ON EXPENSES

ON EXPENSES je istinita priča o razotkrivanju zloupotrebe nadoknada za odvojeni život u britanskom parlamentu koja je otišla toliko daleko da su dokumenti otkrili ponašanje nesvojstveno džentlmenima.

Naizgled, prozaičan slučaj bio je prvoklasna afera i borba jer su se parlamentarci veoma potrudili da podaci o njihovom trošenju budu uskraćeni javnosti. Međutim, jedan američki presedan je dao ideju novinarima u Britaniji koje je predvodila jedna Amerikanka i sve je razotkriveno.

Raquel Cassidy je veteranka političkih tema, a Brian Cox u ulozi najraspusnijeg spikera parlamenta je uvek zanimljiv za gledanje. Scenarista Tony Saint i reditelj Simon Cellan Jones nalaze pravi model kako da prikažu ovu priču koja je istinita ali ne bez doze humora.

THE TRIAL OF TONY BLAIR

THE TRIAL OF TONY BLAIR pisao je Alistair Beaton kao satiru o Blairovom padu s vlasti i životu posle toga. Iako sam mislio da sam dosta upoznat sa problematikom, imao sam teškoće da razlučim šta su istinski biografski podaci a šta su izmišljene satirične situacije. Simon Cellan Jones sve režira na jedan vrlo konvencionalan način, kao da je reč o biografiji neke ličnosti i događaju koji opravdava malo "lakši" pristup temi, dakle lepršaviji i komičniji, ali nikada ne dopušta da stvari potonu u grotesku.

Stoga bez pristupa stručnoj literaturi, u gledanju ovog televizijskog filma pre svega mogu da uživaju Britanci i one koji su baš do detalja izučili Blairov životni put.

No, nema sumnje. ovaj televizijski film koji je snimio Channel 4 predstavlja jedan od jačih simbola, Blairovog sunovrata u britanskoj javnosti.

SHOOTER

Pre samo šesnaest godina, Amerikom vladao je George W. Bush a film kao SHOOTER je bio moguć u produkciji Paramounta.

Da se razumemo, i danas je Paramount sa TOP GUNom, i programima Paramount + i dalje najotvoreniji za razumevanje sa narodom iz red i flyover statesa. Međutim, SHOOTER je bio jedan ambiciozan akcioni triler u koji je studio uložio ozbiljna očekivanja.

Snimljen je po romanu Stephena Huntera, čoveka koji je dobio Pulicera za filmsku kritiku, a pored toga i konzervativca, pisca krimića i što je najzanimljivije - gun freaka.

Bob Lee Swagger je junak serije njegovih romana, a POINT OF IMPACT koji je ekranizovan ovde je veoma sličan jednom drugom literarnom izvorniku koji je doživeo uspeh na filmu, romanu Davida Morrella iz kog je izrastao Rambo.

U ovom slučaju, traumatizovani i veoma ogorčeni veteran je specijalsta za snajpersko gađanje ali je pored toga i borbena mašina u ljudskom telu, i malo je reći da su se mutni private contractori gorko prevarili kad su ga izabrali da im bude patsy za ubistvo predsednika.

Naime, on je svestan da stvar neće biti gotova dok ili on ili ne budu sklonjeni za životne i svake druge scene, tako da kad shvati da je zloupotrebljen kreće u totalnu osvetu, pretvarajući Ameriku u ratište.

Ako je Jason Bourne koji ne preza od velikih razaranja kao skalpel, Swagger je kao čekić, a i film je takav u poređenju sa Limanom i Greengrassom.

Međutim, SHOOTER uspeva da nadoknadi svoju realnu tupost, prvo sjajnom rolom Marka Wahlberga koji u ovako trashy premisi uspeva da pokaže zaista neverovatno visok angažman. On je zaista u ovo poverovao i preneo je to na gledaoce. Imajući u vidu da Swagger nema neke izrazitije primere šarma i ljudskosti u širem smislu, Wahlberg nam je začuđujuće približio.

Fuqua u saradnji sa Peterom Menziesom koji je pekao zanat kod McTiernana nudi solidnu akciju u jednom mejnstrim ključu ali sa finim izletima u jače nasilje.

Ipak, priča je ovde ključ. Naime, ovde imamo pravu desnu fantaziju. Establišment želi da iskoristi jednog pravog rodoljuba individualca. On previše veruje u pravdu a premalo u sistem da bi ovakvu stvar prepustio državi da reši. U tome mu pomažu teoretičari zavere i poluilegalni gun freakovi i oružari, i - gle čuda - oko svega su u pravu, i lako ga razumeju.

Paramount je ovde da Hunteru i fanovima da puste mašti na volju, a Wahlberg je otelovio njihove želje i uz pomoć Fuque to formulisao u solidan film koji je zaista stvar ukusa, mada ni oni koji nisu istomišljenici ne bi mogli da mu daju manje od * *.

Od mene,

* * * / * * * *

TRAVELING LIGHT

Bernard Rose je veliki autor ali se nije snašao u pokušaju da izvede danas jednu od "obaveznih figura" a to je snimanje pandemijskog filma.

TRAVELING LIGHT je film sa nekoliko labavo povezanih tokova za koji je jasno da je snimljen na "nervnoj bazi", u pokušaju da nešto stvori tokom pandemije, da se ona ovekoveči, ali u suštini rezultat je nekoliko epizodičnih nerazrađenih situacija u kojima igraju face poput Roseovih veterana Danny Hustona i Tony Todda odnosno Stephen Dorff.

Ima tu dobrih ambijenata, ima energije, ima dobrih faca, ali nažalost nema celovitosti.

Da se razumemo, nije Rose imun na snimanje lošeg filma, niti su uslovi u kojima je radio bili idealni, ali ovde imamo posla sa zapravo pristojnim izdanjem te pandemijske filmadžijske groznice, ali ipak nedovoljno uspelog da bi se održalo u poređenju sa boljim, a naročito sad kad je sve prošlo.

* * / * * * *

EVERY BREATH YOU TAKE

Vaughn Stein je britanski reditelj koji je posle karijere na raznim drugim pozicijama, pa i kao glumac, uspeo da započne rediteljski rad gde je za svaki projekat uspevao da okupi vrlo kompetetne podele. Nažalost, film TERMINAL je straćio skroz Margot Robbie kao je bila na pragu superstardoma, Simona Pegga i ostale a u EVERY BREATH YOU TAKE ima još jaču ekipu na jednom mestu, ako gledamo optimalne potrebe žanra.

Stein pokušava da snimi rutinski old school triler o intruderu koji uspeva da se uvuče u život porodice i da ga razara. Nema tu noviteta niti naročitih preokreta. Čak ni ono što je nominalno "preokret" u stvari nije suštinski preokret jer ne menja stvari.

Međutim, film naprosto nije dobar. Svi glumci se trude maksimalno, i jedini koji zaista pravi greške je Sam Claflin, međutim, Stein - uprkos tome što film dobro izgleda nažalost ne uspeva da uhvati zamajac pripovedanja i da izgradi tenziju. 

Tako da, šta se tu može, na kraju pomoći ipak nije bilo.

Od filma sa sjajnom podelom koji se mogao izroditi u svašta postao je materijal za televiziju.

* * / * * * * 

TRUCKER

TRUCKER Jamesa Motterna je Michelle Monaghan mudro snimila još 2008. godine kao svoj indie showcase kojim je pokazala da je spremna da se odmakne od lika damsel in distress i sličnih rola koje su joj se tada otvarale.

Ovo je veoma zanimljiva, uzbudljivo postavljena i odigrana priča o ženi koja je napustila sina i otišla da živi "slobodno" i vozi šleper, uživajući u životu blue collar pustolova.

Međutim, kad joj se bivši muž razboli, mora da krene da brine o jedanaestogodišnjem sinu, i uprkos tome što je uverena da je to nešto privremeno, ona se vezuje za malog i on za nju, ali to ne daje odgovor na pitanje da li ona može pružiti razumnu alternativu životu koji on već ima sa očevom sadašnjom ženom, i udovicom u perspektivi.

Reč je o socijalnoj melodrami sa elementima psihološke studije u obnavljanju odnosa između majke i sina i film je jako uspeo u svojoj jednostavnosti. Mottern je okružio Michelle Monaghan kao centralnu ličnost glumcima kao što su Nathan Fillion, Benjamin Bratt i Joey Lauren Adams ali glavni posao ipak rade ona i mali.

Lawrence Sher, kasnije specijalizovan pre svega za komedije i uspehe sa Todd Phillipsom, nudi veoma solidnu indie fotografiju u kojoj lepo zarobljava svet "slobode i prostranstva" u kom se glavna junakinja dobro snalazi ali i korozivnost sirotinjskih naselja i kamiondžijskih odmorišta.

Mottern je snimio efektnu "amerikanu" i svako je od ovog filma dobio šta mu je trebalo.

* * * / * * * *

SALT AND PEPPER

SALT AND PEPPER  je rani rad Richarda Donnera snimljen u Londonu sa Sammy Davis Juniorom i Peterom Lawfordom, sporednim protagonistima Rat Packa koji ovde imaju glavne uloge.

Malo je reći da je Donner - koji će kasnije u karijeri postati poznat baš kao majstor rada sa zvezdama - ovde dobio nezahvalan zadatak da snimi film sa dvojicom epizodista suočenim sa zadatkom koji ne mogu da iznesu. Scenario Ealing veterana i generalno duhovitog Michaela Pertweeja nažalost na ekranu nije pružio nimalo humora ali je srećom dovoljno opterećen pričom da na bazi toga drži pažnju.

I konačno, Donner je dobio priliku da radi akcionu komediju. A njemu akcija ide od ruke.

U tom pogledu, SALT AND PEPPER je film koji uprkos tome što nije smešan, i što nema dovoljno upečatljive zvezde da ga povedu, ima izrazito uspelu mehaniku, i Donner se u tom pogledu snašao u ovoj parodiji na bondovske filmove gde su dvojica američkih mangupa posle povlačenja otvorili klub u Sohou i onda spontano uvučeni u zaveru koja vodi ka puču u Velikoj Britaniji.

Ovaj film iz 1968. u bioskope je pustio United Artists, dakle nije bilo inhibicija da se čačne bondovska estetika, pa tako imamo Polaris podmornicu kao lokaciju i poteru sa "adaptiranim" borbenim automobilom po uzoru na Bondove, s tim što je ovo buggy a ne sportski kupe.

SALT AND PEPPER je postigao dovoljno veliki uspeh da je usledio nastavak u režiji Jerry Lewisa.

* * 1/2 / *.* * *

SVJETLA SARAJEVA

SVJETLA SARAJEVA Srđana Perkića je televizijski dokumentarac u kom se dosta usiljeno povezuju istorija hale Skenderija sa karijerom Zabranjenog pušenja, prikazane isključivo iz vizure Davora Sučića, umetnika poznatog kao Sejo Sexon.

Davor Sučić je potpisan kao koscenarista ovog filma i on je zaslužan za tobože ironične voiceovere u kojima postavlja neki kontekst i slično i to je uglavnom krindž izuzev kad prikazuje neke bazične činjenice. Koliko god da je Sučić noseći autor Zabranjenog pušenja kao benda, potpuno je jasno da je u odnosu na Neleta Karajlića inferioran narator pa i pisac.

Nele Karajlić je najbolje da se nije ni pomenuo u ovom filmu. Pomenut je nedovoljno da bi se pravedno iskazao njegov značaj za izvođački aspekt benda, pa i kreativni, a rekao bih i životni put Seje Sexona. To malo što je pomenut je bilo bolje da se nije našlo u filmu jer ne prikazuje samog Sučića u najboljem svetlu.

Film jako puno energije ulaže u savremeno Pušenje i u stvari nastanak mu je motivisan nedavnim njihovim koncertom u Skenderiji, a taj bend objektivno nije ni u jednom pogledu zanimljiv, iako o njima Sejo više govori više nego o Neletu, Zenitu i ostalima.

SVJETLA SARAJEVA je oportun pokušaj da se Pušenje veže za jedan objekat, da se ispriča njegov istorijat ali pre svega da se ovekoveči novi koncert, i dosta takvih filmova sam gledao. Ali, svaki od njih je bio bolje urađen od ovog.

DON'T CRY FOR ME SARAJEVO - SUSAN SONTAG U SARAJEVU

Nihad Kreševljaković snimio je dokumentarni televizijski film DON'T CRY FOR ME SARAJEVO - SUSAN SONTAG U SARAJEVU u kom opisuje kako je čuvena američka intelektualka i aktivistkinja došla da režira Beckettovog GODOTa u pozorištu tokom opsade.

Ako ste očekivali da će muslimanski učesnici predstave da se raspištolje sa pričama o Gradu Žrtvi i ostalim obaveznim figurama, nećete biti razočarani. Ali, istovremeno, uprkos odsustvu relevantne arhive, iako je deo procesa slikana Annie Liebovitz kao Sontagicina partnerka, ovo je dosta solidan oral history.

Svi sagovornici su ekspresivni i svaki nudi ponešto korisno.

Stoga, koga zanima ova fusnota iz istorije regionalnog teatra, svakako ovo treba da vidi.

OPERATION KID BROTHER

OPERATION KID BROTHER Alberta De Martina je kultna fusnota u svakoj priči o Bond-filmovima. To je italijanski knock-off u kome Neil Connery, Seanov brat igra brata agenta 00-nešto, glazgovskog lekara sa interesovanjima koja mogu pomoći u borbi protiv deluzionalnog negativca megalomana.

IP je u ta vremena bio dosta ležerno tretiran pa je tako i sam Bond imao pojavljivanja van serijala koji je radio Eon, što bi bilo nezamislivo, a čak je i sam Neil u još jednom filmu odradio sličan stunt, doduše kao Bondov dvojnik.

Neil se inače na kraju nije ozbiljno bavio glumom, niti je imao neku naročitu predispoziciju za to, a naročito nije imao neku kopču sa Seanom, kao recimo njegov sin Jason koji je probao da maksimalno parazitira na očevoj slavi, pa i Bondu, igrajući Fleminga i sl. Međutim, Neil je više ličio na Laurence Harveya nego na Seana pa nije uopšte ni nudio taj tip energije leading mana u ovakvom filmu.

Harvey je na svoj način zadužio špijunski film igrajući u A DANDY IN ASPIC Anthony Manna, i ne govorim ovo da bih na bilo koji način unizio Harveya već da bih opisao kako su to drugačije i energije i kvaliteti između Seana i Neila.

Samim tim OPERATION KID BROTHER i danas živi kao film o kome svaki 007-fan i svako ga pre ili kasnije pogleda, ali ni Neil ni ovi ostali elementi nisu u stanju da nas prevare da je ovo Bond.

Prosto, akcija nije na nivou Bonda, ima mnogo priče, mnogo diskusije i objašnjavanja pa je ni nema puno. Ono koliko je ima, nije baš senzacionalna, ali nije ni ispod nekog donjeg praga Euro Spy filma.

U tom Euro Spy domenu, rekao bih da je OPERATION KID BROTHER minoran po kvalitetu ali među najbitnijim po značaju. Da su to znali autori i producenti možda bi se i više potruili jer eto ovaj film nekako živi i do danas.

* 1/2 / * * * *

TODOS LOS NOMBRES DE DIOS

Daniel Calparsoro se potrudio da triler TODOS LOS NOMBRES DE DIOS dobro izgleda. I on ne izgleda dobro, izgleda odlično.

Nažalost, priča kojom se bavi i jednoličan ritam u kom se sve odvija istim tempom i razrešava istom dinamikom u svakoj prilici, doveli su do toga da izgled bude protraćen na jedan u suštini slabo ispričan film.

Paradoksalno sam sinopsis nije čak toliko problematičan ali razoktriva da su ovde prosto razne ideje nabacane, ima i ovoga i onoga pa i pretvaranja svega u još jednu varijaciju na Tosarov film EL DESCONOCIDO, i to još jednu koja dobro izgleda. Praktično, iako je film režirao Calparsoro, ovaj film deluje kao neki mashup filma i serije Dani de la Torrea, gde se prožimaju EL DESCONOCIDO i LA UNIDAD.

Calparsorov tempo je za svaku pohvalu. Film ne gubi vreme i hita napred, ali ubija ga jednoličnost i umesto da energičnošću prigrabi gledaoca, on ga nažalost potpuno ispusti i pažnja počinje da luta.

Ipak, ko voli da vidi španski triler koji dobro izgleda i ozbiljno je urađen, ovde može dobiti tovar hardvera.

* * / * * * *

GUILT BY ASSOCIATION

Graeme Campbell snimio je televizijski film GUILT BY ASSOCIATION u kom je prikazao istinitu priču koja je dobila dvadeset godina robije zato što je bila u vezi sa dilerom marihuane i kada je shvatila čime se bavi nije ga prijavila, a sve njihove zajedničke aktivnosti, od toga da je na telefonu primila poruke kad ga neko zove, do toga da joj je kupio auto, tretirane su kao učestvovanje i profitiranje od dilovanja.

I same sudije su smatrale da je ova kazna drakonska i da je ceo propis problematičan jer su ljudi po ovom osnovu bivali osuđivani čak i teže od kriminalaca sa kojima su živeli i u čijim su životima imali neku ulogu.

U suštini ovo je message movie, dosta tipična TV forma ali Mercedes Ruehl u glavnoj ulozi i Campbellova režija koja ima u sebi ponešto bioskopsko, naročito kad se pređe u zatvor uspevaju da ga uzdignu nešto iznad pamfleta.

SATAN'S TRIANGLE

Sutton Roley režirao je televizijski film SATAN'S TRIANGLE u kom glavne uloge igraju Kim Novak i Doug McClure. Reč je o televizijskoj praktično jednočinki u trajanju od tada standardnih 74 minuta, o ekipi Obalske straže za evakuaciju koja dolazi da spase preživele sa ghost shipa, a onda se ispostavi da ovo ghost nije samo figurativno.

Nažalost, zanimljiva podela, dobar ambijent i dosta solidan production value nisu ispraćeni scenarijem koji pruža išta novo i zanimljivo.

SALTBURN

SALTBURN je pokušaj Emerald Fennell da snimi neku varijaciju na Bret Easton Ellisa ali ono što dobijamo je BEE za beskućnike.

Ovo je jedna isprazna naivna vizija nekakvog kao nihilizma, anarhizma, pobune, ne znam ni sam šta su ove raubovane ideje, neka zavist koja dobija riplijevske dimenzije, samo bez prefinjenosti Patricie Highsmith, a opet ipak manje rediteljski naivno od Guadagnina, ali poprilično tupavo.

Sve u svemu, Barry Keoghan je dao sve od sebe u glavnoj ulozi, nisam siguran da li je vredelo. Rosamund Pike i Jacob Elordi su uzdržaniji ali ni oni ne uspevaju da dignu ovaj film. No, podela barem dobro izgleda i sve su to face koje vredi videti.

* 1/2 / * * * *

MIMI

MIMI Darijana Pejovskog je veoma zanimljiv spoj psihološke studije i trilera koja u makedonskom miljeu uspeva da kanališe kako francuske majstore tako u nekim fazama i Verhoevena iz građanske faze i naslova kao što je ELLE.

Međutim, osnov filma je uloga Natalije Teodosijevske i ona ovde preuzima zadatak koji poslednjih godina često recimo obavlja Mary Elizabeth Winstead gde gradeći glavni ženski lik postepeno izgradi složen i ubedljiv karakter koji pokreće sve ostalo u delu i otvara pitanje može li ostatak filma da je isprati.

U filmu MIMI se dešava upravo to. Ona dominira filmom jer joj je to zadatak, ona je osnov ove priče i svega u njoj, ali na svu sreću ostali glumci, pripovedanje i produkcioni dizajn uspevaju da je isprate iako to nije lako.

Naslovna junakinja je studentkinja u Skoplju koja je posle traumatičnog događaja došla u veliki grad i kroz prijateljstvo sa uspelom drugaricom kreće da razvija fiksaciju njenim životom a naročito činjenicom da je majka, i sve to do tačke da razvija simptome lažne trudnoće, baš u fazi kada se ovoj brak raspada i otvara se prostor za nju.

Pejovski je bio svestan siline igra Natalije Teodosijevske i pušta joj da bude osnovni izraz filma, ali isto tako uspešno aranžira sve ostale elemente oko nje, čineći da Skoplje ovde bude i dalje glavni grad Makedonije ali i lokacija koja je prijatna koliko i bilo koja zapadnoevropska, da glumci svi mogu da odigraju ono što treba u odnosu na njenu izvedbu, i da je intervencijama u priči ne omete previše, iako nam neumitno mora razbiti iluziju.

MIMI je jedan od najupečatljivijih filmova nastalih na prostoru bivše SFRJ u proteklih nekoliko godina. Nadam se da ćete imati priliku da ga vidite.

* * * / * * * *

PAL JOEY

George Sidney režirao je adaptaciju poznatog mjuzikla PAL JOEY u kom Frank Sinatra i Kim Novak u punoj formi imaju ljubavni trougao sa Ritom Haworth koja pruža kvalitetne veteranske minute sa klupe.

PAL JOEY nije savršen film. Ima u njemu nekih nedoslednosti, pesme se javljaju i dijegetički i nedijegetički ali to je onako Stari Holivud u punom sjaju. Duhovit i dvosmislen dijalog, vrhunski glumci puni ekspresije i seksepila, pesme koje su u funkciji ali neke od njih su kasnije postale klasici poput THE LADY IS A TRAMP.

George Sidney nije izraziti reditelj koreografisanog mjuzikla. Njegov akcenat je na glumi, na igri glumca tokom pesme, stoga su i plesne numere zapravo vezane za scenu i namerno "umanjene" ograničenjima noćnog kluba. S druge strane, kad su ključne situacije, Sidney ih ipak dobro artikuliše kroz glumačku igru u pesmi. Međutim, meni se čini da ovde možemo reći da je PAL JOEY film u kom dominira klasičniji dramski aspekt.

U tom pogledu je dobro da osim Sinatre, i Kim Novak i Rita Haworth imaju dominantno klasičnije dramske karijere, uz povremene izlete u mjuzikle.

* * * 1/2 / * * * *

M

Za film pretencioznog naslova M Varadan Tozije možemo da kažemo da je jedan od umetnički najambicioznijih žanrovskih filmova na prostoru bivše Jugoslavije poslednjih godina.

Uprkos mnogim pogrešnim opisima da je reč o zombi-filmu, u suštini se radi o filmu koji se pre svega bavi apokalipsom u kojoj je virus upropastio čovečanstvo time što mu je zarazio decu tako da su ljudi ostali bez budućnosti.

U toj post-apokalipsi ima agresivnih bića koja su nekada bila ljudi ali se oni pojavljuju vrlo malo i ne definiše se tačno kakva je problematika u pitanju.

Generalno world-building je vrlo sveden i ostavlja gledaocu da zamisli mnogo toga.

Prva 42 minuta provodimo sa usamljenim dečakom koji iz nejasnih razloga odrasta u šumi sa ocem i jednom slikovnicom. On potom upoznaje još jednog dečka sa Daunovim sindromom i ženu za koju misli da je majka tog dečaka. Kada vidi ubistvo dečakove majke, krivi svog oca za to i sa svojim novim prijateljem beži.

A kada stigne u civilizaciju to je Skoplje. A onda se ispostavi da je ne samo Skoplje nego i da su ljudi nečim zaraženi, da su sva deca bolesna i zatvorena jer su nekontrolisana i podivljala, a u pustoši nailaze na bandu ludog propovednika koju lovi dobro naoružana inostrana vojna formacija.

Film jeste žanrovski po postavci ali tek u drugoj polovini dobije neke elemente uzbuđenje, napetosti ili barem novuma koji donosi SF  element ove premise.

Stoga, ne znam kako bih sve ovo definisao osim kao jedan atipičan film o odrastanju i detinjstvu, dat sa apokalipsom u drugom planu. 

Film veoma lepo izgleda, ali istini za volju ogroman deo Sundance žanrovske produkcije ide ovim putem, neke pustoši u kojoj mali broj likova radi ovo ili ono. Dakle, ne donosi ništa novo, ali kada se postavi uz rame sa rutinskim produkcijama tog usmerenja nema čega da se stidi.

Problem je u tome što kad vidimo broj zemalja i produkcija koje su se bavile ovim filmom realno stičemo utisak da je ovo moralo biti kapitalnije ostvarenje nego što jeste.

Pa ipak, ne treba umanjivati napor i da se ovako nešto ostvari.

* * 1/2. / * * * *

SILENT NIGHT

Uprkos tome što već praktično dvadeset godina ne gledam šta to snima John Woo, bio sam umereno radoznao akcijašu bez reči koji treba da snimi za američko tržište. Joel Kinnaman i Kid Cudi u podeli su obećavali da ovo neće biti neki legacy ili cover bend u kom Woo obrađuje svoje stare hitove, dakle nema Van Dammea, Cagea i Travolte.

Nažalost, SILENT NIGHT je film koji izgleda kao solidan rad nekog od tehničara iz ekipe Avija Lernera. I to nije malo. Znamo jako dobro da bi to mene veoma zadovoljilo kao gledaoca.

Međutim, takav film bi nastao bez neke mistifikacije koja prati Wooa i tu neku atmosferu kambeka, a od kambeka ne da nema ništa nego ovo ni ne izgleda kao Wooov film. Ovo pre izgleda kao neki Scott Mann koji je dao sebi oduška da bude svedeniji u ambiciji i da ne falsifikuje tentpole ugođaj već sa snimi JOHN WICK za sirotinju.

I kao takav film, ovo bi zaslužilo * * *.

Ipak, pošto je reč o Woou i pošto je on ipak neko ko ima uslove, ima hype, sluša se itd. onda je ovo ipak nedovoljno. Ceo koncept filma bez reči, izveden je jednim delom konvencijom da Kinnaman ide da se osveti za masakr u kom je on između ostalog ostao bez moći govora, ali isto tako ima i nekih solidno urađenih "ćutanja" likova koji bi inače mogli da blebeću. Ipak, ovo nije ni blizu snage novog Duffielda.

I daleko je od izgleda nečega što se gleda u bioskopu.

A ni u pogledu kreativnosti. Ovde nema onoga što je ranije karakterisalo Wooa, dakle odnosi među likovima koji eskaliraju kroz karakteristične borbe. Ovo je mnogo više kao skroman pokušaj da se ponove veštine momaka iz ekipe Chada Stahelskog, i sve je to dosta polovno, a nije autorski i naprosto nije ona prva liga koja se očekuje.

U tom kontekstu više ni ne znam da li je ovo film koji uopšte treba tretirati kao iznevereno očekivanje. Naime, ipak nije slučajno da skoro dve decenije ne gledam Wooa, valjda ima nekog razloga za to. I samo smo se podsetili na te razloge.

No, neki masakr koji sprovodi Joel Kinnaman valjda još uvek sam po sebi nije postao loša stvar.

THE FAMILY PLAN

THE FAMILY PLAN, novi vehicle Marka Wahlberga gledao sam odmah posle BARBIE i bilo je to jedno katarzično iskustvo, konačno normalan film za normalne ljude. Danima sam morao da promislim i gledam neke stvari iznova, da bih nekako isprao svoj um od onoga što mi je priredila Greta Gerwig.

Otud, možda sam subjektivan posle traume koju mi je ostavio BARBIE, ali THE FAMILY PLAN je generic akciona komedija izvedena baš onako kako treba, ponosna na svoje klišee koje izvodi sa punim ubeđenjem.

Simon Cellan Jones nije snimio TRUE LIES sa Markom Wahlbergom jer - budimo realni - niti je on James Cameron, niti je ovo vrhunac tentpole produkcije svog vremena, ali ako imamo u vidu da bogovi sve ređe hode Holivudom, onda možemo reći da je THE FAMILY PLAN kao TRUE LIES da su ga snimili ljudi.

Mark Wahlberg ima tu sposobnost da je uverljiv i u akciji i u humoru i u porodičnim situacijama. Michelle Monaghan ima sve ono što je nosila Jamie Lee Curtis u TRUE LIES, dakle potpuno je age appropirate partnerka a opet ima dozu seksepila i razigranosti za partnerku u akcionom trileru. Simon Cellan Jones i David Coggeshall mudro se drže Limanovog rešenja iz MR AND MRS SMITH a to je da se u većem delu filma ne bavimo negativcima, da nema onih paralelnih radnji gde moramo da pratimo njihovo planiranje, sve je to svedeno na minimumu, a na kraju kada dođe do konfrontacije, zanimljivi su odnosi heroja i negativaca i imaju interesantna ishodišta.

Balans akcije i komičnih scena je uspeo. Simon Cellan Jones pravi akciju koja je uzbudljiva. Trudi se da Wahlbergov lik ubija koliko mora, ali i kada protivnike samo onesposobi, to je izvedeno u jednom bourneovskom maniru visokooktanske akcije, tako da je film u dobrom vizuelnom balansu, i u pogledu estetizacije i u pogledu ritma. Na neki način čak Simon Cellan Jones u pogledu vibrantnosti odlazi korak iznad nečega što je tipična akciona komedija, nudi jedan maksimalno angažovan rediteljski i snimateljski postupak pa tu svakako pomen zaslužuje i direktor fotografije Michael Burgess.

* * * / * * * *

30 GODINA MATURE

Dokumentarni film Dušana Gajića, dopisnika RTSa iz Brisela, 30 GODINA MATURE, pokazuje nam šta službenici našeg Javnog servisa rade u slobodno vreme.

Reč je o zgodno iskonstruisanom dokumentarcu u kome deluje da će do kraja priče, Gajić biti pogubljen u Srebenici iako ga gledamo da je živ i danas.

Uokvirujući gotovo cinično film u priču o prijavljivanje svoje kćeri za srpsko državljanstvo, jer je rođena u braku sa Belgijankom, on tobože "detetu koje ništa ne zna" priča o Srbiji, SFRJ, Titu a onda kroz sudbinu svoje generacije i šta je bilo s njima od mature do danas, iznosi jednu sliku decenija što su prošle uzalud.

Da li treba naglašavati da su svi učesnici očajni zbog onoga kako su prošle devedesete, izuzev Dejana Milićevića sa kojim je takođe išao u razred kome su devedesete iz razumljivih razloga bile super, ali oni su krajnje groteskni i naravno samo govore u prilog ovih "finih" ljudi koji su to jedva preživeli.

Iz ove priče naravno ne možemo da vidimo da je za rat bilo potrebno dvoje, da je bilo možda nekih događaja koji eto tako nisu baš mogli da se puste bez reakcije. Sve se svodi na to kako su oni videli život drugačije nego što je na kraju ispao i bili su jelte veoma dekomodirani politikom koja je bila evidentno pogrešna.

Sagledavanje šire slike iz vizure nečijeg komoditeta i utiska da mu nije bilo lepo moglo bi biti zanimljivo, kada se Gajić ne bi zadovoljio time da utiscima svojih školskih drugova u stvari samo pothrani sliku Srba koji su sebi navukli nesreću na vrat, možda ne nužno što su zli već i zato što su glupi.

Naravno, Gajić se u svemu ovome postavlja dosta neutralno, ali kada pusti direktne baljezgarije nekih sagovornika koje idu u smeru da su Srbi imali da procene kako da ne budu bombardovani, koliko god da je to tačno na nivou naše interne komunikacije, svakako nije reprezentativno da se baš pušta strancima.

Ne mislim ja da Gajić treba da laže u filmu, ali i dokumentarni film jeste delo u kome se stvara neki diskurs, on nije sirova neprečišćena realnosti, i kad tri sagovornika ne vole NATO što nas je bombardovao ali u suštini misle da smo mi krivi za to i da nije trebalo da ih izazivamo, onda je možda prigodno promisliti da li je ovo mišljenje intelektualno relevantno i koliko je merodavno da se prikazuje inostranoj publici kojoj se i ovako i onako ovim filmom nešto "objašnjava".

Naravno, ova bljuvotina je prikazana na Al Jazeeri dok Gajić nastavlja da parazitira na našem Javnom servisu koji skromno ali opet verovatno koliko može finansira njegov život u Briselu.

INDIJSKO OGLEDALO

INDIJSKO OGLEDALO Zorana Amara, po scenariju Aleksandra Popovića, stoji kao jedna od najgorih šund komedija osamdesetih kada je ova forma cvetala uz pomoć finansiranja moćnih distributerskih i prikazivačkih kuća. 

Neobično je da Popović potpisuje ovakav scenario ali u suštini nije to ni skroz čudno jer ko zna šta je on zamislio a šta je završilo na filmu. Uostalom, Popović je bio hiperproduktivan i nije imao ujednačen kvalitet opusa, a u ovom filmu postoje određeni lirski momenti i dijaloške bravure koje podsećaju na njega.

Pa čak i sama situaciona postavka i neki glumci u podeli poput Slobodana Aligrudića sugerišu da je ovde dovedena jača ekipa od one koja je pohodila Čalićeve i Prelićeve filmove. Međutim, ova priča o seoskom rukometnom klubu koji je opsesija lokalnih javnih faktora i njihovom pokušaju da nameste njegov prolazak u prvu ligu ostaje samo kostur za plasiranje mase mahom stupidnih i neduhovitih gegova.

Amarova režija je diletantska, neosmišljena, bez osećaja za atmosferu, izbor objekata i film jedino što ima su natprosečno dobri glumci, i po talentu i reputaciono. Ipak, nisu naši glumci ipak nikada bili dovoljno probirljivi da izbegnu ovakve zamke.

U istoriji ipak, INDIJSKO OGLEDALO ima izvesno mesto, naime, reč je o jednom od retkih filmova u svetskim okvirima, na temu rukometa, uz malobrojne azijske filmove o tom sportu.

BARBIE

Možda je i dobro da Dragoš Kalajić nije dočekao premijeru filma BARBIE pošto bi se toliko oduševio uverenjem da je sve vreme bio u pravu i to bi moglo biti opasno po njega.

Međutim, nije toliko Dragoš Kalajić bio u pravu koliko je BARBIE pogrešan film.

Sticajem okolnosti privoleo sam se da ga pogledam iste sedmice kada sam pogledao trejler za novi film Alexa Garlanda CIVIL WAR u kome su Sjedinjene Države razdružile kroz krvav rat. I ovaj film izgleda kao da dolazi iz tog sveta, iz jednog društva koje je na pragu građanskog rata.

Naravno, znamo da Amerika ipak ima "stalnu" da ne kažem "duboku" državu koja ipak bdi nad time da se neki problem ne desi, ali BARBIE deluje kao jedna par excellence desničarska provokacija sa ciljem da se država gurne u još dublje rasulo.

Ovaj film su snimili prononsirani levičari, dakle nema ovde nekog subverzivnog imena, ali efekat je kao da sve ovo snima neki John Milius kao fantaziju kako izgleda film u nekom svetu koji Amerika ne želi da doživi.

BARBIE je film u kom je sve forma i sve suština. Ideologiju i estetiku ovog filma je teško razdvojiti ali ideologije je mnogo više nego estetike u njemu, nažalost. I upravo je manjak estetike problem zbog kog se ova ideologija prelila i pretvorila sve u nešto "na šta nas je Kalajić uprozoravao pre pedeset godina."

Naime, ovo je film koji je Warner Brothers snimio po Mattelovoj lutki. Warner je postigao sjajan uspeh sa filmom LEGO i bio je logično mesto gde bi i Barbie mogla dobro proći. I na neki način, Barbie je ovde prošla fenomenalno. Za početak, BARBIE je objektivno najvažniji film 2023. godine, ima silne nominacije za nagrade, dake iskoračio je u prestige picture domen a o zaradi da ne govorimo.

Najpoznatija lutka na svetu dobila je najveći film na svetu i to je zaista neponovljiv uspeh.

Međutim, ono što je zapravo dobila jeste jedno preispitivanje Barbie u kome se ona dekonstruiše da bi joj se na kraju iznova dao smisao, s tim što je to davanje smisla neubedljivo i odvija se u jednom prostoru onostranog, fantazija čak i za likove koji žive u fantaziji.

Ono što je ubedljivije u filmu jeste kritika Barbie i problematizacija njenog izgleda i uticaje na živote devojčica. Zanimljivo je da se Mattel opredelio za toliko samokritike i "šale na svoj račun" ali očigledno se isplatilo. Vrhunac cinizma je da je imamo korporaciju koja uživa u licenciranom filmu protiv same sebe.

Greta Gerwig prilazi Barbie u grču i to je zapravo najveći problem filma. Ona sve vreme pokušava da nam problematizuje Barbie, zaboravljajući da je Barbie igračka, iako preuzima mustru koju su za LEGO postavili Lord i Miller, gde se kroz svet igračaka reflektuje upravo ponašanje onih koji se igraju.

Dakle, oko ove Barbie nema radosti. Njen svet je jedna namerno stupidna groteska, koji biva ugrožen kada se pretvori u drugu namerno stupidnu grotesku i onda se vrati na stara podešavanja sa malim promenama.

Prosto, Greta Gerwig ulaže jako mnogo energije da nam objasni da ona u stvari ima neku misao o Barbie a ova je pak ipak lutka, u kojoj ima nekih značenja dakako, ima nekog uticaja koji iskoračuje u društvo ali, pomirimo se s tim, to je ipak na kraju krajeva igračka koja donosi radost mnogo više nego tugu.

E te radosti u ovom filmu nema. Imamo cinizam, i imamo Gretu koja nam soli pamet.

Ovaj film bi bio bukvalno negledljiv da glavnu ulogu ne igra Margot Robbie koja deluje kao da jedina kapira o ćemu se radi sa Barbie, i ona zapravo jedina donosi taj osećaj da u svemu ovome na "ovom" i "onom" svetu ima neke radosti, pa makar bila i štetna.

E sad, Margot je kriva što je Greta dovedena da ovo režira jer je verovatno i sama želela da se odmakne od gotovo košmarne stereotipnosti koncepta filma u kom "Margot Robbie igra Barbiku". Greta je dovedena da joj smanji grižu savesti, da joj malo drobi o feminizmu i stvara utisak da se snima nešto važno.

Ono što je neverovatno jeste to da je na kraju snimljeno nešto važno. Uspešan antifeministički film koji se gubi u svojoj mizandriji i samo reafirmiše sve one mizogine teorije, među kojima je osnovna da nisu žene ugrožene i da nisu zato nezadovoljne već da je problem u slabim muškarcima kojih se gade.

Svi muškarci u ovom filmu su prikazani kao glupi i slabi. Stoga, taj rat za oslobođenje žena je rat između dva pola, ili roda, mada ovde bih rekao ipak pola, između muškaraca koji su glupi i slabi i žena koje su jake i pametne i mudre. Neko kome takav pogled na svet smeta samo bi mogao da poželi da se tu pojavi neki pametan i jak muškarac da reši stvar.

Ovakva slika muškaraca koja je data u filmu možda polazi iz neke mizandrije ali samo odgovara onima koji gaje mizoginiju i antifeminizam. Pritom, kako posle uspeha ovakvog filma reći da ovo nije opasna i masovna propaganda kada imamo upregnutu silu legacy studija, velike firme koja pravi igračke, najveće ženske zvezde današnjice i ogromnog pop kulturnog kapaciteta a i svakog drugog jednog takvog fenomena.

