Pogledao sam BLOWING WILD Huga Fregonesea. Fregonese je argentinski reditelj, školovan u Americi koji je posle uvodnih filmova u domovini došao do Holivuda i snimio nekoliko izuzetnih žanrovskih filmova pre svega u žanru vesterna i krimića, da bi karijeru završio u Evropi, radeći koješta, vrlo često kao ispomoć ili zamena za inicijalno angažovane reditelje.
Fregoneseov rukopis je precizan, snažan, maštovit, dodaje naročitu energiju već uvtrđenim žanrovskim matricama a unutar žanrovske konvencije voli da otvori priču za razne slojeve, kako u značenjskom tako i u čisto narativnom pogledu. BLOWING WILD je na primer dosta oslonjen na konvenciju vesterna iako je zapravo priča smeštena u (tada) savremenu Južnu Ameriku kojom lutaju američki naftaši u potrazi za malim poljima gde postavljaju svoje individualne bušotine. Međutim, svet u kome su se našli je sličniji Divljem Zapadu, bande lokalaca reketiraju samostalne bušače, umesto poštanskih kola, jure transporte nitroglicerina (u izvanrednoj sceni imamo motiv “nadnice za strah”), gradovi su puni nesposobne administracije i prevaranata po čemu više liče na varošice iz vesterna. U tom ambijentu, Gary Cooper je svoj na svome, donoseći nešto blue collar sentimentalnosti Humphrey Bogarta iz SIERRA MADRE.
Međutim, iako film počinje i završava se kao vestern, središnji deo čini ljubavni trougao između bušača koji se snašao, igra ga Anthony Quinn (sličnu situaciju igrao je kasnije u filmu REVENGE Tonyja Scotta) i njegove situirane supruge (igra je Barbara Stanwyck, nažalost najslabija karika ove podele) koja nije prebolela Cooperovog bušača u nevolji. Njihov ponovni susret budi star strasti kod supruge a kod njih dvojice podseća na stare dane kada su neustrašivo lutali i bušili naftu,
Fregoneseu odlično leži svaka vrsta ekscesa, i melodramskog i akcionog, i BLOWING HARD je sočna storija smeštena South of the Border, u neimenovanoj južnoameričkoj zemlji (sasvim sigurno znamo da nije Venecuela jer je junaci pominju kao svoju raniju destinaciju).
Kao kod Hawksa, muškarci imaju preča posla i žene im u osnovi samo smetaju ali kod Fregonesea na kraju fatalna žena uspeva da zaigra ulogu i direktno presudi i jednom od protagonista i celom jednom projektu. U tom smislu, zanimljivo je da ovo nije film o blue collar radnicima i pustolovima u kojima herojstvo u poslu (koga ovde ima napretek) na kraju rezultira hepiendom za sam posao.
Fregonese tretira naftne buštotine kao nešto zlokobno i njihovo rušenje na ekranu ima katarzično dejstvo.
Reditelj ovako dobrog filma koji u najboljem smislu prevazilazi holivudske konvencije, nažalost samo deceniju kasnije završio je i sam kao reditelj-lutalica, samo još jednom potvrđujući surovost holivudske industrije.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment