Pogledao sam NARODNOG HEROJA LJILJANA VIDIĆA Ivana Gorana Viteza, hrvatsku NOB parodiju, koja je kudikamo bolja od DRUGA CRNOG U NOBu ali konceptualno manje-više to je isti taj nivo, samo je duhovitije. Vitez pravi ozbiljan korak nazad u odnosu na ŠUMA SUMMARUM, pre svega u pogledu filmskih sredstava kojima se služi. LJILJAN VIDIĆ je realizovan kao nešto ambiciozniji novogodišnji program ili sitkom, i nema u sebi puno filmskog izraza. To je velika šteta jer bez filmskog izraza, nema ni filmske strukture i sve se svodi na manje ili više uspešne skečeve.
U toj kolekciji skečeva, Vitez varira pre svega ciljne grupe, od nekih internih, do nekih malo šire prihvatljivih viceva, od opšteg politički korektnog tona, do ponekog nimalo spontanog ispada. Scenarista Zoran Lazić ipak vrlo konzistentno drži anti-NDH liniju tako da nije nelogično očekivati da se LJILJAN VIDIĆ bez većih teškoća prikaže i u Srbiji.
U formalnom smislu, okrenuvši se narečenoj televizijskoj estetici, Vitez vrlo nejasno referiše na stileme filmskih prikaza Drugog svetskog rata. S jedne strane sasvim sigurno pokušava da uspostavi neki odnos prema partizanskom filmu ali onda začuđujuće puno aludira na savremene medijske i društvene fenomene kao što su shopping mallovi, talent show emisije ili bankarski sistem, tako da svemu dodaje novi sloj efemernosti.
U ovoj vrsti parodije, naravno uvek ima nekoliko upečatljviih viceva, pa ni LJILJAN VIDIĆ ne oskudeva u tome. Međutim, to ipak nije dovoljno za bioskop.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment