Sunday, January 31, 2016

OPERACION E

Pogledao sam OPERACION E Miguela Courtoisa, film o istinitom slučaju Operacije Emmanuel, akcije otmice i spasavanja dečaka čiju je majku oteo FARC a on se rodio u zatočeništvu. Priča je data iz vizure nedužnog zemljoradnika koji je na teritoriji koju zauzima FARC gajio koku i u jednom trenutku bio zadužen da brine o bebi. Kada se beba teško razbolela, odneo ga je u dom zdravlja u obližnjem gradu pod kontrolom vlasti i tamo dete biva odneto na usvajanje jer se lekarima učinilo da je bilo žrtva zlostavljanja.

Dve i po godine kasnije, FARC pronalazi zemljoradnika koji je pobegao od njih u grad i tražim mu da vrati dete u protivnom će mu pobiti porodicu. Zemljoradnik shvata iz vesti da je venecuelanska vlada dogovorila razmenu za malog Emmanuela i shvata ko je beba. 

Miguel Courtois je od početka karijere želeo da se profiliše kao reditelj političkih trilera na tragu Gilla Pontecorva i Coste Gavrasa pa su EL LOBO i GAL baš takvi filmovi. Posle lutanja u filmu SKATE OR DIE, OPERACION E je povratak toj vrsti izraza, i predstavlja pun pogodak.

Kao i Noriega u EL LOBOu i Luis Tosar u OPERACION E je na nivou zadatka i od Jose Crisanto Tovara uspeva da napravu ikonu svoih onih nedužnih ljudi uhvaćenih u oružanim sukobima nepomirljivih strana. Ovaj film svakako je ukazao na Tovarovu sudbinu i pre svega ima razumevanja za ovog učesnika događaja.

Pojedini krugovi u Kolumbiji, pre svih Emmanuelova majka Carla Rojas zauzeli su se protiv ovog filma, iako mi se čini da nema razloga za to. Sukob FARCa i Vlade prikazan je uravnoteženo, naročito ako imamo u vidu da je vlast prikazana kao potpuno nesposobna da obezbedi bezbednost svojim građanima čak i na teritoriji koju kontroliše. S druge strane, verovatno se i FARC nadao romantičnijem prikazu od ovog koji je dobio.

Courtois gradi napetost unutar jake naturalističke atmosfere i sa dokumentarističkom fotografijom Josu Inschausteguija, izbegavajući da potone u senzacionalizam. Ipak, sama završnica sa diskretnim akcionim finalom i direktnim angažmanom u korist Jose Crisanta nimalo ne degradira film i ne čini ga jednostranim.

* * * / * * * *

Saturday, January 30, 2016

THE COLD EQUATIONS

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam televizijski film Petera Geigera THE COLD EQUATIONS, ekranizaciju čuvene SF priče Toma Godwina iz 1996. godine. Uglavnim ulogama pojavljuju se Billy Campbell, glumac koji je bio u usponu osamdesetih ali na kraju nije uspeo da kapitalizuje svoj potencijal i Poppy Montgomery.

Ovu suštinski duo dramu, adaptatori su odlućili da ožive uvođenjem dramskog okvira u formi suđenja glavnom junaku, odnosno paralelnom radnjom u kontroli leta. Međutim, zaplet je vrlo jednostavan. Montgomery igra svemirskog letača koji treba da preveze vakcine na rudarsku koloniju, Poppy Montgomery igra devojku koja se švercuje u njegovoj letelici. Problem nastupa kada njena težina postaje prepreka bezbednom sletanju i kada je jedini način da on preživi i obavi zadatak to da je airlockuje.

Uprkos pokušajima da stvari ožive uvođenjem drugih ambijenata i likova sa strane, ovo ostaje duo drama i najbolje funkcioniše kada se fokusira na odnose među likovima. Billy Campbell i Poppy Montgomery uspevaju da unesu određenu živost u svoj odnos i maksimalno iskoriste svoj personality actor kapacitet.

U određenom smislu, svi pokušaji da se ode van njih deluju suvišno. 

Scenografija svemirskog broda je skučena i vidljivo je da nije mnogo koštala ali ima neku simpatičnu space opera atmosferu pa bih je mogao nazvati funkcionalnom.

THE COLD EQUATIONS ima dosta mana, ali osnovna vrlina je da u samom temelju svoje ideja a to je duo drama u svemiru zapravo najbolje funkcioniše.

Friday, January 29, 2016

EXTINCTION

Pogledao sam EXTINCTION Miguela Angela Vivasa, ekranizaciju romana Juana de Diosa Garduna koju su napisali sam reditelj i Alberto Merini, prvo pero savremenog španskog žanrovskog filma. Reč je o španskom filmu na engleskom jeziku koji je sniman u Španiji i Mađarskoj. Među producentima nalazi se i Jaume Collet Serra, verovatno trenutno najuspešniji i najkonzistentniji španski reditelj u Holivudu.

U glavnim ulogama pojavljuju se iskusni profesionalci Jeffrey Donovan i Matthew Fox a za ulogu devojčice je dobro kastingovana Quinn McCoigan. Sa ovakvom kompaktnom podelom Vivas uspeva da napravi osećaj kao da gledamo američki film i da se bez ikakvih problema obrati ne samo najvećem svetskom već i globalnom tržištu. U svetu žanrovskog filma, film na engleskom kao i film smešten u Ameriku još uvek imaju ogromnu prednost u plasmanu. EXTINCTION bez ikakvih problema postiže efekat punokrvnog američkog filma, i to vrlo vešto, zahvaljujći kamernoj postavci, malom broju glumaca i scenografiji koja je poktrivena snegom,

Vivas i direktor fotografije Josu Inschaustegui grade odličnu atmosferu u enterijerima izolovanih kuća u kojima posle energičnog uvoda zatičemo preživele posle velike zombi zaraze. Vidimo da dve kuće preživelih ne govore, s tim što je spihološka stabilnost na mnogo višem nivou u kući gde žive otac sa kćerkom nego u onoj gde živi usamljeni čovek sa kojim očigledno postoji nekakva prošlost.

Zalihe su na izmaku ali su i žrtve zombi virusa mutirale u pravcu nečega što bi recimo bili sjajni monstrumi u I AM LEGEND, dakle novi soj agresivnih zombija koji u sebi nemaju skoro više ništa ljudsko a čiji ugriz više nije virulentan.

Dramatičan sukob sa jednim od evoluiralih zombija tera dve kuće da se ponovo ujedine, suoče sa zajedničkom prošlošću a možda i pokušaju proboj do hipotetičke ljudske naseobine prema kojoj niko nije hteo da pođe zbog skepse koju osećaju.

Film donosi dosta napetosti i obračuna sa zombijima, međutim osnovno gradivo filma je odnos među likovima, napeti međuljudski odnosi, i jako je važno to što Vivas odlično prožima osnovno tkivo melodrame sa zombi saspensom i obračunima. Film je u tom pogledu vrlo konizstentan i nasilje uglavnom uspeva da se javi kao logičan produžetak “mirnih” dešavanja.

Uprkos tome što na kraju EXTINCTION zapravo vrlo dosledno prati sve ključne tačke i obavezne figure survival trilera, ovo je film koji umnogome osvežava žanr, uvodi neka nova rešenja a neke neophodne segmente podiže na viši nivo i nudi upravo ono što bi ovakve produkcije i trebalo da pruže pomak unutar dela koje se obraća žanrovskoj publici sa u osnovi konvencionalnim zahtevima.

Otud je EXTINCTION jedan od filmova koji su znatno bolji od prijema koji im je priređen.

* * * 1/2 / * * * *

ANACLETO: AGENTE SECRETO

Pogledao sam ANACLETO: AGENTE SECRETO Javiera Ruiza Caldere, špansku parodiju na Bonda, umereno duhovitu ali prilično nestašnu u pogledu prikaza akcije i nasilja. Film je u principu sve nedostatke u pogledu dekosntrukcije konvencija Bonda nadoknadio time što vrlo solidno tretira akciju i u njoj naizmenično proizvodi kinetičnost i humor a nudi i barem dve potpuno neočekivane crnohumorne minijature koje su mi se jako dopale.

Ukratko, ANACLETO: AGENTE SECRETO nije KINGSMAN i poziv da se Bond vrati sebi ali jeste jedna nevaljala parodija koji uprkos manjem budžetu uspeva da realizuje neke sasvim solidne prikaze komične bioskopske akcije.

Najkrupnija zamerka ovom filmu jesu negativci koji nisu referenca na super-villaine iz Bond-filmova već su prilično non-descript siledžije ali i oni imaju nekoliko vrlo duhovitih detalja. 

Sklonost crnom humoru a naročito gore-komediji može umnogome uticati na nivo uživanja u filmu.

* * * / * * * *

HAO NAN HAO NU

Pogledao sam HAO NAN HAO NU Hou Hsia Hsiena, troslojnu priču koja govori o glumici, njenom radu na ulozi i ličnosti koju igra u filmu. Glumica se nalazi u fazi emotivnog sunovrata, rad je krut i zahtevan, a junakinja koju igra je heroina antijapanskog otpora u Drugom svetskom ratu, u fazi kada se još nije znalo da će komunisti i nacionalisti pocepati Kinu na dva dela.

