Pogledao sam Fresnadillov 29 WEEKS LATER, courtesy of Kunac, i mogu reći da se radi o izuzetnom sequelu.
Spadam u one koji su voleli originalni film, i nisam nimalo ljut iako mislim da je Fresnadillo u priličnoj meri uspeo da rebootuje franšizu u svom smeru.
Naime, dok je Boyleov film bio vrlo zaokružena celina za sebe, u najboljem smislu na ničijoj zemli između autorskog, socijalno angažovanog filma i komercijalnog žanrovskog filma, Fresnadillo je stilski osvežio sequel, uveo neke nešto žovijalnije a opet tako efektne zahvate koji će sigurno poplaviti žanrovski film u danima pred nama, i uveo je seriju na svoju vodenicu kao što je Greengrass to učinio sa BOURNE franšizom.
Međutim, dok je Greengrass uozbiljio BOURNEa u odnosu na Limana i učinio ga političnim, Fresnadillo je učinio upravo suprotno, 28 NEČEG LATER franšizu je lišio političke pregnantnosti, ali ju je žanrovski pročistio, čemu Boyle nije bio sklon. Dakle, Boyle je bliži Greengrassu iako je Fresnadillo postigao "The Greengrass Effect".
U tom smislu, zanimljivo je da je Boyle svoj film snimio na DVu, dok je Fresnadillo svoj radio na crispy 35mm, uvodeći dosta raskošnih pokreta kamere u priču, uporedo sa shaky cam poterama koje su dopunjene detaljno razrađenim, realističnim specijalnim efektima kojih se ni Cameron ne bi postideo.
Poređenja sa Cameronom se ne završavaju tu. Naime, Fresnadillov film jako vuče na ALIENS zbog te pretpostavke da imamo horor epidemiju koju će vojska držati pod kontrolom, a uporedo sa tim imamo priču o porodici koja čeka da bude kompletirana u okolnostima skučenog urbanog pakla.
Kod Fresnadilla doduše, nije majka u potrazi za kćerkom, već deca za majkom, sa figurom oca koji slabije podnosi virus od imune majke, što je vrlo frojdistička postavka, kao i sa teškom bračnom izdajom koja daje zamajac celoj priči.
Međutim, dok je ALIENS vrlo političan i krajnje sumnjičav prema establišmentu. U ALIENSu čak ni devojčica ne veruje vojnicima, ovde je establišmnet prikazan ambivalentno. U ovom filmu nikome iz vojske ne pada na pamet da zloupotrebi virus, štaviše oni se ponašaju kao da su iz OUTBREAKa i osnovni problem s vojskom je u tome što hoće da pobije sve žive da se zaraza ne bi širila.
Kada je Srđanu nuđen 28 WEEKS LATER, tada je na scenariju bio potpisan samo Rowan Joffe, u međuvremenu su se na skriptu izređala još tri Španca, i sada je to bolji scenario, ali u Joffeovoj verziji, gotovo jedini detalj vredan pomena bio je to kako američke snage odnose bogatstvo iz britanskih kraljevskih domova sa opravdanjem da od toga finansiraju ceo program repatrijacije Britanaca.
Toga recimo ovde nema. Potpuno je zanemaren taj sociološki koncept opustele zemlje u koju se sada vraćaju njeni građani sa puta.
Društveni problem je sveden na život u izolaciji zlatnog kaveza u odnosu na veliko neistraženo prostranstvo koje je nekada bilo civilizacija.
Iako je dakle, film mogao biti inteklektualno i politički kaloričniji, ne moe mu se osporiti da je izuzetno energično realiziovan, i da se na smenu generišu autentičan suspense, sa odličnim jump scareovima, za koje je naročito zaslužan agresivan miks tona. 28 WEEKS LATER je naročito baziran na tonu i to treba imati na umu pri selekciji kopije na kojoj će biti gledan.
U svakom slučaju, Fresnadillo je u svom holivudskom debiju prevazišao svoj španski rad i napravio jedan zaista izvanredan sequel koji je uneo dosta sveže energije u žanr.
* * * / * * * *
Spadam u one koji su voleli originalni film, i nisam nimalo ljut iako mislim da je Fresnadillo u priličnoj meri uspeo da rebootuje franšizu u svom smeru.
Naime, dok je Boyleov film bio vrlo zaokružena celina za sebe, u najboljem smislu na ničijoj zemli između autorskog, socijalno angažovanog filma i komercijalnog žanrovskog filma, Fresnadillo je stilski osvežio sequel, uveo neke nešto žovijalnije a opet tako efektne zahvate koji će sigurno poplaviti žanrovski film u danima pred nama, i uveo je seriju na svoju vodenicu kao što je Greengrass to učinio sa BOURNE franšizom.
Međutim, dok je Greengrass uozbiljio BOURNEa u odnosu na Limana i učinio ga političnim, Fresnadillo je učinio upravo suprotno, 28 NEČEG LATER franšizu je lišio političke pregnantnosti, ali ju je žanrovski pročistio, čemu Boyle nije bio sklon. Dakle, Boyle je bliži Greengrassu iako je Fresnadillo postigao "The Greengrass Effect".
U tom smislu, zanimljivo je da je Boyle svoj film snimio na DVu, dok je Fresnadillo svoj radio na crispy 35mm, uvodeći dosta raskošnih pokreta kamere u priču, uporedo sa shaky cam poterama koje su dopunjene detaljno razrađenim, realističnim specijalnim efektima kojih se ni Cameron ne bi postideo.
Poređenja sa Cameronom se ne završavaju tu. Naime, Fresnadillov film jako vuče na ALIENS zbog te pretpostavke da imamo horor epidemiju koju će vojska držati pod kontrolom, a uporedo sa tim imamo priču o porodici koja čeka da bude kompletirana u okolnostima skučenog urbanog pakla.
Kod Fresnadilla doduše, nije majka u potrazi za kćerkom, već deca za majkom, sa figurom oca koji slabije podnosi virus od imune majke, što je vrlo frojdistička postavka, kao i sa teškom bračnom izdajom koja daje zamajac celoj priči.
Međutim, dok je ALIENS vrlo političan i krajnje sumnjičav prema establišmentu. U ALIENSu čak ni devojčica ne veruje vojnicima, ovde je establišmnet prikazan ambivalentno. U ovom filmu nikome iz vojske ne pada na pamet da zloupotrebi virus, štaviše oni se ponašaju kao da su iz OUTBREAKa i osnovni problem s vojskom je u tome što hoće da pobije sve žive da se zaraza ne bi širila.
Kada je Srđanu nuđen 28 WEEKS LATER, tada je na scenariju bio potpisan samo Rowan Joffe, u međuvremenu su se na skriptu izređala još tri Španca, i sada je to bolji scenario, ali u Joffeovoj verziji, gotovo jedini detalj vredan pomena bio je to kako američke snage odnose bogatstvo iz britanskih kraljevskih domova sa opravdanjem da od toga finansiraju ceo program repatrijacije Britanaca.
Toga recimo ovde nema. Potpuno je zanemaren taj sociološki koncept opustele zemlje u koju se sada vraćaju njeni građani sa puta.
Društveni problem je sveden na život u izolaciji zlatnog kaveza u odnosu na veliko neistraženo prostranstvo koje je nekada bilo civilizacija.
Iako je dakle, film mogao biti inteklektualno i politički kaloričniji, ne moe mu se osporiti da je izuzetno energično realiziovan, i da se na smenu generišu autentičan suspense, sa odličnim jump scareovima, za koje je naročito zaslužan agresivan miks tona. 28 WEEKS LATER je naročito baziran na tonu i to treba imati na umu pri selekciji kopije na kojoj će biti gledan.
U svakom slučaju, Fresnadillo je u svom holivudskom debiju prevazišao svoj španski rad i napravio jedan zaista izvanredan sequel koji je uneo dosta sveže energije u žanr.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment