Saturday, September 29, 2007

THE SIMPSONS MOVIE

Pogledao sam THE SIMPSONS MOVIE David Silvermana, courtesy of mrkoye.

Nisam veliki fan SIMPSONSa, i relativno sam obavešten o celoj mitologiji, tako da ovaj film nije mogao da me iziritira zato što je ovo ili ono iznevereno. Prišao sam mu apsolutno objektivno.

Ono što mi je na kraju bio osnovni problem filma to je suštinska efemernost svih referenci kojima se autori bave u ovom filmu. Naime animirana serija je bazirana na referencama i reakcijama na relativno aktuelne teme.

Međutim, osnovna razlika između celovečernjeg bioskopskog filma i animirane serije je trebalo da bude u tome što će film, za razliku od serije biti odmaknut od aktuelnih zbivanja i referisaće na nešto što ima ipak nešto duži rok trajanja.

Međutim, ne, film se svodi na ekološku priču u kojoj se sprda sa Al Goreom, zatim na parodiranje aktuelne konkurencije u bioskopima, naročito SPIDER-MANa i svodi se na to da za deset godina apsolutno neće biti relevantan, što autori nisu smeli da dozvole.

S druge strane, na mikro-planu, iako nisam fan SIMSPONSa, gledao sam i mnogo bolje epizode serije nego što je ovaj film, tako da čak ni u tom smislu, autori nisu dostigli vrhunski nivo bioskopske reinterpretacije serije.

Svi ovi nedostaci su dodatno podcrtani time što su autori jako dugo insistirali na tome da će SIMPSONS film biti nešto zaista posebno, i to na kraju zaista nismo dobili.

* * / * * * *

Thursday, September 27, 2007

BREAKFAST ON PLUTO

Pogledao sam BREAKFAST ON PLUTO Neil Jordana, courtesy of Ginger.

Ja sam veliki Jordanov fan i trudim se da pratim njegov rad koliko god mogu, iako moram priznati da me kod njega najpre fascinira stil pa tek onda same priče koje su nekad jako zanimljive a nekad su zbir svega onoga što prezirem u filmu.

BREAKFAST ON PLUTO je u principu spoj te dve tendencije u Jordanovom radu, međutim, nekako što sam stariji,. to mi više raste poštovanje za stilsku superiornost a priče koje mi ne prijaju me sve manje iritiraju.

BREAKFAST ON PLUTE je zaista izuzetan stilski ugođaj. Neil Jordan je u punoj formi i svaku scenu uspeva da maksimalno realizuje i osmisli i u tom smislu fenomenalno je šta je sve uspeo da uradi sa jednom kamernom i repetitivnom pričom. Neil Jordan zaista ima izuzetan dar da prepozna filmičnost u svakoj situaciji, i to vrlo pitku, konzervativnu filmičnost, prema kojoj je zaista teško imati primedbu.

E sad, ono što je malo sporno jeste proza Pat McCabea na kojoj je ovo sve bazirano a sa kojim je Jordan radio BUTCHER BOY. Ovaj film evidentno spada u psihodeličnu irsku fazu Jordanovog opusa u kojoj se on bavi McCabeovim pripovestima o duševno obolelim ljudima.

Lik trandže svoju histeriju prenosi na ceo film, i iako je ceo tok vrlo zanimljiv, nesumnjivo motivacija glavnog junaka, njegove težnje i frustracije ostaju nejasne. Naravno um nekog ko je duševno oboleo ostaje velika tajna za nas, ali postoje neke stvari u filmu koje ako ostanu tajna film ne valja, i to se ovde desilo. naime, ja do kraja filma nisam uspeo da shvatim koji su konkretni problemi McCabeovog junaka izuzev što ima izvesne duševne probleme i upitanost nad polnim identitetom, za koju do kraja nisam shvatio da li je fiziološke prirode ili je pak rezultat psihoze.

U tom spoju, film paradoksalno postaje krajnje homofoban, pošto su pederi prikazani kao melanholična, licemerna, nekad čak i brutalna stvorenja, koja sa svojom različitošću ne mogu da se pomire, dočim glavni junak svakako ne može da brani stranu gay zajednice jer naprosto sve je samo ne gay.

U tom nekontrolisanom pripovedačkom i značenjskom diskursu, ono što prevladava jeste Jordanova stilska superiornost zahvaljujući kojoj i neki marginalan art mogu da gledam sa uživanjem.

* * 1/2 / * * * *

Friday, September 21, 2007

PARTIZANSKA ESKADRILA

Podsetio sam se PARTIZANSKE ESKADRILE Hajrudina Krvavca, kojom se u suštini zaključuje opus našeg najortodoksnijeg akcionog reditelja, Ako bi se za Žiku Mitrovića moglo reći da je bio Don Siegel jugoslovenskog filma, za Hajrudina Krvavca bi se moglo reći da je bio Brian G. Hutton.

Krvavčev striktno akcioni rollercoaster pristup WW2 filmu u PARTIZANSKOJ ESKADRILI ulazi u arhaičnost i krizu. S jedne strane, sam Krvavac se reciklira u filmu pošto pravi pastiš svojih motiva - running against the clock diverzije iz MOSTA, napada na protivničke aerodrome iz DIVERZANATA, rad ilegale iz VALTERA. U ovoj fazi svoje karijere, Krvavac nije uspeo da taj pastiš učini iole koherentnim, i zato je PARTIZANSKA ESKADRILA pre svega epizodičan film koji slabo drži pažnju u svom nimalo nežnom trajanju. VHS rip koji sam ja gledao traje 114 minuta, a vidno nedostaju određeni delovi, dok IMDB navodi da jugoslovenski cut filma trahje 130 minuta dok je za izvoz napravljena kraća verzija.

Kad je reč o svetskim okvirima, PARTIZANSKA ESKADRILA je već bila žestoko zastareo film. Naime, izašla je 1979. godine, deset godina posle svog internacionalnog pandana BATTLE OF BRITAIN Guy Hamiltona, a nije izgledala ništa naprednije od njega. Krvavčev rukopis je u ovom trenutku i formalno već bio prevaziđen.

Ako tome dodamo da su specijalni efekti rađeni u Čehoslovačkoj, u Barandovu, pošto su oni imali razvijeniju tradiciju fantastike na filmu nego mi, slobodno se može reći da jugoslovenska kinematografije već u tom trenutku nije bila spremna za delo ovakvog zamaha, i da je bila prilagođena za neku drugu poetiku.

Kao i u svakom filmu velikog autora, i u PARTIZANSKOJ ESKADRILI možemo naći zanimljive stvari. Recimo, kada vodeničareva unuka kreće u partizane, deda je ne upozorava na metke, Nemce i sl. - samo joj kaže, "Čuvaj obraz". Priceless.

Ili, recimo, dog fight kada Nemci jure Smokija u klisuri, on navuče Nemca da se ukuca u stenu kao Will Smith vanzemaljca u INDEPENDENCE DAYu. To je jedan od lepih standarda WW2 filmova o avionima.

Zatim, imamo barem tri situacije u kojima pilotov partner biva ranjen ili ubijen, i tu su evidentno Krvavac, Lebović i Smoje malo preterali i ponavljaju se.

A opet imamo i saharinski slow motion u kome Radoš Bajić i Suada Avdić trče jedno prema drugom. Suadu u partizanskoj uniformi, pokosi rafal iz nemačkog aviona, i ona u tom trenutu nastavlja da trči prema radošu ali ovog puta u seoskoj nošnji. Ovde je hajrudin napravio jedno žestoko stilsko gaženje, koje je posle spoofovano milijardu puta u američkom filmu, međutim, lepo je podsetiti se na vreme kada su reditelji na ovim prostorima actually pokušavali da vladaju stilom.

što se podele tiče, imamo nekoliko klasičnih postavki - Smokija & Batu, koji međutim nastupaju odvojeno i nisu tandem u borbi; zatim Faruka Begolija i Bekima Fehmiua koji neizbežno jesu tandem; zatim Radoša Bajića u fazi dok je bio mlad, lep i visok momak; Zlatu Petković kao partizansku radistkinju koja ima simpatije za Bekima i nastavlja svoje wet dream oblikovanje revolucije čiji je osnov u POVRATKU OTPISANIH.

Freaky Nazi pilota igra Radko Polič, u prvoj od svojih brojnih Nazi uloga. Ipak, Polič ga ne karikira previše i u ovom filmu ponajmanje ima Krvavčevih tradicionalnih masakriranja Nemaca kojima je inače bio sklon i po čemu je jako sličan Brianu G. Huttonu (setimo se WHERE EAGLES DARE).

Kad je reč o istorijskoj utemeljenosti, PARTIZANSKA ESKADRILA je apsolutno neautentična i nema nikakve veze sa stvarnim razvojem RV i PVO. kad je reč o tehničkoj preciznosti, film je takođe potpuno netačan. za razliku od Guy hamiltona čiji BATTLE OF BRITAIN stremi tehničkoj autentičnosti, Krvavac nije imao podršku dovoljno ambicioznih producenata ne bi li iznajmio španske Me-109 i sl. tako da se u PARTIZANSKOJ ESKADRILI leti na svemu i svačemu.

Pozicija PARTIZANSKE ESKADRILE u istoriji WW2 letačkog filma vrlo je zaniljiva pošto se Krvavac nije tačno odlučio da li je ovo lovački film tipa BATTLE OF BRITAIN gde se sve bazira na dogfightovima i bombarderskog filma tipa DAM BUSTERS koji je više guys on a mission tip filma. Krvavac meša ove tipove filma i mislim dato nije dobro pošto lišava svoje junake jasnih taktičkih ciljeva usled čega je i publici teško da prati.

Kada se sve sumira, PARTIZANSKA ESKADRILA je u hardverskom smislu bitan film u istoriji naših WW2 akcijaša. Iako anahron i smušen, ovo je film velikog reditelja koji u sebi donosi egzotičnost i ekskluzivnost letačkog filma u kinematografiji u kojoj 30 godine posle ovoga ne umeju da snime dvoje ljudi kako razgovaraju. Za sećanje su svakako scene napada dvokrilca na voz i krađa aviona sa aerodroma koju izvode Žare i Dalibor (Ljubiša Samardžić i Radoš Bajić). sasvim dovoljno kad se podvuče crta.

* * / * * * *

Wednesday, September 19, 2007

1408

Gledao sam 1408 Mikaela Hafstroma.

Sticajem okolnosti spadam među one koji dosta očekuju od ovog švedskog reditelja koji je u svojim švedskim danima pokazivao izuzetnu zanatsku kompetenciju. Sa prelaskom u Ameriku, nastavlja da pokazuje tu egzekutorsku ekspertizu u striktnim žanrovskim uslovima, i naslovima koji pomalo odstupaju od žanrovske matrice kao što su DERAILED i 1408.

1408 je ekranizacija Kingove priče koju nisam čitao i ne mogu da imam odnos koliko je Hafstrom ispunio potencijale priče.

Međutim, ono što mogu da prepoznam to je da Hafstrom radi na tragu jedne druge Kingove ekranizacije, i to Kubrickovog SHININGa. 1408 deluje kao apdejt SHININGa, u filmskom smislu, i ne znam da li ta analogija stoji i i na literarnom planu, pa u to ne bih ulazio.

Međutim, 1408 izgleda kao SHINING za decu sa preekspresivnim i preeksplicitnim potonućem u onostrano, negde na razmeđi dečjeg filma i neke racionalizovane lynchovštine.

Sve je dodatno pojeftinjeno na planu scenarija pošto junak ima žešću traumu iz prošlosti koja se naravno najeksplictnije moguće pojavljuje u njegovim delirijumima i malo deluje kao lobovanje u odnosu na njegovu već komplikovanu situaciju u susretu sa ukletom sobom.

Doduše, imajte na umu, meni je daleko najneomiljieniji rukavac horora onaj koji govori o prostorima kojibude čovekove strahove. To mi naročito ide na nerve.

Cusack se trudi da ne preglumljuje, mada povremeno ulazi u stanja overplaya smeštajući svoju klasičnu ciničnu nerdy slacker personu u novu priču. Međutim, 1408 jeste veliki glumački zalogaj, maltene CAT AWAYovskih razmera s tim štio je ovo ipak kraći film i proporcionalno Cusack ima više screentimea sa drugim glumcima nego Mr. Hanky tamo.

Uz sve nedostatke, ipak mi je drago što je ovakav film uspeo da postane hit pošto po mnogo čemu odstupa od formule, i barem pokušava da podseća na autorske projekte stvoene u žanru horora, iako to zapravo nije. 1408 je pokušaj da se SHINING kroji kao konfekcija. Iako nisam Kubrickov idolopoklonik, Hafstrom tome ipak nije dorastao, kao što ni Cusack nije dorastao Nicholsonu, no ako im je za utehu, pitanje je da li savremeni Holivud može da do toga pet dobaci.

* * / * * * *

Monday, September 17, 2007

MURDER PARTY

Pogledao sam MURDER PARTY Jeremy Saulniera, courtesy of Kunac.

Pokušao sam bio prvo da gledam HATCHET ali sam posle sedam beslovesnih minuta odustao i odlučio se za ovaj ultra indie film, koji bi se u nekoj malo slobodnijoj interpretaciji mogao nazvati i hororom iako od horora preuzima samo formu a namere su mu sasvim drugačije.

Naime, MURDER PARTY je vrlo zanimljiv underground film koji koristi strukturu horora ne bi li plasirao uspešnu kritiku savremene umetnposti i to dva njena aspekta. Jedan je kreativni aspekt gde auotir osuđuju demienhirstovsko oslanjanje na fiziološku ekstremnost i neumetničke događaje, a drugi je organizacioni pošto film kritikuje besramnu zavisnost umetnika od raznih fondacija i mecena, kojima se besomučno dodvoravaju.

Tako i ova priča o naivnom radniku njujorškog Parking Servisa koji naivno uzima pozivnicu za halloweenskei Murder Party da bi se ispostavilo da ga tamo čeka nekoliko mladih umetnika koji bi ga rado ubili u sklopu svog umetničkog rda i njihov djabolični mecena od koga im zavise stipšendije i koji sve nadfgleda.

MURDER PARTY nudi sasvim dovoljno vrlo solidne hack'n'slash zabave za sve one koji nemaju odnos prema problematizaciji savremene umetnosti.

Međutim, namere ovog filma su drugačije i to ga čini vrlo uspelim ostvarenjem koje funkcioniše na više nivoa.

Film je snimljen u vrlo oskudnim uslovima, vrlo lako je mogao biti snimljen kod nas, i ponovo pokazuje da je ključ niskobudžetnog filma u mudrom postavljanju rediteljskog koncepta.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, September 16, 2007

MR BEAN'S HOLIDAY

Pogledao sam MR BEAN'S HOLIDAY Steve Bendelacka u zaista pimpin' ambijentu bioskopa Mali Odeon.

Ovaj film bi bio sasvim rutinski sequel, malo slabiji od prethodnog filma, jako baziran na njegovoj koncepciji, i sl. , da nije snažno baziran na tradicijama neme komedije, i da sene dešava u Kanu, i da čitavi set-pieceovi nemaju Rowana Atkinsona koji juri kokošku, hode zatvoren u poljski WC i prekida snimanje ratnog filma, što jasno asocira nanašeg dobrog Nemanju Kusturicu.

Sa ovim stilemama koje Bendelack unosi i film i koje jako liče na Kustine interpretacije klasičnog slapsticka, dolazimo do istine da bi Kusta u stvari bio idelan reditelj filmova o Mr. Beanu, a da se ovaj nastavak pošto se u samoj završnici dešava na kanskom festivalu zapravo i mora povezati sd Kustom kao laureatom tog festivala.

Bilo bi zanimljivo pitati bendelacka da li je ova polemika svesna i koliko je svesna, ali u svakom slučaju lepo je videti našeg autora čiji rad odjekuje u internacionalnoj areni.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, September 12, 2007

WRONG TURN 2

Pogledao sam WRONG TURN 2 Joe Lyncha, courtesy of Kunac.

Iako sam veliki fan prvog filma i očekivao sam da će nastavak prevazići DTV standarde, mogu reći da mi je nastavak bio bled i pomalo dosadan. Iako, Joe Lynch prevazilazi DTV nastavke isto onoliko koliko je Schmidtov WRONG TURN prevazilazio tadašnji revival backwoods slashera, to ipak nije dovoljno da bi se WRONG TURN 2, izuzev u okvirima svog produkcionog geta smatrao izuzetnim filmom. Naime, Lynchova režije nije toliko moćna kao Schmidtova, niti su likovi dovoljno zanimljivi kako bi klasičan tip inbredi protiv putnika namernika - koncept mogao da ostane svež i relevantan.

I baš zato, iako je pun obračuna, gorea i akcije, WRONG TURN 2 deluje poprilično ravno i monotono.

Naravno, moguće da je stvar i u kilometraži, pa i u tome da konačno treba priznati sebi da se WRONG TURN 2 sigurno ne pravi za ljubitelje i poznavaoce već za neupućene klince željne dobrog splattera i da ga čak i treba podržati kao ulaznicu nekih širih omladinskih krugova u naš košmar.

Ipak, meni se čini da sam svoju ulaznicu odavno kupio.

* * / * * * *

Tuesday, September 11, 2007

IMPULSE

Pogledao sam IMPULSE Grahama Bakera, courtesy of Ginger.

Graham Baker je režirao ALIEN NATION a o IMPULSEu sam godinama slušao kao o vrlo zanimljivom, marginalizovanom filmu.
Kada se bude podvukla crta. videće se da je Baker ostvario zapravo prilično respektabilnu karijeru u žanru, ali da nažalost zbog rada na ničijoj zemlji između A i B produkcije nije uspeo da se nametne na neku poziciju koja bi mu omogućila veći kontinuitet.

IMPULSE funkcioniše kao invertirani INVASION OF BODY SNATCHERS, i govori o mestu na američkom Srednjem Zapadu u kome ljudi odjednom počinju neumereno da iskazuju svoje emocije i nagone, što dovodi na naglih izliva najneverovatnijih potreba, među kojima su iznenadni ispadi, saobraćajni prekršaji, nasilje, pljačke, remećenje javnog rada, ...

Jedna od prvih žrtava talasa je i majka glavne junakinje koja dolazi da je poseti, i njen muž, inače lekar, počinje da istražuje o čemu se tu radi, pošto je neinficiran tim ludilom koje hvata seljake.

Baker je snimio vrlo zanimljiv, koherentan i sporadično napet film, čiji je osnovni problem u tome što je prilično epizodičan i nema jasan zamajac priče koji bi povezao čitavu celinu, pa samim tim između pojedinačno solidnih epizoda nastupaju neinteresantne faze.

Baker vlada svim bazičnim stilemama postnovoholivudskog žanrovskog filma, i sve je vrlo efikasno i jasno realizovano. Meg Tilly je uz "sestre" Lynn, član verovatno najbitnijeg sestrinstva za mene i zanosna je kao i uvek, i gradi auru junakinje kojoj bi stvarno bilo ružno da se desi išta nažao, što sve ređe srećem.

U svakom slučaju, IMPULSE nije naročito značajan film ali je opravdao moja očekivanja od cenjenog kurioziteta.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, September 9, 2007

THE PRODUCERS

Pogledao sam THE PRODUCERS Susan Stroman, courtesy of Ginger.

Kao fan prvog filma, uživao sam u ovom ne rimejku, već ekranizaciji Brooksove brodvejske postavke izvornog scenarija.

Stroman u režiju donosi pre svega svoju koreografsku ekspertizu, ali ne uspeva da pobegne od pozorišnih korena ove interpretacije PRODUCERSa. Međutim, pošto je Brodvej toliko napredovao, reč je o ekranizaciji spektakla koji apsolutno dostiže mjuzikle iz starih Technicolor dana.

Pa, ipak, da je malo prevaziđena teatralnost, da je završna numera u kojoj glavni lik prepriča ceo film skraćena, THE PRODUCERS bi bio remek-delo.

Ovako nije remek-delo, ali je odličan film, spektakularan mjuzikl koji će imati dug život i posle primarne eksploatacije.

* * * / * * * *

Friday, September 7, 2007

BAND OF THE HAND

Pogledao sam BAND OF THE HAND Paul Michael Glasera, courtesy of Ginger.

Reč je o neuspelom pilotu koji je pušten u bioskope i otud film ima tako neobičnu strukturu.

Naime, film se otvara kao neka omladinska drama o delinkvenciji, da bi se potom pretvorio u survivalističku priču u kojoj mladi delinkventi prolaze obuku preživljavanja u močvarama Južne Floride, da bi se zatim tačno na pola, negde tamo gde bi se sekao film na dve epizode, svi preselili u Majami, počeli da preuređuju kuću u getu i ušli u sukob sa lokalnim narkobaronima.

Potpuno je jasno zašto ovaj pilot nikada nije prihvaćen, i razlog je u tome što nije nudio naročito zanimljive mlade likove, iako je producent Michael Mann očigledno hteo da napravi neku vrstu mladalačke odmetničke replike MIAMI VICEa, pa je zato to sve režirao Starsky lično, Paul Michael Glaser, čovek čija životna priča po svojoj bizarnosti prevazilazi sve što je ikada režirao.

S druge strane, ni film nije dobar, pošto je evidentno sklopljen od dve epizode.

Naročito iritantan je naravno segment u močvari u kome se junacima dešavaju potpuno nezanimljive strai i pishološki procesi tokom tog nekog bondovanja i nadmudrivanja sa ramboidnim vaspitačem indijanskog porekla.

Kada stvari pređu u Majami, onda i Glaser kreće put MIAMI VICE ispoliranosti. Poseban kuriozitet je soundtrack na kome se pored Bob Dylanove naslovne pesme nalaze i opskurni new wave sastavi The Reds i nešto manje ospkurna supergrupa Shriekback, odnosno gitarista grupe Police Andy Summers koji svemu daju tipičan 80s feel.

Uz muziku, određeni kvalitet filmu daju i energične urađene akcione sekvence.

* 1/2 / * * * *

Thursday, September 6, 2007

THIS IS ENGLAND

Pogledao sam THIS IS ENGLAND Shane Meadowsa, courtesy of Ginger.

Shane Meadowsa sam zapamtio posle filma 24/7 na Autorskom festivalu kao osrednjeg reditelja i čini mi se da u međuvremenu uopšte nije napredovao, pa čak i da je nazadovao u odnosu na to.

THIS IS ENGLAND je jedan od onih filmova koji osporavaju moje poverenje u britanske reditelje kao tradicionalno pismene filmotvore koji uvek drže neki nivo.

U ovom filmu Shane Meadows pre svega isporučuje krajnje nepismen film u kome se smenjuju neuspeo naturalizam i momenti stilizovanog akcentovanja, dokumentarni snimci i muzički pasaži, i sve to čini jedan jako naivni stilski pastiš koji u miljeu engleskog filma ne može da prođe.

Iako THIS IS ENGLAND u sebi nosi seme zanimljive istorijske rekonstrukcije, Meadows u tome ne uspeva da istraje već utapa film u ispraznim, nemuštim idiosinkrazijama nezanimljvih karaktera koji su suviše lišeni duhovnog sadržaja da bi bili zanimljivi gledaocu a suviše marginalni da imali ikakvu ozbiljiniju ulogu ili barem bili marionete tako intenzivnog istorijskog trenutka.

Meadows takve karaktere smešta u predvidljive situacije i sve scene kreće iz opšteg mesta, bez ikakvog napredovanja u odnosu na rutinski dramaturški postupak.

Kad je reč o karakterima, ono što je Zombie za hillbilly milje, to je Meadows za englesku palanku. THIS IS ENGLAND ima upadljivo odsustvo normalnih junaka, a sve u korist nekih pseudo-pitoresknih likova sa margine, čoja se frikovitost potir upravo zbog nedostatka normalnih, artikulisanih likova.

Sportadične zanimljive scene, kao što je recimo dolazak predstavnika Natonal Fronta u njihovu zabit, čine da ovaj istorijski komad malo živne.

Prava je šteta što ovaj turbulentni period, kada recimo laburistička partija po prvi put zbog pritiska trockističke frakcije dovodi svoj unutarpartijski konsenzus u pitanje, kada uostalom u Allan Mooreu, sazreva V FOR VENDETTA, nije dobio bolji tretman na filmu.

* 1/2 / * * * *

NEXT

Reč je o filmu NEXT Lee Tamahorija, courtesy of Ginger.

Ovde je stvar vrlo zanimljiva pošto je to film koji bi po definiciji trebalo da nas sve kolektivno zanima na Forumu, pošto je reč o visokoprofilnoj ekranizaciji važnog SF pisca koju radi jedan vrlo emancipovan reditelj.
Međutim, kao i sam film koji je izašao u senci Cageovih brojnih recentnih posrnuća, odnosno Tamahorijevog ultrabizarnog skandala kada se prostituisao na ulici, tako su i anticipacija i reakcija na film prosto presahli.

Iako ga kritika nije dočekala baš na nož, film je prošao katastrofalno u bioskopima, uprkos tome što se u najmanju ruku očekivalo da će mediokritetski proći.

To je zanimljiv slučaj pošto mislim da je ovo film koji bi možda, u nekim okolnostima da cage malo bolje stoji, mogao da odradi upravo taj mediokritetski posao na blagajnama.

Ono što je osnovni utisak koji provejava o filmu jeste da je Dickova izuzetno filmična premisa potpuno zapuštena u Tamahorijevoj realizaciji. Iako se tamahori trudi da vrlo angažovano i energično snimi ovu priču, on sve do same završne sekvence nije osmislio autentičan kinematografski način kako iskazuje Dickovu postavku da glavni junak može da vidi dva u minuta u budućnost, što je nedopustivo, pošto sve van te premise je ispod nivoa ne samo savremenog filma nego i nekih arhaičnijih žanrovskih konstrukcija iz pedesetih.

Otvaranje u Vegasu i zbivanja po američkoj provinciji su na nivou nekog B-filma sa nekom nekadašnjom theatrical zvezdom, izuezev jedne potere na litici koja je opterećena jako slabim CGIjem (što samo pokazuje da je film u nekom momentu abortiran čim su takvi efekti pušteni u finalnu verziju), da bi obda u poslednjoj trećini NEXT postajao na momente čak i odličan, pošto deluje skuplje, još bolje režirano i što je najvažnije Tamahori počinje da filmski izražava neobično stanje svog junaka.

Dick nije imao puno sreće sa ekranizacijama, ali Gary Goldman koji je pisao ovaj film sa još nekim saradnicima sa bogatim iskustvom u akcionom filmu, ima potpis na TOTAL RECALLu najboljoj Dickovoj adaptaciji, koja doduše ima više Verhoevenov nego Dickov pečat, pa je samim tim i očekivanje od ove adaptacije bilo veće. Ali, ona ga naravno nije ispunila.

Zato NEXT ostaje negde na nivou PAYCHECKa, s tim što posle PAYCHECKa više nisam želeo da gledam Wooa dok bih Tamahorija posle NEXTa ipak opet gledao.

* 1/2 / * * * *

P.S. Serghej Trifunović u filma ima malu ulogu kao jedan od asasina mutne terorističke organizacije, čak i opsuje na srpskom, uključen je u dva dobra akciona set-piecea, kao Robert Patrick u DIE HARD 2.

Sunday, September 2, 2007

29 WEEKS LATER

Pogledao sam Fresnadillov 29 WEEKS LATER, courtesy of Kunac, i mogu reći da se radi o izuzetnom sequelu.

Spadam u one koji su voleli originalni film, i nisam nimalo ljut iako mislim da je Fresnadillo u priličnoj meri uspeo da rebootuje franšizu u svom smeru.

