VICTOR FRANKENSTEIN

Pogledao sam VICTOR FRANKENSTEIN Paula McGuigana, parafrazu Mary Shelley iz pera Maxa Landisa. Pretpostavljam da pripadam manjini, ako se taj malobrojni skup može nazvati i manjinom, koja je prilično odlepila na ovaj film. S jedne strane, potpuno mi je razumljivo da VICTOR FRANKENSTEIN nije uspeo da iskomunicira sa savremenom publikom koja donosi enormne rezultate blokbasterima jer je ovaj film u pogledu režije ipak mnogo bliži britanskom stilu rediteljske atrakcije nego li Marvelovom. Paul McGuigan je dobio infuziju posle režiranja briljantnih epizoda SHERLOCKa i VICTOR FRANKENSTEIN je njegov treći pokušaj da uspe na filmu. Komercijalno, u tome sasvim sigurno nije uspeo, ali kao i u slučaju njegovih ranijih filmova MORALITY PLAY i PUSH, mislim da je snimio nešto jako dobro.

VICTOR FRANKENSTEIN je uspeo da se odmakne od osnovnog narativa koji znamo iz romana Mary Shelley i ranijih ekranizacija kroz fokus na odnos doktora i sluge Igora, sa tezom da je u stvari doktor sve vreme želeo da stvori život kroz homunukulusa a u stvari ga je stvorio izlečivši i emancipujući Igora. Nastanak monstruma otud dat je u pozadini priče u kojoj se katarza dešava kroz odnos među ljudima a monstrum je samo katalizator priče koja ima psihološku dimenziju, govori o traumi, prijateljstvu, romansi i establišmentu koji želi da iskoristi svaki pa i najmračniji pronalazak.

McGuigan se dosta slobodno poigrava i određenom homoerotskom dimenzijom odnosa između Igora i Victora, slično Ritchiejevom UNCLEu. Svakako da Ritchiejev SHERLOCK HOLMES generalno može biti uzet kao referenca koja je uticala na McGuiganov film, a UNCLE i VICTOR dele i istog producenta, Johna Davisa.

James McAvoy je odličan u ulozi maničnog Victora Frankensteina, spolja posvećenog nauci i izrazito humanistički nastrojenog, blasfemičnog ali zapravo gonjenog traumom i dubokom verom u zagrobni život. Daniel Radcliffe malo pati od problema Michaela J. Foxa, dakle deluje kao da igra neku ulogu koja mu ne pripada ali se njegova posvećenost ne može dovesti u pitanje. Andrew Scott daje dostojanstvo i specifičnu harizmu detektivu antagonisti a Freddie Fox je posle RIOT CLUBa pravo otkriće kao mladi negativac.

U pogledu inscenacije za McGuigana nema tajni, i uprkos tome što nema niti može da ima veze sa tim, VICTOR FRANKENSTEIN u sebi nešto onog duha britanskog pustolovnog filma koji je kanalisao Basil Dearden u nekim svojim radovima kao što je bio ASSASSINATION BUREAU.

Film je vizuelno ekspresivan, sa fotografijom u mračnim tonovima, finom dozom upliva steampunka i campa u pojedinim detaljima tretmana epohe, i uveren sam da će svoju publiku posle marginalizacije u bioskopima lakše naći na malom ekranu i kućnim formatima. Ipak, šteta je što ovaj film nije prepoznat onda kada je trebalo i uspostavio nekakav pozitivan uticaj na tokove u ovom talasu rebootovanja klasičnih dela koji koliko vidim kreće od iduće godine, a uključuje i Universalove monstrume. 

* * * 1/2 / * * * *