ONSLAUGHT

Adam Wingard i dalje ne uspeva da snimi dobar film (premda nisam gledao baš sve što je snimio) međutim s godinama postaje sve samouvereniji što samim tim daje tragikomičniji rezultat.

ONSLAUGHT je film koji on snima za A24 posle velike prilike koju mu je dao Warner da snima njihov Monsterverse film, potpuno neočekivano i niotkuda. Tako da Wingard ovde dolazi naročito raspoložen da iskoristi svu slobodu koju mu nude indie uslovi.

I, u određenom smislu, ja mogu da shvatim šta je on hteo da napravi, ali teško da to ima smisla ovako kako je on to izveo.

ONSLAUGHT izgleda kao neki rip-off UNIVERSAL SOLDIERa koji je 1995. snimio recimo Fred Olen Ray, ali izveden u maniru Nicolasa Windinga Refna, odnosno pokušaj da se potpuni B a zapravo C ugođaj pretvori u art.

I sad ovo što ja opisujem nije nikakva persiflaža, nije ovo nikakvo preterivanje, pokušaj da se izgradi apsurd ili nekakav spoj nespojivog za potrebe komentara.

Ovo je zapravo to, i mislim da bi Wingard to potvrdio. Pokušaji da se ovaj film objasni kao referenca na akcioni film osamdesetih nije tačna, jer izmeštanje jednog potencijalnog žanrovskog spektakla van grada, u pustoš jeste jedan od načina kako se od kad je sveta i veka snimao B film u Americi. BLADE RUNNER u gradu budućnosti je skup, isto to u pustinji je iznenađujuće jeftino.

Tako i sam UNIVERSAL SOLDIER kreće scenom iz Vijetnama, onda ima jednu high tech akcionu scenu u nekom skupom high tech ambijentu, da bi se kasnije i on preselio malo u pustinje i neke country western ambijente gde pravi "uštede".

U ONSLAUGHTu, imamo jako puno 80s send upova, sa facama kao što su Biehn i Veljohnson u podeli, i u ulogama koje su iznenađujuće velike, naročito za legendarnog policajca iz DIE HARDa. Ipak, Adria Arjona je glavna junakinja, pulpy ratna veteranka koja živi u trailer parku sa drugim veteranima gde će put navesti nekoliko universal soldiera koje je reanimirao dekadentni poluživi nacistički naučnik upošljen u SAD, kog igra Dan Stevens pod teškom maskom.

Scena u kojoj se pulpy naučnik uvodi je čalićevska i Wingard verovatno namerno okreće sve na treš i šalu ali ukupno uzev, ONSLAUGHT ne funkcioniše kao satira žanra.

On fiunkcioniše kao film koji na malo tehnički ambiciozniji način simulira mid-90s rip-offove uspelih akcijaša, i pokazuje nam kako bi Wynorski i Olen Ray izgledali da su mogli da snimaju sa savremenom tehnikom i sa više para.

I to bi bilo u redu kada ne bi bilo besmisleno jer Wynorski i Olen Ray su reditelji koji imaju i dignitet pa i veštinu upravo u tim okvirima teškog exploitationa i šparanja, i kada se to radi sa većim parama postaje kič i postaje besmisleno.

Wingard nema ideju šta sa tim želi da postigne, i to je osnovni problem. U redu, lepo je da je gledao filmove te vrste i da ih se rado seća. Ali, da li je ta emocija dovoljna da pridobije nekoga kao što sam ja koji sam koliko pre neki dan reprizirao DEMOLITION HIGH i njegov nastavak?

Apsolutno ne. Jer to su filmovi koji imaju svoj integritet i nose se sa svojom mukom kako znaju i umeju, i dobri su onoliko koliko mogu. ONSLAUGHT je s druge strane jedno iživljavanje u kome se pulp kao pribežište onih koji nemaju para i moraju da se oslone na senzacionalizam i da se kače na tuđi marketing, podiže na nivo nekakvog arta i mejnstrima u isto vreme.

U tom smislu, Wingardov film pored toga što je bezveze kad se gleda, poguban je i kad se o njemu malo razmisli.

* 1/2 / * * * *