Pogledao sam HOW I LIVE NOW Kevina Macdonalda, ekranizaciju romana Meg Rosoff. Reč je o vrlo neobičnom Young Adult romanu koji na prilično neodgovoran način dotiče temu incesta započetog u stanju civilizacijske nulte tačke. To je čest motiv, i HOW I LIVE NOW nije prvi put da se ta tema otvara. Ipak, ona do sada nije tretirana na tako ležeran način u kome se odnos među likovima ne problematizuje u svojoj izopačenoj osnovi, koliko god ona imala naturalističku motivaciju. Knjiga me je tokom čitanja zapanjila i osnovno pitanje koje sam postavljao pred ekranizaciju bilo je da li će Macdonald očuvati taj motiv i njegov tretman. U filmu ga je definitivno očuvao, jedina razlika je u formama - u knjizi je sve napisano crno na belo, u filmu gledalac može da posumnja da nešto nije dobro razumeo. Međutim, i posle dva gledanja, nema greške, to je to.
Moram priznati da ni u književnosti ni na filmu do sada nisam sretao ovakav odnos prema ovoj delikatnoj temi. Ipak, baš zato ne treba da čudi prilično skromna distribucija ovog filma u Americi uprkos vrlo ozbiljnoj realizaciji i solidnom komercijalnom potencijalu u indie okvirima.
HOW I LIVE NOW je Macdonaldov najbolji igrani film. U njemu konačno uspeva da se vrati onoj vibrantnosti koju je imao u THE LAST KING OF SCOTLAND a koja mu je izmicala u drugim naslovima, i jako im nedostajala. U tom pgledu, HOW I LIVE NOW u pogledu tempa i inscenacije ima spontanost inervozu Danny Boylea iz najboljih dana, recimo iz 28 DAYS LATER, sa kojim uostalom i deli taj britanski ambijent apokaliptičnog rata.
Kao i u romanu, sam predmet sukoba koji dovede do privremene okupacije Britanije nije ekspliciran, niti su definisani protivnici, ali Macdonald implicira da je reč o "sukobu civilizacija" i tretira ceo rat kao ispunjenje jedne od post 9/11 uobrazilja zapadnog čoveka a to je da bi im se rat mogao desiti pred kućom. Odgovor na izazov koji dopire od "primitivaca" je pooštravanje postojećih represivnih mera, vojna diktatura, odnosno potpuni kolaps i haos.
U tom kolapsu i haosu, pubertetlije i deca nalaze plodno tlo za svoju snalažljivost ali i njihovi s pravom prigušeni porivi izbijaju na videlo.
HOW I LIVE NOW je više na liniji CHILDREN OF MEN nego filmova kao što su RED DAWN ili TOMORROW WHEN THE WAR BEGAN. Ne treba nikako zanemariti "širu priču" u ovom filmu koliko god da je Macdonald i Rosoff diskretno iznose, ali ipak ključ je u intimnoj drami i nenametljivom preuzimanju uloga odraslih od strane dece koje ne može proći bez izvesnih devijacija.
Ipak iz te intimne priče proističe šira priča o dekadenciji koja je samo zamaskirana atmosferom snalažljivosti, zajedništva i mladalačke energije. Zato Macdonaldov film krasi toksični optimizam, vrlo subverzivan stav koji čini HOW I LIVE NOW njegovim daleko najboljim filmom do sada.
* * * 1/2 / * * * *
Moram priznati da ni u književnosti ni na filmu do sada nisam sretao ovakav odnos prema ovoj delikatnoj temi. Ipak, baš zato ne treba da čudi prilično skromna distribucija ovog filma u Americi uprkos vrlo ozbiljnoj realizaciji i solidnom komercijalnom potencijalu u indie okvirima.
HOW I LIVE NOW je Macdonaldov najbolji igrani film. U njemu konačno uspeva da se vrati onoj vibrantnosti koju je imao u THE LAST KING OF SCOTLAND a koja mu je izmicala u drugim naslovima, i jako im nedostajala. U tom pgledu, HOW I LIVE NOW u pogledu tempa i inscenacije ima spontanost inervozu Danny Boylea iz najboljih dana, recimo iz 28 DAYS LATER, sa kojim uostalom i deli taj britanski ambijent apokaliptičnog rata.
Kao i u romanu, sam predmet sukoba koji dovede do privremene okupacije Britanije nije ekspliciran, niti su definisani protivnici, ali Macdonald implicira da je reč o "sukobu civilizacija" i tretira ceo rat kao ispunjenje jedne od post 9/11 uobrazilja zapadnog čoveka a to je da bi im se rat mogao desiti pred kućom. Odgovor na izazov koji dopire od "primitivaca" je pooštravanje postojećih represivnih mera, vojna diktatura, odnosno potpuni kolaps i haos.
U tom kolapsu i haosu, pubertetlije i deca nalaze plodno tlo za svoju snalažljivost ali i njihovi s pravom prigušeni porivi izbijaju na videlo.
HOW I LIVE NOW je više na liniji CHILDREN OF MEN nego filmova kao što su RED DAWN ili TOMORROW WHEN THE WAR BEGAN. Ne treba nikako zanemariti "širu priču" u ovom filmu koliko god da je Macdonald i Rosoff diskretno iznose, ali ipak ključ je u intimnoj drami i nenametljivom preuzimanju uloga odraslih od strane dece koje ne može proći bez izvesnih devijacija.
Ipak iz te intimne priče proističe šira priča o dekadenciji koja je samo zamaskirana atmosferom snalažljivosti, zajedništva i mladalačke energije. Zato Macdonaldov film krasi toksični optimizam, vrlo subverzivan stav koji čini HOW I LIVE NOW njegovim daleko najboljim filmom do sada.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment