Pogledao sam THE MAN FROM EARTH, šokantno tupav, statičan, a previše bi laskavo bilo reći “teatralan” film. Naravno, nije to jedini takav film ali je producentski potpis Marka Pellingtona obećavao da će ovo biti nešto smislenije. Reč je o pričaonici, u najbukvalnijem smislu reči, filmu u kome ljudi sede i pričaju, i to pričaju priče, sa nevešto koncipiranim replikama-šlagvortima koje otvaraju nove teme za razgovor i prisećanja.
Ideja je da film prikaže rastanak univerzitetskog profesora od svojih kolega, tokom kog on grupi stručnjaka iz oblasti objašnjava svoju tajnu - naime on je čovek koji živi već milenijumima, zahvaljujući čudnom biološkom časovniku ili nečemu drugom.
Profesorovi prijatelji pokušavaju da ospore ili pak razumeju ovu neobičnu situaciju ali je problem u tome što njihovu radoznalost prema pravoj prirodi ovog čoveka, tome da li je zaista tu od vremena neandertalaca do danas ili je samo deluzionalan, uopšte ne dele gledaoci.
Čak i da je ovaj tekst postavljen na sceni, ne verujem da bi rezultirao gledljivom predstavom. Problem je u tome što u tekstu nema nikakvog dramskog naboja, nema nikakvog odnosa i sukoba i sve to deluje kao silom razložena kratka priča, skromnog kvaliteta, pretvorena u nekakvu dijalošku formu.
Rediteljska realizacija i vizuelni koncept su na jako niskom nivou. Kritika je bila milostivija prema ovom filmu nego što je zaslužio.
No comments:
Post a Comment