Tuesday, July 31, 2012

THE TALL MAN

Svi oni koji nisu volei MARTYRS mogu da se nauživaju gledajući THE TALL MAN, debi Pascala Laugiera na engleskom, film sa kojim je priredio nesvakidašnji brodolom što se mene tiče. Sve ono po čemu se Laugier izdvajao sa opdličnim filmovima ST. ANGE i MARTYRS a što bi se ukratko moglo sumirati kao utisak da je on najbolji reditelj među francuskim novim, da ne kažem prvim uspešnim talasom horor reditelja, ne samo da je dovedeno u pitanje ovim filmom nego je prilično brutalno osporeno.

Laugier je u ST. ANGE i MARTYRS, koliko god sami koncepti tih filmova bili apsurdni i irelevantni u nekom širem intelektualnom smislu, uspevao da ih realizuje izuzetno vešto, sa punim ubeđenjem, sa moćnim prizorima i preokretima u odnosima likova koji su nosili u sebi izuzetnu snagu, sa ubedljivim prikazima straha, panike i svake druge vrste uznemirenosti, sa interesantnim interpretacijama često krajnje bizarnih negativaca i sl.

Rečju, Laugier je i onda kada mu IQ priče ili puka logika/uverljivost nisu išli na ruku uspevao da izaziva emocije i druge reakcije kod gledalaca i da potpisuje filmove vrlo zrelog dizajna i tehničke realizacije.

THE TALL MAN dovodi Laugiera na teritoriju Amerike gde se nalaze lokacije i situacije koje smo videli na filmu već milion puta i to naravno otežava posao jer je potrebna veština kako bi se pružilo nešto novo u scenama sa policijom, u sedenjima u dineru, u situacijama smeštenim u "tipične" američke kuće. I u svemu tome Laugier ne uspeva da se snađe. Njegovo kadriranje u nekim od tipičnih američkih situacija je katastrofalno, gore od drugoligaškog televizijskog rada, ambijenti u kojima se priča dešava (što mu je bila jača strana u francuskim radovima) su istovremeno neubedljivi i potpuno prevaziđeni po tome koliko su klišetizirani, gluma je strašno površna a zvezdu kao što je Jessica Biel nikako nije uspeo da uklopi u svoju podelu.

Rečju, THE TALL MAN do te mere ne funkcioniše na nivou puke realizacije, režije, produkcionog dizajna i svega ostalog da primedbe na samu priču zauzimaju sporedno mesto.

Laugier se i u ovom filmu bavi strašnim pričama o nestaloj deci, i to mu nije prvi put kao što znamo, s tim što ovde od momenta kada film doživi svoj klimaks, negde iza polovine, odnosno onda kada (kao i uvek kod Laugiera) otkrijemo da stvari nisu onakve kakve su nam predstavljene na početku, sve kreće da se pretvara u jedno gašenje priče, izlaganje nekih objašnjenja, pasažnih scena, zaključaka i sl. bez ikakve drame na bilo kom nivou. Pred treći čin koji bi trebalo da nas dovede do vrhunca, Laugierov film se potpuno raspadne i umesto da ima završnicu nudi nam pola sata nečega što u normalnim filmovima reše kroz natpis šta je bilo sa likovima.

Laugier nikada nije bio filozof u poziciji reditelja i od njega nisam ni očekivao neku briljantnu euroamerikanu u kojoj će suočiti Stari i Novi svet, ali nisam očekivao ni ovako isprazan i neinspirisan skup klišea relizovanih na sedmorazredan način.

Moram priznati da je Aja, čiji mi se nijedan američki film nije dopao, mnogo vibrantnije zarobio utisak Amerike od Laugiera - na momente u HILLS HAVE EYES čak i vrlo dobro. Međutim, u THE TALL MANu nema ni onog najosnovnijeg što Laugier zna a to su moćni prizori, neke arhetipske postavke u kadru, ili barem tehnička veština. THE TALL MAN ni najmanje ne liči na delo jednog reditelja koji je prevazilazio evropske okvire a nažalost ne deluje ni kao upeglani mejnstrim rad u kome je nekome utučen rediteljski rukopis.

THE TALL MAN je naprosto loš i prilično slabo napravljen film.

* 1/2 / * * * *

Monday, July 30, 2012

MASSACRE IN ROME

Pogledao sam MASSACRE IN ROME George Pan Cosmatosa, ekranizaciju romana Roberta Katza iz 1973. godine. Cosmatos se dokazao u raznim žanrovima i ostavljao značajna dela, a MASSACRE IN ROME je njegov doprinos evropskom političkom filmu, u produkciji Carla Pontija, možda i najvećeg evropskog producenta tog doba.

Katz govori o čuvenoj odmazdi u Rimu kada je posle diverzije u kojoj su ubijena 32-33 Nemca, streljano 320, odnosno 330 ljudi na kraju. Sama priča je jako delikatna za realizaciju jer ova vrsta događaja iz rata jako teško može da ponudi dovoljno drame da bi se održao film. Jugoslovenska kinematografija je imala nekoliko filmova o odmazdama, jedan o kraljevačkoj i dva o kragujevačkoj i sva tri su bili prilično slabi radovi. Na kraju se na tu temu kod nas najviše izdvojio TV film o banjičkom logoru.

Cosmatos i Katz uspevaju da kroz dobro formulisanu strukturu ispričaju ovu priču tako što prikazuju i samu diverziju protiv Nemaca i njihovu reakciju, i film se ne svodi samo na pripreme masakra. Doduše, dramska okosnica sa sukobom katoličkog sveštenika i nemačkog oficira koji su uprkos međusobnom poštovanju nepomirljivi deluje priličnon lažno i suštinski ne utiče na priču, osim što profiliše nemačke likove i pokazuje Papinu neodlučnost da reaguje kada je suočen sa situacijom koja podrazumeva rizik da se razljute Nemci. Drugi problem vezan za taj konflikt jeste glumačka podela - sveštenika igra Marcello Mastroiani a Nemca Richard Burton, međutim pošto je film sniman na engleskom, činjenica da Burton govori tečno i bez akcenta čini njegovog junaka mnogo ubedljivijim.

Zanimljiv aspekt priče pored samog istorijskog događaja, Papinog ignorisanja i sl. jeste ponašanje nemačkih oficira koji u ovoj fazi počinju da otkazuju poslušnost jer se plaše da se ne nađu na spiskovima ratnih zločinaca koji su svako veče čitani na radiju BBC. Ovo je jedan od retkih filmova koji prikazuje Nemce u strahu od poraza kako traže da im se neki zločin na više instanci formalno zatraži, traže pismena naređenja, vrdaju da ih ispune i sl.

Jedan od razloga za to je i to šo se sve dešava u Rimu a ne na "Istočnom Frontu" gde su odmazde bile brutalnije i sa više žrtava. To naglašavaju i sami junaci ovog filma.

Cosmatosova realizacija je izvrsna, uprkos masi dijaloških, kamernih scena, on drži tempo filma i uspeva da nađe materijal u priči da je izvede što je više moguće u izvanredne rimske eksterijere i da je obogati sa što više suspensea. U određenom smislu, Cosmatosov film asocira na radove Coste Gavrasa, reč je o sličnom pogledu na egzistencijalističke dileme, ali je na planu vođenja priče ipak bliži konvencionalnijem holivudskom filmu sa jasno objašnjenim odnosima i likovima.

MASSACRE IN ROME je jedan od zanimljivijih poznih filmova o Drugom svetskom ratu i prototip dobro realizovane priče o nefilmičnoj temi.

* * * / * * * *

DICTADO

Pogledao sam španski triler DICTADO Antonio Chavarriasa i nažalost ovaj film me je dosta razočarao. Uprkos tome što je samo razrešenje misterije o devojčici koja unosi nemir u pretnju u život mračnog para dosta originalno (ne u ravni ORPHANa ali prilično cool) sve ostalo su manje ili više fino doterana opšta mesta koja se mogu anticipirati desetinama minuta unapred.

Chavariassov film je elegantno realizovan ali rediteljski prilično neprecizan, naročito ako imamo u vidu da treba da nas zaintrigira misterijom i izloži priču sa dva vremenska toka. Ipak, kao i većina španskih filmova nikada ne pada ispod odeđenog nivoa. Chavarrias je veteran a snimio je film sa mladalačkom energijom i reklo bi se početničkim greškama.

* * / * * * *

Saturday, July 28, 2012

THE CHANGE UP

Sa zakašnjenjem sam pogledao THE CHANGE UP Davida Dobkina, u nešto dužoj, unrated varijanti. I zbilja, Dobkin je morao da postigne više sa glumačkom ekipiom koju predvode Jason Bateman i Ryan Reynolds i sa podrškom Leslie Mann i Olivie Wilde. Body Swap komedija je jedan od standarda i Dobkin nažalost nije uspeo da na bilo koji način doprinese ovom podžanru. Sigurno da deo krivice za to snose scenaristi HANGOVERa koji su pisali i ovaj film - Lucas i Moore od ovog megahita nikako nisu uspeli da ponove takav uspeh i to sve višđe daje za pravo Toddu Phillipsu koji je još u vreme HANGOVERa osporavao njihov doprinos i smtrao da još neki ljudi treba da budu potpisani.

THE CHANGE UP funkcioniše isključivo zahvaljujući zvezdama koje uspevaju da prevaziđu krajnje osrednji scenario i prodaju neka rešenja kao mnogo bolja nego što ona zaista jesu. Isto tako, inspirisani Dobkin koji je u SHANGHAI KNIGHTS i WEDDING CRASHERSu potpuno vladao situacijom, ovde radi više kao neki krajnje prosečan reditelj komedija, a njegova dosadašnja reputacija dokazuje da on može da pruži mnogo više.

Sasvim je sigurno da je THE CHANGE UP bolji film od onoga što je na kraju pokazao njegov box office, premda ako imamo u vidu da je u istoj sezoni izašao HORRIBLE BOSSES, publika je itekako mogla da uporedi kako izgleda odličan a kako osrednji Batemanov vehicle, koliko god formalno Ryan Reynolds bio nosilac ovog filma.

Dobkin, Reynolds i Bateman su na kraju sa THE CHANGE UPom od gotovog napravili veresiju, ali su se srećom ubrzo i izvukli iz ove krize.

* * 1/2 / * * * *

Friday, July 27, 2012

THE DARK KNIGHT RISES

Pogledao sam THE DARK KNIGHT RISES Christophera Nolana i smatram da je sa ovim filmom pre svega pokazao da je izuzetno inteligentan autor. Naime, sada Nolan kombinuje najuspelije elemente prva dva filma i pokušava da umanji ono što je u oba bio problem.

Od BATMAN BEGINS nisam bio veliki ljubitelj Nolanovog reboota jer me je taj film uverio da je na filmu nemoguć millerovski realizam naprosto zbog toga što film podrazumeva veću konzistentnost stilizacije nego strip a da naročito Nolan sa svojim ozbiljnim rediteljskim nedostacima nije čovek koji to može da izvede. Iz BATMAN BEGINSa, Nolan preuzima motiv Wayneove transformacije u Batmana izvan civilizacije kod Al Ghulove ekipe, što je u tom filmu jedino bilo dobro. U trećem delu, Wayne je zaboravio kako biti Batman i mora da ode na sam početak kako bi se vratio "korenima" i pripremio za "vreme smrti". Bane kao negativac koji ima istu obuku kao Wayne preuzima ulogu njegovog Muse Kesedžije, podvlačeći da će klasni i u određenom smislu civilizacijski sukob biti okosnica trećeg filma.

Iz DARK KNIGHTa, Nolan preuzima intrige vezane za grad Gotham kao samostalni organizam i Wayneov život kad nije u kostimu. U trećem filmu sam grad preuzima ravnopravnu ulogu a građani se javljaju kao kolektivni junak. Sa akcentovanjem ova dva uspela momenta, Nolan uspeva da zabašuri ono što mu je najslabije išlo a to je sam Batman. U RISESu samog Batmana ima jako malo i iznenadio bih se ako bi se ispostavilo da sam Nolan nije sklonio kostimiranu fazu svoj junaka shvativši da ne funkcioniše.

U RISESu i kada se pojavi, više nije nije usamljen, tu je Catwoman, sa kojom ima upečatljivu hemiju, ili su tu neki zanimljivi aparati.

Naravno, NOlan ne uspeva da pobegne od šokantno nezanimljivih pesničenja ali zato je sada tu Bane čije se lice skoro pa ne vidi ali mu Hardy daje snagu igrajući telom i glasom. Sve tri tuče sa Baneom su dosta impotentne ali učesnici ih čine boljim nego inače.

Gostujuća ekipa koju dovodi Nolan iz INCEPTIONa + Anne Hathaway je izvanredna. Pošto sam kao desetogodišnjak gledao BATMAN RETURNS ne mogu da kažem da će mi Anne Hathaway biti asocijacija na Catwoman, ali me ne bi čudilo da novim generacijama bude.

Nolan je koncepcijski pametno preuredio film ali svakako da u njemu i dalje ima stvari koje bi darovitiji reditelj bolje realizovao. Ispadi poput cheesy one-linera koje izgovori Morgan Freeman u sred velikog obračuna ili fokus na dva goofy policajca u sred potere i još štošta stoje kao greške koje talentovaniji reditelj ne bi napravio. Ali, to su sve detalji, spram nekih važnih a slabo realizovanih scena kao što je recimo prelomni dijalog Bruce Waynea i Alfreda kada se razilaze koji deluje gotovo početnički kad je reč o inscenaciji, glumi i montaži.

Naravno, ne mislim da za Nolana kao reditelja nema mesta ali svakako da je ovako kompleksna stilizacija bila preteška za njega. INCEPTION recimo jeste prototip kako bi Bond danas trebalo da izgleda i voleo bih da se on pokaže u toj franšizi.

Ipak, isto tako, nesporno je da Nolan sve postavlja jako vešto na planu scenarija i RISES slično DARK KNIGHTu ili INCEPTIONu deluje kao film koji je mnogo otmeniji i pametniji nego što jeste.

U tom smislu, izabrao je idealan trenutak za film o Batmanu koji se bori sa robespjerovskim negativcem i zapletom u kom unutrašnje socijalne tenzije proizvode energiju koja će uništiti grad. Ne čudi da je film izazvao političke polemike premda rekao ih da je u tom pogledu krajnje eksplicitan.

Nolanu se taođe ne može osporiti snaga filmskih prizora na nivou zamisli što je opet scenaristički adut. Neke od njih je samo delimično kapitalizovao.

Snažne prizore ispratio je izuzetno energičan skor Hansa Zimmera koji znatno unapeđuje film.

Retki su slučajevi da se trilogije završe najboljim filmom i moguće je da ni ovo nije taj slučaj jer se RISES neće dopasti onima kojima su BEGINS i DARK KNIGHT nepogrešiva remek-dela. Pošto meni nisu, RISES mi je daleko najbolji u trilogiji.

* * * / * * * *

Thursday, July 26, 2012

FOUR CHRISTMASES

Pogledao sam FOUR CHRISTMASES Setha Gordona. Gordon se dugo tražio kada je iz sveta dokumentarnog filma prešao u mejnstrim komediju. Njegovi filmovi su uvek bili karakteristično dobro režirani sa visokom vizuelnom kulturom, ali tek je sa HORRIBLE BOSSES isporučio jedan u potpunosti zaokružen film.

FOUR CHRISTMASES je bio Gordonov blokbaster sa izvanrednom glumačkom podelom koju čine Vince Vaughn i Reese Witherspoon u glavnim ulogama i veterani poput Roberta Duvalla, Sissy Spacek i Jona Voighta u sporednim. Nažalost, film ne uspeva da prikrije svoje high concept korene i od koncepta nikada ne uspeva da se pretzvori u pravu priču. Isto tako, nekoliko briljantnih gegova podiže standard humora dosta visoko a ostatak filma ne uspeva da bude ni približno toliko smešan, tako da efekat mahom izostaje uprkos nekim upečatljivim scenama.

Gordon je srećom vrlo efikasan i stvari se odvijaju u visokom tempu, film traje taman koliko sadržaj može da izdrži i upravo njegova filmmejkerska veština izvlači maksimum iz nečega što je zapravo jako daleko od pogotka. Srećom u HORRIBLE BOSSES Gordon uspeva da vešto skroji potentan materijal i da ispuni potencijal koji je dotle samo najavljivao.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 25, 2012

REC 3: GENESIS

Pogledao sam REC 3: GENESIS Paca Plaze, film u kome je Plaza dekonstruisao mitologiju RECa na tragu onoga što je Wes Craven uradio sa NEW NIGHTMAREom. Ono što je razlika jeste promena stila - naime, Craven je u NEW NIGHTMAREu odlučio da se odmakne od fikcije i napravi priču smeštenu u "realnosti" a Plaza je napravio klasičan film, sa "četvrtim" zidom umesto found footagea.

REC 3 zapravo počne kao found footage i to prilično vibrantan, sa jače definisanim likovima u tih prvih petnaestak minuta nego što smo imali u ranijim RECovima ali onda kreće promena - pretvara se u klasičan igrani film sa "neutralnim" posmatračem, premda gde god može koristi materijal kamera vidljivih u kadru, i čini ono što je najkontrovernije od svega za fanove RECa - postaje KOMEDIJA.

Dakle, Plaza snima treći REC kao komediju i odstupa od smrtne ozbiljnosti prva dva filma, od kojih je prvi bio dobar i dosta bitan u svojoj sezoni a drugi bio nedledljiv. Plazin film je ipak čista splatter komedija, sa zabavnim situacijama, fino postavljenim likovima, interesantnom ljubavnom pričom koja sve drži u temeljima, i nema skoro pa nikakve veze sa onim što su bili raniji udruženi zločinački poduhvati Plaze i Balaguera.

Kada sam se prvi put susreo sa Plazinim radom u filmu ROMASANTA i TV antologiji PELICULAS PARA NO DORMIR, delovao mi je kao jedan od najperspektivnijih španskih žanrovskih reditelja, siguran u postavljanju likova i priče, sa zrelim smislom za humor. Balaguero je s druge strane delovao kao previše pretenciozan reditelj čiji filmovi čine kontinuitet napora i dosade. Međutim, Balaguero je sa filmom MIENTRAS DUERMES nametnuo kao potpuno "nov čovek", snimio jedan dinamičan, atmosferičan i duhovit film. Ne može se reći da je Plaza u krizi - njegov REC 3 je solidan primer splatter komedije, ali i posle njega još uvek čekamo na njegov film koji će moći da ga u potpunosti potvrdi kao što je MIENTRAS DUERMES dao smisao Balagueru.

Da je REC 3 debi i da je reč o niskobudžetnom radu, dobio možda i veću ocenu. Ovako, on ima sve karakteristike debitantskog filma, i to prilično dobrog, ali na Plazu privlači vrstu pažnje koja zapravo njemu više nije potrebna.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 24, 2012

DER NEUNTE TAG

Pogledao sam DER NEUNTE TAG Volkera Schlondoerffa, ekranizaciju knjige Jeana Bernarda, luksemburškog sveštenika koji je bio zatočen u "svešteničkom odeljenju" logora Dahau. Dahau je i nama poznat kao logor u koji su internirani Patrijarh Gavrilo Dožić i Vladika Nikolaj Velimirović, ali u slučaju katoličke crkve imao je takođe veliku ulogu u svrhu pritiska da lokalne katoličke crkve podrže naciste, kada su simpatije Vatikana počele da jenjavaju.

DER NEUNTE TAG je praktično duo drama u čijoj osnovi je mentalni dvoboj između luksemburškog sveštenika i mladog naciste koji želi da obezbedi njegovu podršku uz razne vidove pritiska i ucene. Deo kritike je primio DER NEUNTE TAG kao duboku filozofsku dramu, naročito u Americi, i što se mene tiče, ako izuzmemo činjenicu da se u filmu govori o ozbiljnim pitanjima (i to vrlo pojednostavljeno) teško da ima bilo kakve ozbiljnije filozofije.

Bez sumnje, poučno je za veliki deo gledališta da vidi razliku između nacizma i hrišćanstva, naročito ako imamo u vidu elemente hrišćanstva koja su nacisti aproprirali, ali teško da se išta od toga može proglasiti bilo kakvom filozofijom. Otud, mislim da je američku kritiku malo zavela činjenica da su glavni junaci ljudi koji razgovaraju o nekim ozbiljnim pitanjima.

DER NEUNTE TAG je po rediteljskom postupku prilično staromodan, surov, tvrd i kameran, i suprotan je poznatijim ratnim filmovima ovog reditelja koji su unosili elemente bajke.

* * 1/2 / * * * *

BEYOND THE BLACK RAINBOW

Pogledao sam BEYOND THE BLACK RAINBOW i pre svega me je obradovalo da George Pan Cosmatos, jedan od najpotcenjenijih reditelja ima naslednika koji je uspeo da privuče pažnju sa svojim rediteljskim debijem i nastavi prisustvo ovog prezimena u svetu kinematografije. Za razliku od mnogih pouzdanih profesionalaca koji su se izražavali u različitim žanrovima i profilima repertoarskog filma, Cosmatos je bio sposoban da svaki projekat realizuje sa punim ubeđenjem, stvarajući izvanrednu atmosferu, upečatljive likove i scene za pamćenje bilo da je reč o nečemu kao što je COBRA ili TOMBSTONE. Ako imamo u vidu da je Cosmatos celu karijeru proveo radeći u nekakvim klimavim produkcionim uslovima, da mu je možda i ponajbolji film TOMBSTONE zapravo bio nezahvalan zadatak da odmeni Kevin Jarrea posle početka snimanja, da je u nekim slučajevima morao da bude realizator Stalloneovih vizija i sl. - uspeo je da ostvari ne samo izvanredan uspeh već i da sa nekim svojim radovima postavi standarde koje ni danas nije lako dostići - tako je recimo TOMSTONE još uvek primer vrlo ozbiljne rekonstrukcije vesterna, CASSANDRA'S CROSSING je uzor za suspense film-katasrofe a OF UNKNOWN ORIGIN je kamerni horor visokog integriteta, dočim RAMBO 2 spada među solidnije a COBRA među živopsinije predstavnike svog žanra. Ipak, sve to nije bilo dovoljno da Cosmatos dobije zasluženo poštovanje za života, odnosno dobio je nešto pažnje tek pred smrt kada je bio teško bolestan.

Panos Cosmatos dakle nastupa posle oca koji je umeo mnogo a nije bio dovoljno cenjen. Njegov debi je prilično beskompomisan indie horor, inspirisan slikama i zvukom Cronenbergovih filmova iz osamdesetih. Panos Cosmatos je snimio za ranog Cronenberga ono što je AMER bio za giallo, i glavni ključ za sagledavanje ovog filma jeste to kako fetišizuje estetiku osamdesetih, i kako svojevrsnu "trenutnu" fazu u radu jednog reditelja, uspeva da uzdigne na nivo univerzalne estetike. Ponekad iznuđena rešenja iz filmova osamdesetih, a tu ima ne samo Cronenberga, već ponešto i Carpentera i Manna, Panos tretira kao krajnji cilj, kao ono čemu u osnovi stremi njegov film.

Priča o nadovezivanju na Cronenberga naravno dovodi i do ključne razlike između Cosmatosa i Cronenberga. Naime, Cosmatosa ne zanima pričanje priče, on nema savršeno racionalan pristup nečemu iracionalnom. Čak i u svojim srednjemetražnim, studentskim, vrlo alternativnim radovima, Cronenberg ne pribegava spoju iracionalnih premisa i iracionalnih postupaka iako u tim radovima on ne nudi ni tipičnu narativnu tehniku koju je kasnije koristio. Cosmatos pak ima "nekakvu" priču u osnovi i ona daje naratuivnu logiku prizorima kojima se bavi, ali u krajnjoj konsekvenci, BLACK RAINBOW je svoje ishodište našao u atmosferi i estetizaciji pojedinih prizora i situacija a ne u pripovedanju.

Ova razlika je fundamentalna, ali opet ne remeti neraskidive veze postavljene na osnovu prvog utiska. Međutim, kada se skloni Cronenberg na stranu, sigurno je da se ono što inspiriše Cosmatosa može nađi i u nešto daljoj prošlosti fantastike na filmu, to jest u onome što je formiralo Cronenberga. Rečju, možda Cosmatos ide dalje u prošlost u odnosu na Cronenberga ali ne ide nikude posle njegove rane faze.

U tom pogledu, BEYOND THE BLACK RAINBOW me je podsetio na DRIVE Nicolasa Winding Refna. Refn doduše nikada nije ovoliko radikalan, i u svojim filmovima ima više priče u mejsntrim smislu, ali to je negde ta linija.

Šteta je što film u sceni sa dvojicom naduvanih hevimetalaca malo iskoračuje iz atmosfere koja je do tada izgrađena i pokazuje da Panos Cosmatos nije iskontrolisao baš sve svoje impulse, ali i uprkos tome ovo je debi koji obećava. Zanimljiv je aktuelni talas filmova koje rade sinovi velikana - Cronenbergov sin je snimio ANTIVIRAL, Landisov sin je pisao CHRONICLE i još mnogi su aktivni. Ako izuzmemo Landisa čiji film se dosta razlikuje od očevog rada i bilo kakve istorije filma, ostali se dosta oslanjaju na zaostavštinu očeva i filmova iz prošlosti generalno.

* * 1/2 / * * * *

Friday, July 20, 2012

HAPPY ACCIDENTS

Pogledao sam HAPPY ACCIDENTS Brad Andersona, i reč je o filmu po kome se nikada ne bi reklo da će ovaj reditelj ubrzo postati tako pretenciozan i dosadan, do tačke kada je to čak prestalo da zanima i ljubitelje pretencioznog i dosadnog filma. HAPPY ACCIDENTS je potpuno drugačiji film, vrlo duhovit, inteligentan i vešto postavljen, dinamičan i vibrantan u svakom smislu.

U osnovi, HAPPY ACCIDENTS je romantična komedija o vezi između žene koju privlače muškarci sa tajnom & problemom i tipa koji tvrdi da je putnik kroz vreme. Međutim, ubrzo, SF i ozbiljnija melodrama počinju da igraju sve veću ulogu u ovoj priči i da je pomeraju u nešto mračnijem pravcu.

Anderson je u HAPPY ACCIDENTSu u najboljem smislu iskoristio mogućnosti koje mu nudi indie film, snimio je priču koja je znatno kompleksnija od onoga što bi mejnstrim mogao da apsorbuje (premda, skoro deceniju kasnije Warner snima TIME TRAVELER'S WIFE koji je mračniji i strukturalno kompleksniji) i sa glumcima kao što su Marisa Tomei i Vincent D'Onofrio dobio je kombinovani kvalitet indie ubedljivosti i mejnstrim komunikativnosti.

Ono što je najznačajniji adut HAPPY ACCIDENTSa je odnos prema SF elementu. Naime, u osnovi svega je bez ikakve sumnje ljubavna priča ali je Anderson ne koristi kao high concept koji bi trebalo da njegov ljubavni film razlikuje od ostalih već je zbilja dosta istražuje i spreman je da ode i na njenu mračnu stranu, čime naravno povećava ulog u osnovnoj priči.

Možda je Schwendtke otišao i dva koraka dalje u TIME TRAVELER'S WIFE gde je sentimentalnost GHOSTa pomešao sa prilično hardkor SFom, i ozbiljnim količinama pesimizma, pa to HAPPY ACCIDENTSu smanjuje na ekskluzivnosti u ovoj grupi filmova, međutim Andersonov rad stoji kao primer svežeg, održivog, i posle čitave decenije relevantnog spoja ljubavnog filma i SFa u jednoj pitkoj formi. Uostalom, Schwendtkeov film je u svom hronomocijskom domenu bio do te mere složen da mu je već samo to bila dovoljna tema za film.

Kraj devedesetih je očigledno bio dosta plodan period za filmove o putovanju kroz vreme, i uspeh TWELVE MONKEYS je izazvao dosta dobru reakciju kod Andersona. Šteta što njegovi kasniji radovi koji su - paradoksalno - bili i priznatiji od HAPPY ACCIDENTS nisu bili na tom nivou.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, July 19, 2012

DER UNHOLD

Pogledao sam DER UNHOLD Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Michaela Tourniera koju je napisao zajedno sa čuvenim scenaristom Jean-Claude Carriereom. U ovom filmu Schlondorff očigledno želi da se vrati formi sa kojom se proslavio u filmu DIE BLECHTROMMEL po romanu Gunthera Grassa a to je mešavina realizma, simbolike svojstvene bajkama i Drugog svetskog rata. Ponovo se Schlondorff bavi temom ouse nacizma, ponovo deca igraju značajnu ulogu u njegovoj paraboli i ponovo iz subjektivne vizure glavnog junaka sve liči na bajku.

Glavni junak je Francuz Abel koji posle traumatičnog odrastanja u katoličkom internatu postaje infantilni mehaničar, neobično blizak deci. Kada ga nepravedno optuže za pedofiliju, potom regrutuju na front umesto robije, Abel završava kao zarobljenik i počinje da radi kao Goeringov lovočuvar a onda i sluga u dvorcu u kome se priprema SS omladina.

Srednji deo filma, drugi čin, kada Abel služi Goeringu u suštini predstavlja višak. Iako u toj deonici, Abel "poveruje" kako je stupio u bajku, kada se upozna sa Goeringovim groteksnim navikama, hedonizmom, dvorcem, opsesijom lovom, isto to se moglo desiti i u ključnoj deonici a to je odlazak u dvorac gde se pripremaju deca za SS. Doduše, sredina sa Goeringom se verovatno morala očuvati i zbog romana i zato što nudi nekoliko prilika da se snime upečatljive set-piece bizarnosti, ali to na nivou strukture deluje kao višak.

Bajkovitost fascinantnog imaginarija Trećeg Rajha potpuno je očuvana u segmentu sa decom gde Abel oduševljeno i najiskrenije počinje da učestvuje u njihovom odgoju a zatim se uključuje i u "lov na decu" kako bi se popunili redovi SS-podmlatka.

Abel doživljava lom kada se pokaže naličje nacističke bajke, odnosno kada decu poteraju u rat, kada se susretne sa drugom decom koja su bila zarobljena u logorima i kada se svi oni koji su plaćali cenu nastanka ovog bajkovitog ambijenta pojave u njemu.

Schlondorff i Carriere u toku čitavog filma imaju manje ili veće probleme sa strukturom, u neočekivanim trenucima se opredeljuju za naratora ili montažne sekvence i na nivou celini ima dosta nesigurnosti. Isto tako, noge okolnosti vezane za Abela su prilično neuverljive, naročito na samom početku. Uprkos tome što DER UNHOLD pre svega deluje kao subjektivna slika sveta, kao ispovest jednog iracionalnog čoveka, i Schlondorff i Carriere sporadično pokazuju stvari malo i sa strane i tada se pojedine neuverljivosti javljaju kao opterećenje. Takvih grešaka gotovo da nije bilo kada su 17 godina pre toga radili BLECHTROMMEL.

S druge strane, 1996. godine, Schlondorffov rediteljski rukopis je izuzetno snažan i uspeva da funkcioniše na nivou detalja i pojedinih scena u dovoljnoj meri da se problemi celine prevaziđa i da DER UNHOLD u konktekstu tadašnje produkcije zauzme zapaženo mesto nekoliko koraka iza Kusturičinog PODZEMLJA koje se tada naročito izdvajalo.

* * * / * * * *

SIMON: AN ENGLISH LEGIONNAIRE

Pogledao sam SIMON: AN ENGLISH LEGIONNAIRE Martina Hubertyja koji je pred izlazak Hardyja u ulozi Banea u bioskope, reizdat na DVDu pod nazivom DESERTER kako bi se uzelo još novca kompletistima kao što je lilit_depp. Ovaj film je adaptacija autobiografske knjige Simon Murraya koji je otišao u Legiju stranaca tokom rata za alžirsku nezavisnost 1960. godine. Paul Fox igra naslovnu ulogu ali Tom Hardy je definitivno i u ovoj ranoj ulozi scene stealer i u glumačkom smislu, ovaj film će se pamtiti samo po njemu.

Relativno zanimljiva životna priča Simona Murraya više je sumirana nego ispričana, a pravi dramski sukobi su više nagovešteni nego što su ostvareni. Film gubi previše vremena na repetitivno sadističko obučavanje u Legiji a potom nema prostora da prikaže značajnije događaje.

Ipak, za ljude koje zanima tema alžirskog rata za nezavisnost, SIMON nudi sporadično zanimljivu vizuelizaciju nekih događaja, pomalo se dotiče OASa i atmosfere razdora među Francuzima.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, July 18, 2012

BROTHERS OF THE HEAD

Pogledao samn BROTHERS OF THE HEAD Keith Fultona i Louis Pepea, dvojice reditelja koji su se proslavili snimajući dokumentarce o radu Terry Gilliama. Ovaj film je ekranizacija romana Briana Aldissa po scenariju Gilliamovog stalnog saradnika Tony Grisonija, i čini mi se da u sebi ima potencijal da se nametne kao značajan naslov za ljubitelje weird filmova. Uostalom, pošto je reč o mockumentarcu, navodno istinitoj priči, junake je tobože želeo da živopiše Ken Russell koji se pojavljuje u filmu, kao i inserti iz njegovog biopica.

BROTHERS OF THE HEAD je priča o sijamskim blizancima koje otkriva jedan menadžer i želi da od njih napravi rok zvezde. U tome delimično uspeva ali ih svetg muzike, grupi devojaka, medijske pažnje, raznih poroka vodi ka tragičnom kraju.

Grisoni u saradnji sa postavlja sve vrlo dobro, ubedljivo i duhovito osim samih glavnih junaka. Nesnimljeni Russellov Fultonom i Pepeom biopic liči na nešto što bi Russell snimio, mada možda i na nešto Cronenbergovo, sve je jako dobro inscenirano, prikazi nastanka muzike i nastupa su ubedljivi, Anthony Dod Mantle se izvanredno poigrava objektivima i formatima, ali sve to nije dovoljno kada dvojica glavnih junaka koju odlično igraju braća Treadaway nažalost nisu dovoljno zanimljivi niti su izbačeni u prvi plan.

Istorija filma je obeležena moc-doc filmovima u kojima se kroz priče drugih opisuju junaci koji su tema filma, ali BROTHERS OF THE HEAD nema dovoljno aktivne sporedne junake da bi ispričao priču o glavnima. Otud mene ne čudi dramaturška greška da su glavni junaci pasivni, to se često dešava u biografskim pričama, problem je u tome što se niko ni iz njihove okoline ne nameće kao zanimljiv i aktivan lik.

BROTHERS OF THE HEAD je nesumnjivo zanimljiv, ekscentričan film, ali stepen njegove pretenzije, pa ako ćemo iskreno i produkcione ambicije nije ispraćen smislom. Da je reč o underground filmu, svakako da bismo neke nedostatke mogli drugačije da tumačimo. Koliko god Gilliamovi fanovi imali pravo na ekscentričnost, i na sledbeništvo, u ovakvim slučajevima njihov učitelj nije pravio greške i snimao je ozbiljne, zaokružene filmove.

Ipak, ko voli film u kome je ekscentričnost sama sebi svrha, treba da pogleda BROTHERS OF THE HEAD jer ovako ozbiljno realizovan projekat sa tom idejom nije mogao da vidi.

* * / * * * *

MIDNIGHT

Pogledao sam MIDNIGHT Mitchella Leisena, jednog od najpotcenjenijih reditelja klasičnog Holivuda. MIDNIGHT je seminalna romantična komedija iz 1939. godine koju su napisali Charles Brackett i Billy Wilder, ali sam humor i način vođenja priče u njoj nije još uvek usavršen kao u nekim njihovim delima koja će nastati ubrzo potom. Rekao bih da ovaj film zapravo ima snažan evropski senzibilitet, uostalom Wilder ne samo da je došao iz Evrope već je i svoj rediteljski debi imao u Nemačkoj odnosno Francuskoj sa filmovima koji su imali izraziti evropski senzibilitet. Koliko god danas Wilder bio oslonac holivudskog pogleda na film i temelj tog izraza, čini mi se da bi njegova karijera išla potpuno drugim putem da je ostao u Evropi.

Wilderova opsesivna tema sudara Starog i Novog sveta je tu, ali upliv francuskog poetskog realizma koga ima u ponekim segmentima Leisenovog postupka ali i scenarija, stvari samo usporava i odmiče od glavne priče.

Claudette Colbert, John Barrymore i tada mladi Don Ameche su odlična glumačka podela, i Leisen ih u skladu sa svojim senzibilitetom lepo spaja sa zanimljivim kostimima i ambijentima.

Isto tako glavni konfliktni nisu onoliko izoštreni i precizni kao u kasnijim radovima u ovom žanru a odnosi među likovima nisu dovoljno pripremljeni.

Međutim, u kontekstu onoga što je romantična komedija ovog tipa bila 1939. godine, MIDNIGHT je značajan film svog vremena iz koga su se izrodili neki naprosto bolji filmovi. Upravo zbog tog istorijskog značaja MIDNIGHT ima status klasika ali ga kao gledalačko iskustvo ipak ne opravdava.

* * * / * * * *

Saturday, July 14, 2012

A FOREIGN AFFAIR

Reprizirao sam klasik Billy Wildera A FOREIGN AFFAIR, film koji je u vreme izlaska 1948. godine smatran izuzetno problematičnim zbog načina na koji je prikazivao američku okupaciju Nemačke. Uprkos tome što je nastao u vreme kada je tema rekonstrukcije Nemačke i denacifikacije bila aktuelna, A FOREIGN AFFAIR je do današnjeg dana ostao film koji živopisno prikazuje naličje američke umešanosti u internacionalne probleme i korupcije koja vlada u njihovim trupama i organizacijama. Otud, ovaj film ima odjek i danas i deluje kao vanvremenska priča o američkoj umešanosti, premda, u odnosu na berlinsku priču pokušava da bude krajnje konkretan.

Film je sniman u Berlinu i uz nekoliko američkih filmova iz tog perioda beleži nesvakidašnju razorenost tog grada koji je kroz bombaredovanje transformisan u svojevrsnu scenografiju. Kuće koje su porušene sa po jednim preostalim zidom ili fasadom čak i deluju kao kulise i daju priči specifičnu dozu artificijelnosti.

Wilderov film je osporavan kao neukusan zbog načina na koji je razobličio "opuštanje" američkih oficira i služenika i njihov odnos prema lokalnom stanovništvu a zatim i zbog surovog odnosa prema posledicama rata, samim Nemcima, čijem stradanju ne prilazi sa pijetetom već sa dosta ciničnim smislom za humor. I zbilja, u filma ima dosta ciničnih zapažanja ali u odnosu na rat Wilder nikada ne pravi gegove, pre bi se reklo da sama situacija u sebi sadrži nešto tragikomično. Rečju, Wilder je surov, i uprkos tome što se bavi tragičnom situacijom, ljudima koji bedno žive u ruševinama i raduju se dolasku gasa ne da bi kuvali već da bi izvršili samoubistvo - u tome nema patetike.

Konačno, sam žanr filma je zbunio kritiku - umesto da bude triler ili uzbudljiva istinita priča, A FOREIGN AFFAIR je romantična komedija, koja u sebi doduše sadrži vrlo potresan milje, neke vrlo ozbiljne teme, nacizam, ali žanrovska definicija se ne menja. Ovaj film je još uvek na početku Wilderove rediteljske karijere, dakle u fazi kada je donedavno bio scenarista i kada je u romantičnim komedijama donosio izuzetno snažan i autentičan "romantičan" segment tako da se neka od ključnih rediteljskih rešenja mogu vezati upravo za ljubavnu priču, premda je najznačajniji set-piece - scena u biblioteci - najpre komedija.

Scenario koji su napisali Charles Brackett i Richard E. Breen u saradnji sa Wilderom je izvanredan, višeslojan, ubedljiv i na nivou komedije i na nivou melodrame sa snažnom pričom čija mehanika funkcioniše i dan-danas i dijalozima koji svemu daju dodatnu oštricu. Rešenja koja donosi scenario su zbilja klasika, školski primeri, validni i u savremenim okolnostima. Kroz naslage cinizma, Wilder uspeva da izgradi ubedljive likove, da svakome pruži ambivalentnu dimenziju, svetlu i mračnu stranu i da to sve bude dovoljno efikasno i ne optereti pomenutu žanrovsku koncepciju.

Marlene Dietrich i Jean Arthur su sjajne leading ladies i John Lund se po imenu ne može porediti sa njima. Ipak, on je po meni slaba tačka samo po imenu, a rezultat koji pruža je vrlo dobar. Lund nije zvezda i to se oseća ali se njegovoj interpretaciji ništa ne može zameriti, osim same činjenice da nema kapacitet superstara.

A FOREIGN AFFAIR nikada nije bio potcenjen već pre neshvaćen film. Ipak, mislim da sada ništa ne stoji na putu punoj rehabilitaciji ovog naslova.

* * * * / * * * *

Friday, July 13, 2012

THE AMAZING SPIDER-MAN

Pogledao sam THE AMAZING SPIDER-MAN Marka Webba. Uprkos tome što je krajnji rezultat dosta mlak, Webb je snimio film čiji bih nastavak voleo da vidim, znajući da se Raimi popravljao iz filma u film. Webbov film je sporadično dosta slab, i jako retko je odličan, međutimmraspored slabih i pametnih rešenja je vrlo neobičan.

Naime, od Webba bih očekivao bolje rešavanje karakternih scena ali osim ljubavnih scena između Andrew Garfielda i Emme Stone, i ponekog duhovitog konflikta koji igraju Garfield i Leary, ostatak je iznenađujuće slab. Martin Sheen i Sally Field kao stric i strina su krajnje slabo iskorišćeni i u interakciji sa njima i Garfield izgleda slabije nego u ostalim delovima. Konačno, i scene u školi su prilično tanke, te bullying situacije su rađene mnogo bolje u drugim prilikama, a čak se na nivou dramaturgije, mada ne i režije, odnos Petera Parkera i Gwen Stacy razvija sa nekim ozbiljnim rupama.

Rhys Ifans je, kao i Garfield i Stone, ODLIČNO rešenje na nivou podele i jako je dobar u scenama dok je Curt Connors čovek, međutim mutant je nezanimljivo i neuverljivo realizovan.

S druge strane, meni se deo akcije sa Spider-Manom u kostimu čak i više dopao od Raimijegvog standarda, ali to su opet više pojedinačne situacije nego na nivou celine.

Ono što me ohrabruje pred nastavak jeste kvalitetna okosnica Andrew Garfield - Emma Stone koja je znatno svežija i potentnija od osovine Maguire - Dunst. Sa ovim glumcima je moguće postići mnogo više.

Nažalost, Webb ima ozbiljne probleme na nivou scenarija - tekst je dosta krut i šupalj a Garfield pokušava da mu udahne život kroz neku usiljenu spontanost i to ne ide. Zato su upravo najbolje one scene u kojima se odnosi među likovima intenziviraju mimo dijaloga.

Zanimljivo je da su saradnici sa ranijih filmova ostali u timu koji je pisao novi scenario. Čini mi se da je i tom pogledu reboot trebalo da bude potpun.

Slično kadrovskom stanju u srpskim preduzećima, THE SPIDER-MAN istovremeno ima i višak materijala i manjak situacija koje rade. Međutim, u odnosu na AVENGERS ovo ipak liči na film.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, July 12, 2012

WALK ON WATER

Pogledao sam vrlo zanimljivo koncipiran ali nažalost slabo sproveden film WALK ON WATER Eytana Foxa. Ruku na srce, ovo je film koji se bavi ili barem dotiče queer tema pa ja možda nisam najbolja publika da u potpunosti sagledam njegovu snagu na emotivnom planu - no s druge strane ovo nije pederski underground film već mejnstrim pa verujem da je ipak reč o nečemu što mogu da razumem.

Fox kreće od premise koja je na granici ZOHANa - nemilosrdni agent Mossada dobija zadatak da prati mladog Nemca u poseti Izraelu čiji je deda možda još uvek živi ratni zločinac u bekstvu. Agent se zbližava sa mladim Nemcem i u jednom trenutku se suočava sa "neverovatnom" istinom da je mladi Nemac homoseksualac.

Film kreće kao blago hendikepirani buddy movie, a zatim postaje uneasy odd couple vrsta filma, međutim, pošto agent Mossada sve vreme mora da bude blizu Nemca, ne mogu da kažem da taj lik mora išta da prevazilazi u sebi, niti da se istinski zapita o svom odnosu prema homoseksualcima. Štaviše, od glavnog junaka se više podrazumeva da je homofob zbog profesije nego što on to istinski pokazuje.

U filmu ima jedna izuzetno duhovita scena kada Nemac odvede agenta u telavivski klub i on šokirano otkrije da su u klubu sve muškarci, ali sve ostale situacije suočavanja Mossada i LGBTa su krajnje klišetizirane i nimalo zrelije od onoga što se recimo može videti u PARADI.

WALK ON WATER ni rediteljski ni glumački nije naročito ubedljiv. Iako je dosta kreativne ekipe došlo iz Nemačke, ovaj film više liči na izraelski nego na nemački film. Zanimljivo je da kroz ceo film provejava snažan utisak kako bi se ova priča mogla izroditi u nešto zanimljivije, ali se to nažast nikada ne ostvari.

* * / * * * *

Wednesday, July 11, 2012

DER JUNGE TORLESS

Pogledao sam DER JUNGE TORLESS Volkera Schlondorffa, njegovu adaptaciju romana poznatog austrijsko-švajcarskog pisca Roberta Musila. Ovaj rani Schlondorffov film danas imas svoje mesto u istoriji filma, ne samo kao rani rad velikog reditelja već i kao jedna od retkih adaptacija Musilove proze koja je tradicionalno teška za adaptaciju. Na svom debiju, Schlondorff je snimio film koji više asocira na radove njegovih francuskih učitelja kojima je asistirao dok je stasavao kao reditelj nego što ima veze sa njegovim kasnijim nemačkim radom u kome je kombinovao relativno klasičan rediteljski rukopis sa društveno angažovanim temama.

DER JUNGE TORLESS je usled začudnosti na kojoj je Schlondorff insistirao film koji deluje potentnije na nivou sinopsisa nego kada se gleda, između ostalog i zato što mnogi elementi priče naprosto nisu jasno izloženi. Kada sam posle gledanja, pokušao da uporedim ono što sam video sa sinopsisom utvrdio sam da mi mnoge stvari sa papira nisu bile jasne na ekranu. U tom pogledu jasnoće dakle, Schlondorff ima ozbiljne probleme na svom debiju.

Kad je reč o samom filmu, Schlondorff pokušava da sa jedne strane postavi egzistencijalističku priču o sadizmu učenika u internatu, a sa druge da njihove kako bezazlene a tako i vrlo opasne postupke tretira kao svojevrsnu anticipaciju nacizma u ovoj ustanovi. U izvesnom smislu, sličnu ideju je imao Haneke u filmu DAS WEISE BAND s tim što ju je ubedljivije realizovao. Kod Hanekea je aluzija znatno čitljivija nego kod Schlondorffa, mada moram priznati da je Schlondorff i kada je začudan znatno pitkiji od Hanekea.

Schlondorffov debi je zanimljiv film i danas ima tretman klasika, međutim, ne samo da ima dosta nedostataka nego ni ne najavljuje sve ono značajno što je ovaj reditelj kasnije pružio i sa čime se profilisao.

* * / * * * *

Tuesday, July 10, 2012

KID VENGEANCE

Pogledao sam KID VENGEANCE Joe Mandukea, vrlo zanimljiv vestern iz 1977. godine. Manduke je iskusna B-faca specijalizovana za radove sa dna kace, ali KID VENGEANCE kao Cannonova produkcija prilično žustro meša tradicije exploitationa, rape and revenge filma sa vesternom. U tom smislu, iako u filmu igra Lee Van Cleef koji je vestern ikona, ovaj film pre treba sagledavati iz vizure revenge podžanra i exploitationa uopšte.

Leif Garrett igra dečaka čijeg su oca ubili a majku silovali i ubili članovi bahate bande koju predvodi Lee Van Cleef, usput otevši njegove sestru. Garrett kreće za njima i ubija ih na niz surovih i kreativnih načina. Usput nailazi na kopača zlata kog igra Jim Brown i odlučuje da završni udarac izvede u saradnji sa njim.

KID VENGEANCE je snimljen sa niskim budžetom ali vrlo energično, i Manduke nema strah od toga da Garretta stavi u prvi plan. I zbilja, iako su Van Cleef i Brown prvopotpisani, Garrett je zaslužio da bude na prvom mestu. Van Cleefov lik je u pojedinim deonicama nekonzistentan, naročito u odnosu sa otetom devojčicom pred kojom kao da optkriva humanost koju dotle nije imao - srećom ostatak bande je dovoljno besprizoran i brutalnost kolektiva se ipak ne remeti.

KID VENGEANCE ima dosta grešaka, ali ako imamo u vidu produkcione postulate po kojima je nastajao, reč je o solidnom i upečatljivom filmu.

* * * / * * * *

Monday, July 9, 2012

TINY FURNITURE

Pogledao sam TINY FURNITURE izvanredan autorski debi Lene Dunham čija je serija GIRLS jedan od najmudrijih programskih poteza kanala HBO u poslednjih nekoliko godina. TINY FURNITURE je prepakivanje Woody Allena za novi milenijum, sa Lenom Dunham u glavnoj ulozi koja je podjednako ubedljiva i kao glumica, i kao scenarista i kao reditelj. U ovom filmu ona radi sa ekipom koja će kasnije činiti okosnicu GIRLSa ali isto tako ovde njenu majku i sestru igraju majka i sestra iz stvarnog života i to svemu daje jednu vrlo specifičnu dimenziju. Specifičnost nije u tome da li one prepisuju neke stvari iz svog privatnog odnosa u film, već pokazuje jedan drugi biografski momenat a to je milje iz kog sama Lena Dunham dolazi.

U suštini, Lena Dunham slično Woody Allenu pokušava da uklopi svoje osobine u određene stereotipe i da ih onda razara na način koji do sada u najmanju ruku nije viđen, zato što to nikada na takav način nije radila žena, pa su samim tim i ishodi te priče drugačiji od woodyallenovskih.

Slično, Allenu, tako i Lena Dunham lako prevazilazi ograničenja produkcionog miljea iz koga dolazi. TINY FURNITURE jeste u osnovi mumblecore indie film, ali ima itekakvu sposobnost da iskorači iz toga i da pokaže zrelost čak i u vizuelnom pogledu.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, July 8, 2012

LIKE CRAZY

Pogledao sam LIKE CRAZY indie senzaciju sa kojom je Drake Doremus pre nekoliko godina pokorio Sundance i izazvao trku među distributerima. Jasno je da su tome doprineli glumačka podela koju čine perspektivne zvezde Anton yelchin, Felicity Jones i Jennifer Lawrence i ljubavna priča koju je Doremus prilično ubedljivo prikazao, ponudivši nešto što bi po definiciji zapravo trebalo da bude mejnstrim tema. Bez ikakve sumnje, Doremusov postupak je indie ali u suštini LIKE CRAZY ne nosi neka druga obeležja ove scene.

High concept ovog filma baziran je na ljubavi Amerikanca i Britanke koja nailazi na teškoće kada ona zbog kršenja pravila studentske vize ne može više da uđe u SAD a on ne može da ode u Britaniju zbog posla.

Od pomenutih troje glumaca, najveći "posao" je napravila Felicity Jones i uspela je da se afirmiše na osnovu ove uloge. Videćemo u kom pravcu će se kretati sam Doremus.

* * * / * * * *

Saturday, July 7, 2012

SUGAR

Pogledao sam SUGAR koji su posle HALF NELSONa snimili Anna Boden i Ryan Fleck. Neverovatno je koliko su u SUGARu propustili prilika i još je neverovatnije što su sve propuštene prilike upravo ono što je bilo briljantno u HALF NELSONu. Moguće je da su Boden i Fleck želeli da se odmaknu od NELSONa, da snime nešto drugačije, ali su snimili i nešto neuporedivo slabije.

SUGAR slično NELSONu nema naročito razrađene dramske sukobe i govori o junaku koji prolazi kroz razna stanja i postepeno se kreće ka svom razrešenju. Umesto Goslinga doduše ovde imaju prilično tankog Algenis Perez Sota, što ej već samo po sebi slabost filma jer je oslonjen na neupečatljivog protagonistu. Međutim, i dalje sama ideja filma o bejzbol igraču iz Dominikane koji ulaze u meat grinder američkih minor liga na putu za eventualni nastup u MLBu, ima itekakvu validnost. I Boden & Fleck tome svemu daju svež ugao - naime, njihov film niti govori o igraču koji je postigao uspeh niti govori o neuspehu - fokusiraju se na jednu prosečnu, ambivalentnu sudbinu i to je sjajno jer prikazuje život ljudi koji naprosto žive od sporta ali ne glamurozno tek toliko da mogu da ostvare elementarnu egzistenciju. Tome se dodaje zanimljiv aspekt junakovog emigrantskog iskustva itd.

Nažalost sa Sotom u glavnoj ulozi i neverovatno ravnom, sterilno akademskom režijom koja se sa najboljom voljom može protumačiti kao pokušaj da se simulira Van Sant, Boden & Fleck isporučuju ravan film, rad u ravni drugorazrednog TV ostvarenja, i posle vibrantnog HALF NELSONa ovo je zaista veliko razočarenje.

Ono što se mož uzeti kao olakšavajuća okolnost je svakako da film ne podraumeva ikakvo poznavanje bejzbola da bi se razumeo, pratio i cenio. Ali s druge strane, tim pre je žalosno da MONEYBALL koji podrazumeva poznavanje bejzbola ostavlja mnogo bolji utisak na one koji ne znaju čak ni osnovna pravila tog sporta od SUGARa.

* * / * * * *

Thursday, July 5, 2012

THE COUNT OF MONTE CRISTO

Reprizirao sam THE COUNT OF MONTE CRISTO Kevina Reynoldsa, Disneyevu ekranizaciju čuvenog klasika, iz 2002. godine. Film mi se tada dopao i bio mi je prijatan na jedan old school način. Taj utisak stoji i danas. Reynolds je snimio film koji je po svom postupku vrlo konvencionalan, reklo bi se arhaičan, ali to mu daje jedan skoro vanvremenski kvalitet, naročito ako imamo u vidu da je reč o ekranizaciji klasika koja će se eksploatisati jako dugo.

Jay Wolpert je napravio solidnu adaptaciju romana, podvukao je avanturistički aspekt a nagovestio je i ozbiljnije psihološke i socijalne tonove koji su postojali i u trivijalnijim delima ovog velikog pisca. Ipak, bez ikakve sumnje, Reynoldsov film nije pretenciozna psihološka i sociološka studija, i ta dimenzija je svedena samo na dobro plasiran nagoveštaj.

Iz ove vizure, čini se da je Jim Caviezel najslabija karika u podeli kao Edmond Dantes, naročito ako imamo u vidu da su negativci Guy Pearce i James Frain. Caviezel se nije potvrdio kao zvezda na duže staze, ali u ovom filmu je bez sumnje prilično solidan.

Reynolds je veliki majstor starinske akcije i odabira spektakularnih lokacija o čemu svedoče njegovi BEAST, ROBIN HOOD i RAPA NUI pa je tako i MONTE CRISTO slikan na nekim vrlo impresivnim lokacijama.

* * * / * * * *

DET OKANDA

Pogledao sam DET OKANDA Michaela Hjortha, zanimljiv film koji se nadovezivao na DOGME postupak u vreme kada je BLAIR WITCH već zgrnuo silne pare sa found footage pristupom. Otud, DET OKANDA izlazi 2000. godine u vreme vrhunca found footage histerije, ali zapravo pripada jednom potpuno drugom stilu.

DET OKANDA ne nudi mnogo više krvoprolića i monstruma od found footage radova ali nudi mnogo više drame među karakterima. Štaviše, glavni adut Hjorthovog filma su karakteri i kroz dobro izgrađene karaktere uspeva da stvori dobar osnov za INVASION OF THE BODY SNATCHERS postavku.

Hjorth je jači u domenu karaktera i stvaranja uznemirujuće atmosfere nego kada dođe do same fizičke akcije. Ovaj niskobudžetni film srećom nikada ni ne pokušava ništa što ne može da postigne, ali svakako da bi bio još bolji i značajniji da je invetivniji u domenu samog užasa sa kojim se junaci suočavaju.

* * * / * * * *

Tuesday, July 3, 2012

EL CONDOR

Pogledao sam EL CONDOR Johna Guillermina, vestern iz 1970. na čijem je scenariju sarađivao i čuveni Larry Cohen. Glavne uloge igraju Jim Brown i Lee Van Cleef i Guillermin ide vrlo svesno u pravcu atmosfere špageti vesterna - uostalom EL CONDOR je sniman u Španiji, gde i najčuveniji špageti naslovi.

Brown igra zatvorenika iz chainganga koji beži iz zatvora ne bi li uspeo da se dokpa zlata iz čuvene tvrđave El Condor, na putu sreće još jednog avanturistu sa kojim kuje plan da iskoristi lokalne Apače kao armiju kojom će napasti tvrđavu. Međutim, tvrđava se ispostavlja kao komplikovan zadatak i kreće igra nerava između pljačkaša.

EL CONDOR je interesantan vestern, Brown i Lee Van Cleef su se naigrali u ovom žanru ali Guillermin kao Britanac donosi svežinu u žanr i postavlja nekoliko izuzetno zanimljivih situacija. Akcija je maštovita i vešto realizovana a Guillermin u punoj meri koristi Brownovu impresivnu figuru i njenu filmičnost.

EL CONDOR se ne nameće kao esencijalno ostvarenje žanra jer u osnovi ne nudi ništa naročito novo, ali zato nudi vitalno izdanje već izgrađenih rešenja.

* * * / * * * *

Sunday, July 1, 2012

DEN DEMOKRATISKE TERRORISTEN

Pogledao sam DEN DEMOKRATISKE TERRORISTEN Pelle Berglunda iz 1992. godine. Ovo je ekranizacija romana o Hamiltonu u kojoj glavnog junaka igra Stellan Skasgaard koji ga je ovekovečio dva puta. Ovo mu je drugi film iz te faze, i bavi se Hamiltonovom infiltracijom među najnoviju generaciju pripadnika RAFa u Nemačkoj. Guillou je profilisao Hamiltona kao levičara koji je bio član Komunističke partije i simpatizer je PLOa i ovde upravo taj aspekt Hamiltonove ličnosti igra izuzetno važnu ulogu pošto se baš na osnovu toga infiltrira u RAF.

Berglund je prilično old school reditelj i njegov film iz 1992. deluje kao neki Euro rad iz sredine osamdesetih. Međutim, Berglund je prilično solidno dočarao živopisnu atmosferu Reperbana i Hamburga u celini i napravio je prilično ubedljiv milje kroz koji se Hamilton kreće. U odnosu na ostale glumce koje sam do sada gledao u ulozi Hamiltona, Skarsgaard je daleko najekspresivniji i uspeva da istovremeno deluje i kao heroj i da se u dovoljnoj meri razlikuje od Bonda, odnosno ne odlazi u ekstreme kao Sauk koji je anti-Bond ili Presbrandt koji je kao Bourne.

Sudeći po tome da nisam uspeo da lociram titlove za preostala dva Skarsgaardova rada u ulozi Hamiltona, ovaj naslov je verovatno najreprezentativniji za ovu fazu ekranizacija Guillouovog serijala.

* * 1/2 / * * * *