BRIDGE OF SPIES

Pogledao sam BRIDGE OF SPIES Stevena Spielberga, istinitu priču o razmeni Rudolfa Abela za Gary Powersa i ulozi Jamesa Donovana u celom slučaju. Spielberg je u ovom filmu pokazao onu vrstu snage i vitalnosti kakva i treba da karakteriše prekaljene veterane kao što je on. BRIDGE OF SPIES su napisali Matt Charman i Braća Coen i Spielberg iz scenarija dobija vrlo dobar balans Capre, Wildera i le Carrea koji potom, što je još važnije, uspeva da očuva i u režiji.

Kao u većini najboljih Spielbergovih filmova, u osnovi svega je porodica, i James Donovan svoju priču koja ima pravne i špijunske implikacije sve vreme prelama kroz iskustvo porodice, a ovoga puta prikaz porodičnog života je duhovit i topao kao u najboljim izdanjima poput CLOSE ENCOUNTERS. Capra se pre svega odnosi na sam lik Jamesa Donovana, čoveka od integriteta koji je, kako nam film pokazuje, uspevao da ispuni američke interese upravo držeći se američkih principa, uprkos želji onih zaduženih za interese da ih krše. Spielbergu se mora priznati da sa dosta dostojanstva i topline prikazuje i Rudolfa Abela, kao “časnog hladnog ratnika”:

Wilderovski sloj nastupa u sad već kanonskoj temi ovog autora a to je sukob Starog i Novog sveta, i pretpostavljam da je to najveći doprinos Braće Coen, gde Spielberg dobija materijal da sa dosta humora prikaže susret caprijanskog principijelnog junaka kakvog bi igrao Jimmy Stewart sa istočnoevropskim birokratama i mešetarima koji kao da su izašli iz Wilderovog ONE TWO THREE ili FOREIGN AFFAIR. Naravno, Istočni Berlin kao lokacija ovde samo povremeno dobija farsični prizvuk, i tu na scenu stupa le Carre, jer se svi ti karakterni kaprijanizmi i duhoviti vilderizmi ipak tiču jedne kompleksne špijunsko-diplomatske igre koja je prepuštena u ruke grupi pojedinaca.

Spielberg je veliki reditelj ali još od CATCH ME IF YOU CAN nisam video njegov film u kome uspeva da ovako bude taktičan i da održi pravu ravnotežu između unetih elemenata, i da na kraju sa ukusom sebe ne liši grandioznog poentiranja od koga kod njega uvek strahujemo ali ovde ispada prilično dobro.

Naravno, slučaj Rudolfa Abela je višeslojan iz današnje vizure i podseća nas na razne savremene afere, od Assangea do Snowdena, samo što nema savremenog Donovana koji bi verovao da na kraju principijelnost može odneti prevagu.

Nezavisno od toga kako percipiramo ovu priču o tome kako je čovek koji veruje u pravo uspeo da odnese pobedu u utakmici dve beskrupulozne strane, a teško je gledati bez savremenog dnevnopolitičkog nadražaja, Spielberg u svemu tome ostaje vrlo uzdržan, i ako konstatujemo sve prekršaje koje u ovom filmu čine američki Vrhovni sud i CIA, teško je reći da je ovo hladnoratovska propaganda, iako jeste hladnoratovska priča.

Kad je reč o realizaciji, slično Zemeckisu u filmu THE WALK, Spielberg donosi nekoliko majstorija, u saradnji sa Januszem Kaminskim, ali i sa montažerima. U ovom filmu, pored rekonstrukcije epohe i stvaranja jedne meke i gotovo snolike atmosfere u njoj, postoji nekoliko montažnih rešenja koja su briljantna, uprkos svojoj invazivnosti. Zemeckis je doduše u THE WALK znatno radikalniji u postupku, a BRIDGE OF SPIES je više punokrvni upmarket glavni tok, sa puno stila i smislom za humor. Na blagajnama je BRIDGE OF SPIES bolje i prošao od THE WALK iako se čini da su danas takvi filmovi od 35-40 miliona nažalost i dalje ugrožena vrsta, čak i kad ih rade velika imena poput Zemeckisa ili Spielberga.

Sledeća stanica je svakako gledanje sovjetskog filma o “mostu špijuna”: 

* * * 1/2 / * * * *