničim pitkijim od esencijalizovanja porodice i dobrane po svaku cenu bez ikakvog obaziranja na moral. Tommy Lee Jones je agent FBI, igra ulogu kakvu posle FUGITIVEa može da igra u snu i sasvim sigurno se moglo očekivati više od njegovog sparingovanja sa De Nirom.
Moram priznati, film ovoliko natrpan poznatim glumcima koji ponavljaju svoje uloge imao je blago zastrašujuć potencijal da se pretvori u užasnu šmiru i havariju što kraja nema a ni početka. Ipak, Besson je uspeo da zauzda glumce i oni taman u dovoljnoj meri rade ono zbog čega su dovedeni, a uprkos svim nedostacima, MALAVITA definitivno funkcioniše kao priča koja nadilazi glumačke bravure i reminiscencije. Štaviše, rekao bih da u ovoj parodiji ranijih likova De Niro deluje dosta dostojanstvenije nego u mnogim "ozbiljnim" ulogama koje je igrao u poslednje vreme.
U tom pogledu, iako nije reč o iskorišćenoj prilici, MALAVITA sasvim sigurno može proći kod publike koja nije svesna svega onoga što bi ovakva postmoderna postavka mogla da joj pruži. Otud je i Scorseseovo ime na špici više svojevrsni in-joke za najširui publiku nego šifra koju bi trebalo da rastumače filmofili.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment