QUI VIVE

Marianne Tardieu je na kanskom festivalu nastupila sa filmom QUI VIVE u kom Reda Kateb nosi priču o "belom Arapinu" koji radi kao čuvar u tržnom centru dok uporedo pokušava da završi kurs za medicinskog tehničara. Taman kada mu deluje da se uhvatio za "zelenu granu" i da svoj život polako dovodi u red, na poslu kreće da ga maltretira grupa obesnih tinejdžera, a jedinu pomoć može da mu pruži drug iz detinjstva koji je lokalni kriminalac, ali ta usluga neće doći besplatno.

QUI VIVE je u osnovi psihološka studija o pojedincu i njegovoj životnoj borbi u savremenom društvu koja nije onoliko intenzivna kako mnogi filmovi koji pokušavaju da je prikažu ali nije nimalo naivna jer i dalje podrazumeva zgusnutu mrežu raznih odnosa zavisnosti i dominacije.

To mi je u ovom filmu i bilo najzanimljivije. Nema tog lažnog intenziteta borbe na život i smrt koja je u savremenom svetu zapravo prilično retka, ali ne zanemaruje pritisak koji ume da bude ogroman i bez pretnje da će te neko ubiti jer duguješ novac.

Film je dobro dizajniran, dobro formatiran, odlično glumljen. Nema preveliku ambiciju ali je uspešno ispunjava.

* * * / * * * *

REVENIR

Po romanu koji je napisao Serge Joncour, Jessica Palud snimila je film REVENIR koji je u Veneciji nagrađen za scenario u selekciji Horizonti.

Scenario ovog filma koji efektivno traje 68 minuta je vrlo rudimentaran, linearan, kreće se u očekivanim smerovima, vodi nas ka očekivanim ishodima, i uprkos tome što Jessica Palud pokušava da "zarobi život", zapravo je na mikro-nivou konvencionalan. On samo na nivou celine, na nivou strukture nije dramski razvijen.

Otud ovaj film pre svega živi od glumaca, i njihove igre koja je uglavnom vrlo dobra, ali sama priča deluje čak i jasnije - a i neuporedivo zanimljivije - kad se čita sinopsis nego kad se susretnemo sa finalnim produktom.

Ipak, Jessica Palud u ovom filmu želi da manipuliše sa jakim emocijama, sa iskonskim odnosima, a sve to više izgleda kao konstrukcija sa papira nego neka autentična stvar.

* * / * * * *

EPERDUMENT

Pierre Godeau snimio je vrlo zanimljivu melodramu EPERDUMENT po romanu koji potpisuju Florent Goncalves i Catherine Siguret. 

Guillaume Gallienne igra upravnika zatvora koji ne može odoli signalima koje mu daje mlada zatvorenica a igra je Adele Exarchopoulos, iako je svestan da ga neka nedolična veza sa njom može dovesti do raspada porodice, gubitka posla i toga da bude samo naprosto iskoriščen kako bi ona olakšala svoj položaj u zatvoru.

Ipak, on ne može da se odupre toj vezi, u nju tone sve dublje, ne krije je pažljivo i dolazi u situaciju da izgubi sve.

Ovaj film je u svojoj osnovi ljubavni film samo što je smešten u milje ženskog zatvora i zahvaljujući tome ima imaginarij socijalne melodrame. Međutim, sve to je samo postavka miljea, osnov je strasna veza u kojoj ipak nikada nije do kraja jasno sa koliko srca učestvuje mlada devojka.

Likovi su zanimljivi, odnos je ubedljiv iako je već 2017. junak koji vrši preljubu u doba mobilnih telefona mogao biti obazriviji - iako ga sama telekomunikaciona dimenzija neće odati, i ta osnovna ljubavna priča i direktnu i jasnu dinamiku.

Godeau mehanički ali u suštini ekspresivno koristi oniričke scene, i bazira film na emociji koju će gledalac osetiti ili ne. U principu, mene su glumci ubedili u postojanje odnosa, ne sasvim u njegovu prirodu - što verovatno i jeste donele bio cilj autora.

* * * / * * * *

IZA KAMERE

IZA KAMERE Petra Pašića, po scenariju Nemanje Lakića, stoji kao popriličan kuriozitet u ponudi kako naše kinematografije u celini, tako i projekta Apollon.

Naime, reč je o filmu o snimanju filma, jednoj dobro poznatoj formi kojom su se uostalom bavili i naši autori. Međutim, iz nekog razloga ovo je film o snimanju crnogorskog filma. Zašto? Pa nema nekog razloga - sve što se u njemu dešava su manja ili veća opšta mesta koja se tiču odnosa u ekipi, besparice u kojoj se radi, nerealnih ambicija pojedinih filmskih radnika itd. i to je nešto što bi se moglo videti i u kineskom, i u rumunskom i u američkom filmu na ovu temu.

Zašto je onda ovo priča o snimanju crnogorskog filma? Osim što paradoksalno, kinematografija na tom podneblju, iako postoji ipak nema taj status opšteg mesta, kad je reč o samoj produkciji, ergo, Crna Gora je jedno od malog broja mesta na svetu gde je film o snimanju filma jedna stvar koja je sama po sebi razumljiva.

Otud je šteta što film nema nijedan mentalitetski detalj kojim bi objasnio ovaj izbor teme i kulturnog kruga iz kog dolaze junaci.

I kao takav, uopšten film o snimanju filma, IZA KAMERE ne nudi autentičnost a daleko je i od bilo kakve bravure, bilo u ključu zarobljavanja istinitosti o prozaičnom karakteru tg posla kao što je STATE AND MAIN, bilo kao visokoestetizovana priča o filmu kao magiji koja nastaje na snimanju kao što je nedavni COUPEZ - naglašavam, pomenuo sam naslove koji su mi prvi pali na pamet.

Pašić je za svoje standarde u ovom filmu konvencionalan. Nema nikakvih naglašenih estetizacija, ili skretanja put horora i drugih žanrova. To što gledamo je to sve vreme, i za njega je to dobrodošla stvar. Šteta što je film ipak toliko prazan, naročito jer nam predstavlja nekoliko perspektivnih i zanimljivih glumaca kao što je recimo Anđela Petrović u glavnoj ulozi ili iznova otkriva neke sakrivene tajne kao što je Dejan Tončić.

* * / * * * *

STRANGE BUT TRUE

Rowan Athale snimio je film STRANGE BUT TRUE koji kreće kao noir sa potencijalnim natprirodnim lažnim tragodima koji se očekivano moraju pretvoriti u nešto racionalno objašnjivo, ali na kraju postaje jedan žanrovski neprecizan, skoro banalan triler kome najpre fali trilerskog rukopisa.

Uprkos izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj Margaret Qualley igra devojku već pet godina mrtvog momka koja se pojavljuje kod njegove majke koju igra Amy Ryan i kaže joj da nosi njegovo dete, i Brianu Coxu i Gregu Kinnearu koji zaokružuju podelu, Athale ne ume tačno da definiše kakav to film snima i u stilskom a i žanrovskom pogledu dobijamo sterilno neopredeljeno delo, a priča nažalost nije u stanju da ga spase i odvede u domen nekog filma kome konvencija i stilska intervencija i nisu potrebne.

STRANGE BUT TRUE nažalost dobacuje do nivoa materijala za popodnevno gledanje na televiziji što nije malo, ali sa ovakvom podelom nije dovoljno.

* * / * * * *

RIEN A FOUTRE

Julie Lecoustre i Emmanuel Marre snimili su film RIEN A FOUTRE, jednu atipičnu socijalnu melodramu koja crpi svoju ogromnu snagu iz dva izvora - jedan je izuzetna gluma Adele Exarchopoulos a drugi sam izbor miljea u kom se priča dešava i lokacije na koje je smeštena.

Adele igra stjuardesu low cost kompanije koja već dve i po godina radi posao za koji se tradicionalno vezuje vizija glamura, bogatstva, provoda ali sada otkrivamo da postoji i njegovo naličje, i da posade aviona za putnike sa skromnijim primanjima i žive kao njihovi putnici, skromno i štedljivo, pod stalnom presijom nadređenih da se ušpara što više i naplati sve što može.

Filmova o aerotransportu nema malo, ali ovakav do sada nisam video. Rukopis koji donose Lecoustre i Marre je art house, vrlo precizan, nemilosrdno sve sagledava iz vizure svoje junakinje, a Adele Exachopoulos im uzvraća izuzetnim glumačkim nastupom i ekspresivnošću koji apsolutno zaslužuju da budu osnovni punktum slike i uopšte celog izraza.

Turistička mesta na kojima su "baze" avio posada, opustela tokom zima, sa svojom oronulom arhitekturom koja i kad je bila nova nije pružala mnogo više od kratkotrajnog lažnog sjaja, raspadnuti pločnici koji vode do polunapuštenih letnjih apartmana u zimskom periodu, daju dodatnu dimenziju ovoj priči, kao i onaj deo aerodroma koji ne vidimo, njegova utroba s one strane "putničkog iskustva".

RIEN A FOUTRE uprkos tome što se ne bavi veselim temama nije depresivan film. Naprotiv, pun je života, čak i nekog smisla za humor koji proističe iz junaka koji dele sudbinu svojih mušterija i lažu sebe isto koliko i oni sami.

* * *. 1/2 / * * * * 

ARSENAL

Pisac krimića Jason Mosberg kog sam zapazio kao kreatora serije ONE DOLLAR, napisao je scenario za DTV krimić ARSENAL koji je doneo još jednu bizarnu rolu Nicolasa Cagea u sporednoj ali važnoj ulozi negativca.

Adrian Grenier i Johnatohon Schaech igraju braću koja su ostala bez roditelja u detinjstvu i sada se kreću obodima podzemlja u jednoj američkoj varoši. Kada jednog od njih zbog duga kidnapuje lokalni kriminalni kingpin, inače psihopata koji je toliko lud da mora da ga igra Cage, Grenier kreće u sakupljanje novca i tragova gde mu je brat, u čemu mu pomaže i policajac u civilu kog igra John Cusack.

Cusack je za razliku od Cagea umeren u glumačkoj izvedbi, lik mu nije nešto naročito ali ga on igra funkcionalno i bez isticanja.

Zapravo, svi igraju jako dobro - Grenier i Schaech su odlični kao straight men nasuprot Cageovog ludaka, i Steven C. Miller na momente uspeva da napravi jedan atmosferičan DTV krimić smešten u provinciju koji nadilazi tipične standarde ovog formata.

Film ume da bude vibrantan, milje ume da bude ubedljiv, premda nije takav sve vreme. Cage gura stvari u ekstrem i da postoji u filmu nešto što je ekstremno kao on, da postoji još neki iskorak, možda čak ne na nivou lika, već neke scene i sl. ARSENAL se mogao izdvojiti. Ipak, to se ne desi, i rezultat je prilično korektan, čak i solidan, ali mu nešto ipak fali.

* * 1/2 / * * * *

DR WHO AND THE DALEKS

Prvo bioskopsko izdanje Doctor Whoa koje je režirao Gordon Flemyng nudi par zanimljivih detalja, tipa možemo da vidimo nagoveštaj toga kako izgledaju bića u onim anahronim robotima, i par detalja o tome kako Daleksi mehanički funkcionišu. Ali izuzev par detalja vezanih za lore koji ne doprinose mnogo estetici ovog ostvarenja, DR WHO AND THE DALEKS iz 1965. godine je u suštini jedan detinjast film, baš i namenjen prevashodno deci, nažalost bez previše humora, u kome određena propulzivnost kojom Gordon Flemyng vlada jeste dobrodošla, ali nije neophodna.

* * / * * * *

VAURIEN

Peter Dourountzis snimio je film VAURIEN koji je vrlo zanimljiva i uverljiva geneza života i rada jednog serijskog ubice.

Međutim, ovo nije triler o serijskom ubici. Ovo je socijalna melodrama sa elementima trilera o jednom sociopati koji povremeno prosto ubije nekoga ko mu na ovom ili onom nivou smeta.

Glavni junak koji ide kroz život sa imenom Dje je sporadično simpatični sociopata, polubeskućnik, sitni lopov, prevarant, lik koji živi od danas do sutra i nekoga povremeno ubije.

Ubistva su brutalna ali su data van kadra, samo sugestivnim zvukom jer Dourountzis ne želi da mu film ode u smeru nekog slashera ili torture porna.

Dje je po profilu naravno veoma daleko od visokokvalifikovanih neuništivih genija zločina na koje smo navikli u žanrovskom filmu, i upravo je u skladu sa profilom marginalca koji pomera granice onoga što sebi može da dozvoli, dok ne dođe do ubistva.

Film je jednostavan, dobro je glumljen i efikasan. Bio je u selekciji Kana 2020. koji kao festival nije održan ali filmovi jesu odabrani i na taj način afirmisani.

* * * / * * * *

DREAM OF LEAVING

U serijalu PLAY FOR TODAY David Hare je 1980. godine režirao i napisao dramu DREAM OF LEAVING u kojoj glavnu ulogu igra Bill Nighy. Priča se bavi zaljubljenim parom i njihovim pokušajima da promene svoj život.

Iskreno, Hare vrlo često pravi drame u kojima se zaplet dosta teško prati ili je manje važan od karaktera, dijaloga ili idejnosti koja provejava. Ovo je jedna od tih. Međutim, Nighy iako mlad u glavnoj ulozi već najavljuje magnetizam kojim zrači do danas, i ima tu dosta zanimljivosti tako da iako na kraju ne mogu baš da prepričam šta sam gledao, bilo je ovo interesantnih sat vremena.

ARTHUR, MALEDICTION

Barthelemy Grossmann dobio je čudan ali zanimljiv zadatak da u produkciji Luca Bessona, kome ni na jednom nivou već neko vreme ne ide kako treba, po njegovom scenariju, snimi film o grupi fanova Arthura i Minimoya koji odlaze na hodočašće do kuće svog omiljenog junaka i tamo bivaju napadnuti od strane slashera.

Besson dakle piše scenario o fanovima njegovog ambicioznog animiranog projekta koji je imao više publiciteta nego uspeha, i više njegove volje da uspe nego što je zaista započeo franšizu, ali to je bio vreme kad je njegova volja bila dovoljna. U svakom slučaju, posle tri animirana filma, Arthur i Minimoji su ostali negde na marginama interesovanja ciljne grupe a svakako van fokusa Bessonovih fanova. Sada ih on vraća kao osnov za horor film, slično kao što je odlaskom Winnie the Pooha u public domain nastao horor film - što je dosta čudna reakcija u dva različita miljea.

No, eto i Besson je dobio potrebu da iz dečjih likova izgradi horor i ono što smo dobili možda može da se kreće blizu ispod prelazne ocene u prvoj polovini filma dok traje build up, ali kad krene horor nažalost imamo jedan zastrašujući manjak horor imaginacije, kad krenu slasher situacije nastupa potpuna praznina i to je jedna zapravo i najstrašnija stvar u ovom filmu.

Kao Bessonov autorski projekat, i zahvaljujući celom konceptu, ARTHUR, MALEDICTION će ostati upisan kao kuriozitet ali ko ga zaista pogleda, neće imati šta da vidi.

DALEKS INVASION EARTH 2150 AD

DALEKS' INVASION EARTH 2150 A.D. je jedna od bioskopskih iteracija serije DOCTOR WHO koju je kreirao Terry Nation i izgradio nacionalni klasik od ove naučnofantastične serije suštinski namenjene deci. Dok status Whoa davne 1966. još uvek nije bio zacementiran, dva filma o tom junaku i nevoljama koje ima sa Daleksima, dobio je da režira Gordon Flemyng, tada već prekaljeni televizijski veteran čiji filmski opus ja nikada ne bih vezivao za bilo šta namenjeno deci.

Otud njegov drugi film na temu jeste dosta siroviji od nekog standarda koji i danas ima Doctor Who. Svet budućnosti koji je porušen deluje zaista postapokaliptično - i to iz vizure svakog uzrasta, i jedino što unutar svega toga podseća na Whoa i onu suštinsku razbibrigu koju donosi taj junak jeste poneki goofy detalj, i to kao nešto što deluje kao veštački dodatak koji je Flemyng najslabije savladao.

Kada krene akcija, snimljena u Flemyngovom maniru, jednostavno, sa puno energije i pokreta kamere, ovaj svet u kom se Who-avantura dešava odjednom deluje kao mesto za koje verujemo da u njemu neko živi, pa makar u kadru bili Daleksi. S druge strane, kad god odemo u neku goofy konvenciju samog Whoa, film se zaustavi i Flemyng pokazuje da u tom domenu nema šta da pruži.

Ovaj film je interesantan hibrid jedne generalne koncepcije namenjene deci i mladima, i realizacije u spoju sa pričom koja je "mračnija" od toga. Rezultat je celina u kojoj nema prevelikih disbalansa, ali koja bi definitivno bila koherentnija bez Who-konvencije.

Otud, ovo je film u kom itekako ima šta da se vidi, ali ko ne može da svari celu tu Who-dimenziju ne treba da se upušta jer će mu film nezasluženo delovati gori nego što jeste.

Ovo je ipak film u kom Daleksi dolaze na svemirskom brodu u kom su neki natpisi za neke tehničke instalacije napisani na engleskom.

* * * / * * * *

PENAL I SEKSUALNI ŽIVOT ANE Đ.

PENAL I SEKSUALNI ŽIVOT ANE Đ. Milice Stojanov, po scenariju koji je napisala pozorišna rediteljka Ana Đorđević je jedan od filmova iz "novosadske" proizvodne linije Apollona, nastao po ideji Slobodana Šuljagića.

Apollon nije do sada uspeo da prikaže neki sasvim uspeo film, mada je LUČA bila u konačnom rezultatu blizu toga a TROJE je imao par krupnih nedostataka koji su na kraju sveli njegov domet na nagoveštaj, međutim nijedan film do ovog nije bio toliko off the charts užasan.

Ideja da se napravi backstage drama tokom rada na predstavi GOLMANOV STRAH OD PENALA u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u toku pandemije korone, zvučala je uzbudljivo i otvarala mogućnosti za razne postupke, razne intelektualne slojeve, teatralističke postupke i sl.

Ono što smo dobili međutim je jedna stupidna besmislica u kojoj nam se ne nudi ništa osim jedne banalne priče i vrlo površne maltene sitkom dramaturgije. Teme frustracije, straha, seksualnih disfunkcija i sl. date su u jednoj seriji užasno izvedenih vinjeta u svakom pogledu. Retki su filmovi u kojima apsolutno ništa ne valja, ali PENAL I SEKSUALNI ŽIVOT ANE Đ. je jedan od njih. I to ne samo zato što je zastrašujuće loš, već zbog toga što je dosta lako mogao biti prilično dobar.

KRYPTONIM: POLSKA

Piotr Kumik snimio je film KRYPTONIM: POLSKA koji bismo mogli definisati kao PARADU Srđana Dragojevića, samo izvedenu po mustri Romea i Julije. 

Ovako high concept premisa obećavala je jedno superideologizovano didaktičko delo, ali su ipak date propozicije nudile prostor da se izvedu neku zanimljive obavezne figure.

Nažalost, od samog početka, Kumikov film pravi greške, počev od toga da je njegov glavni junak u suštini više član neonacističke grupe iz navike nego što suštinski veruje u to. Samim tim, on se transformiše u potpunosti a njegova partnerka nimalo, ona i dalje ostaje levičarska aktivistkinja, i to bi bilo u redu da on ima neku promenu u karakteru - međutim, nema je, on prosto nađe devojku i promeni društvo s kojim provodi vreme i to je to.

Samim tim nema tog elementa "zabranjene ljubavi", nema nikakve spoljne i unutrašnje represije jer naprosto niko tu ne doživljava postojanje bilo kakve prepreke za bilo šta, ni on od nacističke okoline niti njoj u bilo kom momentu smeta što je zavolela nacistu.

High concept je baziran na sukobu, a jedino čega u ovom filmu nema jeste sukob. Naročito jer su obe aktivističke strane karikirane, s tim što su nacisti prisutniji pa su više ismejani.

Film nije dosadan, i zanimljiv je zato što se bavi jednom u sutšini lokalnom ali svuda aktuelnom temom sa nekim žanrovskim odmakom. Međutim, rezultat je krajnje skroman.

* 1/2 / * * * *

THEN BARBARA MET ALAN

Ugledni, prevashodno televizijski, scenarista Jack Thorne je u saradnji sa Genevieve Barr napisao televizijski film THEN BARBARA MET ALAN o bračnom paru komičara invalida koji su pokrenuli akciju Piss on Pity i tražili da se ukinu Teletoni i slične estradne humanitarne akcije pomoći za invalide, sa idejom da se ovo pitanje reši sistemski, zakonima koji bi obavezivali na izgradnju adekvatne strukture i obezbeđivanje uslova za život.

Uporedo sa anarhičnim aktivističkim nastupima ovih dvoje ljudi, pratimo razvoj njihovog odnosa, i naravno muke koje njih dvoje imaju sa nesređenim svakodnevnim životom, kako u pogledu praktičnih pitanja, tako naravno i međusobnih odnosa koji dosta trpe kako zbog aktivističkih tako i zbog zdravstvenih muka.

Film je urađen razbarušeno na nivou vođenja priče i u svojih sedamdesetak minuta trajanja uspeva da smesti mnoge događaje i procese, razne narativne tehnike i da na kraju ipak bude pobeda tog anarhičnog duha ne samo na terenu već i u formi koja je prikazuje na ekranu.

WINDFALL

Andrew Kevin Walker je bio jedno od najvećih holivudskih pera sredine i kraja devedesetih, pa i prve polovine dvehiljaditih, a vremenom je postao izbirljiv, a i notoran po tome da mu bitni scenariji nisu realizovani, a oni koji jesu izlazili su posle velikih prerada nekih krajnje vanilla saradnika.

Bio je prvi Fincherov saradnik a onda su ga vremenom zamenili drugi i javljao se povremeno kod njega iz senke, dok je opet pa i sam Fincher postao vlastita senka.

Ali kad vidim kao WINDFALL i na njemu Andrew Kevin Walkera potpisanog kao drugog scenaristu, utisak je zaista potresan. 

Ovo je generic i krajnje mediokritetski home invasion film, pokušaj da se malo osveži žanr i to krajnje neuspešan, usiljena dijaloška dramedija koja zalazi u triler, jedan jad i beda u svakom smislu, gde i inače dobri glumci kao Jesse Plemons deluju potpuno besmisleno i izgubljeno.

WINDFALL deluje kao jedan od onih kamernih korona projekata u kom je Charlie McDowell skupio koga je mogao i snimio jedan film po kom se vidi da je iznuđen i bez ikakvog razloga da postoji. I takvih filmova ima bezbroj, ali ni na jednom do sada nije bio potpisan takav velikan kao Andrew Kevin Walker.

* 1/2 / * * * *

THE NIGHT STALKER

THE NIGHT STALKER Maxa Klevena je surov exploitation iz 1986. u kom Charles Napier igra detektiva koji lovi serijskog ubicu. Serijski ubica je svih mogućih klišea koji postoje o serijskim ubicama do tog trenutka - metodičan, fetišista a opet i nadljudski snažan i opasan kao borbena mašina. S druge strane detektiv koji ga juri je sklon alkoholu i lakoj ženi što ga i čini posebno osetljivim na to što serijski ubica ubija prostitutke.

Nažalost, Kleven ne uspeva da razdvoji važno od nevažnog. Razne scene dobijaju veliki prostor, kako one kada ubica vrši svoje rituale, tako i one gde detektiv ima razne socijalizacije, pa i monolozi nekog O.G. pimpa čije devojke su na udaru i gledalac onda ima teškoće da shvati kakav je ovo film i šta je u njemu glavno.

Postoji mišljenje da je Bill Lustig na bazi ovog filma regrutovao Z'Dara za MANIAC COP. Ne znam ima li istine u tome, ali Klevenu se ne može osporiti barem to da je kao iskusan asisten režije dovoljno kompetentan u inscenaciji da napravi prljav, musav starinski exploitation. Međutim, osnovna karakteristika dobrog exploitationa je da autori na nivou priče znaju kuda su pošli. Ovde se to baš i ne razaznaje.

* * / * * * *

EJDEHA VARED MISHAVAD!

Mani Hagighi snimio je film EJDEHA VARED MISHAVAD! i sa njim stigao do Berlinala, kombinujući žanrove za koje se više ne može reći da nisu svojstveni iranskom filmu jer se on menja i grabu krupnim koracima ka zapadnim standardima, ali svakako unoseći čudan miks misterije, horora i lažnog dokumentarca kao simptoma art house reakcionarnosti.

Rezultat je jedna papazjanija u kojoj je sve važno i ništa nije važno, sve je fantazija i sve je stvarnost, sve je meta i sve je konvencionalno i u toj hrpi raznih pokušaja, Haghighi ne uspeva da se snađe. Da je reč o evropskom filmu, možda bih i razumeo taj pokušaj da se nekako pobegne od konvencionalnog i razumnog (da ne kažem razumljivog) pakovanja sadržaja, ali iranski film bi superiorno realizovan sam po sebi bio dovoljno festivalski egzotičan.

Ipak, Haghighi računa da šta je sigurno sigurno je, pa polazi putem Radu Judea u smeru poprilične nebuloze, što je šteta. Na parče, samo u pogledu inscenacije ovde je bilo i znanja i zanimljivih ideja.

* 1/2 / * * * *

SVILEN KONAC

SVILEN KONAC je debitantski film Damira Romanova, jedinog reditelja koji je u generaciji skupljenoj u omnibusu OKTOBAR bio zainteresovan za ortodoksni žanrovski film. Snimljen je u okviru Apolona, u produkciji Radoša Bajića, dakle daleko od nekog miljea kom je Romanov stremio i u realizaciji je pokazao profesionalni nivo, ali nažalost ne i neku dodatnu sposobnost da prevaziđe upadljivu dramsku nerazvijenost priče.

Film traje 79 minuta i pravi je podvig da ovako dramski nerazvijen scenario, napisala ga je Milica Jevtić po priči Jelene Bajić Jočić, uopšte uspeva da bude "razvučen" na toliko. U tom smislu Damir Romanov zaslužuje i čestitke.

Sama priča nije previše interesantna, postavlja preg junake i gledaoce neke stare dileme na koje starinski i odgovori i ne donosi ništa novo.

Ipak, lepo je čuti bend Ljubičice u jednoj seoskoj melodrami iz produkcije Radoša Bajića. Podsetilo me je malo na Koju u RADIO VIHOR ZOVE ANĐELIJU Joce Živanovića.

Ukupno uzev, ovo je produkciono i rediteljski artikulisan film koji nije imao baš mnogo supstance sa kojom bi se izrazio. Sve ono što smo dobili je manje-više na nivou onog što je uneto u startu, Olga Odanović i Aleksandar Stojković su već razrađeni u pogledu interpretacija i ne nude ništa novo ali rade ono svoje vrlo profesionalno, mladi glumci nisu baš sigurni u svojim ulogama ali su korektni. I to je sve.

* * / * * * *

FALSE POSITIVE

FALSE POSITIVE Johna Leeja, nastao je po scenariju koji je on napisao u saradnji sa glavnom glumicom Ilanom Glazer. Reč je o jednom od onih filmova u kojima scenaristi smisle ključne plot pointe ali nemaju baš jasnu ideju šta se dešava između, a to je jedna od složenijih stvari u tom procesu, i onda se tako i film kreće od bitne tačke do sledeće, od preokreta, do kulminacije i nazad do uzbuđujućeg momenta a između toga nema ništa vredno pažnje.

FALSE POSITIVE je horor o ženi koja je trudna. Težak zadatak ako imamo u vidu zaostavštinu Polanskog i kao autora i kao žrtve na tom polju, ali opet i potentan prostor za preispitivanje raznih strahova koje u tom domenu ljudi mogu imati.

I onda dobijamo jednu priču gde imamo elemente strave malo pojačane a malo i relativizovane trudničkom i plus hormonskom psihozom glavne junakinje, gde na kraju nije skroz jasno šta je stvarno, šta je ona umislila i kako stvari odmiču postaje prozaično pa nije ni toliko bitno.

Šteta, Ilana Glazer se trudi u glavnoj ulozi ali nije na nivou dvojice asova koji joj pružaju podršku a to su Justin Theorux i Pierce Brosnan. Oni kradu svaku scenu u kojoj se pojave, ali ona je glavna i gazdarica je u ovom filmu po svim osnovama.

Na kraju, možemo biti nezadovoljni onim što nam je pružila Ilana Glazer kao domaćica i ispred i iza kamere, ali u njenu odbranu možemo reći da je film barem dinamičan i relativno kratak - traje manje od sat i po, pa se sve to lakše iznese.

* * / * * * *

MIRAGE

MIRAGE Gordona Flemynga je docudrama o špijunskoj aferi kada je švajcarski inženjer Alfred Frauenknecht prodao Izraelcima planove za proizvodnju lovca Mirage i time postavio temelj za njihovu kopiju tog aviona Kfir.  

Između dva arapsko-izraelska rata, vazduhoplovstvo jevrejske države je bilo prepolovljeno iako su oni krili svoje gubitke. Iz Evrope nisu mogli da nabave delove za svoje avione, i postojala je politika deeskalacije i neutralnosti prema konfliktu. Otud, oni odlučuju da nekako drugačije nabave opremu i obraćaju se švajcarskim kooperantima u proizvodnji Miraga.

Alfred Frauenknecht je bio savetnik na ovom filmu i to je bitno pošto je zapravo ovo bio jedan veoma zanimljiv logistički podvig. Naime, za motor jednog aviona postojalo je 160 000 raznih crteža, što za delove što za alate koji se koriste za proizvodnju delova. Toliku masu dokumenata je bilo nemoguće izneti neopaženo i Frauenknecht je organizovao diverziju. 

Kao rukovodilac u preduzeću koje je vodilo izradu motora ali opt nije samo radilo sve komponente, pokrenuo je akciju mikrofilmovanja planova i tako su svi kooperanti morali da vrate nacrta koji su im povereni. I onda je posle mikrofilmovanja, on izneo papire, tobože da ih isprati na spaljivanje a u stvari da ih preda Izraelcima.

Znamo iz filma SPLIT, posle kog sam i razvio opsesiju Flemyngom da je heist žanr u kom se on snalazi, međutim ovo je skrupulozna docu drama u kojoj suspensea ima u onoj meri i na onaj način kako ga je bilo u životu. Dakle, dosta.

Alfreda igra prekaljeni profesionalac Ian Holm, i ovo je svakako obavezna stvar za sve one koji vole Mossad na filmu.

LA MANIOBRA DE LA TORTUGA

Juan Miguel del Castillo snimio je krimić po romanu koji je napisao Benito Olmo i rezultat je nažalost takav da jedino ostaje poverenje u kvalitet knjige. U flmu LA MANIOBRA DE LA TORTUGA, naprosto dobijamo jedan spoj više misterija koje su toliko generic da gledaocu veoma teško drže pažnju. Iskreno, ovo je jedan od onih filmova koje gledalac zaboravlja dok ih gleda jer sve što vidi deluje kao nešto odavno poznato i viđeno.

To je šteta jer Juan Miguel del Castillo nije loš u realizaciji, ali nedovoljno je superioran da bi stil pokrio supstancu. U jednom trenutku, gledalac gubi konce priče i ne oseća potrebu da ih ponovo pohvata i samo gleda kako likovi rade očekivane stvari kako se stvar kreće prema kraju.

* * / * * * *

BOSTON STRANGLER

BOSTON STRANGLER Matta Ruskina je film koji je Fox bacio na Hulu i nažalost odmah vidimo i zašto. Uprkos podeli koju predvode Keira Knightley i Carrie Coon, ovo je film koji je po dinamici, i izvedbi tu negde ispod neke bolje televizijske serije, kao neki davno prevaziđen proceduralni televizijski film po istinitoj priči. Ovakav kakav je ne bi imao šta da traži u postpandemijskom bioskopu koji je jako podigao kriterijume priče i spektakla.

Film govori o dve novinarke koje su uspele da dokažu neke od bitnih hipoteza u čuvenom, i do danas nejasnom, slučaju Bostonskog davitelja koji je u svoje vreme ima svetsku famu - iako se to iz ovog veoma skromno produciranog filma baš i ne vidi. One su jedine ozbiljno prišle slučaju i nisu pristajale na "laka rešenja" koja su zadovoljavala bostonsku policiju.

Keira i Carrie se trude ali nažalost sve oko njih je letargično i manje aktivno od otpora daviteljevih žrtava. Nisam fan Fincherovog ZODIACa ali ovo je ZODIAC za veoma siromašne.

* * / * * * *

EARLY STRUGGLES

EARLY STRUGGLES je saradnja Stephena Frearsa i pisca Petera Princea iz 1976. u okviru serijala PLAY FOR TODAY. Ovaj televizijski film ima zanimljivu postavku, relativno mladog i relativno ambicioznog muzičara koji ostaje ostavljen sa bebom, i njegovom prijatelju, nekada značajnom muzičaru a sada alkoholičaru i beskućniku koji mu pomaže da brine o njoj, u zamenu za smeštaj.

Prince ne nudi neki veliki zamah u pogledu sklopa događaja, nema ovde neke velike priče osim anticipacije oko vođenja deteta na prvu kontrolu kod pedijatra posle godinu dana što uokviruje priču, ali zanimljivih karakternih mikro-odnosa, sve je zanimljivo igrano i izvedeno.

Tom Conti odlazi do granice prihvatljivog ali je srećom ne prelazi, u ulozi tog beskućnika koji je nekada bio zvezda, i ovo je dobar primer kako glumac pronalazi svoj interes u nekom ostvarenju ali ga ne uzima pod svoje. U efektnoj epizodi pojavljuje se i mladi Stephen Rea.

DEATH BEFORE DISHONOR

Baš davno sam prvi put gledao DEATH BEFORE DISHONOR, u vreme prvog talasa piratskih video klubova po Beogradu i upamtio sam ga kao osrednji naslov u tada snažnoj plimi B-filmova na temu sukoba američkih službi bezbednosti sa arapskim teroristima.

Odlučio sam da ga repriziram prevashodno zbog toga što je reč o jednoj od ranih fotografija danas slavnog direktora fotografije Dona Burgessa koji najčešće radi sa Robertom Zemeckisom. U nekim drugim filmovima iz tog perioda Burgess je pokazivao potencijal da jednog dana završi kao saradnik tada već veoma slavnog Zemeckisa, ali ovo nije taj film definitivno.

Međutim, zanimljivo je kako se od nekih stvari ne može pobeći. Ovde se između ostalih radi o marincima koji obezbeđuju ambasadu u opasnoj arapskoj zemlji, i nekakav eho ovog filma osećam kod Baya u 13 HOURS gde pritom ne moram nužno očekivati ni da je Bay ovo gledao, ali ima nekih čudnih paralela koje nisu citat ili uticaj već prosto način kako američki film neke stvari prikazuje.

* 1/2 / * * * *

MEADOWLAND

Eminentna direktorka fotografije Reed Morano režirala je film MEADOWLAND, zanimljiv ali disperzivan i nezaokružen film o paru kome dete jednog dana nestane tokom kratke pauze na benzinskoj pumpi i onda se uključujemo u njihov život godinu dana kasnije gde njih dvoje, suočeni sa gubitkom svako na svoj način pokušavaju da nastave dalje sa životom.

Prvi čin do nestanka i treći čin su vrlo zanimljiv, ali drugi je prilično stagnantan. Chris Rossi se u scenariju trudi da sačuva junake od velikih melodramskih obrta ali opet ne ume da napiše scene u kome su likovi efektno "u leru" i onda tu imamo niz nekih dešavanja svesno koncipiranih da ne budu sasvim konsekventna.

Mnoge linije priče i likovi nemaju gotovog značaja niti funkciju, to se recimo naročito odnosi na brata kog igra Giovanni Ribisi, inače sjajan glumac, dosta dobar i ovde, ali suvišan. Kada imate takvog glumca u krupnoj ulozi on privlači pažnju, i kada ostane suvišan, to se fakturiše kao veliki problem.

Film dobro počinje i dobro se završava. Da je u ulozi supruga neko ko može bolje energetski da parira Oliviji Wilde, koja je odlična u ulozi supruge, a ne Luke Wilson, film bi možda bio nešto efektniji, iako je on uradio solidan posao.

U duhu dobrog početka i dobrog kraja, mogu zamisliti ljude kojima to digne utisak o filmu na * * *. Od mene ipak -

* * 1/2 / * * * *

FISHING WITHOUT NETS

Cutter Hodierne snimio je film FISHING WITHOUT NETS, priču o somalijskim piratima, datu iz vizure pirata, ali sa relativno poznatim evropskim glumcima u ulogama otetih mornara. Međutim, rezultat je sporadično vizuelno ekspresivan ali u suštini statičan film, prepun opštih mesta koja u početku još i mogu da se prihvate kao sirovost postupka dok se ne razotkrije da je to-to, da Cutter Hodierne prosto svojim junacima neprekidno dodeljuje stupidne dijaloge. Umesto da ponudi suprotnu vizuru, odnosno drugu stranu medalje u odnosu na Greengrassa i CAPTAIN PHILLIPSa, Hodierne nudi inferiornu verziju iste stvari.

* * / * * * *

TETRIS

TETRIS je prvo razočaranje u seriji zanimljivih i visokoestetizovanih biografskih filmova sa Taronom Egertonom, nastalih u produkciji Matthewa Vaughna.

Jon S. Baird je ipak bitno slabiji reditelj od Dextera Fletchera i scenario Noaha Pinka zajedno sa njim nije dorastao ambiciji koju mu je Vaughn kao pokrovitelj projekta namenio. On je hteo da napravi film o poslovnom dogovoru napravljenom na kraju Hladnog rata i da ga formatira kao hladnoratovsku akcionu komediju i to je zaista jako dobra ideja.

S jedne strane, gubi se mnogo, gubi se istoričnost, gubi se ozbiljnost priče, ali se dobija jedan nov način da se kroz neki neočekivan žanr evocira epoha i kroz fikciju ispriča istina. Nažalost, iz niza razloga ova ideja implodira.

Za početak, ovaj film ima previše scena poslovnih pregovora i poslovni termini ili uslovi su presudni za zaplet da bi se sasvim oslobodio pregovaračkih scena. Iako on pokušava da pregovaračke scene formatira "špijunskije", recimo kancelarije sovjetske firme koja je imala prava na Tetris izgledaju kao KGBov kazamat, naprosto istiniti događaj se nije mogao dovoljno prenebregnuti.

Otud ono što deluje kao nadogradnja u ključu hladnoratovske akcione komedije deluje naivno, nakalemljeno, besmisleno.

Alwin Kuchler je odličan snimatelj i ovde radi solidan posao ali film je repetitivan, pa se nažalost ponavlja i on te ne uspeva da prikrije ipak jedan ekonomičan budžet na kom je sve rađeno. Niz istih ili vrlo sličnih situacija se ređaju u ambijentima koji se ponavljaju pa tako uprkos konceptu, film vremenom postaje vizuelno dosadan.

Ono što ga spasava jeste Taron Egerton u glavnoj ulozi koji objedinjuje sve svojom zaista nesvakidašnjom harizmom i jedan generalni optimistični duh filma koji i kad nije preterano dobar naprosto gura dalje.

Na kraju, reklo bi se da je možda neka hladoratovska estetika bliža filmu BRIDGE OF SPIES bila prikladnija za ovu priču. Ali, Baird ipak nije reditelj takvog senzibiliteta ili sposobnosti.

Ovaj film je propuštena prilika iako je među producentima imao čoveka koji ovakve stvari inače savršeno radi.

* * / * * * *

ADAM

ADAM Rhysa Ernsta je pokušaj da se u novim LGBTQ+ okolnostima snimi nešto kao CHASING AMY, i uprkos tome što je Rhys Ernst u nekim stvarima superioran u odnosu na Kevina Smitha, pre svega u vizuelnom pogledu, ipak ovde nemamo takav generacijski film.

Prvo, ADAM nije tako jednostavan na nivou premise - nije priča o vezi strejt lika i lezbejke, ali jeste zarobio ovo naše vreme i tu opsesiju identifikovanjem seksualnosti. Ovde imamo junaka koji je strejt dečko u poseti sestri lezbejki u velikom gradu. Ona ga vodi na svoje žurke prepune nekih raznih trans aktivista, lezbejki, svega i svačega i on tu upoznaje devojku u koju se zaljubljuje i pošto je ona lezbejka on se pravi da je trans momak.

To sve dovodi do raznih zgoda i preispitivanja i konstituiše jedan simpatičan film o odrastanju smešten u samu žižu cele te opsesije manjinskim seksualnim orijentacijama i opredeljenjima. Milje je prikazan ovlaš ali zabavno, ovo definitivno nije CRUISING u pogledu nekog otkrivanja sveta o kom smo samo čuli, plus ovo je danas mejnstrim liberalna kultura, i nema te aure zabranjenog i andergraunda, međutim reakcija glavnog junaka na sve to, kao i na vlastite i sestrine ljubavne zgode je zanimljiva i duboko ljudska.

Glavni glumci su odlični i ubedljivi, uspevaju da prenesu osnovne emocije u ovoj priči koja definitivno nije za svakoga i mnogima može biti odbojna. Međutim, odbojnija je kad se prepričava nego kad se gleda.

* * *./ * * * *