CRIME WAVE

Reprizirao sam CRIME WAVE Andre de Totha, ovog puta sa komentarom koje su snimili James Ellroy i Czar of Noir Ed Muller.

Andre de Toth je specifična figura u istoriji filma, jednim delom jer je nadživeo svoje savremenike pa je uspeo da maksimalno nakiti svoju životnu priču i stvori utisak kako je sve bilo baš onako kako je on želeo, uključujući i pomalo neverovatnu priču da je vraćao velike budžete i insistirao da filmove snima za manje novca ali na siroviji način.

U svakom slučaju, Andre de Toth jeste jedan od onih velemajstora kod kojih su se lična harizma i rediteljska veština preplitali intenzivno. CRIME WAVE je njegov film iz 1953. godine, losanđeleski noir snimljen za 13 dana na realnim lokacijama, o grupi pljačkaša kojima prepad na benzinskoj pumpi pođe naopako i kada nastrada policajac postaju glavna meta losanđeleske policije.

Priča se odvija u dve noći i jednom danu i prati nekadašnjeg zatvorskog druga tih pljačkaša koga oni nevoljno guraju da im pomogne i policijske detektive koji su im za petama.

I de Toth zbilja snima na autentičnim lokacijama, i time postiže autentičnost, vizuelni koncept filma je jednostavan i često baziran na jednom rešenju na kom on rediteljski insistira i u njega veruje, što u ovom filmu uvek uspeva. I to je zapravo jedna od karakteristika de Tothove rediteljske direktnosti - on je voleo da se ispred kamere osloni na život ali i na to da je on sposoban da usmeri gledaočev pogled i zato njegove scene nemaju mnogo opcija u inscenaciji i kadriranju, nema ovde više uglova i opcija koje se nude montažeru, što je rizik koji može i da košta ako se zamisao sa seta ne potvrdi na ekranu.

U filmu CRIME WAVE se potvrdila i šteta je jedino što u završnici i dnevnim scenama, de Toth ipak koristi rir-projekciju koja neumitno remeti tu autentičnosti koju je dotle izgradio.

Film je prepun sjajnih noir faca kao što je Sterling Hayden, Phylis Kirk, Gene Nelson ili mladi Chuck Buchinsky koji donosi vrlo uzbudljivu epizodu i pokazuje da ima neukroivo filmičnu energiju.

CRIME WAVE je po mnogim rešenjima znatno uticao na Kubrickov KILLING ali isto tako je i odstupao od nekih tadašnjih trendova. Recimo, nema voiceovere koji su često umeli da svojom pseudodokumentarnom intervencijom učine tadašnji noir bajatim u današnjim okvirima. Kod de Totha toga nema i zato je njegov film začuđujuće moderan na neki način.

* * * / * * * *

VILLA RIDES

VILLA RIDES je film koji mi se na novo gledanje više dopao nego na prvo. 

Pri prvom gledanju sam imao utisak da je film sigurno mogao biti još bolji da ga je režirao Sam Peckinpah, onako kako je zamišljeno. I to je istina, ako bi to bio Sam iz faze WILD BUNCHa snimljenog u ovo neko vreme. Ali, Sam iz MAJOR DUNDEE možda i ne bi snimio bolji film od ovog koji je napravio Buzz Kulik.

Buzz Kulik je veoma elegantno ekranizovao scenario koji potpisuju dve legende - Robert Towne i Sam Peckinpah. I u filmu se itekako oseća da je scenario krojen za Peckinpaha. Ima scena koje bismo danas po svom sadržaju i zamislima mogli tretirati kao par excellence "peckinpahovske", s tim što ovde znamo da su zapravo Peckinpahove.

Crni humor koji provejava kroz film i izlivi nasilja kao recimo scena u kojoj Bronsonov lik vrlo sadistički ubija zarobljenike iz zabave deluju kao kanonski Peckinpah, i sasvim sigurno bi one kod njega bile snažne i izgledale drugačije ali i kod Kulika su veoma dobre i precizne.

Uostalom, Peckinpah je privukao pažnju Dona Siegela kao asistent na zatvorskom filmu RIOT IN CELL BLOCK 11 a Kulik je privukao moju režirajući sličan zatvorski film RIOT sa Jim Brownom i Gene Hackmanom u kom je pokazao da itekako ume da bude tvrd. Ne znam stav Siegela i Peckinpaha o tom Kulikovom filmu ali verujem da bi im se dopao. Otud, Kulik se ne bavi onim punchy efektima Samove režije ali itekako ume da bude surov, naročito u postavljaju odnosa među likovima.

Isto važi i za duhovitost koju donose Peckinpah i Towne, ne deluje mi da je mnogo njihovog crnog humora promaklo Kuliku.

Otud, kad je reč o odnosu prema materijalu, ovo nije Peckinpahov film ali jeste film reditelja koji je itekako razumeo o čemu se radi i šta od svega toga može da se napravi.

Fotografija Britanca Jacka Hildyarda je briljantna. I jasno se vidi da je čovek sarađivao sa Davidom Leanom. Kulik je u saradnji sa njim doneo jednu epsku širinu, i dozu modernog spektakla u okvire vesterna. U pogledu inscenacije, Kulik ovde snima film koji je samo delimično vestern, ali je u potpunosti koherentan. I, Hilyard to prati kroz kompoziciju i kvalitet slike sve vreme. Mizanscen je pažljivo koncipiran a produkcija je mogla da isprati Hilyardovo umeće, ovo je film koji prevazilazi produkcioni okvir vesterna kao po mnogim aspektima artificijelnog žanra jer zalazi u domen leanovske istorijske rekonstrukcije, gde meksički gradovi nisu kulise već istinska trodimenzionalna mesta.

Likovi koje igraju Robert Mitchum, Yul Brynner i kao podrška Charles Bronson predstavljaju kontrapunkt ovom leanovskom osećaju jer su sva trojica u suštini antiheroji, sitni igrači koji proizvode velike istorijske okolnosti, i to je scenario veoma uspešno doneo. Glumačko otkrovenje ovog filma mi je zapravo Herbert Lom kom je Kulik zaista dao jedan potpuno nov okvir i zadatak u ulozi generalna Huerte. Nije ovo jedina Lomova uloga koja mi se dopala, ali Kulik ga je aktivirao do neprepoznatljivosti.

Ukupno uzev, VILLA RIDES je film kome je možda hendikep to što nije ispunjen kao Peckinpahova vizija, ali taj potencijal nije nužno toliko da ne možemo uživati u onome što je snimio Kulik, i time dokazao da je reditelj vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

DIPLOMATIC COURIER

Ekranizacija romana Petera Cheyneya napisanog 1945. godine, apdejtovana je za potrebe filma iz 1952. i scenarista Casey Robinson je ovu storiju o sukobu dve grupe špijuna na ruševinama posleratne Evrope smestio u hladnoratovski Trst. Samim tim je film DIPLOMATIC COURIER koji potpisuje Henry Hathaway postao zanimljiviji za nas jer je Trst tog vremena centar jugoslovenske obaveštajne aktivnosti, koja se u ovom filmu pominje ali se ne tematizuje.

Kao predstavnik naše strane, tu je Karl Malden u ulozi američkog oficira koji se pojavljuje kao anđeo čuvar američkom špijunu kod igra Tyrone Power kad god ovaj upadne u nevolje sledeći fatalnu ženu u ovom kriminalističkom zapletu.

Film je snimljen toliko davno da se u njemu nepotpisani pojavljuju Lee Marvin i Charles Bronson, ali deluje mi da je i u svoje vreme već bio derivativan u odnosu na superiorna dela koja su na ovu temu ostvarili Alfred Hitchcock i Billy Wilder.

Naprosto, misterija sa rasporedom sovjetskog napada na Jugoslaviju, nikada ne odlazi dalje i od suštinskog ali i od formalnog McGuffina. Kao što pokretač radnje nije bitan sam po sebi, Hathawayu izmiče i ono što bi trebalo da bude. I napetost i intriga i psihološka igra ovde deluju unapred dogovoreno i kao da iza svega treba da se nekako dođe do onoga zbog čega ovaj film postoji - i da su ga režirali Argento ili De Palma, to bi bile vizuelne bravure, dakle ima takvih postupaka - ali na kraju ispostavlja se da ničega nema.

Otud, moj doživljaj ovog filma u izvesnom smislu odstupa od kritičke recepcije od izlaska do danas koja je prema njemu mnogo blagonaklonnija.

On je nama važan zbog doticanja naše istorijske pozicije i njenog promišljanja u američkom filmu ali rekao bih da ni po čemu drugom nije.

* * 1/2 / * * * *

CHINO

John Sturges je snimio bitne filmove u nekoliko žanrova, među kojima je vestern a snimio je i nekoliko bitnih filmova sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi.

Njegov poslednji vestern CHINO nažalost ne spada ni u jednu od ove dve grupe, nije ni bitno delo u žanru a ni u opusu ovug glumca. No, ne treba ga olako odbaciti.

CHINO je atipičan vestern o usamljenog uzgajivaču konja koji prima dečaka lutalicu da radi sa njim na ranču koji će ubrzo doći pod udar lokalnih pohlepnika. Ipak, film se nikada ne razvije u punu borbu za odbranu imanja. Ostaje prilično defetistički i easygoing, uprkos retkim ispadima u vidu humora ili nasilja.

Čini se da je Sturges ovde sa Bronsonom pokušao da odstupi od formule, ali ovaj je ipak preslab glumac da bi izneo priču sa tako malo dešavanja, a o akciji da ne govorimo. Prosto, ovde se nisu pogodili materijal i glumac, a istini za volju ne bih rekao ni da je Sturges baš idealan za ovakve stvari. I on kao redielj bolje radi u delima konvencionalne dinamike.

CHINO je proizveo Dino De Laurentiis. Kako se film ubrzo pokazao kao irelevantan za tržište na kom su Sturges i Bronson imena, nastavio je da živi van Amerike, gde je samo Bronson marquee ime, pa je tako prisutan u nizu verzija i sa različitim imenom reditelja na špici.

* * / * * * *

CABOBLANCO

CABOBLANCO J. Lee Thompsona iz 1980. godine je poprilično čudan vehicle za Charlesa Bronsona u kom on igra neku naivnu parafrazu Ricka iz Curtizovog klasika, ali CASABLANCA suštinski baš i nije pravi put za ovoliko oslanjanje.

Naime, ovo svakako nije velika ljubavna priča i romansa koja se desila pre početka priče jeste ipak veća od svega što Chuck i Dominique Sanda post festum generišu jer je on ovde u jakom Željko Samardžić gasu rezignacije. Fernando Rey je već toliko razgažen u ulozi lokalnog peruanskog policajca koji u Cabo Blancu 1948. korumpirano rukovodi da maltene uspeva da pokrije Jasona Robardsa u ulozi odbeglog naciste koji zaista veze nema sa takvim likom i ne veruje mu se nimalo.

Thompson nije uspeo da napravi romansu. Nije uspeo da replicira čak ni elementarnu dinamiku iz prvog filma ali što je najgore od svega - ni ono što je dodatak a to je intriga oko potonulog blaga za kojim svi ovi junaci tragaju, niti je zanimljiva, niti je triler koji se oko nje zbiva uzbudljiv.

CABOBLANCO nije jedini užasan film u Bronsonovom opusu ali je jedan od neobičnije loših.

TARGET ZERO

TARGET ZERO Harmona Jonesa je zanimljiv film iz 1955. smešten u okolnosti Korejskog rata.

U suštini, reč je o filmu putovanja o kombinovanoj jedinici UN, u kojoj su Britanci, Amerikanci i lokalci koji u svom kretanju pokupe jednu medicinsku sestru koja je zalutala u zonu kontakta.

Uprkos tome što u filmu ima bitaka, i što jeste na neki reč o combat movieju, ovo je ipak prevashodno jedna priča o grupi ljudi čija se dinamika odnosa menja kada se u svetu ratnika pojavi najradikalniji mogući uljez - žena.

Ekipu vojnika predvodi Richard Conte a među borcima su i takve njušketine kao Charles Bronson i Chuck Connors.

Jedan od dvojice scenarista je Sam Rolfe, kreator serije THE MAN FROM U.N.C.L.E.

Harmon Jones je u saradnji sa snimateljem Edwinom DuParom napravio jednu kompaktnu celinu koja uprkos tome što se junaci kreću kroz relativno jednoličan krajolik ima vizuelnu dinamiku u svakom pogledu.

* * * / * * * *

MR MAJESTYK

Charles Bronson i Steve McQueen su mi u detinjstvu nametnuti kao velike mačo ikone jer su bili omiljeni glumci moje majke.  Od tada do danas, dakle, skoro četrdeset godina, njihove filmove sam uvek gledao sa velikom pažnjom i uvažavanjem iako moram priznati da mi je Bronson generalno dosta slab i antipatičan glumac na većini nivoa i više ga vezujem za nekoliko filmova (baš iz detinjstva) koje jako volim (takođe, ima tu i uticaja porodice) nego što mi je kontnuirano interesantan ili čak prihvatljiv.

U suštini, Bronson mi je u velikom delu svojih uloga prilično smešan lik čije mogućnosti ne dobaciju ni blizu mačističke i herojske pretenzije.

Međutim, Bronson se u toku svoje karijere minimalno pravio pametan i bar su tilmovi gde možemo očekivati neku vrstu žanrovskog odnosno repertoarskog standarda i on je zaista glumac koji je dosta zavisio od reditelja i produkcije u užem smislu.

MR MAJESTYK sam gledao kao klinac i film mi je bio užasan, ali kad sam ga našao na Apollonu odlučio sam da ga repriziram i vidim da li je moguće da su Richard Fleischer i Elmore Leonard napravili nešto do te mere užasno.

Moram priznati da mi je u detinjstvu ovaj film bio smrtno dosadan i da me je razočarao manjak akcije i uzbuđenja. Kao odraslom, utisak je još drastičniji jer su mirne scene kojih je film prepun, kao i beskrajni dijalozi bez tačke i zapete, zaista abismalni.

Akcija je mediokritetska, a nelogičnosti - sa kojima je poznato da nemam problem, štaviše malo ko voli da je nešto glupo koliko ja - ređaju se i tamo gde treba, recimo da bi krenuo film i tamo gde zaista nema razloga za to.

Film se pritom ne ponosi svojom glupošću. Štaviše, deluje mi da su gi svi zajedno u ovoj ekipi shvatili mnogo ozbiljnije nego što treba.

Chuck je ovde zaista najmanje kriv. On je ukočen i umrtvljen kao inače, ne pada mnogo ispod svojih standarda. Na nekoliko mesta čak uspeva da uspešno plasira neku Leonardovu duhovitost iako on svakako nije profil za ovakvu ulogu. Pa ipak, ne bi ovaj film bio bolji ni sa optimalnijim glumcem.

TWINKY

Gledao sam baš davno film TWINKY, rani rad Dicka Donnera po poluautobiografskoj priči pitoresknog Normana Thaddeusa Vanea. Reč o ljubavnom filmu sa elementima komedije koji ima kontroverznu premisu, naime Charles Bronson igra tridesetosmogodišnjeg pisca erotskih romana i ženi se sa šesnaestogodišnjom učenicom koju igra tad već devetnaestogodišnja Susan George.

Takav brak je imao i Vane, ali nam u ovom filmu o tome nije rekao ništa. Autori su svesni kontroverznosti ovog odnosa, ali to se ne razvija dalje od senzacionalizma a ni do njega ne dobacuje.

Jedino što u ovom filmu zaista funkcioniše jeste Donnerova inscenacija. On ga je izveo zaista energično i u tom pogledu film je maestralan, kinetičan i udara snagom pokreta kako unutar kadra, tako i kamere i energičnog reza. I time uspeva i gledaoca da učini budnim kada već skroz izgubi pažnju i interesovanje.

Ne znamo tačno koje su bile ambicije autora ovog filma, i koji aspekt odnosa su hteli da rasvetle ali to se nije desilo. Međutim, Donner im je pružio da i to što ne znaju šta je sastavi kao dinamičan film.

* * / * * * *

PARTING SHOTS

PARTING SHOTS Michaela Winnera je njegov poslednji film i testamentarni rad, priča o čoveku koji saznaje da umire od raka i odlučuje da pobije sve ljude koji su ga povredili ili nervirali, i u toj epizodičnoj strukturi okupljeni su razni glumci s kojima je ovaj autor radio ili ih je cenio.

Nažalost, spoj priče o životnoj satisfakciji i pronalaženju mira kroz ubijanje ljudi što je Winnerovo obeležje u serijalu DEATH WISH i glumačkih zvezda kao što su Diana Rigg, Bob Hoskins, John Cleese itd. rezultira jednim skromno realizovanim, stagnantnim filmom u kome nema nijednog Winnerovog rediteljskog obeležja, kao što su dinamika, smisao za humor, osećaj za filmsko nasilje, ništa od toga ne postoji.

Pevač Chris Rea igra glavnu ulogu, i nezavisno od toga što imam averziju prema njemu kao muzičaru, rekao bih da se nije dokazao kao glumac. Ali, daleko je od toga da je samo zbog njega ovaj film loš. Naprotiv, teško bi ga i bolji glavni glumac učinio boljim.

PARTING SHOTS je snimljen s dosta poštovanja ispred kamere prema Winneru, ali s malo novca i malo truda iza nje. Šteta, bilo je u ovom konceptu nešto zaista winnerovski senzacionalističko i moglo je biti ispraćaj u velikom stilu. Ništa od toga nije stiglo na ekran, ni u jednom segmentu izraza.

FAMILY OF COPS

Charles Bronson je u svojoj karijeri radio sa nekim od najvećih reditelja svih vremena kao što su Don Siegel, Sergio Leone i Robert Aldrich. Radio je i sa dosta talentovanih srednjaka među kojima je i Ted Kotcheff, dosta sposoban reditelj koji je umeo da se snađe u raznim žanrovima.

Njihova saradnja iz 1995. je televizijski film FAMILY OF COPS u kom Chuck igra oca porodice, matorog pandura čiji su sinovi takođe kolege i svi zajedno se bave pokušajem da speru optužbu za ubistvo dignutu protiv promiskuitetne kćeri tj. sestre koja je nađena pored tela ubijenog bogataša.

Nažalost, Kotcheff ne pruža mnogo u ovom televijziskom filmu koji kao jedan od poslednjih Bronsonovih radova ne zahteva gotovo ništa od njega u pogledu akcije ali ni generalnog protagonizma. Film ima dosta minutaže bez njega, ali i bez trilera i krimića. Dosta je tu praznog hoda, ali sve to je manji problem.

Bronson ima nekoliko žanrova u kojima je ostavio dubok trag i nekoliko tipskih likova koje je igrao. Jedan od njih je i dirtyharryjevski gradski policajac. Smisao FAMILY OF COPS je bio da se takav lik sada dovede u jednu bookend situaciju, da se uradi generacijski sukob između old school i nu school policije itd. I to se nimalo nije desilo u ovom TV filmu, ne samo u realizaciji nego ni u zamisli.

SHOWDOWN AT BOOT HILL

SHOWDOWN AT BOOT HILL Gene Fowlera Juniora je B-vestern sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi. Reč je o njegovom ranom radu, crno-belom filmu od sedamdesetak minuta, sa relativno zanimljivom pričom, solidnom glumom, dobrim korišćenjem generic vestern setova ali bez mnogo akcije pa ni dinamike o priči u kojoj deputy ne može da unovči ucenu jer niko ne želi da identifikuje begunca kog je ubio.

Premisa je zanimljiva ali se nedovoljno razvija u odnosu na to, a posle inicijalnog obračuna, akcije praktično i nema. Otud, ovaj vestern se izražava pre svega u formi melodrame što nije baš najidealnije za Bronsona.

No, imajući u vidu format, ovo je solidan rad.

* * / * * * *

BORDERLINE

Jerrold Freedman je snimio BORDERLINE dve godine pre THE BORDER Tony Richardsona, i ovog filma se možda još i bolje sećam sa televizije. Nažalost, za razliku od BORDER koji mi sada izgleda bolje, BORDERLINE mi posle nove reprize izgleda slabije.

Naime, kad sam bio dete mama me je učila da je Charles Bronson garancija da će film biti dobar. I to je bilo tačno ako su stvari ispraćene propisnom dozom akcije. Naravno, INDIAN RUNNER Seana Penna je dokaz da Bronson može da napravi ozbiljnu karakternu ulogu, ali uglavnom ipak ne može.

BORDERLINE je triler o istrazi ubistva američkog graničara i šefu granične policije koji shvata da ima posla sa do sada najopasnijom bandom trgovaca ljudima. Njega igra Charles Bronson ali ne rešava situaciju na bronsonovski način već istražuje, istražuje, istražuje, i na kraju se to nekako reši.

Bronson je na sve to okružen sjajnim glumcima. Glavni negativac je Ed Harris, ipak viša klasa glumca a to su i pouzdane njuške poput Michaela Lernera ili Bruno Kirby, u jednoj od svojih manjih sporednih rola, i to sve ne pomaže ovom filmu koji jeste krimić ali onaj u kom bi se bolje snašao bolji glumac.

Otud, poređenja između THE BORDER i BORDERLINE ipak već na nivou glumačke podele i snazi Jacka Nicholsona, Harvey Keitela i Warrena Oatesa, pokazuju gde će stvari prevagnuti. A da ne govorimo i o priči, pa na kraju krajeva iako nije akcioni film i o boljoj akciji kod Richardsona (iako se oseća na on nije vešt reditelj takvih scena).

BORDERLINE s druge strane ostaje kao dobro slikan, dobro dizajniran, dinamičan ali ipak nekako prazan film gde filmski negativac i filmski heroj na kraju ne dobijaju "film" kao poligon za svoj sukob.

* * / * * * *

MURDER ON THE CAMPUS

MURDER ON THE CAMPUS Michaela Winnera iz 1961. godine je britanski jednočasovni B-film, krimić o stradanju jednog momka koji je pod čudnim okolnostima ispao kroz prozor i njegovom bratu novinaru koji dolazi da istraži slučaj jer vidi da ubistvo nije naišlo na veće interesovanje.

Novinara igra Terence Longdon i donosi dovoljno glumačke dinamike u lik novinara koji se vešto snalazi u istrazi i solidno reaguje na svako iznenađenje koje iskoči pred njega.

Nedavno sam gledao jednu epizodu serije SHOESTRING koju je režirao Martin Campbell u kojoj je takođe radio novinar glavni junak, ali on tu nema lični motiv već rešava misterije koje se tiču njegovih slušalaca i ljudi koji ga okružuju. To je svakako druga krajnost u odnosu na MURDER ON THE CAMPUS jer u SHOESTRINGu, radio igra integralnu ulogu. dočim ovde osim profesije, i sklonosti ka istraživanju novinarstvo nema definisanu rolu.

Karakteristika ovog filma je njegovo kratko trajanje koje neumitno evocira formu jednočasovnih televizijskih misterija, koje su u to vreme već postojale na televiziji. Osećaj "televizičnosti" daje i sam slučaj koji iako je dinamičan, i dešava se svašta ipak nema onaj transformativni kvalitet za glavnog junaka kakav je neophodan da bi bio osnov filma.

Winnerova egzekucija je vešta, solidna, priča se izlaže efikasno, i glavni glumac vuče stvari od početka prema kraju, iako na kraju o nekom razvoju karaktera ne možemo govoriti. U izvesnom smislu - iako nisam nailazio na takve podatke, a bila je škola jednočasovnih B-filmova, ovaj film je mogao poslužiti kao solidna pilot epizoda u svoje vreme.

* * / * * * *

YOU MUST BE JOKING!

YOU MUST BE JOKING! Michaela Winnera je slapstick komedija smeštena u swinging sixties London i ima zanimljiv zaplet zreo za rimejk, danas više nego ikad.

U slučaju nuklearne apokalipse, britanska armija želi da se pripremi i sačuva neke relikvije od uništenja, te zadaje grupi svojih i američkih vojnika da odu u London i skupe pet nepovezanih predmeta koje je manje ili više teško pribaviti.

Grupa šašavih izabranika za zadatak akcijaju nadalje po swinging Londonu u potrazi za ovim poprilično random predmetima i upadaju u razne zgode. 

Film je epizodičan, dinamičan, sa hit and miss komedijom koja zahvaljujući Winnerovom osećaju za snažan tempo vrlo brzo prelazi preko svojih manje uspelih rešenja. Glumačka podela gazi likove za sve pare, neke velike suptilnosti i kreacije među glumcima nema, ali ono što imamo je spoj lesterovske anarhičnosti i mejnstrim slapsticka u jednoj veoma simpatičnoj celini.

Neke od tema ovog filma su večne, a takav mu je i koncept te bih lako mogao zamisliti i rimejk.

* * * / * * * * 

THE SYSTEM

THE SYSTEM Michaela Winnera slikao je Nicolas Roeg i crno-bela fotografija u ovom filmu je jedna od najvibrantnijih u njegovom opusu. Po scenariju Petera Drapera sa kojim je radio film I'LL NEVER FORGET WHAT'S'ISNAME  ponovo okuplja Olivera Reeda u glavnoj ulozi i snima veoma uspeo angry young man film, smešten u milje "galebova" u jednom britanskom letovalištu koji svoje ljubavi obustavljaju pred leto, i kreću da jure turistkinje, s tim što ovog puta glavni junak upoznaje jednu s kojom se stvari komplikuju, a čini se da posle sezone nema kome da se vrati.

Neki elementi ove teme su univerzalni i podsetili su me na literarno remek-delo Zorana Ferići NA OSAMI BLIZU MORA, naročito to stavljanje ranijih odnosa na "hold" jer kreće nova turistička sezona.

Roegova kamera je pokretljiva, slika je bogata, Winnerov mizanscen je razigran, Reed je harizmatičan, stav filma je buntovnički. Sve je baš kako treba, i ni nalik onome kakva je Winnerova kasnija reputacija - ne kod mene, već u britanskoj kulturi.

Ipak, THE SYSTEM nije postigao uspeh i istorijski značaj koji zaslužuje što delimično može objasniti Winnerov zaokret, ali ovo je odličan, sporadično impresivan i drzak film koji kanališe generacijsko nezadovoljstvo i lutanje.

* * * 1/2 / * * * *

MEMORY

Serijal TAKEN je pošao nizbrdicom u drugom i trećem delu ali akcioni filmovi nastali posle njega sa Liamom Neesonom i Collet- Serrom imali su tendenciju uspona, i sa te vrteške sam gledalac sišao na predah posle izuzetnog RUN ALL NIGHT. Od tada do MEMORY Neeson je snimio šest akcijaša ali usput je glumio i u drugim žanrovima i nekim prilično impresivnim naslovima kao što je WIDOWS. Ipak, lik koji je izgradio u TAKENu i ti gerijatrijski akcijaši oblikovali su Neesonov imidž uprkos tome što on radi i druge, žanrovski raznovrsnije stvari.

Vratio sam se u akciju na MEMORY jer je taj film režirao Martin Campbell, krepki sedamdesetdevetogodišnjak sa Novog Zelanda koji važi za jednog od najvećih živih majstora bioskopske akcije. Campbell je posle EDGE OF DARKNESS sa Melom Gibsonom koji mu je poslednji major film snimio sjajni FOREIGNER sa Jackie Chanom i Pierce Brosnanom, te PROTEGE sa Maggie Q i Michaelom Keatonom koji nije sjajan ali nije bio ni za potcenjivanje.

Ovo je rimejk belgijskog filma DE ZAAK ALZHEIMER, ali je slabiji od njega i to nažalost ne zato što je Belgijanac naročito superioran.

Ono čime se od TAKENa bavio Neeson trebalo je da legne Campbellu i njegovom senzibilitetu za munjevitu i maksimalno in camera izvedenu akciju. Međutim, uprkos tome što i ovaj film snima njegov sada redovni saradnik David Tattersall, iako je kanonski opus potpisao Phil Meheux, sve to izgleda prilično skromno jer je spoj bugarskih i teksaških lokacija ipak prenategnut da bi se stvorio ubedljiv Tex-Mex ugođaj. Film deluje kao da se dešava u nekom aseptičnom prostoru bez ikakve atmosfere, sa skromnom i nemaštovito uređenim generic enterijerima i uopštenim eksterijerima u kojima je El Paso malo snimljen, tek da "zamiriše".

Jedna od karakteristika Campbellove režije je veoma smiren i konvencionalan tretman dramskih scena, često s malim brojem pozicija kamere koji onda živne kad krene akcija. Ali, u ovako lošim ambijentima koji jadnjikavo izgledaju, taj koncept deluje više kao neka low rent TV produkcija, sa nekim krajnje naivnim mizanscenima za koje mi iskreno nije jasno kako ih je montažer dopustio ako su već snimljeni.

Teško je naći sad neke generalizacije u opusu tako iskusnog reditelja kao što je Campbell ali moglo bi se reći da je već u EDGE OF DARKNESS pokazivao kako nema mnogo inspiracije kad slika Ameriku. Međutim, taj film - iako slikan na tom kontinentu - imao je Mela Gibsona u povratničkoj ulozi i sjajnu podelu a ovde nažalost nema ni toga.

Liam Neeson je dosta ispijen i nikakav. Pritom, nema baš ni protagonizam. Tu su i policajci koje predvodi Guy Pearce - sjajan glumac ali ovde neiskorišćen glumački, iako prisutan i Monica Bellucci kao negativka što je zanimljivo zamišljeno ali opet ne daje neki doprinos celini.

Sve u svemu, kad se na sve to doda da je film opterećen zapletom ali da u njemu sem relativno kul premise ništa nije naročito zanimljivo, te da ni akcije nema previše, ovo je onako jedno dosta otužno B-iskustvo, ispod nivoa svih uključenih činilaca.

* * / * * * *

CHORUS OF DISAPPROVAL

Komedija iz pozorišnog života u kojoj igraju Tony Hopkins i Jeremy Irons svakako nije nešto što bismo očekivali od Michaela Winnera, i rekao bih da film CHORUS OF DISAPPROVAL pokazuje i zašto. Winner prosto u svom rukopisu ide na pojednostavljeniju, tabloidniju stvar, pa na kraju ne samo da ne koristi ni Ironsa ni Hopkinsa da iz njih izvuče ono što bi diglo film na viši nivo već bi se moglo reći da oni koriste njega. Irons je "režirljiviji" od Hopkinsa koji igra nešto svoje, neku minijaturu, prilično agresivno u izrazu, ali lik nije tako nevažan da bi trpeo tako naglašenu mimiku svojstvenu bitno manjoj ulozi.

Irons s druge strane donosi šarm i klasu u dešavanja koja samo u jednoj sceni ulaze u domen uspele seks komedije, ali svojom ipak na kraju krajeva karakternom glumom kao da više igra lik iz nekog složenijeg filma i čini ga višeslojnijim i enigmatičnijim nego što Winnerova konstrukcija može da izdrži.

Priča prati udovca koji dolazi na radno mesto u malom obalskom gradu, i odlučuje da se pridruži lokalnoj amaterskoj družini koja postavlja mjuzikl u lokalnom teatru. Kada se pojavi, žene koje su u ustajalim brakovima polude za njim i on postaje mali lokalni Casanova, da bi na kraju sve završilo sa blagim ukusom gorčine.

Irons toliko ne igra na prvu loptu da na kraju više ne znamo ni šta igra, čemu doprinosi scenario koji kako stvari odmiču postaje sve kriptičniji. Winner barem stvari drži u jakom tempu što film čini pitkijim, mada ne nužno i boljim jer scene u tom jakom tempu "ne dišu".

Sve u svemu, sa ovakvim glumcima, i to u punoj snazi, ima ovde šta da se vidi, ali to što ima da se vidi je uglavnom kako ne treba.

* * / * * * *

THE NIGHTCOMERS

THE NIGHTCOMERS Michaela Winnera verovatno je bio dočekan u čudu jer je reč o prequelu romana TURN OF THE SCREW Henryja Jamesa koji je prethodno već bio ekranizovan, ali ga Winner ne uzima kao referencu. Ovaj naslov is 1971. nastao je u eri kad je bilo čudnih nastavaka poput BEYOND THE POSEIDON ADVENTURE, nije sve bio Novi Holivud i vrhunac filmske umetnosti ali to "produbljivanje univerzuma" kome danas svedočimo kao najrutinskijoj pojavi ipak nije bilo tako prisutno.

Winner snima film po scenariju Michaela Hastingsa koji sebi uzima slobodu da predstavi događaje koji su doveli do onoga što znamo u romanu Henry Jamesa. I Winner to sve gura u pravcu jednog sexploitation psihološkog trilera, za čije je potrebe tada uspeo da ima velikog Marlona Branda u roli koja je nažalost nevažna u njegovom opusu ali ima određene odbljeske genija.

U suštini, Winnerov film koketira sa nekim arty rešenjima ali prosto nije art, a nije opet dovoljno žanrovski i nema dovoljno ripper sekvenci da bude Hammer horor, niti je dovoljno dramski i psihološki studiozan pa da bude priča o karakterima.