Hou Hsiao Hsien prikazuje stvari fragmentarno i time praktično dovodi do neumitnog utiska kako nijednu od tri započete priče nije uspeo da u potpunosti prikaže. Otud HAO NAN HAO NU ostaje film vrlo efektnih segmenata, sporadično punih energije i emocije ali ne uspeva da održi konzistentan tonus.

Sama tema rada na filmu je zapravo i ponajmanje eksploatisana, i uprkos tome što tu nema jefitnih preplitanja glumičine ličnosti i lika koji igra, voleo bih da su te dve teme prožetije.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, January 26, 2016

SUENAN LOS ANDROIDES

Pogledao sam SUENAN LOS ANDROIDES Iona De Sose, španski srednjemetražni film inspirisan Philipom K. Dickom i androidima koji sanjaju električne ovce, iako moram priznati da gledajući film nisam tačno uspeo da shvatim u čemu se ta inspiracija sadrži osim u preuzimanju nekih motiva koji bi se mogli povezati sa nizom drugih dela.

Činjenica da je ovaj film nekako došao do mene, znači da se nekome na svetu ovo dopalo i to je možda najbizarnije od svega jer reč je o potpunoj arty papazjaniji koja u većem delu svog trajanja iskoračuje u težak amaterizam i to amaterizam autora koji osim dobre volje nemaju baš mnogo drugih aduta za bavljenje filmom.

Neke kritike ovog filma koje sam počitao sugerisale su mi da je reč o nečemu što narativno ima mnogo više smisla, naročito zato što su kritičari izričito navodili neka tumačenja koja se iz ovog materijala koji sam ja pogledao nisu mogla prepoznati.

Stoga, rekao bih da su ti kritičari imali tu sreću da slušaju autore na nekoj tribini ili konferenciji za štampu i da su poverovali njihovom tumačenju vlastitog rada.

SUENAN LOS ANDROIDES nedovoljno poštuje žanrovske postulate, i samog Dicka kao inspiraciju (iako nota bene, izuzev naslova, Dick nije formalno potpisan kao predložak za ovo “delo”) da bi se čak kvalifikovao i za domen fanovskog uratka. Međutim, kada pogledam neke kritike rekao bih da je ovaj film tako prošao mnogo bolje nego da se obraćao fandomu.

Film je inače dobio nagradu na Pančevo Film Festivalu. Na tom istom festivalu nagradu je dobio i radikalni filipinski art house reditelj Lav Diaz, dakle reklo bi se da je bio u dobrom društvu.

Kako me nije mrzelo da pogledam špicu do kraja sa uključenim IMDBom kako bih video da li se neko od autora ovog filma ikada profesionalno bavio film, video sam da su se zahvalili Nachu Vigalondu!

AMERIKA

Pogledao sam film AMERIKA Vladimira Michaleka. Reč je o ekranizaciji Kafkinog nezavršenog dela koja je u pogledu koncepta adaptacije vrlo konvencionalna ali u samoj realizaciji dosta slaba. Tih godina je izašao i HUDSUCKER PROXY Braće Coen, neuporedivno superiorniji film sa sličnim ključem stilizacije.

Uprkos tome što komičar igra glavnu ulogu u ovoj ekranizaciji inače jednog od najređe ekranizovanih Kafkinih dela, Michalekov film je u potpunosti lišen humora, a da sa druge strane u svom ekspresionističkom ključu nije ni ubojit.

Stilizacija rezultira ponekim dobrim kadrom i to mahom zbog sporadično neverovatno filmičnih lokacija. Likovi ni u jednom trenutku ne uspevaju da profunkcionišu ni na jednom nivou.

Nažalost, čak ni “mitska Amerika” koju je Kafka opisao u svom romanu, kod Michaleka ne dobija svoje obrise. 

Ekranizacija Straubovih koji su adaptirali isto delo ne važi slučajno za kanonsku filmsku preradu AMERIKE.

* 1/2 / * * * *

Monday, January 25, 2016

EL DESCONOCIDO

Pogledao sam EL DESCONOCIDO Danija de la Torrea, napeti španski triler posle kog de la Torre bez ikakve sumnje može da se pridruži Jaume Collet Serri u Holivudu a nema razloga da to uskoro i na uradi. Reč je o high concept trileru kakav je pre desetak godina bio glavni holivudski trend u vreme kada je Larry Cohen doživeo svoj revival, ali de la Torre mu daje onu svežinu koji donosi reditelj koji tako nešto radi prvo put i raspoložen je da se dokazuje.

Direktor fotografije Josu Inschaustegui pružio je ključni doprinos ovom filmu kroz orkestraciju izvarnednih i vrlo složenih pokreta kamere koji svemu daju naročit efekat i povezuju likove i ambijente na vrlo ekspreisvan način, efektivno “uvećavajući” ovu u osnovi vrlo kamernu postavku. Jose Inschastegui je jedno od prvih imena među snimateljima novog žanrovskog filma i zapazio sam njegov doprinos u nekoliko naslova. U EL DESCONOCIDO njegova fotorgrafija uspeva da istovremeno bude visokoestetizovana i vrlo energična, da postiže i atmosferu i osećaj fetišizacije prizora a nema puno direktora fotografije koji uspevaju da postignu takav balans i da ga održe konzistentno kroz ceo film.

Dani de la Torre u glavnoj ulozi ima Luisa Tosara koji je obeležio nekoliko meni vrlo dragih španskih žanrovskih filmova plus je igrao Archanglea De Montoyu u Mannovom MIAMI VICEu. Tosar ima rugged personu koja može potpuno ubedljivo da isprati i lik korodiralog poslovnog čoveka i oca porodice koji može da izgradi autoritet i u izvesnom smislu ovaj film nije bio showcase za njega ali je itekako bio potvrda koliko su velike njegove mogućnosti da iznese ulogu antiheroja i bude svojevrsni španski Vincent Cassel.

U pojedinim scenama de la Torre nudi vrlo sirovu, iznenađujuće tvrdu inscenaciju, pre svega u pogledu tretmana kaskadera, a izvrsno barata raspoređivanjem akcenata i intervala.

EL DESCONOCIDO najmanje originalnosti donosi u pogledu scenarija, premda pisac Alberto Marini koji potpisuje izvanredni Balaguerov MIENTRAS DUERMES uspeva da napravi funkcionalan predložak u svim onim fundamentalnim aspektima i da se nametne kao prvo pero savremenog španskog žanrovskog fllma, naročito od kada je M ateo Gil prešao u režiju.

EL DESCONOCIDO ćemo na velikom ekranu moći da pogledamo na FESTu i ko ga ne ulovi do tada, neka povede računa. 

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, January 24, 2016

REGRESSION

Amenabar je imao priliku da se vrati u tokove relevatnosti time što je izabrao film REGRESSION za projekat posle AGORAe. Nažalost, TESIS i ABRE LOS OJOS odnosno THE OTHERS su jako daleko od ovog promašaja. REGRESSION je Amenabarov prvi solo scenaristički rad, i za početak oseća se odsustvo Mateo Gila koji je uostalom, iako saučesnik Amenabarovog strmoglava, sada zapravo kudikamo relevatniji reditelj od njega, naročito ako se držimo maksime “you are as good as your next movie” kao i one u kojoj umesto “next” kaže “last”.

REGRESSION je za početak nemaštovito režiran film koji ne nudi apsolutno ništa od one ubedljivosti koju je ranije nosio Amenabar. U ambijentima koji su mogli produkovati novi TWIN PEAKS, Amenabar nažalost produkuje jedan krut, monoton, neubedljiv triler koji pokušava da bude pametan, ali to sve s jedne strane obezvređuje uključivajem nekih banalnih horor detalja, a zatim i opštom čamotinjom jende generalno letargične egzekucije na svim nivoima, od reditelja do glumačke ekipe u kojoj Ethan Hawke i Emma Watson odavno nisu delovali tako neupotrebljivo.

Ovaj film je naročito zanimljiv kao promašaj za Emmu Watson koja posle HARRY POTTERa pokušava da napravi portfolio saradnji sa ozbiljnim rediteljima, i Amenabar je nažalost u toj kolekciji samo ime, ali sam film koji su napravili neće podići njen rejting na viši nivo.

Sama priča je neartikulisana u dramaturškom pogledu, ne znamo ni kada počinje ni kada se završava, a u pogledu junaka i njihove transformacije krajnje je nezadovoljavajuća.

Međutim, ceo Amenabarov ključ stilizacije u kome pokušva da snimi triler o sektašima dosta niskog nivoa kako bi ozbiljno progovorio o kulturalnom aspektu okultizma i sektašenja je ultrabizaran, pošto na kraju ne samo da njegov film ne deluje kredibilno jer naprosto nije uverljiv na nivou realizacije, ako reditelj želi da prikaže nešto kao stvarnost ne radi to tako, već govorim jezikom eksploatacije o opasnosti eksploatacije što deluje maltene edwoodovski. 

* 1/2 / * * * *

SOLACE

Pre nego što se osvrnem na novi težak promašaj Alejandra Amenabara, red je zagrejati se malo sa scenarijem koji je nekada davno u nekoj od svojih inkarnacija bio planiran kao nastavak Fincherovog remek-dela SE7EN. Tada je Ted Griffin slovio za scenaristu, sada su na filmu SOLACE potpisani Sean Bailey i Ted Griffin. Bailey je u međuvremenu uspeo da postane jedan od direktora Disneya, dakle, toliko je sve ovo davno pokrenuto a na scenariju su potom radili i Jamie Vanderbilt i Peter Morgan.

Nažaslot, ne treba da čudi što SOLACE nije izašao u američkim bioskopima. Afonso Poyart snimio je film koji u najboljem slučaju liči na nešto kvalitetniju televizijsku epizodu nekog network procedurala u kojoj se sticajem okolnosti pojavljuju poznati glumci u ulogama koje su nažalost odavno razgažene, u slučaju Tonyja Hopkinsa, u ranijoj fazi vlastite karijere.

Colin Farrell nema preterani glumački izazov kao serijski ubica a Abbey Cornich očigledno ima i preveliki izazov u rutinskoj ulazi inspektorke Scully. Tony je na autopilotu, kanališući malo FRACTURE a malo Hannibala.

U svemu tome, SOLACE nudi par inventivnih detalja koji donekle osvežavaju formu serial killer filma i to pre svega vizuelno, ali ni Poyart ni ekipa nisu u stanju da barem tu inovaciju izvedu do kraja, nego samo nagoveštavaju njenu potentnost.

Sve u svemu, zanimljivo je kako SOLACE uspeva da izađe u Evropi i naiđe čak na dosta solidan prijem iako baš ovak kontinent važi kao mesto na kome gluposti ne prolaze. 

* 1/2 / * * * *

TABU

Pogledao sam TABU Miguela Gomesa. Ovaj portugalsko-mozambički film prilična je provera gledaočevog strpljenja uprkos relativno zanimljivoj strukturi. Do pola filma reč je o konvencionalnom, mada prilično sporom i kruto glumljenom filmu o usamljenoj i blago ekscentričnoj starici a od polovine se pretvara u dugi flešbek u kome razni likovi iz offa opisuju njenu mladost u Mozambiku za vreme portugalskog kolonijalizma.

Gomes je ceo film snimao crno-belo i pored zanimljive (mada ne naročito primenjive strukture) ono što vredi ispratiti je i crno-bela fotografija, naročito na nekim afričkim lokacijama. Sve ostalo je mahom potrda zašto portugalska kinematografija nije baš u žiži interesovanja. 

* * / * * * *

Friday, January 22, 2016

OUR BRAND IS CRISIS

Pogledao sam OUR BRAND IS CRISIS Davida Gordon Greena, igrani film u kome je adaptirana istinita priča već obrađena u dokumentarnom filmu o američkim savetnicima na bolivijskim izborima. O ovom filmu se nema šta reći jer sve ono što je vidljivo spolja, iz same najave, manje-više dobija se i gledanjem, bez ikakve svežine ili nekog zanimljivog dodatka.

Glavna uloga bila je namenjena Georgeu Clooneyu, što bi OUR BRAND IS CRISIS učinilo potpuno predvidivim ostvarenjem liberalnog Holivuda, ali Clonneya je zamenila Sandra Bullock, i uspela da posle ogromnog uspeha GRAVITYja snimi potpunu suprotnost tom filmu. Green nažalost nema dovoljno zrelosti da iz polu-zanimljive premise izvuče bilo šta zanimljivo osim da doda nekoliko vrlo površnih scena gross out humora.

Film govori o cinicima, o ljudima koji su prodali svoju dušu i pamet i đavolu, ali u samoj scenarističkoj realizaciji ostaje začuđujuće pitom i baziran na krajnje “osećajnim” premisama i esencijalnosti likova. Jedini mikro-uspeh ovog filma desio se slučajno i javio se pre svega u formi toga što likovi nisu dovoljno simpatični i njihove replike nisu dovoljno inteligentne da bi se likovi savetnika pretvorili u heroje koji fasciniraju gledaoca. Ipak, ne možemo reći da to nije bila namera.

Kako je ceo film rađen “spolja” tako se odvija i njegov “unutrašnji život”; pravi dramski sukobi, transformacije likova itd. Sve to je ostalo na površini, ali holivudska produkcija i glumci koji nisu slučajno poznati čine da sve to prođe relativno glatko.

Na kraju, ovo nije film u kome se oseća neko nezadovoljstvo zbog propuštene prilike, mada prilika svakako jeste na neki način propuštena. Ovo je jedan od onih retkih liberalnih filmova u kome se glumci uprkos svom ubeđenju i premisi koja se mogla kapitalizovati ne trude dovoljno da prenesu svoju poruku publici. Green, kao rediteljski kameleon koji želi da se izrazi u raznim žanrovima i sa različitim ambicijama sigurno doprinosi tom utisku. 

* * / * * * *

Thursday, January 21, 2016

THE PROGRAM


Slično Landesmanovom filmu CONCUSSION, zaključak ovog filma je vrlo pesimističan. Naime, kod Landesmana je jasno da je bavljenje američkim fudbalom štetno ali da je jedino što se eventualno u samoj igri može promeniti jeste štampanje upozorenja na trening kampovima i opremi. Sve ostalo mora ostati isto. Kod Armstronga zaključak je sličan - on je počeo da se dopinguje jer su šampioni već bili dopingovani, i samo je najdalje otišao u tome, i bio najorganizovaniji, pa su mu i trofeji najbrojniji a karijera veličanstvena.

THE PROGRAM pokazuje da je ceo Armstronogov tim bio dopingovan, iako je među njima samo on bio šampion a ukazao je i na druge takmičare sa vrhunskim rezultatima, i na kraju, kada se podvuče crta ovo je film o čoveku koji je gradio mit o samome sebi, i usput bio dobrotvor i veliki motivator.

Lance Armstrong je samim tim, upravo zbog svog društvenog angažmana koji se bazirao na mitu o njegovoj upornosti i borbenosti pao tako nisko kada je demistifikovan kao prevarant, ali na kraju čini se da je i to iskoristio kako bi se u medijima predstavio kao pali anđeo spreman da se pokaje.

THE PROGRAM počinje kao vesela priča o družini američkih biciklista koji se snalaze po Evropi, a doktor Ferrari prikazan je kao karikaturalni Italijan sa akcentom i sposobnošću da prepozna takmičara koji je spreman na sve. Mračni tonovi počinju da ulaze u priču zajedno sa uspehom i film u tom pogledu poprima obrise priča o velikim bendovima i gangsterima, uspeh donosi nemir, nemir proizvodi osvetoljubivost i na kraju svi padaju, a usput se izopačuju i od pozitivaca postaju negativci.

Ironija ovog filma leži u tome što je Lance Armstrong pozitivac i kad uzima doping, samo njegov uspon u sam vrh kulturnog modela u SAD, pa i u ostatku sveta svemu tome daje mračnu dimenziju.

Do kraja ovog filma ni Hodge ni Frears ne daju konačan odgovor o Armstrongu, sem da je takmičar do srži, i da je savršen manipulator emocijama publike, bilo da je to televizijsko gostovanje ili isleđivanje pred komisijom za doping. Međutim, u ovoj priči nema pozitivca, nema poštenog takmičara, i to je njen najveći kvalitet. U određenom smislu, THE PROGRAM se može posmatrati kao osuda savremenog sporta u kome su očigledno prevaziđeni pragovi svih rezultata dostupnih nedopingovanom čoveku, i koji zapravo ne može generisati autentične heroje.

Hodgeova rešenja sa povremenim flešbekovima su dobro osmišljena ali nekonzistentna, međutim ono što zaslužuje pohvalu jeste vrlo efikasno uvođenje likova, zapravo vrlo kamerni okvir u koji smešta celu priču i otvara prostor starom majstoru Frearsu da dovrši posao kroz dobar rad sa glumcima i pikantno raspoređene uzbudljive biciklističke scene.

Ben Foster je prošao ozbiljnu transformaciju da bi ispratio životni put Lancea Armstronga, a u tom kontekstu jedna od najzabavnijih scena u filmu je ona kada on diskutuj sa ostalim članovima ekipe ko će ga igrati u najavljenom biopicu. Jesse Plemons dobro zarobljava unutrašnje lomove Floyda Landisa, Lee Pace je ostao neiskorišćen a Chris O’Dowd, Guillaume Canet i Dustin Hoffman daju sjajan doprinos iz pozadine.

Jedan od najveštijih scenarističkih detalja u filmu jeste situacija kada Armsrong upoznaje svoju suprugu gde u jednom kratkom dijalogu Hodge apsolvira njegov odnos prema ženama.

THE PROGRAM je film koji fino sumira ovu dosta široku temu, nudeći jedan slučaj sa svim njegovim ambivalentnostima. Za razliku od dokumentarca THE ARMSTRONG LIE Alexa Gibneya u kome je sve tretirano kao histerično razotkrivanje bogatih i moćnih ljudi, kod Frearsa se Armstrong i dalje može posmatrati kao heroj. 

* * * / * * * *

SUPERMARKT

Pogledao sam SUPERMARKT Rolanda Klicka, vrhunac njegove poetike, film u kome je sabrao sve ono čime se do tada bavio - spojio je socijalnu priču sa tenzijom svojstvenom ekspresionizmu, sa nervoznom kamerom i kadriranjem sa dosta pokreta i neprekidnom aktivnošću u kadru. Osamdesetak minuta ove intenzivne priče, evocira uspomenu na izgubljenost uličara iz romana Ernsta Hafera i prikazuje hamburško podzemlje, marginu, naličje u svakom pogledu, i ljudskom i ambijentalnom i u svemu tome zadržava jednu prilično romantičnu, gotov naivnu crtu koja je učinjena ubedljivom Klickovom sirovošću.

SUPERMARKT je na Klickovu sreću i prepoznat kao važan film pa je i restauriran, i moguće je u potpunosti prepoznati sve domete koji su u njemu postignuti, a tu je značajnu ulogu imao i Jost Vacano koji je u ovom filmu ključni adut Klickovog izraza.

Klick se na kraju prerano povukao kao maverick nemačkog filma jer se između ostalog nalazio na ničijoj zemlji između Novog nemačkog filma i komercijalnog bioskopskog izraza. Pravio je filmove sa tvrdom, sirovom poetikom koji su privlačili publiku i to je na neki čudan način dovelo do toga da on ispadne sa scene u kinematografiji u kojoj je bilo važno biti deo scene. U njegovm relativno malom opusu, stoga SUPERMARKT ostaje kao ključni punkt. I ako treba pogledati jedan Klickov film onda je to svakako ovaj.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, January 19, 2016

MAICLING PELICULA NANG YSAND INDIO NACIONAL

Pogledao sam MAICLING PELICULA NANG YSAND INDIO NACIONAL Raye Martina. Ovo je još jedan film u njegovom maniru, s tim što ovoga puta priču iz filipinske prošlosti realizuje u formi nemog filma nastalog i tematski smeštenog u vreme kolonizovanih Filipna. Koncept je mnogo zanimljiviji za diskusiju nego za gledanje, pa ovaj film otud i deluje kao sjajna tema za festivalske panele, čak možda i bez gledanja. 

* * / * * * *

21 HOURS AT MUNICH

Pogledao sam 21 HOURS AT MUNICH Williama A. Grahama. Reč je o televizijskom filmu iz 1976. godine koji tematizuje tragične događaje sa Olimpijade u Minhenu 1972. u formi hronološke rekonstrukcije koju su po knjizi Serge Groussarda napisali Howard Fast i Edward Hume. Kao poseban adut ove ekranizacije izdvaja se fotografija koju je na lokaciji u Minhenu radio Jost Vacano, izvanredni nemački direktor fotografije i ona je učinila da 21 HOURS AT MUNICH ostavlja utisak vrhunskog bioskopskog filma.

Vacano se u ovom filmu služi svojim prepoznatljivim vrlo sugestivnim pokretima kamere i kadar-sekvencama, sjajno ovladava prostorom i ostavlja utisak kao da je 360 stepeni svakog ambijenta pokriveno, a naročito je efektan u scenama opsade i pokušaja oslobađanja. Zahvaljujući Vacanou, 21 HOURS AT MUNICH uspeva da uvede i ambijent Olimpijskog sela kao posednog protagonistu i da učini brutalističku arhitekturu naročitim činiocem ove priče.

Scenario koji su napisali Fast i Hume maksimalno koristi formu televizijskog filma po istinitoj priči da se liši potrebe za protagonizmom pojedinih junaka ali vrlo precizno mapira ko su bili donosioci odluka u ovoj situaciji i od njih pravi protagoniste. William Holden, prekaljeni holivudski profesionalac je nosilac glumačke podele i pruža daleko najbolji underplay, a Franco Nero kao vođa palestinskih terorista je sugestivan i harizmatićan ali mu ipak nije dorastao. Neujednačenost glumačke podele je zapravo i jedini krupan problem ovog izvanrednog televizijskog filma.

Nama će biti naročito zanimljivo to što se u vrlo značajnoj ulozi u ovom slučaju pojavljuje Genscher, naš stari dužnik, a igra ga Georg Marischka.

DVD sa ovim televizijskim filmom, nažalost bez značajnijih bonusa izdat je u vreme izlaska Spielbergovog MUNICHa i kako se taj film ne bavi samom Olimpijadom, svakako da mu može biti odličan companion piece, naravno uz dokumentarac Kevina Macdonalda.

William A. Graham je odlično vodio ovu produkciju, iskoristio je maksimalno autentične minhenske lokacije, vešto je uklopio dokumentarne snimke i što je najvažnije, doprinos nemačkih članova ekipe pomogao je da umnogome prevaziđe većinu sličnih rekonstrukcija. Jost Vacano je sasvim sigurno i ovim projektom overio svoju ulaznicu u Holivud i transfer koji će sa Verhoevenom uslediti nešto kasnije.

Da nije pomenute neujednačenosti u glumi, 21 HOURS AT MUNICH je mogao biti uzoran primer televizijskog filma po istinitoj priči u svakom pogledu, ali i ovako nimalo ne zaostaje za bilo čime što se čak i danas snima u ovom domenu.

Monday, January 18, 2016

INDEPENDENCIA

Pogledao sam film INDEPENDENCIA Raye Martina, film koji prikazuje jednu jednostavnu priču iz filipinske prošlosti, punu njhivog mitološkog poimanja sveta, u maniru starih crno-belih filmova iz prelaza iz neme u tonsku eru. I otprilike u tom “vicu” se iscrpljuje sve ono po čemu se ovaj film izdvaja.

Međutim, Raya Martin sasvim sigurno iz ovog koncepta može ispisati raskošnu eksplikaciju šta ovim postupkom želi da kaže i pretpostavljam da je ideja artikulacije jednog istorijskog iskustva kome forme prezentacije nisu bile dostupne, pa sada dobijamo film u onoj formi u kojoj bi ga onomad možda snimili da su mogli.

Film u sebi nosi polemiku sa kolonijalizmom, i u političkom i u kulturnom pogledu, ali na kraju krajeva nema sumnje da je više pravljen za bogate evropske festivale i televizije negi za filipinski narod da ima šta da gleda. Međutim, ovo svakako pokazuje kako angažovana umetnost sa stavom i jednom dosetkom može daleko da dovede svog autora.

* * / * * * *

DEADLOCK

Pogledao sam DEADLOCK Rolanda Klicka, film koji važi za jedan od omiljenih Alejandra Jodorowskog. Kako moj ukus nije blizak Jodorowskom, svakako nisam u prilici da prepoznam šta je on tačno video u njemu. DEADLOCK ima u sebi nešto iracionalno, pre svega na nivou vođenja priče, i u duhu onog bordvelovskog opisa art filma. Međutim, isto tako sniman je na izuzetno živopisnoj lokaciji pustinje Negev u Izraelu, i ona stoji kao nedefinisano mesto “rudnika” u kome se lokalni zaposlenik i dvojica počinilaca nauspele pljačke bore oko kofera sa novcem.

DEADLOCK se kreće linijom između egzistencijalističke drame i psihodeličnog vesterna, ali Klick nikada ne ispušta iz ruku svoj karakteristično intenzivan pristup inscenaciji a ovoga puta sama surova lokacija postaje jedan od protagonista.

U određenom smislu, kroz referencu na vestern i na filmove smeštene “južno od granice” kao što je recimo TREASURE OF SIERRA MADRE, DEADLOCK se lako kvalifikuje kao jedan od efektnijih primera nemačke euroamerikane. Ali, tu je i vrlo dosledan arty pristup na nivou odnosa prema narativu koji svemu daje dodatni sloj.

Nedostatak jače kauzalnosti i dva suvišna ženska lika svakako čine da moj prijem DEADLOCKa bude unekoliko slabiji nego u slučaju Jodorowskog.

* * * / * * * *

OLD SHATTERHAND

Pogledao sam OLD SHATTERHANDa, nemačku adaptaciju Karla Maya koju je Hugo Fregonese režirao u SFRJ. Ova usluga/ koprodukcija sa Avala Filmom bila je jedan od skupljih nemačkih filmova svog vremena i koštala je pet miliona maraka što je u to vreme bila sasvim solidna suma. Fregonese i jugoslovenski partneri se u tom smislu mogu pohvaliti time što se na ekranu svaki utrošeni dinar vide, Plitvice izgledaju izvanredno, kaubojski gradovi su izgrađeni vrlo detaljno i izgledaju bogato i što je najvažnije sveže, a eksterijerne lokacije su u skladu sa onim što flora i fauna SFRJ nude vrlo ekspresivne.

Naravno, u poređenju sa kanonskim krajolicima vesterna koje znamo iz Monument Valleya ili nekih špageti ostvarenja, OLD SHATTERHAND sasvim sigurno emituje neki drugačiji kolorit ali lokacije koje su izabrali Fregonese i njegovi saradnici nose vlastitu surovost.

Tvrđava koju plave košulje brane od Apača izvanredno je izrađena i moćno izgleda kada krenu bitka i razaranje.

Veoma ekspresivnom koloru ovog filma sigurno doprinosi i to što je sačuvan na jako dobroj kopiji, a o trajnosti popularnosti Karla Maya i priča o Winetouu dovoljno govori činjjenica da se ponovo u Hrvatskoj ove godine snima ova priča, i to u režiji vrlo talentovanog Philippa Stoelzla.

Ono što međutim Fregonese nije održao pod kontrolom jeste vođenje priče. Naprosto, OLD SHATTERHAND je preopširan, i filmu je svakako moglo pomoći reduciranje izvornog materijala i na nivou scenarija i u montaži. Priča koja se rasplinjuje ne samo u pogledu događaja već i nosećih junaka, a lišenia velikih vestern zvezda naprosto ne uspeva da održi potreban tonus gledaočeve pažnje.

OLD SHATTERHAND je vestern snimljen u nesumnjivim A-uslovima, i Fregonese ih hardverski maksimalno koristi. Ipak, softver ovog filma naprosto ne uspeva da isprati slike kojima priča treba da bude ispričana. OLD SHATTERHAND spada u duže Fregoneseove filmove, a u tim minutažama se on vidno slabije snalazi nego u jednoipočasovnoj formi. Sigurno da je A-produkcija diktirala i A-minutažu, ali materijal bi zapravo trebalo da određuje koliko film traje, a ovaj nije zaslužio toliku pažnju.  

* * / * * * *

Sunday, January 17, 2016

LIEB VATERLAND MAGST RUHIG SEIN

Pogledao sam LIEB VATERLAND MAGST RUHIG SEIN Rolanda Klicka, ali verziju pod naslovom BERLIN VIOLENT CITY nahovanu na engleski. Ovo je bio jedan od ranih radova tada mladog producenta Bernda Eichingera, jedne od najzanimljivijih producentskih figura u istoriji evropskog filma, a isto tako film je snimao sjajni direktor fotografije Jost Vacano koji je ostavio značajan trag u Novom nemačkom filmu i posle sa Verhoevenom otišao u Holivud, praktično radeći sa njim tamo više nego Jan De Bont.

Klickov film je zanimljiv hladnoratovski krimić koji meša sirovi realizam sa hiperkinetičkim stilom koi je u to vreme forsirao recimo Jerzy Skolimowski a kod nas na primer Kokan Rakonjac ili Jovan Jovanović. Klickov postupak je zanimljiv, on teše narativ do same esencije, u filmu nema pasažnih scena niti delova kojima se uspostavlja ritam kroz intervale, sve je akcenat i u pogledu pripovedanja i u pogledu kadriranja. Vacanova kamera često snima sa ramena, u pokretu, sa dosta krupnih planova proisteklih iz približavanja protagonisti. Time se postiže utisak svojevrsne neizdržive napetosti, ali ne u formi suspensea, više u formi histerije, Berlin je vibrantno prikazan, i uprkos tome što je film smešten u epohu, sniman je 1976. godine a govori o periodu oko 1961. godine, recimo, Klick na tome previše ne insistira, mada ne bih rekao da ima nekih previše upadljivih grešaka. 

Klick je sam i napisao ovu dosta slobodnu adaptaciju romana Johannesa Mario Simmela. Ovo je jedan od naslova kojim je gradio svoj imidž mavericka Novog nemačkog filma koji se zbog sukoba sa industrijom nažalost umirovio pre vremena.

* * * / * * * *

SAVAGE PAMPAS

Pogledao sam SAVAGE PAMPAS Huga Fregonesea, rimejk njegovog prvog filma PAMPA BARBARA u kome nažalost nije uspešno realizovao vrlo zanimljivu premisu. Naime, SAVAGE PAMPAS govori o tome kako tokom 19. veka u Argentini, Indijanci u dogovoru sa jednim razbojnikom pokušavaju da isteraju vojsku iz pampasa i koriste se domišljatom taktikom, mame vojnike da dezertiraju iz vojske tako što im nude žene na koje se ovi polakome izmučeni apstinencijom.

Komandant vojne postaje shvata da je jedini način da zadrži vojsku tako što će im dovesti žene i okuplja skupinu žena lakog morala ili na druge načine ugroženih grupa i dovodi ih u postaju.

Premisa je odlična, ali film se vrti u krug i ovaj južnoamerički vestern snimljen u Španiji u jednom trenutku gubi ne samo žanrovske odlike već prestaje da nam biva jasno u kom pravcu se kreće priča. Umorni Robert Taylor u glavnoj ulozi više nema snage da iznese bilo šta na harizmu a iz muškog dela ekipe jedini ozbiljniji doprinos daje ipak nejaki Ty Hardin, koji će samo par godina kasnije zaigrati kod Časlava Damjanovića u REKVIJEMU.

SAVAGE PAMPAS je velika propuštena prilika, naročito jer Fregonese u Španiji tada ima podršku Samuela Bronstona, holivudskog producenta koji je svoje operacije premestio kod Franca i pravio filmove za američko tržište. Ovo je jedan od Fregoneseovih vesterna rađen u uslovima A-filma koji ne dobacuje ni do B-dometa. 

* 1/2 / * * * *

Saturday, January 16, 2016

MOONWALKERS

Pogledao sam MOONWALKERS Antoine Bardou-Jacqueta, i uprkos tome što je ova produkcija kuće Partizan čiji je najpoznatiji reprezent Michel Gondry obećavala zanimljivu komediju na temu pokušaja CIA da angažuje Stanley Kubricka radi snimanja lažnog sletanja na Mesec, rezultat je površna, rutinska i tek simpatična krimi-komedija u kojoj se robustni, traumatizovani siledžija iz CIA i mladi rok menadžer šarlatan neočekivano bonduju u pokušaju da naprave duplu prevaru i lažno sletanje snime bez, nedostupnog Kubricka.

MOONWALKERS svemu prilazi na prvu loptu i nemam problem sa tom vrstom filmova, naprotiv, ali mi se čini da je u ovom slučaju tema pružala više mogućnosti.

Bardou-Jacquet hoće da bazira komediju na ekscesu klišetiziranih slika o Amerikancima koje gaje Evropljani, i obrnuto, a oni svi zajedno imaju svoje predrasude o Britancima. I u principu taj postupak donosi dosta jednostavnih humorističkih postavki i razrešenja, mada je i puno humora.

U pojedinim situacijama zabune ne deluju ni duhovito i pikantno već mučno, ali ne u pogledu saspensa već jasnog rizika da scena krene da stagnira u predvildjivom smeru.

MOONWALKERS na kraju uspeva da postane zabavan film, ali siguran da nije samo manje postigao od onoga što sam ja očekivao već i od onoga što se od Partizana očekuje. 

* * 1/2  / * * * *

Friday, January 15, 2016

SADDLE TRAMP

Pogledao sam SADDLE TRAMP Huga Fregonesea, vestern za celu porodicu, o kauboju-lutalici koji posle nesrećnog slučaja za koji se oseća odgovornim, preuzima brigu o troje siročića koji su ostali za njegovim prijateljem. Počinje da radi na obližnjem ranču, i uključuje se u već dovoljno podgrejan svet lokalnih intriga.

SADDLE TRAMP je film koji se izdvaja u Fregoneseovom opusu po vrlo jasno usmerenom obraćanju celoj porodici što uključuje i decu. Joel McCrea nema neku izrazitu harizmu u glavnoj ulozi i ovo je rola kakve je kasnije sjajno igrao Jim Garner, recimo, kada je radio vesterne za Disney.

Da je McCrea bio zamenjen nekim harizmatičnijim glavnim glumcem, mislim da bi i SADDLE TRAMP zbog nespornog smisla za humor i topline, a naročito zbog “velikog preokreta” koji je u najmanju ruku perverzan mogao zauzeti i značajnije mesto, i u Fregoneseovom opusu i u filmografiji vesterna.

* * 1/2 / * * * *

SEVEN THUNDERS

SEVEN THUNDERS Huga Fregonesea je verovatno najbliži onome što je ovaj reditelj želeo da snima kada je napustio Holivud i došao u Evropu. Reč je o crnhumornoj melodrami sa jakim elementima trilera, realizovanoj u Velikoj Britaniji, u A-uslovima realizacije, ne samo u produkcionom pogledu već i u spremnosti producenata da Fregoneseu dopuste odmah od konvencija B-filma u pogledu karakterizacije.

Kao što je u BLOWING WILD počeo da eksperimentiše sa žanrovskim hibridima, u SEVEN THUNDERS Fregonese to dovodi do krajnosti i pravi film koji funkcioniše, uspeva da zadrži sve uzde u pogledu upravljanja pričom i da ne ode u digresije čime pokazuje pravo rediteljsko majstorstvo.

Prikaz života u Marseju tokom okupacije je pikantan, sa dosta dramske ironije svojstvene evropskom filmu, a priča prati dva paralelna toka koja se ukrštaju - dva britanska ratna zarobljenika koja beže od Nemaca i pokušavaju da uhvate neku vezu u Marseju i serijskog ubicu koji važi za “vezu” a do sada je u stvari već skoro sto ljudi izbavio od Rajha, prebacivši ih na onaj svet umesto u Britaniju.

Fregonese vrlo dobro balansira između romanse, humora i saspensa, majstorijski koristi milje u koji je priča smeštena, i u pogledu situacije i u pogledu lokacija. Nažalost, ovakvu priliku dobio je još samo jednom u Evropi, u danas nedostupnom filmu I GIROVAGHI. 

* * * 1/2 / * * * *

SIZIF K.

Pogledao sam SIZIF K. Filipa Gajića, jedno od najprijatnijih iznenađenja kako u radikalnijem art house krilu naše kinematografije tako i na našoj sceni uopšte. Gajić se kao reditelj nametnuo kao daleko najsuperiorniji među no budget tzv. garažnom bratijom i to ne samo u pogledu rediteljskog dara u kom je moram priznati prevazišao i veštinu Milutina Petrovića, već i u pogledu umetničke pretenzije u svakom pogledu.

SIZIF K. nije film koji bih rado opet gledao, nije film koji bih preporučio olako, ali ko voli vrlo pretenciozan, vrlo stilizovan art house, ovo je svakako delo koje treba pogledati. Gajićev rukopis u vizuelnom pogledu krasi jako dobar osećaj za izbor lokacije i za kadriranje i sve pohvale zaslužuju direktor fotorgafije Marina Perović i montažer Milena Z. Petrović koji su uspeli da pretvore SIZIF K. u jednu dinamičnu i estetizovanu celinu. Filip Gajić je glumac, i prilično iznenađuje vizuelna pismenost njegovog filma, međutim pre nego što sve olako pripišemo talentovanim saradnicima trebalo bi naglasiti da je film kolektivni čin i da je činjenica što je u no budget uslovima uspeo da izvuče ovakav doprinos prevashodno rediteljski domet. U tom smislu, bez ustezanja mogu reći da bih voleo da vidim neki sledeći Gajićev rediteljski film, i nadam se da ga nastanak SIZIFA K. koji je trajao besmisleno dugo nije iznurio i obeshrabrio.

Kad je reč o onome što se vidi u samom filmu, kad je reč o samom sadržaju, za Gajića bi se moglo reći da je na film preneo poetiku svog učitelja Ljubiše Ristića do sada na najbolji način, sasvim sigurno bolje nego što je to uradio sam Ristić. Realistički okvir u kome se Gajić bavi sobom, odnosno rediteljem koji snima film je ono što mi paradoksalno najviše smeta ali to je valjda ta potreba reditelja koji su se pomučili oko svog debija da tematizuju sebe pa to imamo u raznim naslovima, od ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE do MILOŠA BRANKOVIĆA. Ono što je pak “film u filmu”, odnosno rediteljeva fantazija je maltene kanonski Ristić, dakle adaptacija klasike, kombinovanje klasične tragedije odnosno mita sa savremenom tragedijom, premda mit o Sizifu zapravo jeste anticipacija savremene tragedije, sve to prožeto komentarima na današnjost i detaljima lokalnog kolorita.

Zahvaljujući Gajićevoj vrlo solidnoj inscenaciji i vizuelnosti ovaj partikularno teatralni materijal funkcioniše na filmu. Naravno, ono što je vrlo važno je da Gajić postepeno uspeva da navikne gledaoca na svoju stilizaciju i znake kojima se služi. Ako u tom segmentu i ima nekih viškova, oni su više značenjski nego montažni, i lako razaznatljivi kao nešto što je trebalo odbaciti u montaži.

Gajiću se sasvim sigurno može štošta prebaciti u pogledu onoga što je hteo da postigne ovim filmom i sporiti ono što hoće da kaže. Ali, u okolnostima no budget realizacije, ovaj film je pravi podvig, i retko pismeno kinematografsko ostvarenje. 

* * * /  * * * *

Thursday, January 14, 2016

THE MARK OF THE RENEGADE

Pogledao sam THE MARK OF THE RENEGADE Hufa Fregonesea, rani rad Ricarda Montalbana, priču smeštenu u devetnaestovekovnu Kaliforniju u kojoj mačo heroj, odmetnik iz meksičke republike odlazi na špijunski misiju a vraća se oženjen sa prelepom guvernerovom ćerkom.

THE MARK OF THE RENEGADE je dostupan na zločinački slaboj kopiji, i to je sigurno doprinelo slabom utisku koji je film ostavio. Međutim, gledajući ono što je Fregonese zarobio na ekranu, imao sam utisak da u tom filmu ni nema šta mnogo da se vidi.

Montalbanu i priči u celini ne može se osporiti izvesni šarm, međutim, akcije je malo a melodrama nije dovoljno kompleksna da održi pažnju. Kada se tome doda izrazito statična i teatralna inscenacija, rezultat je film u kome Montalban ostaje kao praktično jedini adut. 

* 1/2 / * * * *

Tuesday, January 12, 2016

FBI OPERAZIONE BAALBECK

Pogledao sam FBI OPERAZIONE BAALBECK Huga Fregonesea i Marcella Gianninija. Marcello Ginannini je potpisan kao jedan od scenarista a kao reditelj je potpisan malim slovima ispod krupno ispisanog Huga Fregonesea. Ipak, potpisivanje ko-scenariste kao ko-reditelja sugeriše da je ovo bila problematična produkcija u kojoj Fregonese nije ostao na čelu ekipe do samog kraja realizacije.

Film tako i izgleda, kao produkcija koja je prošla kroz ozbiljne probleme, relativno pristojno slikan crno-beli pokušaj globtroterskog krimića koji nažalost ima probleme i na nivou vođenja priče i na nivou tretmana likova i rezultira filmom koji je istovremeno banalan i konfuzan, sa likovima čiji međusobni odnosi su istovremeno nejasni i klišetizirani, ako je tako nešto uopšte moguće.

Na mikroplanu se može osetiti rediteljski rukopis koji je znalački ali na nivou celine nema nijednog Fregoneseovog aduta, pa ni ne čudi da se FBI OPERAZIONE BAALBECK ni ne pominje u njegovim pojedinim filmografijama.

Ovo je tipičan primer krize u koju je Fregonese paradoksalno zapao kada je napustio Holivud u želji da pređe iz B u A produkciju a završio je mahom radeći euro-trash.

* 1/2 / * * * *

VICTOR FRANKENSTEIN

Pogledao sam VICTOR FRANKENSTEIN Paula McGuigana, parafrazu Mary Shelley iz pera Maxa Landisa. Pretpostavljam da pripadam manjini, ako se taj malobrojni skup može nazvati i manjinom, koja je prilično odlepila na ovaj film. S jedne strane, potpuno mi je razumljivo da VICTOR FRANKENSTEIN nije uspeo da iskomunicira sa savremenom publikom koja donosi enormne rezultate blokbasterima jer je ovaj film u pogledu režije ipak mnogo bliži britanskom stilu rediteljske atrakcije nego li Marvelovom. Paul McGuigan je dobio infuziju posle režiranja briljantnih epizoda SHERLOCKa i VICTOR FRANKENSTEIN je njegov treći pokušaj da uspe na filmu. Komercijalno, u tome sasvim sigurno nije uspeo, ali kao i u slučaju njegovih ranijih filmova MORALITY PLAY i PUSH, mislim da je snimio nešto jako dobro.

VICTOR FRANKENSTEIN je uspeo da se odmakne od osnovnog narativa koji znamo iz romana Mary Shelley i ranijih ekranizacija kroz fokus na odnos doktora i sluge Igora, sa tezom da je u stvari doktor sve vreme želeo da stvori život kroz homunukulusa a u stvari ga je stvorio izlečivši i emancipujući Igora. Nastanak monstruma otud dat je u pozadini priče u kojoj se katarza dešava kroz odnos među ljudima a monstrum je samo katalizator priče koja ima psihološku dimenziju, govori o traumi, prijateljstvu, romansi i establišmentu koji želi da iskoristi svaki pa i najmračniji pronalazak.

McGuigan se dosta slobodno poigrava i određenom homoerotskom dimenzijom odnosa između Igora i Victora, slično Ritchiejevom UNCLEu. Svakako da Ritchiejev SHERLOCK HOLMES generalno može biti uzet kao referenca koja je uticala na McGuiganov film, a UNCLE i VICTOR dele i istog producenta, Johna Davisa.

James McAvoy je odličan u ulozi maničnog Victora Frankensteina, spolja posvećenog nauci i izrazito humanistički nastrojenog, blasfemičnog ali zapravo gonjenog traumom i dubokom verom u zagrobni život. Daniel Radcliffe malo pati od problema Michaela J. Foxa, dakle deluje kao da igra neku ulogu koja mu ne pripada ali se njegova posvećenost ne može dovesti u pitanje. Andrew Scott daje dostojanstvo i specifičnu harizmu detektivu antagonisti a Freddie Fox je posle RIOT CLUBa pravo otkriće kao mladi negativac.

U pogledu inscenacije za McGuigana nema tajni, i uprkos tome što nema niti može da ima veze sa tim, VICTOR FRANKENSTEIN u sebi nešto onog duha britanskog pustolovnog filma koji je kanalisao Basil Dearden u nekim svojim radovima kao što je bio ASSASSINATION BUREAU.

Film je vizuelno ekspresivan, sa fotografijom u mračnim tonovima, finom dozom upliva steampunka i campa u pojedinim detaljima tretmana epohe, i uveren sam da će svoju publiku posle marginalizacije u bioskopima lakše naći na malom ekranu i kućnim formatima. Ipak, šteta je što ovaj film nije prepoznat onda kada je trebalo i uspostavio nekakav pozitivan uticaj na tokove u ovom talasu rebootovanja klasičnih dela koji koliko vidim kreće od iduće godine, a uključuje i Universalove monstrume. 

* * * 1/2 / * * * *

Monday, January 11, 2016

HARRY BLACK

Pogledao sam HARRY BLACK Huga Fregonesea, adaptaciju istoimenog romana Davida Walkera koju je napisao Sydney Boehm. Film je smešten u Indiju, u kojoj su odnosi još uvek kolonijalni iako se samo pitanje državnog uređenja ne otvara previše. Naslovni junak je ratni veteran, sada zaposlen kao lovac na opasnu divljač koji prilikom zadatka uklanjanja opasnog tigra-ubice, sreće svoju bivšu veliku ljubav.

Nažalost, jedino obeležje Fregoneseovog rukopisa u ovom filmu jeste izvesni vizuelni rediteljski rukopis i upotreba kolorita. U pogledu vođenja priče, HARRY BLACK je naizmenično retrospektivna i letargična ljubavna priča odnosno lovački saspens film, i nažalost Fregonese ne uspeva da nađe pravi balans između ta dva elementa.

Stewart Granger u dosta omatorelom izdanju nema više harizme da uzdigne materijal na neki viši nivo a lokalna epizoda podela je vrlo slaba i ne deluje nimalo inventivno u pogledu prikaza lokalne zajednice.

Sve u svemu, HARRY BLACK je na nivou premise film koji je delovao kao da ne može puno promašiti ali je uspeo.

* * / * * * *

Friday, January 8, 2016

UNTAMED FRONTIER

Pogledao sam UNTAMED FRONTIER vestern melodramu Huga Fregonesea, u kojoj jaka glumačka podela predvođena Josephom Cottenom i Shelley Winters u spoju sa vrhunskim kolorom, uspeva da uzdigne sočnu intrigu na još viši nivo.

U ambijentu sukoba rančera i doseljenika, film govori o braku između varoške devojke i rančerskog sina-naslednika za koji ona misli da je sklopljen iz ljubavi a on je zapravo oženio kako ne bi mogla da svedoči o ubistvu koje je počinio iz bahatosti.

Na ranču, melodrama vrlo brzo dolazi do punog ekscesa ali Fregonese sve to režira sa punim ubeđenjem i energično tako da UNTAMED FRONTIER uspeva da uspešno plasira mnoge od svojih “konstrukcija”.

Lee Van Cleef se pojavljuje u jednoj od manjih uloga ali već u ovom filmu imamo priliku da vidimo prototip smutljivca sa Divljeg Zapada kakvog će kasnije vrlo često igrati.

Shelley Winters je navodno bila naporna na snimanju ali na ekranu pruža atipičan lik robusne glavne junakinje koja ima precizan moralni kompas. Joseph Cotten nema teškoće da se snađe sa ovim materijalom, a ostatak podele je vrlo sugestivan i u funkciji celine. 

Fregoneseovu reputaciju potvrđuje francusko DVD izdanje ovog filma na kom ga predstavlja Bertrand Tavernier, i svakako da je ambicioznije od većine američkih izdanja njegovog rada i sa najzvučnijim autorom-pokroviteljem.

* * * / * * * *

Thursday, January 7, 2016

MAN IN THE ATTIC

Pogledao sam MAN IN THE ATTIC Huga Fregonesea, treću ekranizaciju romana Marie Belloc Lowndes THE LODGER. Jednu od njih radio je Hitchcock, druga je imala tretman A-filma, a Fregoneseova je realizovana kao B-filma i u vreme izlaska smatrana je suvišnom. Opšti utisak da je ovo nepotrebna ekranizacija doveo je i do marginalizacije ovog filma koju on nije zaslužio. Reč je o vrlo atmosferičnom B-filmu u kome je Fregonese uspeo da napravi dosta dobru hemiju među junacima unutar domaćinstva koje sumnjiči svog novog podstanara da je Jack the Ripper. Ako imamo u vidu da nam je ishod priče zahvaljujući ranijim ekranizacijama poznat, Fregonese dosta dobro uspeva da izgradi ambivalentnost oko naslovnog junaka i da vrlo dobro prostavi okolnosti oko emotivnog odnosa koji prema svojoj okolini gradi svirepi ubica.

Film je vizuelno najživlji kada izađe na noćne londonske ulice a Fregoneseu se mora skinuti kapa kako je u ovako atmosferičan film koji bi se mogao definisati kao svojevrsna dekonstrukcija viktorijanskog trilera, uspeo da uklopi i dve plesne-pevačke numere a da one ne razore sve ono što je dotle izgradio.

MAN IN THE ATTIC nije najznačajnija ekranizacija LODGERa ali je mnogo bolja od onog statusa koji ima u literaturi i percepciji Fregoneseovog opusa.

* * * / * * * *

Wednesday, January 6, 2016

APACHE DRUMS

Pogledao sam APACHE DRUMS Huga Fregonesea, poslednju produkciju Vala Lewtona. Ovaj surovo niskobudžetni vestern snimljen je u Technicoloru i spada u red najjeftinijih mogućih filmova koji su u to vreme rađeni u toj tehnici. Val Lewton je bio jako zadovoljan ovim filmom i samim Fregoneseom sa kojim je planirao da nastavi saradnju. Nažalost, čuveni Val Lewton preminuo je nekoliko meseci pre izlaska ovog filma. U svakom slučaju, u Lewonovoj karijeri koja je najpoznatija po produkciji crno-belih horora, APACHE DRUMS stoji kao verovatno najznačajniji vestern.

Značaj ovog filma vidljiv je i danas, ali nažalost, ovo nije primer vrhunskog Fregoneseovog rada naprosto zato što su odnosi više postavljeni na papiru nego u glumačkoj igri. Iako film vrca od raznih dobro zamišljenih konflikata ni u jedan zapravo nisam uspeo da poverujem.

Otud, film ima veliku ambiciju u pogledu rada sa karakterima i ova priča o opsadi bazirana je na tom tipu interakcije ali moram priznati da me nažalost nije ubedio. Stoga, ovaj značajni Fregoneseov naslov nisam doživeo onako kako ga je prepoznala stručna literatura. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, January 5, 2016

BLACK TUESDAY

Pogledao sam BLACK TUESDAY, krimić Huga Fregonesea, takođe nastao u domenu B-produkcije, sa legendom gangsterskog filma Edward G. Robinsonom u glavnoj ulozi i odličnom protagonističkom rolom Petera Gravesa. Fregoneseov crno-beli film je sirov B-krimić po scenariju čuvenog Sydneya Boehma u kome okoreli gangster beži iz zatvora, od smrtne kazne i okuplja ekipu osuđenika sa kojima planira beg iz zemlje. Ali, da bi realizovao taj beg potreban mu je novac koji u šteku ima jedan od sabegunaca kog je čekala električna stolica baš zbog pljačke.

Fregoneseov film je sirov, efektan, nasilan, sa junacima koji su nemilosrdni sve dok ne dostignu vlastitu tačku pucanja posle koje više ne mogu da očuvaju svoje gangsterske persone. Edward G. Robinson je igrao ovakve likove puno puta ali Fregonese uspeva da ga osveži i izvuče iz njega puno ubeđenje, a rezultat je uloga koja je jako daleko od rutinske i tipske. Peter Graves je vrlo solidan kao znatno manje okoreli ali nimalo naivni osuđenik koji obazrivo igra svoju ulogu u planu prekaljenog gangstera.

Od samog Robinsona, preko vrlo jednostavnog zapleta, BLACK TUESDAY u sebi nosi neke fundamente Warnerovih krimića iz tridesetih, ali dodaje im snagu filmmakinga pedesetih sa sirovijim, dinamičnijim, nasilnijim pristupom. Međutim, psihoze kakve je recimo imao Cagney u WHITE HEATu su i dalje tu.

Otud, BLACK TUESDAY bih lako mogao programirati za gledanje i sa nekim ranijim radovima Jimmyja Cagneya i Edwarda G. Robinsona ali i sa nekim B- filmovima Dona Siegela iz tog perioda kao što je recimo BABY FACE NELSON ili PRIVATE HELL 36. 

* * * 1/2 / * * * *

Monday, January 4, 2016

STALAG LUFT

Pogledao sam STALAG LUFT televizijski film poznatog britanskog televizijskog komediografa Davida Nobbsa, u režiji Adriana Shergolda, snimljen 1993. godine. Glavne uloge tumače Stephen Fry i Nicholas Lyndhurst i STALAG LUFT iako je komedija, nije toliko smešan koliko je prepun vrlo zanimljive ironije koja se javlja na nivou zapleta, situacija, i odnosa među likovima.

STALAG LUFT počinje kao standardna priča o ratnim zarobljenicima u Drugom svetskom ratu - britanski piloti zarobljeni su u logoru Stalag Luft III, dobro poznatom iz istorijskih knjiga ili filma GREAT ESCAPE. Jednog dana pred kraj rata, oni žele da pobegnu. Nemci saznaju za taj plan i umesto da ih spreče, nude im da pobegnu zajedno sa njima jer rat je pri kraju, Sile Osovine će ionako izgubiti a i da nije tako, posada logora bi bila streljana zbog bekstva.

Prilikom bekstva, Britanci odluče da ostanu u logoru i puštaju Nemce da odu. Kako bi na miru dočekali raspoloženje i prošli nemačke inspekcije, organizuju se među sobom kao čuvari i zarobljenici, i tada stvari postaju interesantne a duboki klasni sukobi, potisnute simpatije prema nacizmu i tome slično kreću da izlaze na videlo.

STALAG LUFT je formalno gledano farsa, naročito kada se uzmu u obzir promene u odnosima među junacima i sukobljenim stranama, ali uprkos pojedinim karikaturalnim prikazima, recimo Adolfa Hitlera, sve ostalo je začuđujuće ozbiljno. Da nije reč o televizijskoj produkciji koja je unapred u to vreme bila osuđena na svojevrsnu vizuelnu svedenost, da ne kažem rudimentarnost, lako bih mogao da zamislim STALAG LUFT kao oštar satirični film o Drugom svetkom ratu, na liniji STALAG 17 i nekih drugih.

Stephen Fry naročito daje zanimljiv doprinos, pre svega kao autentični poliglota u podeli, a zatim i kao lik koji svojim underplayem uspeva da emituje jasnu dozu oportunizma svojstvenog višim klasama britanskog društva. Nicholas Lyndhurst s druge strane, nama prevashodno poznat kao Rodney Trotter, nudi njegovog “narodnog oponenta”, podređenog koji polako shvata da je nadređeni odavno izgubio autoritet.

Za STALAG LUFT bi se moglo reći da u sebi nosi nešto neotkrivenog potencijala, iako sam po sebi i u ovoj ekranizaciji dobro funkcioniše. Ipak, jasno mi je zašto nije percipiran kao klasik, a to ga čini dosta pogodnim za rimejk.

ONE WAY STREET

ONE WAY STREET je bio prvi film Huga Fregonesea u Holivudu. Kada je iz Argentine došao u Holivud uspeo je da debituje kao reditelj tek tokom svog drugog ugovora. ONE WAY STREET je zanimljiv B-film, noir sa James Masonom o velegradskom lekaru koji odlučuje da preotme devojku i plen iz pljačke od svog kilenta, kriminalca čije saradnike leči posle ranjavanja u pljačkama.

Lekar beži sa plenom u Meksiko i tamo se nastanjuje u provinciji gde započinje lekarsku praksu pod okriljem crkve. Međutim, ni izvan velegrada on ne uspeva da pronađe svoj mir i odlučuje da se nekako organizuje i raskrsti sa kriminalcima od kojih beži.

Fregonese se podjednako dobro snalazi i u noir i vestern ključu, odnosno i u mračnom gradskom ambijentu i u osunčanoj meksičkoj pastorali, a na kraju krajeva Fregonese je u svojoj karijeri upravo najviše i radio u ta dva žanra, premda nešto značajnije u vesternu. 

Ipak, vrlo je zanimljiva ta mešavina noira i vesterna i kao imaginarijuma i kao vrednosnog sistema u svojevsnom strukturalnom triptihu gde film započinju i zaključuju noir deonice, savršeno simetrične a u sredini se nalazi vestern. Fregonese uspeva da ujednači rediteljski postupak i postigne balans između tih segmenata, egzekucija je vešta, efikasna, energična i maštovita, nudeći svu voltažu koju može da proizvede B-film tog vremena.

* * * / * * * *

THE RAID

Pogledao sam THE RAID Huga Fregonesea, vestern baziran na zanimljivoj istinitoj priči o odredu južnjačkih vojnika koji su pobegli iz zarobljeništva na Severu i odlučili da u zaleđu unionističkih snaga organizuju diverzije i pljačke kako bih ih naterali da povuku deo trupa sa fronta.

Fregoneseov film prati slučaj koji se desio u vermontskoj varošici St. Albans u kojoj je južnjački odred uspeo da se infiltrira i organizuje svoju prvu akciju. Protagonista priče je južnjački oficir, osvetnički motivisan zbog ubistva svoje porodice i uništenja imanja od strane unionista, igra ga Van Heflin. Međutim, prilikom infiltracije u St. Albans upoznaje mladu vlasnicu pansiona, ogra je Anne Bancroft i između njih se razvija platonska ljubav koja ga na kraju sprečava da svoj zadatak izvrši u najbrutalnijoj formi koju je zamislio, uključujući ubijanje civila, već se fokusira na strateške ciljeve pljačke banke i paljenja radnji.

Lee Marvin igra psihotičnog Južnjaka kome se ne dopada to što je komandant “smekšao” i koji želi da se napravi poptuna odmazda za Atlantu i Savanu a Peter Graves lojalnog oficira koji se drži komandantovih planova.

Fregoneseova režija je dinamična i sigurna. Uvodeći zanimljive psihološke detalje u prikazu likova umnogome uspeva da prevaziđe ograničenja koja su mu nametnuta formom B-filma u kojoj se izražava. Van Heflin je okružen odličnom podelom, i Anne Bancroft s jedne a Lee Marvin i Peter Graves sa druge strane umnogome pomažu da izgradi svoj psihološki složen lik koji od osvetnika bez ikakvih dilema izrasta u oficira koji itekako vodi računa o civilima. 

Lucien Ballard u okvirima estetike B-vesterna uspeva da napravi vrlo solidnu fotografiju i upotrebu kolora, uprkos tome što sama kopija nije naročito očuvana.

* * * / * * * *

Friday, January 1, 2016

BLOWING WILD

Pogledao sam BLOWING WILD Huga Fregonesea. Fregonese je argentinski reditelj, školovan u Americi koji je posle uvodnih filmova u domovini došao do Holivuda i snimio nekoliko izuzetnih žanrovskih filmova pre svega u žanru vesterna i krimića, da bi karijeru završio u Evropi, radeći koješta, vrlo često kao ispomoć ili zamena za inicijalno angažovane reditelje.

Fregoneseov rukopis je precizan, snažan, maštovit, dodaje naročitu energiju već uvtrđenim žanrovskim matricama a unutar žanrovske konvencije voli da otvori priču za razne slojeve, kako u značenjskom tako i u čisto narativnom pogledu. BLOWING WILD je na primer dosta oslonjen na konvenciju vesterna iako je zapravo priča smeštena u (tada) savremenu Južnu Ameriku kojom lutaju američki naftaši u potrazi za malim poljima gde postavljaju svoje individualne bušotine. Međutim, svet u kome su se našli je sličniji Divljem Zapadu, bande lokalaca reketiraju samostalne bušače, umesto poštanskih kola, jure transporte nitroglicerina (u izvanrednoj sceni imamo motiv “nadnice za strah”), gradovi su puni nesposobne administracije i prevaranata po čemu više liče na varošice iz vesterna. U tom ambijentu, Gary Cooper je svoj na svome, donoseći nešto blue collar sentimentalnosti Humphrey Bogarta iz SIERRA MADRE. 

Međutim, iako film počinje i završava se kao vestern, središnji deo čini ljubavni trougao između bušača koji se snašao, igra ga Anthony Quinn (sličnu situaciju igrao je kasnije u filmu REVENGE Tonyja Scotta) i njegove situirane supruge (igra je Barbara Stanwyck, nažalost najslabija karika ove podele) koja nije prebolela Cooperovog bušača u nevolji. Njihov ponovni susret budi star strasti kod supruge a kod njih dvojice podseća na stare dane kada su neustrašivo lutali i bušili naftu,

Fregoneseu odlično leži svaka vrsta ekscesa, i melodramskog i akcionog, i BLOWING HARD je sočna storija smeštena South of the Border, u neimenovanoj južnoameričkoj zemlji (sasvim sigurno znamo da nije Venecuela jer je junaci pominju kao svoju raniju destinaciju). 

Kao kod Hawksa, muškarci imaju preča posla i žene im u osnovi samo smetaju ali kod Fregonesea na kraju fatalna žena uspeva da zaigra ulogu i direktno presudi i jednom od protagonista i celom jednom projektu. U tom smislu, zanimljivo je da ovo nije film o blue collar radnicima i pustolovima u kojima herojstvo u poslu (koga ovde ima napretek) na kraju rezultira hepiendom za sam posao.

Fregonese tretira naftne buštotine kao nešto zlokobno i njihovo rušenje na ekranu ima katarzično dejstvo.

Reditelj ovako dobrog filma koji u najboljem smislu prevazilazi holivudske konvencije, nažalost samo deceniju kasnije završio je i sam kao reditelj-lutalica, samo još jednom potvrđujući surovost holivudske industrije. 

* * * / * * * *