DREAMQUIL je pretenciozan i nažalost ne naročito dobro izveden film Alex Prager, o ženi koja odlučuje da u bliskoj budućnosti, kada depresivnu svakodnevicu u ekološki devastiranom svetu ljudi prekraćuju u AI simulacijama, ode malo da odmori od braka koji je ušao u krizu.
Kada se vrati nazad, shvata da ju je zamenila njena robotska kopija, koja je kao poboljšana verzija nje i koja deluje da je malevolentna i da nije baš samo "oživljena" lutka sa AI softverom.
Elizabeth Banks igra i ženu i robota, John C. Reilly je tu kao muž ali materijal je daleko ispod njihovog nivoa.
Ovaj film u kom je idila stvorena kao život u zatvorenom negde po mustri pedesetih, naravno nije ni blizu estetizacije jednog DON'T WORRY DARLING, niti nekih "svesnih" referenci u filmu kao što je STEPFORD WIVES. U vizuelnom pogledu, Prager kao vizuelni tip, ponajviše podbacuje i sve ovo liči na one neke poluunderground filmove osamdesetih sa Debbie Harry, samo sada već jako bajato.
Ukupno uzev, DREAMQUIL nije ni planirao da nas impresionira na nivou priče, pa mu u tom pogledu ne bih prebacivao previše njenu nedorečenost, osrednjost i preokrete koji se vide izdaleka. Ali, ono što jeste bio cilj su estetizacija i atmosfera, pa i glumački showcase. Uprkos okupljenim imenima, da ne kažem zvezdama, DREAMQUIL u tome najdramatičnije promašuje.
No comments:
Post a Comment