Winner nudi od svega pomalo, pa tako i ova priča i njegova režija, slično kao i Brando imaju bljeske lucidnosti koji čine ovo ostvarenje jednim interesantnim kuriozitetom iz sedamdesetih za koji mi je drago što postoji. U njemu ima nešto ambiciozno i zanimljivo ali kao celina THE NIGHTCOMERS prosto nema domet. No, dinamičan je i neprestano je zanimljiv, što se za mnoge filmove ne može reći.

* * 1/2 / * * * *

APPOINTMENT WITH DEATH

Nedavno sam pisao o Winnerovoj ekranizaciji klasičnog krimića THE BIG SLEEP Raymonda Chandlera, a sada ću se baviti njegovom ekranizacijom jednog drugog klasika, to je Agatha Christie u romanu APPOINTMENT WITH DEATH.

Kako mi je Chadler bliži i bitniji od Agathe, samim tim mi je možda i kriterijum nešto niži kada razmatram ovaj film iz 1988. godine, dakle tačno deset godina posle THE BIG SLEEP.

Ovaj film je nastao u serijalu ekranizacija sa Peterom Ustinovim u kom su se poznati euroamerički glumci, mahom veterani, pod vođstvom iskusnih reditelja skupili u grupi Agathinih klasika, adaptiranih iz pera Anthony Shaffera.

Shaffer je poznati britanski dramatičar koji nas je zadužio komadom i filmom SLEUTH kao jednim od vrhunskih produkata britanskog kriminalističkog kiča, čiji je Agatha Christie rodonačelnik. On se fino nadovezao na njen opus koji je postao muzejska stvar bez istinske relevatnosti za savremenog čoveka, ako ne u samom tekstu a ono u načinima izvedbe.

Kao što je njena predstava MOUSETRAP poznata kao jedna od najduže igranih, i samim tim primer muzejskog bulevarskog teatra, slične su i njene ekranizacije koje konstituišu jednu izmaštanu epohu koja nikada nije postojala, sa površno izvedenim tipskim likovima, i zapletima.

Winner se začudo u tome sjajno snašao i njegov APPOINTMENT WITH DEATH ima određeni puls iako to u osnovi jeste starinski treš.

Prvo likovi su Amerikanci i glumci su tipičnim "špreherskim" ulogama koje su doktorirali engleski interpretatori dodali malo porodične melodrame sa dosta dreke po uzoru na Tennesee Williamsa i tu generaciju pisaca. Zatim, iako kod Agathe nema nekog naročitog nasilja i suspensea, Winner uspeva da napravi par scena koje imaju određenu uznemirujuću atmosferu i u njima igraju mladi američki glumci koji nisu u fazi ukrućenog recitovanja.

Međutim, na nivou vođenja priče, možda i najzanimljiviji Winnerov doprinos je strukturalna labavost filma. Ne gradi tenziju koja deli film na dva dela, do ubistva i posle njega već i kada se ubistvo desi, određena polifonija među likovima ostaje, a Poirot postepeno dobija protagonizam sve do tradicionalnog završnog predavanja koje se ovog puta izvodi iz dva puta.

Sama fizička izvedba u pogledu scenografije i lokacije je veoma solidna, glumačka podela je stabilna i Winner se snašao ne samo u režiji materijala već i okolnosti nastanka filma.

* * * / * * * *

THE JOKERS

Doajeni britanskog filma i televizije Dick Clement i Ian La Frenais pisali su scenario za film THE JOKERS po priči Michaela Winnera i 1967. godine ovaj dinamični i duhoviti heist film nadovezivao se na "svet" gnevnih mladih ljudi iz pozorišnih drama, romana pa i filmova.

U ovom filmu dva brata, ražalovana i razočarana mlada čoveka iz vojske, odlučuju da naprave jedan veliki kriminalni gest koji neće biti kažnjiv po zakonu ili bar tako oni misle. Otuđiće kraljevski nakit, barem nakratko i time će stvoriti uzbunu i društvu i napraviti nekakav gest.

Michael Crawford i Oliver Reed odlično igraju braću, različitim stilom i stavom, ali svako sa svojom dozom promućurnosti. Winner drži tempo na visokom nivou, a fotografija je dinamična, ne samo u pokretima kamere već i u pokretima unutar mizanscena.

Ukratko THE JOKERS nudi Winnera u najboljoj formi, kada odlazi od Ealing komedije u pravcu angry young man filma ali sa komercijalnom dimenzijom i rediteljskom mišićavošću u realizaciji. U svim detaljima vidljivo je visoko interesovanje ekipe i koncentracija i rezultat je upečatljiv i nesvakidašnji heist film u kinematografiji koja ih je praktično izmislila i usavršila.

U drugom žanrovskom ključu, i sa nekim drugim ciljevima, Clement i La Frenais su četrdesetak godina kasnije napisali THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji se bavi jednom potpuno drugom vrstom krađe vezane za kraljevsku kuću.

* * * 1/2 / * * * *