Ovde sam i dalje mahom na polju ideologije a pominjao sam estetiku. Osnovni problem filma je što on ima svoju ideologiju ali je ne estetizuje. On ne pravi priču iz koje će proizaći ideologija i neko značenje. Ne, idejnost ovog filma je deklarativna, a njegova priča je takođe deklarativna i tu je da bi eto film imao neku priču. Čak je vrlo svesno velikim delom u Barbielandu izvedena u nekoj formi teatralističkog nastupa.

Odlazak Barbie i Kena u stvarnost je međutim tačka gde uspevamo da dokučimo koliko Greta Gerwig ne zna ništa. Dok su scene u svetu Barbie i Kena na neki način kroz land grab još i kako-tako, naročito pri početku, Gerwig ne uspeva da stvori apsolutno nikakav iskorak kad oni stignu u "realnost". Njena realnost je stripovski stilizovana, naivna, ponegde sa manje teksture od one koja je prisutna u svetu igračaka.

Prosto Barbie i Ken u "realnosti" ne funkcionišu previše različito u odnosu na Barbieland, a to bi morao da bude ključni preokret i fish out of water detalj. Kao što u LEGO filmu igra oca, ovde Will Ferrell igra CEOa Mattela u skoro identičnoj ulozi koja je ovde samo malo duža, i ako je neko kao on predstavnik naše "realnosti"; jasno je kolika količina šmire i haosa nas čeka u "svetu lutaka".

Rodrigo Prieto nije pomogao u "realnosti" što sam ja iskreno očekivao od njega kao snimatelja koji dolazi ispod tog šinjela.

Stoga, BARBIE ima ideologiju, ima rediteljku koja se kroz film preispituje da li je trebalo ovo da snima, pred nama, i sve to je vrlo iritantno. Ali, ima i Margot Robbie koja svojom genijalnim pojavom drži celu stvar na okupu. Ko pogleda film, o tome može da posvedoči.

BARBIE je jedna uspela, dekadentna holivudska operacija koja je postgla zaista mnogo. Ali, to je ne udaljava od civilizacijskog sunovrata kom svedočimo preko stripova i njihovih ekranizacija. Ovo je isto sumrak civilizacije samo sa pretencioznom indie rediteljkom na čelu, i to svakako moramo konstatovati.

Međutim, što se mene tiče, kod ideologije nije pitanje da li se ja sa njom slažem ili ne. Stvar je u tonu kojim nam se saopštava koji je prilično zlokoban. A to kažem ja koji je otvoren prema raznim stvarima, naročito kad nisu u zemlji u kojoj živim.

BARBIE je film o kom će se sigurno nadugo pisati. I čini mi se da je uspeo da motiviše i levicu i desnicu da se pokrenu, ali na prilično loš način.

Nadam se da se tenzije koje iskazuje ovaj film neće preneti na nešto što bi snimio Garland ovih dana.

TWINKY

Gledao sam baš davno film TWINKY, rani rad Dicka Donnera po poluautobiografskoj priči pitoresknog Normana Thaddeusa Vanea. Reč o ljubavnom filmu sa elementima komedije koji ima kontroverznu premisu, naime Charles Bronson igra tridesetosmogodišnjeg pisca erotskih romana i ženi se sa šesnaestogodišnjom učenicom koju igra tad već devetnaestogodišnja Susan George.

Takav brak je imao i Vane, ali nam u ovom filmu o tome nije rekao ništa. Autori su svesni kontroverznosti ovog odnosa, ali to se ne razvija dalje od senzacionalizma a ni do njega ne dobacuje.

Jedino što u ovom filmu zaista funkcioniše jeste Donnerova inscenacija. On ga je izveo zaista energično i u tom pogledu film je maestralan, kinetičan i udara snagom pokreta kako unutar kadra, tako i kamere i energičnog reza. I time uspeva i gledaoca da učini budnim kada već skroz izgubi pažnju i interesovanje.

Ne znamo tačno koje su bile ambicije autora ovog filma, i koji aspekt odnosa su hteli da rasvetle ali to se nije desilo. Međutim, Donner im je pružio da i to što ne znaju šta je sastavi kao dinamičan film.

* * / * * * *

LES HEROS MEURENT JAMAIS

Aude Lea Rapin je rediteljka koja ima izraženo interesovanje za prostor bivše Jugoslavije. 2014. godine snimila je dokumentarni film ENKLAVA o enklavama na Kosovu. Nisam ga gledao ali sam ponešto čitao o njemu.

LES HEROS MEURENT JAMAIS je njen igrani celovečernji debi, prikazan u jednom od sporednih programa Kana.

U ovom filmu gledamo priču o mladom čoveku koji posle dozivanja jednog pariskog beskućnika razvija opsesiju da je možda reinkarnacija jednog Srbina iz Bratunca, umrlog kad se on rodio 1983. godine.

Sa rediteljkom dokumentaristkinjom i snimateljkom tona odlazi u Bratunac a gde je Bratunac tu je i Srebrenica, pa se malo u julske dane nađu i na dženazi žrtvama masakra u Srebrenici (oni iz Bratunca i Kravica se ne pominju) ali da ne grešimo dušu, to je sad toliko normalizovano, to je toliko en passant da ta dženaza izgleda kao da su došli na njuorleanške ulice baš kad pada Mardi Gras ili u Rio kad pada karneval.

Sama tema reinkarnacije tretirana onako kako je junaci i percipiraju. Junak ima svoje motive zašto na njoj insistira. Rediteljka je zainteresovana za fenomen njegove uverenosti više nego što veruje i film ne ide u smeru fantastike ili otvorene spiritualnosti ali umetnost je to, ipak žele malo da tu bude neke poente i metafore. 

No, film je u suštini bezveze. Mogu da zamislim kako je rediteljka u svojoj glavi zaista zamislila kako snima nešto gde će se neke stvari preispitati, pitanja autosugestije, mistifikacija, straha od smrti itd. Ali nažalost ovde ništa od toga ne funkcioniše. Naprosto to je nekoliko likova koji lunja kroz nešto što je malo kao found footage materijal a malo i nije.

Nadam se da će njen sledeći film koji je nekakav politički angažovan SF biti bitno bolji.

DATE NIGHT

Sasvim slučajno sam na televiziji uhvatio DATE NIGHT Shawna Levyja pa ne znam koji sam cut gledao, da li bioskopski ili kućni, duži. Ali koji god da jesam gledao, nažalost, reč je o jednoj akcionoj komediji koja pokušava da bude dinamična, da ima kad zatreba i fizionomiju blokbastera ali uprkos velikim zvezdama kako u svom centru tako i u epizodnim ulogama, nažalost nije dovoljno smešna.

Srećom pa u filmu ima dosta zapleta i to što nije smešan ga ne čini praznim, prosto uvek se nešto dešava, stvari se kreću, specijalista za akciju, australijski snimatelj Dean Semler nikada ne dozvoli da film izgleda kao neki televizijski skeč, ali u suštini prosto u svemu ovome vrlo glomaznom i ambicioznom naprosto fali duha.

Steve Carrel i Tina Fey su dobili priliku da iz svoje enormno uspešne televizijske karijere istupe na film i imali su uspeha. On više nego ona. I DATE NIGHT u sebi ima nešto onoga što je recimo nosio WHAT PLANET ARE YOU FROM kad je Garry Shandling kao jedan od najmoćnijih televizijskih komičara probao da se automatski vine u superstardom. Međutim, WHAT PLANET je imao Mikea Nicholsa i bio je odličan film zapravo, iako je bio jeziv promašaj.

DATE NIGHT je suprotan slučaj, postigao je pristojan uspeh na blagajnama, međutim film je prilično mlak, tako da za razliku od WHAT PLANET koji je satanizovan i skroz je propao, ovaj je tako nekako ipak prošao.

Ipak, u filmu koji je sastavio Levy, snimio Semler i čak i najmanje uloge igraju poznati glumci, stvari nikada ne postanu naporne, ili nepodnošljive, samo se redovnije podsećamo na ono što bi ovakva produkcija morala da pruža.

Nekoliko godina kasnije, GAME NIGHT je pokazao šta je ovo trebalo da bude, sa sličnom ali superiorno izvedenom premisom.

* * / * * * *

FEAR

Nikada ne smemo zaboraviti kakva životinja od reditelja je James Foley.

Zato je jako važno povremeno reprizirati njegove radove. Recimo, sad sam reprizirao FEAR, jedan relativno kasni doprinos žanru home invasion/ stalker trilera u kom je tokom osamdesetih i početkom devedesetih temelje postavio Joe Ruben a face kao Adrian Lyne i Curtis Hanson definisali neke vrhunce. Foley dolazi na samom kraju talasa sa nečim što je stari lisac Brian Grazer definisao kao "FATAL ATTRACTION za tinejdžere".

Ali, opet i Brian Grazer je ozbiljna zver, i ovde te tinejdžere igraju Reese Witherspoon i Mark Wahlberg, dakle dve zvezde koje će uskoro doživeti apsolutni uspon i slavu koja ih danas već svrstava u holivudsku aristokratiju. Ona kao mlada mezimica koja se zaljubljuje a on kao pogrešan momak za prave devojke, mladi namazani grubijan, zaista imaju nešto maltene na nivou klasičnog Holivuda i već tada, kao mladi glumci i relativno neafirmisani, pokazuju da odskaču od svoje okoline.

Scenario Christophera Crowea nije neka nauka, čak kad se na kraju sve pretvori u poptuni home invasion mansonovskog tipa, možemo reći da ne spada u sofisticiranije primere žanra, ali Foley i dobri glumci prave jedan film koji je zategnut kao struna. Svaka scena je doterana pod konac, to je sve precizno, estetizovano, izgleda sjajno, lepi ljudi, lepi kadrovi, tenzično, sve kako treba.

Stvarno, ako imamo u vidu da je ovo jedan realno programmer od kog se nije sad nešto posebno očekivalo, koliko je sve to ozbiljno urađeno u rukama ozbiljnog profesionalca.

Kasnije je Foley snimio svoj, meni najdraži film, opet sa Wahlbergom, THE CORRUPTOR koji je nešto potpuno drugačije. A opet srpska publika ga najbolje zna po maestralnom filmu GLENGARRY GLEN ROSS. Dakle, ima tu bitnih filmova, ima tu i poznatih filmova, ali svakako da ime nije istaknuto onoliko koliko je znanja pokazao u svom opusu.

* * * / * * * *

DEMOLITION

Jake Gyllenhaal je dobio priliku da odradi jednu zakasnelu refleksiju na Boba Rafelsona u filmu DEMOLITION. To je ona vrsta o nezadovoljnom pojedincu koji na neki filmski atraktivan način prosto poludi i proba da prevaziđe svoju srednjeklasnu čamotinju.

Ovde je to mladi udovac kome je žena poginula u saobraćajnoj nesreći koji posle toga naprosto prsne i krene da ulazi u razne vrste avantura među kojima je i poznanstvo sa ženom iz korisničkog servisa firme koja opslužuje automate za jelo i piće u bolnicama.

Gyllenhaal je u fazi punog samoupravljanja, Jean Marc Vallee je zadužen da se vidi šta se radi i ko govori i da to sve lepo izgleda, i na tom nivou film uspeva. Nije dosadan, ima lepih ljudi, lepih kadrova, zanimljivih situacija.

Ali ukupno uzev, ako imamo u vidu da počinje kao neka psihološka studija a završava se kao egzibicionizam, sve je to ipak samo jedna atraktivno sprovedena nebuloza koja je zanimljiva za gledanje ali nema neke potrebe za razumevanjem.

* * / * * * *

JOUEURS

U filmu JOUEURS Marie Monge pravi zanimljivu atmosferičnu melodramu koja prerasta u triler i ako se apstrahuje jedna stvar koja zahteva ozbiljnu suspenziju neverice (pored one opšte, naravno), gledaoce čeka nešto vrlo zanimljivo.

JOUEURS je dovoljno jak u atmosferi koju stvaraju Monge i Audiardov aktuelni direktor fotografije Paul Guilhaume, da noćni Pariz lako zavede i gledaoce i da pređu preko toga što junakinja relativno naglo od mlade žene koja preko momka koji joj se dopada otkriva kocku, postaje zavisnica što i sebe i okolinu uvodi u nevolje.

Kako film međutim zapravo nije preachy taj skok nekako prihvatamo prirodno. Sam milje ilegalnih kockarnica koje drži kineska mafija u Parizu je uzbudljiv, seksi na svoj način, a Marie Monge uspešno prenosi to na adrenalin i libido junaka, pa samim tim i na publiku.

Stacy Martin je u centru priče a Tahar Rahim je onaj koji je uvodi u porok, i u tom centralnom delu nema slabe tačke. Njena uloga je ekspresivna i zapravo kroz nju se prihvata cela priča, pa i ono što u njoj nije baš savršeno logično. Tahar Rahim je zvezda i nije mu problem da zavede junakinju i publiku.

Mislim da bi u ranim danima Audiard bio vrlo zadovoljan nekim ovakvim filmom jer ima sve što treba da postoji. Guilhaume njegov sadašnji, ali ne i tadašnji snimatelj uspeva da celom svetu da mešavinu jedne glam aure i "povišenog realizma", ali i utiska kako je taj svet mesto u kome se živi i koje je trošeno. Takvu energiju nose i glumci, Stacy Martin najpre jer je spremna na glamur ali vidimo da ima i kapacitet da nastrada i ostane jadnica.

JOUEURS nije ništa epohalno, ali u okviru onoga čime se bavi jeste nešto vrlo sveže i izvedeno sa punim ubeđenjem.

* * * / * * * *

BRAĆA MUSEMIĆ

Edin Isanović i Nihad Ušanović snimili su film o Braći Musemić koji se samim činom prikazivanja na festivalu AJB Docs kvalifikuje kao film ali mislim da bismo ga počastili statusom televizijskog dokumentarca.

BRAĆA MUSEMIĆ je priča o Vahidinu i Nusrefu Musemiću, dvojici čuvenih bosanskih špiceva koji su obojica doneli titulu Sarajeva u doba SFRJ i Velike četvorke i svaki na svoj način obeležili svoju epohu. Dakle, da, svaki je imao svoju epohu, nisu se bavili fudbalom u isto vreme jer je Vahidin petnaest godina stariji. Praktično to već samo po sebi bi moglo biti zanimljiva karakteristika njihove priče ali otprilike pola filmovi autori čak ni ne kažu taj podatak i gledalac koji ništa ne zna o njima misli da su oni savremenici i da su njihovi uspesi bili istovremeni i uporedivi.

Dokumentarni film je izrazito vizuelno neinspirisan, a i ono što u njemu deluje kao bljesak ideje koji iskoračuje iz talking heads estetike je čist kliše i mahom se tiče snimaka iz drona njihove rodne Janje.

Arhivski materijal je s druge strane dosta dobar jer ima dosta privatne arhive koja nije naročito ekspresivna ali nije česta u našim dokumentarcima.

Na kraju, BRAĆA MUSEMIĆ gotovo da ne razumeju šta je zaista zanimljivo u sudbini ove dvojice sportista, i mnogo se vrti u krug u nekim privatnim pričama koje nisu naročito konkluzivne.

Isanović i Ušanović bi morali još mnogo da uče da bi snimali bolje televizijske priloge. Braća Musemić su odlična prilika ali nisu dobili adekvatan film o sebi, za sada.

FAST CHARLIE

Pre dvadeset godina, film koji snimaju Phil Noyce i Pierce Brosnan mogao je pretendovati da bude blokbaster, mogao je biti novi Bond ili ko zna šta.

Nažalost, poslednjih godina, Pierce Brosnan ponekad iznova susreće svoje stare autoritete ali samo sa ponekim, recimo Martinom Campbellom, uspeva da snimi nešto na očekivanom nivou. 

NOVEMBER MAN sa Rogerom Donaldsonom je bio ispod Pierceovog nivoa, a isto važi i za FAST CHARLIE sa Noyceom. Srećom, Brosnan u šerifovskim godinama uspeva da održi određeni nivo relevantnosti kao sporedni glumac u naslovima u rasponu od MAMMA MIA do NO ESCAPE ili BLACK ADAM.

U FAST CHARLIE Brosnan ulazi na teritoriju koja mu nije nepoznata ali mu ne stoji. Ovo je nekakav Bayou akcioni triler o o ostarelom enforceru koji želi da osveti uklanjanje svog ostarelog i izlapelog ali u osnovi časnog gazde, i da porazi novopridošlog mladog kriminalca koji nema skrupule.

Ovo je poslednji film sa Jamesom Caanom koji je izašao i nažalost u njemu Caan i izgleda kao da polako odlazi. I otprilike činjenica da je ovde Caan igrao po poslednji put ostaje i jedino po čemu će se ovaj film pamtiti.

U filmu bez para, Noyce ne uspeva da napravi ništa bitno, i FAST CHARLIE izgleda rutinski, nije vizuelno zanimljiv, niti je naročito uzbudljiv. Pierce Brosnan i Morena Baccarin su raspoloženi za igru i to značajno doprinosi utisku, ali manje-više FAST CHARLIE bi se lako mogao otpisati kao čist Geezer Teaser da zapravo nije Brosnanov vehicle u klasičnom smislu.

Možemo reći da su i Brosnan i Morena ovde dobili reditelja koji je po reputaciji svakako iznad nekog proseka s kojim danas rade, ali isto tako su dobili produkciju koja je dosta ispod.

* * / * * * *

SHOOTING HEROIN

Spencer Folmar snimio je SHOOTING HEROIN, zanimljiv eksces, hrišćansku filmsku produkciju koja je po formi praktično vigilante film, izveden u estetici indie rada o životu u američkoj provinciji. Nažalost, SHOOTING HEROIN se nikada nije u potpunosti usmerio ni na jednu od tih linija, izuzev tog opšteg indie izraza i veoma uspele atmosfere života u tom malom mestu.

Šteta je što Spencer Folmar nije malo preciznije formatirao i usmerio ono čime se bavi jer je napipao dobru sabornu temu oko koje mogu da se skupe ne samo gledaoci nego i junaci filma, i da se pokrenu na akciju. Međutim, i sami junaci a onda i sam film neprestano variraju u načinu kako će rešavati problem pa je to malo čist vidžilantizam, malo šejmovanje, malo ovo, malo ono i na kraju to istopi gledaočevu pažnju i identifikaciju.

Jasno mi je da Spencer Folmar kao autor okrenut veri nije imao nameru da snimi film u kom se junaci okreću nasilju i postaju nezaustavljiva sila osvete, i ne impliciram da je to jedini put ovog filma, ali nije ni ovo vrludanje.

No, film je dosta solidan kako rekoh u pogledu atmosfere, ima generalno zanimljiv okvir, pa treba da ga vide oni koji bi da istražuju šta se dešava van američkog mejnstrima.

* * / * * * *

JOŠ OVAJ PUT

Pre nekog vremena reprizirao sam film JOŠ OVAJ PUT koji je po scenariju Milana Jelića režirao Dragan Kresoja.

Dragan Kresoja je pre nego što je postao reditelj radio dugo kao vrlo pouzdan pomoćnik režije i deo te efikasnosti i poznavanja zanata je preneo i u svoje rediteljske radove. Međutim, rekao bih da su njime mogli biti zadovoljniji producenti nego estete. Njegovi filmovi su bili stabilno i pouzdano izvedeni ali nisu imali rafinman koji su zahtevali priče.

Otud fizionomija onoga što pamtimo kao jugoslovenski film osamdesetih koji volimo da mrzimo, zapravo definisao je Kresoja.

Jelić je od svojih scenarističkih radova najviše voleo JOŠ OVAJ PUT i zbilja to je zanimljivo postavljen predložak ali već 1983. kad je snimljen (ne znam kad je napisan) u priličnoj meri arhaičan jer kombinuje neke crnotalasovske prikaze kriminaliteta među totalnim kriminalcima i neke tada aktuelne forme kao što je prodaja narkotika.

U tom pogledu, Aleksandar Berček u najboljoj formi u glavnoj ulozi daleko nadrasta materijal koji igra i stvara zanimljiv disbalans. Film bi bio bolji sa slabijim glumcem jer Berček koji kao da je zalutao iz nekog boljeg filma, sa modernijim senzibilitetom od onoga što nudi ovaj scenario i režija, deluje kao način razotkrivanja slabosti umesto njihovog prikrivanja i prevazilaženja. Takve stvari se često dešavaju, "i u boljim kućama".

Bata Živojinović i Rada Živković se zato u ovoj vrsti crnotalasovske groteske snalaze sjajno, i deluje da su oni mnogo realnije shvatili kapacitet materijala. Bane Vidaković i Lane Gutović su elitni dodaci podeli, ponovo negde na razmeđi boljeg filma i onog što se zaista zbiva.

Kresojin rukopis nudi neku propulzivnost, stvari se ređaju, ali što su aktuelnije i društveno kritičnije, deluju sve apstraktnije i izmeštenije baš zbog te crnotalasovske dimenzije koja je u neskladu sa vremenom.

JOŠ OVAJ PUT je film u kome ima šta da se vidi. Zanimljivo je zapaziti par citata iz Jelićevog TIGRA, recimo kad prostitutka govori kako mora da prilagodi cenu rastu troškova života ili kad se robijaš zaklinje u slobodu, ali TIGAR ostaje mnogo "čistiji" film koji se bolje nosi sa svojim crnotalasovskim osnovama.

* * 1/2 / * * * *

TIGAR

Da bih posle CREED 3 malo došao sebi, reprizirao sam TIGRA Milana Jelića, jedan od najrelevantnijih filmova u njegovoj rediteljskoj karijeri.

Po scenariju Gordana Mihića, Jelić je snimio dinamičnu socijalnu melodramu sa dosta crnog humora o bokseru koji u završnici karijere gubi svoju ženu, a potom i čast, da bi potom kao penzionisani sportista krenuo da radi skromne fizičke poslove koje mu pronalazi klub. Na tom putu upoznaje mladog delinkventa koji ga postepeno odvodi na svoju stranu pogleda na svet iako je inicijalno sportista hteo da ga prevaspita.

Međutim, u društvu koje truli, delinkvent je onaj koji deluje i zrelije i spremnije za životne izazove, i sportista ubrzo od prevaspitača postaje prevaspitanik, pošavši polako stranputicom sitnog kriminala.

Mihićeva slika jugoslovenskog društva poznog titoizma prikazuje svet razoren korupcijom, konzumerizmom i partokratijom, u njemu amaterski sport postoji kao poseban vid gladijatorske perverzije gde borci više nisu zaista kao rimske preteče tu da bi svojim nasiljem zabavljali publiku već da bi bili hobi partijske nomenklature srednjeg ranga.

Jedina instanca u kojoj sistem funkcioniše jeste kažnjavanje "malog čoveka" i onemogućavanje njegovih naivnih pokušaja da "izmuva" malo sreće za sebe.

Predrag Popović Pega je slikao ovaj film vibrantno u svom stilu. Kadriranje je energično, sa dosta pokreta kamere i snimanja iz ruke, koje je inače karakterisalo najbolje radove ovog direktora fotografije. Jelićev rad sa glumcima uspeva da izvuče maksimum iz onoga što donose zvezde a podela je ispunjena personality actorima dobro postavljenim u funkciju.

Zanimljiva je upotreba muzike sa radija koji igra važnu ulogu u životima ovih usamljenika, premda sama selekcija pesama ne deluje do kraja osmišljeno.

TIGAR je fina vremenska kapsula o početku kraja jednog društva kog više nema, ali je i dalje to dosta dobar i emotivno ubedljiv film o amaterskom boksu i onome što sledi posle njega, a ne razlikuje se puno od kapitalističke brutalnosti profesionalnog.

* * * / * * * *

CREED 3

Nije lako snimiti loš film o boksu. Gotovo je nemoguće sa solidnim budžetom i Michael B. Jordanom snimiti loš film o Adonisu Creedu. Ali, snimiti tri loša filma za redom o Adonisu Creedu sa Michael B. Jordanom je pravi podvig.

Treći loš film zaredom režirao je Michael B. Jordan. U trećem delu Adonis je već u onoj fazi kad se Rocky povukao ali je još dovoljno fit da se može vratiti u ring a da to nije groteska - a biće i toga. E sad, sam Jordan iako nije mlad nije baš ni u godinama u kojima bi se uspešan bokser povlačio tako da možemo reži da on ovde malo trči pred rudu. U filmu on deluje veoma fit ali u redu, Adonis je druga generacija šampiona i recimo da zna za jadac, da neće da se povlači kao olupina i mentalni odnosno fizički invalid.

Kada mu se pojavi drug iz detinjstva koji je upravo izašao sa duge robije, za koju je delimično odgovoran i sam Adonis, on mu pruža ruku i pomaže mu da postane bokserski profesionalac, iako kreće u poznim godinama. Jasno je da će ga prijatelj ugristi za pruženu ruku i da će Adonis posle tri godine morati da se vrati u ring.

Film je zaista užasan gotovo u svakom pogledu. Idejno, pa čak i produkciono je skroman, i jedini koji donosi nešto što liči na emociju jeste Jonathan Majors u ulozi verolomnog, frustriranog prijatelja koji dobro kanališe servilnost i socijalnu neprilagođenost čoveka koji je izašao posle duge robije. Nesrećni Majors je ubrzo posle ovog filma upao u nevolje koje ga mogu skupo koštati, a u ovom filmu je on jedini znak života.

Scene porodičnog života, melodrame, svaki odnos među ljudima, to je sve istinski užasno, čak i vizuelno. Borbe su mediokritetske. ROCKY je krenuo kao socijalna drama, pa je postao rutina, pa je postao camp, pa je postao groteskni bookend. CREED je od samog početka jedna užasna konfekcija, mediokritetska kad se biju, i telenovelistična kad se vole, jedan kolaps i izvrgavanje ruglu svega onoga što smo navikli da dobijamo zdravo za gotovo.

Nedavno sam gledao SOUTHPAW, film koji samo sa par zahvata uspeva da dovoljno osveži formulu kako bi je učinio relevantnom. Čak i taj film koji ne bih sad smeštao u neki panteon sporstkog filma, deluje kao Mannov ALI u odnosu na ovo.

CREED je serijal koji me posebno iritira svojim propuštenim prilikama a sad shvatam da mu se vraćam upravo zbog neverice da će autori i dalje uspevati nemoguće.

* 1/2 / * * * *

PAIN & GAIN

Reprizirao sam PAIN & GAIN koji nisam gledao još od vremena kada je izašao i moram reći da mi je utisak isti kao onomad. Ovaj pokušaj grown up filmmakinga uz primenu njegovih tradicionalnih tehnika, meni nije bio potreban da shvatim kako je Michael Bay dobar reditelj. Međutim, u slučaju 13 HOURS trebalo mi je vremena da ukupno prihvatim njegove pokušaju grown up filmmakinga. Recimo, taj film mi je znatno napredovao u percepciji u odnosu na PAIN & GAIN.

U filmu PAIN & GAIN Michael Bay vrlo inteligentno pravi naličje svojih akcijaša. Smešten u Majami i sa junacima koje igraju Mark Wahlberg, Rock i Anthony Mackie, Bay praktično ima sve sastojke za nove BAD BOYSe ali umesto toga snima FARGO, manje-više istim tehnikama kao što je radio BAD BOYS, uz određenu intruziju post-skorsezeovskih postupaka.

Bayov testosteronski pristup savršeno odgovara ovoj priči čiji su protagonisti bodibilderi u manje-više neprekidnoj intoksikaciji kako vlastitim tako i veštačkim hormonima u svetu dekadentne niže klase bogataša u Majamiju prema kojima čovek nema puno griže savesti. 

Kada čoveku kog su oteli, mučili i orobili, policija ne veruje, nema bolje ilustracije sive zone u kojoj su se ovi tupani našli, pokazavši se gorim utoliko što su tragajući za pametnom kombinacijom koja će ih obogatiti našli zlo.

Bay umnogome odstupa od istinite priče i prilagođava je svom senzibilitetu. Stoga film sebi može da dozvoli čak i mini-akcionu završnicu kakve u stvarnosti nije bilo. Međutim, istina o ovim ljudima i njihovom moralnom i ljudskom sunovratu je tu.

Sa ovim filmom nisam imao previše problema ni onda ni sad, a ostali su isti. Uprkos visokom tempu izlaganja u prvoj polovini, ona postaje zamorna i film zapravo dolazi "na svoje" tek u drugoj polovini. Trajanje je u odnosu na potencijale priče nešto duže nego što treba i ima par scena koje su otišle stepen više u karikaturalnosti nego što treba. Ali, u principu, da, ovo je dobar pokušaj Michaela Baya da snimi film Braće Coen.

Ono što je međutim meni fundamentalno smetalo, mada nema veze sa filmom jeste to što meni kako tekoh nije bilo potrebe da Bay dokazuje bilo šta, a naročito ne da je dobar reditelj. Tako da na kraju, uprkos tome što je ovo dobar film, ipak bih više voleo da je on ove glumce skupio za potrebe nečega "njegovog" i "karakterističnog" za njega.

13 HOURS je potpuno drugačiji slučaj. On je odmak od onoga čime se Bay bavi, iako u njemu ima mnogo više potera, pucnjave, borbe i sl. I taj film vidim kao "neophodniji", a danas i zanimljiviji, iako mi je isprva PAIN & GAIN ostavljao superiorniji utisak. Danas, prosto više nije tako. Ali, sve ostalo je isto kao pre.

* * * / * * * * 

ME TIME

John Hamburg je relativno značajan autor savremene američke komedije, sa učešćem u naslovima kao što su MEET THE PARENTS, ALONG CAME POLLY i saradnjama sa najvećim zvezdama američke komedije raznih generacija.

ME TIME je njegova komedija za Netflix koju headlineuju Kevin Hart i Mark Wahlberg.

Kada u filmu imamo dve takve zvezde, jasno je da film ne može biti skroz bezveze, a Hamburg je takođe čovek koji zaslužuju respekt. ME TIME doduše kao da pokušava da ispuni ovaj izazov kako sa takvom podelom i rediteljem napraviti skroz bezveze film i umalo uspeva.

Međutim, film je ipak zahvaljujući glumcima živ klan-nedoklan jer ipak gde god se pojavi Wahlberg krene da se dešava neka kinematografija, koliko god mediokritetska da je. Pa tako i ovde, nisam uspeo a da se bar jednom naglas ne nasmejem, kao i da na dosta mesta možda ne uspem da se nasmejem odam poštovanje za trud i pokušaj.

ME TIME je ona vrsta filma koja naprosto ima toliko nekih elemenata usled kojih ćete ih pre ili kasnije pogledati i na svu sreću, uprkos tome što nije dobar, dovoljno je efektan da prođete neozleđeni kroz celo iskustvo.

* * / * * * *

LADY BALLERS

Ako izuzmemo ono što je očigledna ideja ovog filma, veoma je zanimljivo da je novi film koji je proizveo Daily Wire ponovo u žanrovskom pogledu jedna od onih deficitarnih roba - goofy sportska komedija kakve je u vreme naslova poput SEMI-PRO za New Line radio Will Ferrell. Takvih filmova danas nema onoliko kao pre, a Daily Wire to inače jako dobro prepoznaje i pokušava da nastupi baš u tim formama.

S druge strane, naravno, ovo je potpuno programski jasan rad. LADY BALLERS je komedija čiji je cilj da kritikuje fenomen transseksualnosti u sportu gde u pojedinim američkim koledž konkurencijama biološki muškarci počinju da dominiraju u ženskim sportovima jer su prosto fizički superiorniji. Ideja muškarca koji ulazi u ženski sport nije nova u svetu američke sportske komedije, setimo se filma JUWANNA MANN gde imamo sličan zaplet, muški košarkaš se doduše zbog ljubavi ubacuje u žensku ekipu.

Ovde je politička komedija naravno osnovna stvar, a ideja je da se kritikuje ulazak trans sportista u žensku konkurenciju, ali i generalno Woke kultura i sve druge stvari koje ekipa sa Daily Wire vidi kao sporne.

Film je režirao Jeremy Boreing, promoćurni bogataš i suvlasnik Daily Wire koji je ušao u svet biznisa preko zabave gde je radio kao producent ali i kao reditelj. On igra i glavnu ulogu i vrlo svesno odmiče film od neke tipične "filmske estetike" prema skeč-komediji, počev od toga što on igra glavnu ulogu. Verovatno je ideja da se ovaj film kao neki "specijal" ipak izdvoji od DW produkcije koja zapravo ima poprilično filmske ambicije i gde ideologija igra sporednu ulogu. Njihove ambicije na tom polju su velike, dočim je opet pa prostor politički angažovane komedije takođe veoma zasićeno, od samih alt-right simpatizera u bazi do samih medija koji ulažu u to.

Međutim, LADY BALLERS na kraju ipak jeste mnogo više film nego što su i sami producenti očekivali. Da, ovo jeste vrlo jednostavna, angažovana parodija jednog aktuelnog društvenog fenomena sa dosta elemenata estetike televizijskog i YT skeča, ali ovo nije ni blizu skeč kolekcija kakve je nekad recimo snimao Landis. Ovo je film koji ima priču, i koji - koliko god to neverovatno zvučalo ima centralnu ulogu Jeremy Boeringa koja celu stvar drži na okupu.

Ako imamo u vidu da Boreing zapravo nije ni reditelj u klasičnom smislu, prosto njegov osnovni posao je nešto drugo i režija mu je sporedna stvar, a da naročito nije glumac - on se odlično snašao u glavnoj ulozi trenera koji smišlja ideju da momcima iz svog srednjoškolskog tima ode na nekakve Global Games što je aluzija na Olimpijadu.

Johnny Knoxville je postigao neke ozbiljne vrhunce u tom smeru kroz film RINGER i LADY BALLERS ih ne dostiže jer se zapravo ne bavi na taj način karakterima i ne bavi se tom vrstom fizičke komedije. Ovde je košarka realizovana krajnje rudimentarno jer film i nije o tome. Imamo samo prvu petorku nekadašnjih high school šampiona koji se prave da su žene, nema celog rostera, a na terenu se dešavaju samo gegovi u kojima se pokazuje apsurdnost cele trans postavke.

Film je koncipiran kao aktuelni specijal ali ono što ja vidim jeste zapravo poprilično temporalno izmešten rad u kom se autori ne bave partikularno košarkom, a glavne poruke su zapravo vezane za teme varanja u sportu i životu i kako svako može naći svoje mesto i bez trenutnog Woke ludila i onoga što autori ovog filma percipiraju kao diktaturu te Cancel kulture i svega što ide uz nju.

Dakle, da, film je kritičan na prvu loptu ali srećom po film, to mu nije osnovno gradivo i neki moralni okvir u kom se dešava je zapravo dosta konvencionalniji. Otud, mislim da je ovaj film krenuo kao specijal o aktuelnostima a može ostati da živi kao još jedna goofy sportska komedija koju će gledati ljudi bez predrasuda odnosno pre svega ljudi van SAD, gde ovaj film može da se prikazuje manje-više bez teškoća.

Štaviše, počev od JUWANNE MANN u američkoj komediji se ideja muškog košarkaša savremene ere ubačenog među žene već tematizovala a sama tema pola u sportu je prisutna već čitav vek. Imamo već na berlinskoj Olimpijadi kontroverznog takmičara koji je bio intersex a nastupao kao žena (i o njemu takođe postoji film).

Otud LADY BALLERS želi da bude aktuelan ali zaptavo bi na duže staze mogao opstati baš kao klasičan primer goofy sportske komedije. Meni je recimo bitno slabiji od RINGERa ali bolji od SEMI-PRO, od kog sam doduše mnogo i očekivao.

Videćemo kakva će biti recepcija ovog filma i da li će se moja očekivanja ispuniti.

* * / * * * *

LES ENFANTS DE TIMPELBACH

David Winderfeld napisao je roman po kom je snimljen film LES ENFANTS DE TIMPELBACH i Nicolas Bary u njemu našao osnov za jednu visokoestetizovanu holivudsku bajku o deci iz steampunkinčne ali ne i steampunk prošlosti koja zbog svojih nevaljalstava bivaju kažnjena time što će svi napustiti njihov naslovni gradić.

Prepuštena sama sebi, deca regulišu svoj život, kako u pogledu snalaženja za opstanak tako i u pogledu prevaspitavanja onih najbezobraznijih među njima.

Nicolas Bary zaista postiže mnogo u pogledu dizajna i izgleda filma, u koji moram ubrojati i način kako je odabrao i decu i odrasle glumce. Ja sam jedan od onih koji vide film pre svega i iznad svega kao vizuelnu formu pa je meni akcenat na vizuelnosti ne samo o opštem dizajnu već i u izboru glumaca vrlo značajan, no verujem da se i oni koji ne dele to viđenje mogu složiti da je gluma svih učesnika a naročito dece jako dobra. Jednu od ključnih uloga starije dece igra tada još uvek mala Adele Exarchopoulos.

LES ENFANTS DE TIMPELBACH je vrsta ambicioznog francuskog dečjeg filma kakav ne predstavlja retkost. Dečji film je zapravo jedini žanr u kom je evropski film i spreman na ovako ambiciozne stilizacije. Međutim, ovo je redak primer takvog interesovanja koje je i uspeo film.

* * * / * * * *

FREELANCE

John Cena i dalje uspeva da ređa dosta zanimljive vehicle na nivou ideje, i onda kada to ne rezultira dobrim filmom a FREELANCE je jedan od njih.

Pierre Morel koji posle TAKENa ne uspeva da se vrati na taj nivo, snimio je ovu Amazonovu akcionu komediju sa zanimljivom premisom na jedan prosto nedovoljno dobar način, i to je šteta, pošto su i John Cena i Alison Brie doneli dosta dobro raspoloženje i predanost materijalu.

Film ima premisu iz koje može da se izrodi i akcioni fim i komedija. Međutim, kada treba da se izrodi akciona komedija očigledno treba ipak neka posebna doza alhemije koju Morel prosto nema. Ovaj film nije duhovit, nije smešan, i jedino što ga drži u životu upravo jeste akciona mustra koja pokreće stvari.

A opet u tom akcionom domenu, film nije dovoljno ozbiljno urađen. Da, ima akcionih scena, neke su čak i solidne, mada nijedna više od toga, ali prosto oseća se da Morel ne ide do kraja je ovo i nije straight akcijaš već jedan hibrid.

Akciona komedija je oduvek bila osetljiv žanr koji zahteva rad majstora baš zbog toga da bi se pronašao balans između humora i akcije i kako bi se očuvao ton filma. Ovde tog problema gotovo da nema jer komedije zapravo gotovo da nema.

Međutim, priča o military contractoru koji odlazi da obezbeđuje novinarku tokom intervjua sa latinoameričkim diktatorom da bi ih na licu mesta zatekao puč i usput se otkrilo da je stav diktatora samo poza i da je on u stvari čovek koji čuva svoju zemlju od multinacionalnih korporacija, nudi zaista razne zanimljivosti. Ali ono što dobijamo na kraju je to što sam prepričao i ništa više od toga. 

Cena je dobar i on je prosto već kao pojava film sam po sebi, i uspeva da sam za sebe bude pomalo i smešan. Alison Brie je solidna ali nema materijala. I njih dvoje ipak ne mogu sami od sebe da naprave to to treba. Međutim, ono što uspevaju je da sve vreme drže dobru volju kod gledalaca, a ni to nije malo.

* * / * * * *