Naime, dok je Boyleov film bio vrlo zaokružena celina za sebe, u najboljem smislu na ničijoj zemli između autorskog, socijalno angažovanog filma i komercijalnog žanrovskog filma, Fresnadillo je stilski osvežio sequel, uveo neke nešto žovijalnije a opet tako efektne zahvate koji će sigurno poplaviti žanrovski film u danima pred nama, i uveo je seriju na svoju vodenicu kao što je Greengrass to učinio sa BOURNE franšizom.

Međutim, dok je Greengrass uozbiljio BOURNEa u odnosu na Limana i učinio ga političnim, Fresnadillo je učinio upravo suprotno, 28 NEČEG LATER franšizu je lišio političke pregnantnosti, ali ju je žanrovski pročistio, čemu Boyle nije bio sklon. Dakle, Boyle je bliži Greengrassu iako je Fresnadillo postigao "The Greengrass Effect".

U tom smislu, zanimljivo je da je Boyle svoj film snimio na DVu, dok je Fresnadillo svoj radio na crispy 35mm, uvodeći dosta raskošnih pokreta kamere u priču, uporedo sa shaky cam poterama koje su dopunjene detaljno razrađenim, realističnim specijalnim efektima kojih se ni Cameron ne bi postideo.

Poređenja sa Cameronom se ne završavaju tu. Naime, Fresnadillov film jako vuče na ALIENS zbog te pretpostavke da imamo horor epidemiju koju će vojska držati pod kontrolom, a uporedo sa tim imamo priču o porodici koja čeka da bude kompletirana u okolnostima skučenog urbanog pakla.

Kod Fresnadilla doduše, nije majka u potrazi za kćerkom, već deca za majkom, sa figurom oca koji slabije podnosi virus od imune majke, što je vrlo frojdistička postavka, kao i sa teškom bračnom izdajom koja daje zamajac celoj priči.

Međutim, dok je ALIENS vrlo političan i krajnje sumnjičav prema establišmentu. U ALIENSu čak ni devojčica ne veruje vojnicima, ovde je establišmnet prikazan ambivalentno. U ovom filmu nikome iz vojske ne pada na pamet da zloupotrebi virus, štaviše oni se ponašaju kao da su iz OUTBREAKa i osnovni problem s vojskom je u tome što hoće da pobije sve žive da se zaraza ne bi širila.

Kada je Srđanu nuđen 28 WEEKS LATER, tada je na scenariju bio potpisan samo Rowan Joffe, u međuvremenu su se na skriptu izređala još tri Španca, i sada je to bolji scenario, ali u Joffeovoj verziji, gotovo jedini detalj vredan pomena bio je to kako američke snage odnose bogatstvo iz britanskih kraljevskih domova sa opravdanjem da od toga finansiraju ceo program repatrijacije Britanaca.

Toga recimo ovde nema. Potpuno je zanemaren taj sociološki koncept opustele zemlje u koju se sada vraćaju njeni građani sa puta.

Društveni problem je sveden na život u izolaciji zlatnog kaveza u odnosu na veliko neistraženo prostranstvo koje je nekada bilo civilizacija.

Iako je dakle, film mogao biti inteklektualno i politički kaloričniji, ne moe mu se osporiti da je izuzetno energično realiziovan, i da se na smenu generišu autentičan suspense, sa odličnim jump scareovima, za koje je naročito zaslužan agresivan miks tona. 28 WEEKS LATER je naročito baziran na tonu i to treba imati na umu pri selekciji kopije na kojoj će biti gledan.

U svakom slučaju, Fresnadillo je u svom holivudskom debiju prevazišao svoj španski rad i napravio jedan zaista izvanredan sequel koji je uneo dosta sveže energije u žanr.

* * * / * * * *

Saturday, September 1, 2007

SB ZATVARA KRUG

U sklopu istraživanja za kapitalni projekat Žike Kišobranca pogledao sam film SB ZATVARA KRUG Miomira Mikija Stamenkovića, courtesy of Kunac.

Reč je o filmu iz 1974. godine, i jednom od retkih eksplicitnih prikazivanja Službe državne bezbednosti na našem filmu. Iako je reč o apsolutno režimskom filmu, upravo je ta politička inhibiranost nešto što mu daje posebnu političku relevantnost pošto se iz matrice onoga što ostaje neizrečeno zapravo prepoznaje sve ono što režim želi da sakrije.

U tom smislu zapravo o jednom društvu mnogo više govore režimski filmovi nego politički angažovani filmovi.

Kada je reč o samom estetskom dometu SB ZATVARA KRUG, taj film je već u svoje vreme 1974. godine bio vrlo arhaičan. U to vreme Žika Mitrović je već u dekadenciji sa UŽIČKOM REPUBLIKOM, to je tada već žešći papa kino, a Miki je drugorazredni predstavnik tog papa kina u tom trenutku. Za razliku od Žike koji je autentičan autor, Mikijev pristup žanru je na nivou naivne replike.

Međutim, ono što je važno to je da upravo upotreba žanrovske matrice čini da SB ZATVARA KRUG bude neobično pitak film, sa solidno postavljenom misterijom i zapletom u kome se pojavi i po nekoliko solidnih preokreta. Ipak, sama egzekucija svega toga je prilično tanka, tako da svi odnosi koji se postave u scenariju u samom filmu nisu do kraja eksploatisani. Inače, zanimljivo je da su scenario pored Mikija pisali i Dušan Perković, čuveni direktor Centar Filma, možda i najveći producent u istoriji jugoslovenskog filma, i Dragan Marković koji je radio OTPISANE, takođe kompetentan žanrovski rad. Perković je inače uživao u pisanju krimića a kažu da je često i ripovao ideje mladih scenarista koji su mu donosili scenarije za krimiće.

Velika je šteta što se nije produžila ta tradicija krimića i špijunskog filma pošto ovaj film pokazuje koliko je to vitalna matrica i koliko pomaže filma.

E sad, kad je reč o kulturfetišizmu, SB ZATVARA KRUG je suviše sveden da bi bio materijal za AUSTIN POWERS ali ima svojih draži tarantinovskog kalibra. Faruk Begoli igra agenta SB koji se zove Stipe. Josif Tatić u najboljim danima igra njegovog kolegu Paju. A Voja Mirić igra njihovog zabrinutog šefa, koji čak u jednom trenutku ulazi u blag konflikt sa Stipom pošto mu ne da da odmah privede osumnjičene.

Što se negativaca tiče, to je još zanimljivija priča. Naime, terorističku ćeliju vodi Felba, specijalizovan za uloge starih seljaka u našim filmovima, čovek sa šajkačom zašivenom za teme. Tim još čini Duško Tadić, inače toliko specijalizovan za uloge milicajaca u našim filmovima da su na snimanju jednog filma mislili da nosi uniformu sa sobom na snimanje; Lane Gutović u najboljim danima, mlad i lep.

Njihova ideologija je mutna. Na početku filma u jednoj jako brzo montiranoj sceni koja se prepliće sa dokumentanim snimcima hidroelektrane na kojoj s sprema sabotaža, vidimo da se sreću noću u nekoj bogataškoj kući u inostranstvu i da se diverzant dovozi crnim "mercedesom", međutim, isto tako svi govore srpski.

Od njihovih inostranih kontakata, znamo još i da pod prismotrom imaju ljude u emigraciji. Film doduše implicira da za ljude nema razloge da budu u emigraciji. Štaviše, lik Dušice Žegarac koji ucenjuju ocem u emigraciji kaže da je nagovarala oca da se vrati ali da on nije hteo pošto je tamo dobio državljanstvo.

U jednom trenutku Duško Tadić objašnjava operativcu iz inostrantsva da nije lako napraviti akcije, "da je sada ceo narod vojska i policija". A opet Felba, kaže Radetu Markoviću, "naš cilj je da podrivamo ovaj sistem." Ali, opet ne znamo u čijem interesu. No, film dobacuje i do današnjih okolnosti pošto Felba u jednoj sledećoj sceni kaže "da će pare stizati dok god ova zemlja bude imala neprijatelje". Tako je, Felba. To i ja kažem.

Dakle, s jedne strane, Miki je konstruisao zaverenike kao tipične hitchcockovske McGuffine, ali sa druge strane ostali su dovoljno apstraktni kako bio održali jugoslovenski koncept nesvrstanosti koji ima apstraktnog neprijatelja.

Inače, u vojnim doktrinama SFRJ ipak se dominantno pripremala odbrana od NATOa. "Mercedes" i kuća sugerišu da napad ipak dolazi sa Zapada.

Međutim, iako govore srpski, zaverenici nisu nominalno ni četnici ni ustaše.

Ono što je naročito zanimljivo to je da se kao sredstvo ucene protiv grupa naučnika koristi njihova izdaja u logoru Mathauzen. Dakle, film sugeriše kako će nas mračne tajne iz NOBa jednog dana dovesti u iskušenje. Isto tako, postavlja se pitanje, kako su operativci-zaverenici saznali za to. da li je to neka naci priča?

Inače, kad smo već kod Hitcha, Miki ima autentičan feel za suspense. Iako se ne može reći da previše vešto vodi film, ima par monenata u kojima uspeva da rediteljski napravi obrise ozbiljno koncipirane scene, a takođe ima i nekih vrlo italo zumova, naročito na Dušicu Žegarac.

U svakom slučaju, SB ZATVARA KRUG je intrigantan film i pravi primer zašto treba ponovo pročešljatinašu filmsku baštinu.

* * / * * * *