Monday, July 31, 2017

ASSIGNMENT K

ASSIGNMENT K Vala Guesta je loopy 60s špijunac koji u sebi kombinuje elemente lecarreovske teskobe, bondovskog šarma i tempa i ponešto dramaturgije apsurda koja je u tom periodu bila vrlo moderna. Snimljen je po romanu Hartleya Howarda, škotskog pulp pisca koji je imao veliku popularnost u Nemačkoj, pa ne treba da čudi što odatle dolaze i koproducenti ovog filma. Važno je imati na uma da su tada moderni pozorišni pisci poput Harolda Pintera uzeli učešće u špijunskim filmovima poput QUILLER MEMORANDUMa.

Guestov film ima relativno straighforward priču kada se ona prepriča ali je ispripovedan na loopy način u kome su senzacije, kako na pplju vizuelnog, tako i u domenu fizičke radnje kudikamo bitnije od narativne efikasnosti. Priča prati vlasnika fabrike igračaka koji se zapravo bavi špijunažom i vodi lanac britanskih agenata u Istočnoj Nemačkoj. Neprijateljska špjinska ekipa želi da sazna ko su njegovi ljudi i tima mu devojku u nadi da će ga tako pritisnuti.

Guestov film prevashodno uživa u neprekidnim preokretima, u raznim manjim i većim izdajama, u sekvencama koje su često same sebi svrha. I to u većini sučajeva ne bi bila vrlina filma ali u ovom jeste jer Guest prilično dosledno subvertira žanrovska očekivanja. ASSIGNMENT K u nekoliko navrata postaje nešto teži za praćenje, ali nikada ne postaje dosadan niti prestaje da biva zanimljiv.

Fotografija Kena Hodgesa je u pogledu pokreta kamere i kadriranja vrlo dinamična, postavke svetla su vibrantne i ovo je jedan od Guestovih najbolje slikanih filmova.  Hodges je bio saradnik u ranoj fazi Michaela Winnera pa ne treba da čudi što je u određenom smislu i ovaj film na liniji rada baš tog britanskog žanrovskog specijaliste.

ASSIGNMENT K danas ima status fusnote u istoriji špijunskog filma šezdesetih, ali ljubitelji žanra i te epohe, svakako treba da ga pogledaju.

* * * / * * * *

Friday, July 28, 2017

WHERE THE SPIES ARE

WHERE THE SPIES ARE Vala Guesta je ekranizacija romana Jamesa Leasora. Guest je u ovom periodu snimio tri špijunska filma, uz ASSIGNMENT K i CASINO ROYALE. Možemo slobodno reći da je u tom periodu Guest bio deo bubblea stvorenog na bazi Bondovog uspeha. Uostalom kao ko-reditelj i ko-scenarista učestvovao je u CASINO ROYALEu imao je priliku da se umeša i u najgrandiozniji od svih Bond-spoofova i jedan od najmanje uspelih.

Guest se u ovom filmu bavi špijunskom pričom u kojoj ima dosta humora, ali nije reč ni o komediji, ni o parodiji. Film počinje furiozno i prvi čin je izvanredan. Isto se može reći i za završni. Međutim, čini mi se da film u središnjem delu nema previše mašte, postaje stagnantan, i što je najgore zaboravlja svoju osnovnu temu a to je priča o lekaru-bonvivanu kog tajna služba šalje na zadatak u Bejrutu i naravno uvodi ga u okolnosti koje nadilaze njegove mogućnosti.

Nažalost, lekar kog igra David Niven ne da nije “veverica” nego slobodno možemo reći da se u toj situaciji snalazi kao da je iskusan tajni agent, i to je problem filma. Ceo početak filma govori o tome da tajna služba šalje amatera, a onda se taj element zapleta ne koristi.

Ipak, dobar početak i dobar kraj filma, koliko god bili nedovoljni da sve ovo učine zadovoljavajuće zaokruženim delom, dovoljni su da učine ovaj naslov esencijalnim za ljubitelje špijunskog filma šezdesetih, naročito za one koje zanimaju Bond i bondoliki filmovi. 

* * 1/2 / * * * *

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS Luca Bessona je srećom jedan od onih pet projecta velikih reditelja koje pripremaju čitav život i onda kada ih snime to može da se prepozna na najbolji mogući način. Ekranizaciju omiljenog stripa iz detinjstva, Besson je snimio u svom stilu - rezultat je film koji je duhovit, vizuelno maštovit, energičan, vrhunski estetizovan, istovremeno oslonjen ali i odmaknut od Holivuda, amerikanizovan i vanamerički, uronjen u duh vremena. E sad, kada je Besson počinjao bio je deo tzv. generacije neo-baroknih francuskih reditelja. Danas je teško reći da je kod njega nešto neo jer prisutan je više od trideset godina, ali ovaj film jeste barokno ostvarenje koje se nadovezuje na Bessonovu poetiku i njegovu konekciju sa aktuelnim trenutkom. Kada govorim o aktuelnom trenutku to doduše nije ona konekcija kakvu je imao u FIFTH ELEMENTu kao logičnom prethodniku ovog filma. Naime, Besson je tada bio dvadeset godina mlađi i bio je trendseter. Danas je stariji pa su mu neki uticaji retro ali je i zreliji, tako da mu je vizija multietničnosti vezana za refleksije o migraciji i genocidu.

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS je po američkom box office rezultatu ovogodišnji JOHN CARTER ali se poređenja između ta dva filma ne završavaju na tome. Naime, i VALERIAN i JOHN CARTER su imali problem u tome što su zapravo bili bazirani na predlošcima čije su premise u međuvremenu preuzete u drugim filmovima, pa kada su oni došli na red, krenula su neumitna poređenja sa svim sličnim filmovima koji su izašli pre njih. Kao što se JOHN CARTER poredio sa STAR WARSom, AVATARom i drugim naslovima tako se i VALERIAN poredi sa njima, ali ima jednu prednost - naime, VALERIAN je izašao u vreme kada GUARDIANS OF THE GALAXY vladaju blagajnama sa svojim postmodernim pristupom, i praktično recikliranim mitemama iz poznatih knjiga i filmova, pa samim tim više nema tog imperativa "originalnosti" u blokbasterima.

U pogledu priče, VALERIAN je meni bio nešto zanimljiviji od GUARDIANSa, a poređenja su neumitna. Iako u VALERIANu ima humora, manje ga je nego kod Gunna i glumačku ekipu mahom ne čine komičari. Pa ipak, u odnosu na druge GUARDIANSe, VALERIAN nema priču koja toliko fundamentalno definiše glavnog junaka ili razrešava njihovu traumu. Međutim, u odnosu na prvi deo, rekao bih da je Bessonov film zanimljiviji u pogledu tropa kojih se laća, i nije tako modularan u smislu da se može završiti bilo kada. Što je još važnije, nema ni onog dupliranja junaka koje je prisutno u GUARDIANSima.

VALERIAN se bez dileme nadovezuje na FIFTH ELEMENT, međutim suštinski to su različiti filmovi. Naime, to je bio film koji je nosio izuizetno snažan autorski pečat Luca Bessona ali i pečat Brucea Willisa kao zvezde. Rečju, to je bio "Luc Besson's Bruce Willis movie". U VALERIANu, Besson je glavna zvezda. Uostalom, u ovom filmu on je veća zvezda i od samog stripa po kom je film baziran. Dane DeHaan je dosta agresivno kritikovan zbog svoje uloge. Moram priznati da se meni dopalo kako je on odigrao Valeriana kao sebičnog, i umereno simpatičnog avanturistu i mislim da se nije okretao jeftinom crowd-pleasingu u ovoj roli. DeHaan nije Chris Pratt ili Harrison Ford niti to pokušava da bude ali mi je upravo to i taj fini punky detalj po kome se Besson izdvaja. Cara Delevigne je dobila pak zasluženo priznanje i izvanredna je u ulozi Loreline. Rihanna kao glamopod je zanimljiv primer stunt castinga što Besson nikada nije izbegavao i dobro se snašla u toj ulozi ali zapravo se DeHaana i Delevigne nema tu nekih drugih većih uloga pa ni prominentnijih likova. Iskreno, ne slažem se da su glasvni likovi nedovoljno zanimljivi u odnosu na šareni univerzum koji je Besson napravio oko njih.

Kad je reč o dizajnu, ovo je stripovski film sa masom hiperdizajniranih objekata i bića, i u pogledu kvantiteta senzacija koje nudi i raznih Easter Eggova, reč je o naslovu koji vapi za kolekcionarskim tretmanom na Blu Rayu. Besson konstruiše jedan maestralan ali vrlo složen set-piece, to je prva akcija glavnih junaka i mislim da je ta bravurozna sekvenca jedna od onih stvari zbog kojih se Besson poslednjih godina i bavi filmom. Međutim, za razliku od LUCY gde je fokusiran na ono što ga zanima, a ono što mu je dosadno ili previzilazi ili preskače, ovde je pokazao da je za sve podjednako zainteresovan. Dakle, ovde je Besson u svojoj punoj formi, onoj na osnovu koje je proglašen neo-baroknim rediteljem, vodi računa i o detaljima i o celini, razdvaja važno od nevažnog itd.

Uprkos tome što je VALERIAN projekat koji je po svojoj formi i suštini holivudska ekstravaganca starog kova, što uostalom potvrđuje i komodifikacija toga u GUARDIANSima, Bessonov film sasvim sigurno iskoračuje iz tog holivudskog ključa u nizu detalja, zasluženo stičući titulu najskupljeg nezavisnog, odnosno neameričkog filma. Iako je ovo delo kome je neophodan kulturni kapital iz Amerike, ovo nije holivudski film. Njegov relativni neuspeh na američkim blagajnama razotkriva suštinu današnje filmske industrije, produkcija je postala zapravo manje važna od distribucije i plasmana. Međutim, kako i Holivud ključne prihode sada crpi van SAD, ja verujem da će to uspeti i VALERIAN. Uostalom, imajući u vidu da Besson gradi čitav "univerzum" za pohvalu je već i to da je VALERIAN apsolutno samostalan film koji naravno otvara mogućnost franšize ali bez ugrožavanja integriteta prvog filma.

E sad, Besson se kao i uvek kreće na oštrici između pulpa i veće pretenzije, Evrope i Holivuda, božantva i ništavila, i potpuno mogu da razumem one kojima je VALERIAN jedno kurčenje matorog bogataša. Ali isto tako mislim da greše.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 26, 2017

SHOT CALLER

SHOT CALLER Rica Romana Waugha je treći film njegove “zatvorske trilogije” počete njegovim debitantskim filmom FELON a potom nastavljene njegovim koketiranjem sa mejnstrimom u SNITCHu. Ako gledamo Waughovu zatvorsku trilogiju kao celinu, onda je svakako FELON film koji najbolje kanalisao njegove mogućnosti jer je na nivou priče bio vrlo jednostavan, direktan i u potpunosti je proisticao iz motivacija svojih mačo junaka koji malo govore a ni ne misle mnogo više od toga.

SHOT CALLER je na liniji FELONa ali želi da izgradi dve paralelne vremenske linije. Jedna govori o berzanskom mešetaru koji završava u zatvoru posle teške saobraćajne nesreće a druga govori o njegovom izlasku iz zatvora kada potpuno transformisan izlazi na ulicu da obavi veliki posao kao predstavnik belačke zatvorske bande.

Lik u toku filma doživljava dve transformacije, jednu kada postaje kriminalac tokom robije, i drugu na slobodi kada shvata da je otišao u jednu potpuno novu i običnim ljudima nejasnu ravan rezonovanja. Nikolaj Coster-Waldau je izvanredan u toj ulozi i uspeva da izuzetno isprati čitavu transformaciju. Naravno, teško je ne primetiti neke sitnorealističke primedbe, tipa kako je white collar saobraćajni prekršilac završio u zatvoru sa takvim hardcore gangsterima ali Waugh tu uslovnost tretira kao svojevrsnu datost na početku filma.

Coster-Waldau je okružen izuzetnom ekipom sporednih glumaca koje predvodi Jon Bernthal ali praktično cela galerija likova iz podzemlja i policije je besprekorno kastovana, u ravni Mannovih i Ayerovih radova. Sa takvom podelom i takvim autentičnim facama, Coster-Waldau nije imao mnoogo prostora za grešku.

Samim tim, atmosferičnost, autentičnost, udarački tempo, visok intenzitet, uspevaju da umanje osnovni problem filma a to je činjenica da nije bilo potrebe za oba vremenska toka, odnosno za sabijanje dva filma u jedan. To nije velika smetnja, i ako je Waugh želeo da snimi svoj HEAT neka ga, ne smeta. Ali film bi sigurno bio još snažniji da se opredelio za jedan vremenski tok pa makar obuhvatio sve događaje koje priča tretira.

Waughov rediteljski postupak je rafiniraniji u odnosu na FELON ali ponovo je tu dosta in your face momenata, dosta pseudo-dokumentarizma i snimanja scena metodom sandboxa pa sa više kamera itd. Ipak, rekao bih da je u ovom filmu Waugh rediteljski definitivno sigurniji i da je ovo njegov do sada “najozbilijniji” film u pogledu realizacije iako bih FELON smatrao “čistijim” u mnogim aspektima.

Šteta je što SHOT CALLER izlazi u vreme kada su ovakvi filmovi nažalost sve manje u bioskopima ali na velikom ekranu će biti prikazan u nekoj limited distribuciji. Šteta, SHOT CALLER zaslužuje veliki ekran. Ipak, siguran sam da će živeti na svakoj formi malog ekrana i da će dobiti zasluženo priznanje. 

* * * / * * * *

ISKRA

Istorija jugoslovenske kinematografije uključuje i dugu tradiciju niskobudžetnog filma. Neki od njih, kao recimo SPECIJALNO VASPITANJE Gorana Markovića postali su skoro pa holivudski success stories za svoje autore i celokupne ekipe. U periodu Crnog talasa, takve produkcije su otvarale prostor za nove poetike koje će na kraju rezultirati nekim od najznačajnijih doprinosa naše kinematografije globalnim filmskim tokovima.

Krajem devedesetih oskudica postaje osnovni razlog za povratak niskobudžetnog filma. Dok je u Danskoj pokret DOGME imao svoje prodore u pogledu nove definicije tehničkog standarda filma, na prostoru bivše Jugoslavije su takvi projekti mahom predstavljali hendikepirani mejnstrim koji se snima više zato što su standardi izmenjeni nego zato što poetičke polazišta autora zahtevaju takvu formu.

Pa ipak, u tom periodu nastaju i neki značajni filmovi u kojima su se uklopili poetika i mikro budžet. Prvi naslov koji pada na pamet je ZEMLJA ISTINE, LJUBAVI I SLOBODE Milutina Petrovića. U Hrvatskoj se javlja zanimljiv žanrovski film u toj formi THE SHOW MUST GO ON Nevija Marasovića koji je ubrzo postao prvoklasna autorska senzacija u regionalnim okvirima. Poslednjih godina beogradski FEST ima selekciju ima Microwave a u njoj se prošle godine pojavio film OTVORENA Momira Miloševića koji je uveo srpski mikrobudžetni film u drugu deceniju trećeg milenijuma i dao mu smisao.

Crnogorska kinematografija je vrlo rano, još u zajedničkoj državi, imala iskustva sa takvom produkcijom, pre svega u filmu IMAM NEŠTO VAŽNO DA VAM KAŽEM Željka Sošića. Ovaj film nastao pod uticajem DOGME bio je unikatno ostvarenje u kinematografiji tadašnje zajedničke države, ali Sošić nije nastavio razvoj u tom pravcu pa je ove godine ponovo privukao pažnju javnosti serijom BOŽIĆNI USTANAK, komemorativnim pokušajem istorijskog falsifikata nastalim povodom desete godišnjice osamostaljenja Crne Gore.

Reditelj filma ISKRA Gojko Berkuljan imao je obrnutu putanju. Početkom ove godine privukao je pažnju vrlo spektakularnim toniskotovskim spotom za promociju crnogorskih oružanih snaga a sve to povodom ulaska u NATO. Iz te pozicije, pomalo iznenađuje Berkuljanov mikrobudžetni debi ISKRA kojim izlazi na regionalnu dugometražnu scenu. Naime, reč je o filmu koji je evidentno snimljen mimo ustaljenih produkcionih tokova i sa nezasluženo malim uplivom javnog novca.

Toniskotovska kompetencija koju je pokazao u spotu za crnogorske oružane snage, artikulisana je na drugi način u filmu ISKRA. Reč je o svedenom trileru izgrađenom oko misterioznog zločina počinjenog u vreme antibirokratske revolucije i traumama koji nose njegovi vinovnici.

U maniru nordic noira, Berkuljanovi junaci su penzionisani nikšićki ppolicajci, potomci žrtava i zločinaca, bližnji tadašnjih funkcionera i mlada generacija koja pokušava da doživi katarzu pre nego što nastavi dalje sa svojim životom.

Berkuljan vešto i vrlo odmerenim sredstvima vodi ovu priču sa više vremenskih tokova, očekujući koncentraciju gledalaca koja na svu sreću na kraju biva nagrađena. U vizuelnom pogledu film je vrlo kontrolisan, brižljivo planiran i efektan, imali u vidu mikrobudžet ili ne.

Snaga glumačkih ostvarenje proporcionalna je ubedljivosti i unikatnosti junaka. Stoga ne treba da čudi da su dve najjače uloge pružili Mirko Vlahović i Mladen Nelević kojima su prepušteni likovi policajaca sa mučnom tajnom iz prošlosti. Njih dvojica su crnogorski odgovor na lik Freda Warda iz druge sezone TRUE DETECTIVEa, i rado bih gledao seriju o njima dvojici ili film koji se bavi samo njihovim vragolijama u slavnim danima ministrovanja Vukašina Maraša a i pre njega. Upravo veća ubedljivost i glumačka superiornost ta dva policijska nitkova pokazuje u kom segmentu se krije najveća istinitost filma ISKRA, s tim što je u spotu za vojsku Crne Gore, Berkuljan bolje uspeo da prikaže ono što ne postoji nego u likovima mladih junaka koji pokušavaju da razotkriju misteriju. U tim mladim likovima kriju se i najnesigurnije napisane uloge ali i najslabiji glumački doprinosi.

Problem u napisanim likovima mladih junaka koji žele da reše zločin jeste u tome što je njihov optimizam u pokušaju da razreše misteriju i sprovedu pravdu u delo deluje šuplje i neosnovano. Neka od njihovih razmišljanja izrečena u stranom filmu delovala bi logično, ali u kontekstu ISKRE, i stepena korupcije koji nam je poznat, deluju nažalost krajnje neuverljivo i sugerišu naivnost i potpunu neobaveštenost junaka. Motivacija mladih junaka i njihova upornost da kucaju na zatvorena vrata jeste zapravo jedina konvencija trilera koja se u ISKRI nije dobro zapatila u lokalnom tlu.

Uz film Nemanje Bečanovića POSLJEDNJE POGLAVLJE, ISKRA sasvim sigurno spada u sam vrh crnogorske filmske produkcije, s tim što na svojoj strani ima i nepretencioznost koja je Bečanoviću promakla.

ISKRA je film o nemogućnosti da se društvo u celini ali i mala varoška zajednica konkretno odmaknu od zločina koji ih muči. O tome ne svedoči samo filmska priča već i sam utisak tokom gledanja da protagonisti u sadašnjosti ne mogu da nas ubede da je svetla budućnost moguća, dok nas u isto vreme njihovi preci sjajno vode u uzbudljivu mračnu prošlost. 

Artikulacija naše sadašnjosti, u spoju sa krizom u percepciji budućnosti jeste znak sistemske depresije u regionalnom autorskom filmu. Stoga likovi mladih ljudi koji istražuju prošlost, uprkos tome što u njihov poziv zapravo ne verujemo jesu značajno osveženje u tematskom pogledu. Nadam se da će Berkuljan, u sledećem filmu, nastaviti ovim teškim putem kojim je krenuo, a to je put afirmacije kod nas retko korišćenih žanrovskih obrazaca i njihovim spajanjem sa lokalnim miljeom. ISKRA je uspešan prvi pokušaj, i najava jednog reditelja na koga treba obratiti pažnju. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 25, 2017

GHOST OF NEW ORLEANS

Pogledao sam GHOST OF NEW ORLEANS Predraga Antonijevića, film koji je pod naslovom LITTLE MURDER snimao još 2011. ali je zbpg sudskih sporova među producentima izašao tek 2017. godine. Reč je o trileru smeštenom u Nju Orleans u kome je ponovo prominentna uloga duha kao u njegovom prethodnom filmu BREAKING AT THE EDGE. 

Scenario su napisali Gerald Di Pego i Justin Di Pego. Gerald je prekaljeni veteran koji je napisao dosta bioskopskih i televizijskih naslova raznih žanrova. GHOST OF NEW ORLEANS je detektivski triler sa okultnim detaljima i pokušajem da tu priču izloži ne kroz složen zaplet već kroz karaktere. Upravo mešavina detektivsne istrage, okultnog prisustva i zavere iz podzemlja čini da film ima dosta veliki broj prominentnih likova, od kojih su neki kao glavni detektiv kog igra Josh Lucas, ili osumnjičeni kog igra Terrence Howard dosta zanimljivo postavljeni, dočim je Lake Bell nedovoljno iskorišćena a Cary Elwes pokušava da se nametno ulogom ljigavog kriminalca ali na kraju samo pravi karikaturu.

Antonijevićev film deluje malo ispušteno u postpdoukciji, pre svega u domenu tona koji odiše površnošću B-produkcije, ali i u pogledu kolor korekcije. Ipak, sama režija deluje kao nešto što nije tipičan DTV i svakako pokazuje neku veću ambiciju, ako ne bioskopsku per se a onda barem sa namerom da se plasira na televizije.

Ripper sekvence i obračuni su energični, ali “uopštenost” pristupa na nivou žanra koja je vidljiva kroz uvođenja nekoliko različitih temeljnih koncepcija, upravo čini ovaj materijal idealnim za televiziju.

* * / * * * *

HAPPY ENDINGS

HAPPY ENDINGS je debitantska režija Darka Šuvaka, hrvatskog direktora fotografije koji je napravio solidnu karijeru na američkoj DTV sceni i B-produkciji generalno. Njegov rediteljski debi je međutim potpuno drugačiji od onoga što on snima tamo, i spada u istočnoevropski art house. HAPPY ENDINGS je film iz 2014. godine koji spada u red oonih hrvatskih filmova koji dosta dobro evociraju vizuelni i pripovedački izraz modernog art housea.

Ono štio je Šuvak mogao da prense iz američkih filmova koje je snimao jeste pomalo jasnoće. Neki odnosi među likovima su toliko uronjeni u "realiazm" i višekanalnu glumu u kojoj se dijalozi među likovima neprekidno preklapaju da neke stvari ostaju nejasne ili iziskuju napor da se razumeju.

Ipak, u osnovi Šuvkov scenario nudi zanimljivu društvenu kritiku kroz priču o ženi koja pljačka banku kako bi vratila dugove i kasnijim razvojima te situacije koji ukazuju na žestoku društvenu hipokriziju, prisutnu na svim nivoima. Mnogi od detalja u izlaganju likova su prvoloptaški i motivacije su agresivno postavljene, a opet Šuvak pokušava da bude suptilan i diskretan na nivou izlaganja samih događaja i time remeti tok narativa i praćenje priče.

Dakle, HAPPY ENDINGS pati od raznih dečjih bolesti što je šteta jer dobro izgleda i ima zanimljivu temu. Ipak, na kraju nedostaci se ispostavljaju kao malobrojni ali fundamentalni i opterećuju film u nekim ključnim tačkama. Ukupno, uzev Šuvak je ovim filmom pokazao da ima šta da pruži kao reditelj i nadam se da će se ponovo javiti nekim novim autorskim projektom.

* * 1/2 / * * * *

KILLER FORCE

KILLER FORCE Vala Guesta je irsko-švajcarsko-ameička koprodukcija, akcioni triler o pljački rudnika dijamanata, sniman u Južnoj Africi u sred Aparthejda, sa O.J. Simpsonom u jednoj od glavnih uloga, da paradoks bude veći. Šta više, u ovom filmu pored Simpsona igra i Peter Fonda, svakako jedan od glumaca kojima bi boravak u tadašnjoj Južnoj Africi bio kontraindikovan.

Prekaljeni britanski veteran žanrovskog filma Val Guest okupio je solidnu glumačku ekipu u kojoj su pored Fonde bili još i Telly Savalac, Christopher Lee, Hugh O'Brian i Maud Adams. Dakle, na istom mestu našlo se nekoliko ondašnjih Bond-negativaca i jedna od redovnijih Bond-devojaka. Sve to deluje kao recept za jedan od tipičnih All-Star mashupova iz tog vremena kojima su na kraju izmicali kvaliteti, ali u slučaju KILLER FORCEa možemo reći da je Guest dovoljno siguran reditelj i na kraju njegov film ne dostiše Winnerov FIREPOWER ali jeste sasvim solidan akcijaš koji nije onoliko cerebralan koliko bi heist film trebalo da bude ali to nadoknađuje zahtevnom fizičkom produkcijom i efektnim lokacijama.

Stoga KILLER FORCE možda nije klasik heist filma svog vremena ali definitivno jeste solidan programmer koji umnogome prevazilazi redovne tegobe ove vrste produkcionih mešavina.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, July 22, 2017

SPIDER-MAN:HOMECOMING

Nisam verovao da Jon Watts posle prilično neukog indie debija COP CAR može da snimi film kao što je SPIDER-MAN: HOMECOMING. Ipak, očigledno je Holivud dovoljno jaka industrija da budi zaista ono najbolje u rediteljima. Naime, Wattsov reboot Spider-Mana, iako se tehnički nadovezuje na CIVIL WAR Braće Russo, zapravo nudi do sada najonzistentniju i najbolju uvodnu priču o ovom junaku. Wattsov film pomera Spideya bliže dečaku kog je ujeo pauk i spušta ga na nivou "uličnog" heroja koji tek treba da stasa da bi se suprotstavio mutiranim supervillainima. Ranije je Spidey od prve priče imao posla sa težim protivnicima i apokaliptičnim scenarijima, dočim ovde ima protivnika koji svakako da ima tehnička pomagala koja su izazov za Spideyeve moći ali ima krajnje diskretne namere i nije ni blizu toga da uništi svet.

Odnos između Spideya i negativca je odličan, i Michael Keaton ga odlično igra, dajući liku određenu produbljenost koju negativci u mnogim Marvelovim pa i Sonyjevim filmovima do sada nisu imali. Doduše, Keaton je imao zaista dobar materijal za igru jer nije imao potrebu za nekakvim psihopastkim kerebečenjima, nemotivisanim monolozima o svojim namerama već je naprotiv iz scenarija mogao da izgradi i odnos i da opravda svoj lik. Zanimljivo je da i u drugom GUARDIANSu koji ove godine ima odličnog negativca i u Spideyu, imamo jak motiv očinstva u karakteristikama supervillaina.

Tom Holland kao Spidey je mladolikiji od Maguirea i Garfielda, pa samim tim se bolje uklapa u taj profil mlađeg Spideya početnika i odlično se snalazi u ovoj ulozi. Uprkos tome što ni Maguire ni Garfield nisu bili loši izbori za ovu ulogu per se, a to naročito mislim za Garfielda, rekao bih da je Holland imao i sreće da se njegova harizma uposli u do sada najboljem filmu o ovom junaku.

Ključni adut HOMECOMINGa je pre svega humor i dobro rešavanje karakternih situacija koje su konzistentno postavljene u okvirima postuklata omladinskog filma. Watts nije neki maestro bioskopske akcije i u tom domenu HOMECOMING nudi vrlo ekonomičan i mudar koncept. Akcija se uglavnom percipira kroz Spider-Mana tako da Watts sebe ne dovodi u iskušenja da orkestrira neke komplikovane spektakularne scene sa velikim brojem protagonista, mada sasvim sigurno nekoliko scena donosi solidne akcione bravure, pre svih obračun na trajektu a zatim i spasavanje iz lifta u vašingtonskom spomeniku.

Unutar akcionih scena, Watts opet ne gubi humorističke akcente tako da u svim deonicmama uspeva da ostane dosledan u tom preplitanju između duhovite omladinske komedije i superherojskog akcijaša. U tom pogledu, HOMECOMING je zaista zrelo urađen, potpuno rediteljski artikulisan i kontrolisan, iako spada u red u "manjih" Marvelovih filmova u pogledu obima akcije poput ANT-MANa i DOCTOR STRANGEa koji su se ispostavili kao dobar izbor u pogledu koncepta. Ako izuzmemo Gunnove GUARDIANSe, rekao bih da je HOMECOMING u pogledu preciznosti rediteljskog postupla daleko najozbiljniji naslov u MCU.

Ono što film opterećuje jesu određeni recidivi iz ostalih MCU naslova koji ga čine nedovoljno samostalnim. Ipak, čini mi se da neki potencijalni gledalac u budućnosti svakako može da pogleda ovaj film bez nekakvog suštinskog predznanja o ostalim MCU naslovima. No, svakako da je ugođaj kompletniji ako se znaju ostali filmovi i utoliko šteta za Wattsov izuzetan rad.

Za razliku od ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANSa koji su me mahom ostavljali hladnim, HOMECOMING je sve vreme imao snažan osvežavajući efekat humora i coming of age filma čije je adute Watts uspešno sproveo u delo. Stoga mislim da je ovakav film nedostajao ne samo MCU već i letnjoj filmskoj ponudi ove godine. Ponešto od ovoga je u manjim dozama ponudila WONDER WOMAN, ali HOMECOMING je u pogledu utiska ipak znatno snažniji i konzistentniji rad. Bravo.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, July 20, 2017

DUNKIRK

Nolanov DUNKIRK je film koji počne relativno zanimljivo ali onda deteiorira u nešto što bi se najlakše moglo opisati kao bezmalo dvočasovna kolekcija Telenor momenata u kojoj gledalac očekuje da junaci u nekom trenutku dobiju neograničeni 4G i podele svoju avanturu sa prijateljima ali oni umesto toga postradaju. Doduše, oni koji prežive raduju se kao da su dobili nekakv pre-paid dodatak.

Nolan je pokušao da pobegne od strukture combat movieja što je u ovom slučaju više kukavički nego umetnički potez. Naime, na kraju krajeva, ono čemu se Nolan nada jeste upravo “najjeftinija” emocija “herojskog” combat movieja što se nalazi u direktnoj opoziciji sa onim čime je Nolan želeo da izbegne dosta korišćenu strukturu.

Naime, Nolan je želeo da se fokusira na nekoliko “malih priča” i da onda neke “velike događaje” smešta u njihov drugi plan, da istovremeno ima i intimni survival story i ratni spektakl. Očigledno je da se Nolan oslonio malo na koketiranje sa evropskom art house aktualnošću a malo i na trend survival trilera poput GRAVITYja i REVENANTa ali na kraju, u ključnim momentima ne uspeva da izbegne patetične motivacione dijaloge i sentimentalne gestikulacije.

Kada se tome doda da Nolan pokušava da pomeša nekoliko vremenskih tokova, i to baš ne daje zadovoljavajuće rezultate, a rasplitanje svega u završnici nimalo nije zadovoljavajuće, možemo slobodno reći da je DUNKIRK jedan pokušaj da stvori nekakav lažni impresionizam koji ne može da pobegne od mejnstrima.

DUNKIRK je u vizuelnom pogledu verovatno najbolje i najmaštovitije realizovan Nolanov film i što se mene tiče, samo da se uzdržao od blamiranja u tim završnim dramskim scenama zaslužio bi i ocenu više. Međutim, nije i samom je sebi presudio jer se razotkrio.

U epohi koja nam je dala FURY i HACKSAW RIDGE, RYANa i još neke naslove, DUNKIRK deluje istovremeno slabo ali i gotovo bizarno u tome da je neki mejdžor studio odobrio ovakav film. DUNKIRK sasvim sigurno nije tipičan studio movie. Nažalost, nije ni dobar, niti je dovoljno izmaknut od onih mejnstrim zaslađivanja koja mogu da plasiraju samo veliki majstori. Nolan to definitivno nije.

* * / * * * *

S.W.A.T.: UNDER SIEGE

Tony Giglio je aktivan DTV delatnik i uprkos tome što jeste bio umešan u neke upmarket projekte brzo je skončao stružući po dnu kace. Za razliku od drugog filma u S.W.A.T. franšizi koji je pod naslovom FIREFIGHT režirao Benny Boom sa Gabriel Machtom u glavnoj ulozi, treći film nije ni tako ambiciozan ni tako vešto realizovan. U ekipi ovog puta doduše imamo par glumačkih minjona, Adrianne Palicki koja je daleko iznad materijala, i Michael Jai Whitea koji se sa uživanjem valja po DTV blatu.

Zato je i šteta što Palicki i White nisu glavni likovi već ga igra izvesni Sam Jaeger. Isto tako, šteta je što Giglio nije DTV reditelj sa nekim svojim oebeležjem, recimo kao Isaac Florentine, pa da film barem donese impresivnu akciju koju ova ekipa može da iznese. Naprotiv, akcija u filmu je u najboljem slučajnu korektna, iako je tu White, glumac koji može svašta da izvede.

Konačno, za razliku od FIREFIGHTa koji je imao zanimljivog negativca, UNDER SIEGE ima i slabog generic negativca sa britanskim akcentom i manirima blago dekadentnog plaćenika koji ni na jednom nivou nije ubedljiv.

Za razliku od FIREFIGHTa gde je evidentno uložen trud da se ne “bruka” franšiza početa u bioskopima, treći deo zalazi u domen generic DTV rada koji ni White ni Palicka ne zalsužuju.

* * / * * * *

Wednesday, July 19, 2017

ORIGIN WARS

ORIGIN WARS Shanea Abbessa je povratak Ozploitationa na velika vrata. Naravno, globalna bioskopska mreža je bitno drugačija u odnosu na vremena kada je MAD MAX mogao da stigne svuda po svetu, a ORIGIN WARS je film koji će verovatno pokriti mahom DTV tržište ali u jednoj nama vrlo dragoj i deficitarnoj kategoriji a to su cameronovsko-lucasovski SF akcijaši. Naravno, kada danas govorimo o Cameronu uvek se kao referenca javlja i Blomkamp kao reditelj koji se dosledno bavi tom vrstom grungy SF sa elementima društvene kritike i junacima koji dolaze iz blue collar miljea.

Abbess je do sada snimio nekoliko B-pokušaja u ovom i bliskim žanrovima ali nijedan nije bio ni blizu zanimljiv i dobro realizovan kao ORIGIN WARS. Priča je smeštena u daleku budućnost, u period kolonizacije dalekih planeta. Na jednoj od njih dolazi do pobune er su se čudovišta koja služe za teraformiranje otela kontroli i glavni junaci pokušavaju da spreče apokalipsu i razotkriju zaveru.

Ono što Abbessov film najpre odvaja od cameronovskih i lucasovskih korena jeste sama struktura priče. Film je podeljen u poglavlja koja pokušavaju da obuhvate sve "uglove" priče ne bi li slila sve tokove u jedan klimaktični tok tako ovde nemamo klasičnu strukturu sa jadno definisanim hero's journeyem već u suštini jednu mozaičnu dramaturgiju za koju slutim da je proistekla iz budetskih ograničenja. Abbess je prepoznao da ovu priču ne može da radi na isti način kao uzori i našao je indie ključ u pogledu pripovedanja, s druge strane obraćajući veliku pažnju na to da uspešno rekonstruiše SF imaginarijum i film je na tom nivou izuzetno uspešan. Ipak, za ovu vrstu filma na kraju krajeva stil naracije jeste jako bitan i u njemu leži najveći nedostatak. ORIGIN WARS nema naročito komplikovanu priču ali je izlaže na komplikovan način i time limitira svoj efekat na publiku.

Ono što je međutim glavni adut filma jeste šarmantna glumačka podela koju predvode Kellan Lutz, nabildovani akcioni star starog kova i Daniel MacPherson koji donosi karajternu stranu čoveka od akcije. Zatim, tu su akcija i specijalni efekti koji su vrlo energični, ubedljivi i u skladu sa produkcionim dizajnom koji u sebi integriše ono na šta su nas navikli STAR WARS, ALIENSi, ELYSIUM ali i neki naslovi Ozploitation tradicije kao FORTRESS. Za očigledno skroman budžet, abbess je isporučio film koji jako lepo izgleda, i u skladu sa trendom grungy SFa koji je uostalom ušao i u sam STAR WARS preko ROGUE ONEa.

Naravno, razni elementi, od dramaturgije do obima akcionih scena pokazuju da ORIGIN WARS nije u istom budžetskom okviru, ali Abbess ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa tim žanrovskim okvirom, kao i stari Ozploitaion majstori. Da se odmah razumemo, ORIGIN WARS nije ROAD WARRIOR ali nije ni FURY ROAD, dekadentno uzdizanje B- premise na nivo A+ produkcije. Ovo je film u kome reditelj pokazuje kako se u prirodnom budžetskom staništu pravi pulpy SF akcijaš čiji je osnovni kvalitet upravo u tome što je reč o manje kontrolisanom, manje korporativnom parafraziranju onoga što je danas A+ film.

Pojedini elementi i nedorečenosti u priči sugerišu da su autori zamislili da ovo bude inicijalni film za čitav serijal. Bilo bi lepo da se to desi. Ali i ako se ne desi, film neće delovati nezaokruženo jer je određeni loopiness narativa već omogućen dramaturškom postavkom koja ima izvesnu mozaičnost.

Po onome što je pružio na ekranu, Abbess bi u neko drugo vreme sasvim sigurno imao film u bioskopima. Ovako, vidim ORIGIN WARS kao dobru zamenu na onim televizijama koje sebi ne mogu da priušte pravog Camerona, Blomkampa ili ROGUE ONE.

* * * / * * * *

Tuesday, July 18, 2017

BREAKING AT THE EDGE

BREAKING AT THE EDGE Predraga Antonijevića je horor iz 2013. godine, urbana priča o trudnici koju progoni spektralna pojava i podstiče je da se osveti za zločin počinjen u prošlosti. Trudnica počinje da se leči od psihičkih problema misleći da su oni izvor tih apela iz onostranog ali onda shvata da možda zaista mora da umiri nenamirene duhove kako bi spasila svoje dete.

Nekoliko godina kasnije, scenarista ovog filma Nissar Modi napisao je indie postapokaliptičnu priču Z FOR ZACHARIAH sa Margot Robbie i Chrisom Pineom. I ovaj film je mahom kamerna priča, doduše sa mnogo više generic elemenata i sa mnogo većim akcentom na žanrovske detalje i konvencije.

Antonijević se solidno snalazi u formi trilera koji koketira sa hororom. Sasvim sigurno je da se posle ovog filma nije nametnuo kao velikan žanra ali ovo je ostvarenje solidnog profesonalnog nivoa. U saradnji sa nekadašnjim McTiernanovim DPjem Steve Masonom, Antonijević gradi dinamičan stil, sa dosta pokreta kamere, dosta snimanja iz ruke, pokušava da uključi ambijente a naročito neke prirodne pojave u narativ.

Glumačkoj ekipi snagu daju Milo Ventimiglia i Gabriel Macht, dvojica prekaljenih televizijskih faca, ali glavnu ulogu igra Rebecca Da Costa, brazilska glumica koja je u ukupnom skoru solidna u ovom filmu ali kanališe izraz nekakve rezervne Freide Pinto.

BREAKING AT THE EDGE nije film za bioskope ali je vrlo solidan sadržaj za mali ekran na kome je konačno i skončao. Mislim da je ovo film koji će imati dugovečan život u programima televizijskih kanala. 

* * / * * * *

TWO LOVERS AND A BEAR

TWO LOVERS AND A BEAR Kima Nguyena bio je deo kanskog sporednog programa 2016. godine. Kim Nguyen je bio blizu velikih uspeha, ali posle proboja na oskarima nije uspeo da poentira. Ovaj naslov je njegov najbolji film do sada jer spaja zanimljivu offbeat indie ljubavnu priču i vizuelno uzbudljiv te logistički složen avanturistički film.

Glavni junaci su mladi ljubavni par, duboko traumatizovani mladi ljudi koji su u zaleđene polarne uslove došli bežeći od trauma koje su ih progonile u “normalnom svetu”. Kada u izolaciji stigne informacija da je devojka primljene na studije u “pitomijim delovima” i da odlazi, njihove psihoze počinju da dolaze do izražaja.

Kim Nguyen ima izuzetnu glumačku podelu u dve glavne uloge - Dane DeHaan i Tatiana Maslany predano i sa punim angažmanom donose likove dvoje zaljubljenih ali psihički načetih mladih ljudi, i dosta dobro se nose sa nekim “viškovima” u pogledu ekspresije koji bi u manje veštim rediteljskim a naročito glumačkim rukama potopili film.

Međutim, sada je situacija obrnuta, navedeni “viškovi” u ekspresiji imaju nekakav šmek, a kvaliteti svega oko njih, i glumački i vizuelni i energija koju nose čine da TWO LOVERS AND A BEAR bude solidan “mali” film.

Kim Nguyen je u ovom filmu u maniru Olivera Stonea uspeo da kroz vrhunsku vizuelnu artikulaciju nadoknadi suštinsku svedenost ove praktično duo drame i da je digne na nivo jednog izuzetno ekspresivnog i uzbudljivog gledalačkog iskustva koje jeste u samoj suštini art house ali u pogledu doživljaja je definitivno “bioskop”. 

* * * / * * * *

Monday, July 17, 2017

SECURITY

Kvebečki reditelj Alain Desrochers snimio je film SECURITY, novu produkciju Avija Lernera u kojoj Antonio Banderas dobija priliku da se okuša u DIE HARD derivatu. Uprkos tome što Banderas ima nekoliko bitnih akcijaša u svom CVu nikada ga nisam percipirao kao akcionog glumca, ali se Avi izgleda ne slaže sa mnom pa se on pojavljuje i u EXPENDABLESima.

SECURITY ima rudimentarnu premisu. Baš na dan kada penzionisani kapetan američke vojske na prosjačkom štapu dobija posao kao noćni čuvar u jednom shopping mallu na pola puta između dve varošice, nemilosrdna banda napada konvoj FBI u kome se vozi opasan svedok protiv mafije. Požrtvovani agenti FBI uspevaju da pošalju svedoka u bekstvo i ovaj pristiže do shopping malla gde se ispostavlja da je reč o miloj devojčici od jedanaest godina koja je svedočila ubistvu svog oca mafijaškog računovođe.

Banda koja želi da je likvidira je nemilosrdna, vojno organizovana i naoružana do zuba, predvodi ih Ben Kingsley koji kanališe unutrašnjeg Rickmana.

U filmu je sve polovno i generic do krajnjih granica ali Desrochers se trudi da napravi upmarket DTV proizvod koji bi se nekim ludilom negde mogao naći i u bioskopima. Antonio Banderas takođe nije tipična akciona zvezda pa se i on trudi da izgradi nekakav lik iako mu materijal to ne dozvoljava.

Akcija je vrlo solidno realizovana, sa budžetom koji evidentno nije bio visok. Samim tim je šteta što premisa “DIE HARD u shopping mallu” nije kreativnije postavljena u odnosima među likovima. Ovo ipak na kraju krajeva po dometima nije ni blizu filma kao što je DANGEROUS GAME Stephena Hopkinsa.

Ono što me je obradovalo jeste to što sam u ulogama henchmena prepoznao nekoliko naših saradnika iz filma JESEN SAMURAJA, a oba filma dele i istog koreografa borilačkih scena. 

Ljubitelji akcione ortodoksije u ovom filmu imaju šta da vide, i mislim da će film itekako imati budućnost na malim ekranima, naročito na televiziji gde bi se Banderas i akcija mogli ispostaviti kao pravi spoj.

* * 1/2 / * * * *

THE SAINT

Pokušaj da se obnovi serija THE SAINT po Charterisovom dugovečnom junaku mobilisala je Simona Westa i Ernije Barbarsha da snime dve epizode, ali to je završilo u obliku sklepanog televizijskog filma sa nekakvim zaokruženim story arcom. Simon West je u svoje vreme bio reditelj koji je mogao da režira Bonda i neobično je kako je skončao režirajući zaista loš, pa i prilično nevešt reboot Sainta, na kraju u podeli sa posla sa jednim od manje veštih Van Dammeovih hackova.

U kameo ulozi pojavljuje se Roger Moore, najpoznatija glumačka inkarnacija Simona Templara koji je bio među producentima ovog promašaja. Nažalost, ako je Moore imao nameru da ovu produkciju ostavi u amanet svojoj porodici, nije mu uspelo.

THE SAINT reboot je u ovoj varijanti veći promašaj od Noyceovog filma iz sredine devedesetih.

Saturday, July 15, 2017

SPACEMAN

SPACEMAN Bretta Rapkina je pošteno urađen B-film o čuvenom američkom bejzbol igraču Bill "Spaceman" Leeju koji je 1982. bio izbačen iz MLB posle godina uspešnog igranja i kontroverznog ponašanja. Bill Lee je bio autsajder po nogo osnova, između ostalog po tome što je voleo da daje duhovite i šokantne izjave medijima, a nije krio ni da je sklon lakim drogama i provodu. Isto tako bio je lojalan svojim saigračima i na kraju su upravo njegovi gestovi solidarnosti i bili razlog za otpuštanja koja je doživeo.

Josh Duhamel, glumac za kog možemo reći da nije do kraja ispunio svoj potencijal kao leading man, i svoj spoj All American good looksa i komičarskog talenta, u ovom filmu ostvaruje ulogu karijere. Duhamel preuzima Leeja na sebe i bez ikakve sumnje nosi ovaj film na svojim plećima. Iskusni epizodisti W. Earl Brown i Ernie Hudson su tu da ga podrže ali SPACEMAN je Duhamelov šou, a Rapkin vešto koristi riznicu Spacemanovih prijava kako bi Duhamelu dao dovoljno sočnih prijava za replike.

SPACEMAN stoga deluje kao istinita verzija BAD NEWS BEARSa, priča o čoveku koji je poznat po nesportskom načinu života i po vansportskim atrakcijama za kog se na kraju ispostavlja da mu je sport sve što ga je ikada zanimalo. Tako je Bill Lee na kraju postao i rekorder vukući se po amaterskim i penzionerskim ligama kao najstariji pičer koji je počeo utakmicu i pobedio itd.

SPACEMAN je pre svega studija karaktera. Fokusira se na Leejev period posle otpuštanja iz Montreal Exposa i zaključuje se situacijom u kojoj on shvata da se više neće vratiti u MLB, kao i da ne može bez bejzbola. Poput samog Leeja, i ovaj film je autsajderski. Nizak budžet je evidentan ali ga Brett Rapkin i Josh Duhamel nadoknađuju srcem i na kraju, SPACEMAN i deluje kao film snimljen 1982. godine kada se i dešava. Kredibilitet u domenu sportskog filma daje mu potpis Rona Sheltona, verovatno najvećeg savremenog reditelja sportskog filma a naročito filmova o bejzbolu. Shelton je režirao film COBB o antiheroju američkog bejzbola, a ova produkcija govori o jednom od palih anđela.

Poslednjih godina filmovi o bejzbolu uspevali su da dostignu status prestige picturea, recimo MONEYBALL ili da se postzave kao bitne priče o emancipaciji kao 42. SPACEMAN sasvim sigurno ostaje van tog kruga, i izašao je gotovo neprimetno. Međutim, nepretencioznost i harizma koju nosi, uz jedan vrlo bitan faktor a to je da nije odbojan publici koja ne poznaje bejzbol, čine da će on možda na duže staze čak i više biti prikazivan na malim ekranima, kao što je uostalom i Bill Lee duže ostao na terenu nego što je iko očekivao.

* * * / * * * *

Friday, July 14, 2017

WAR FOR THE PLANET OF THE APES

WAR FOR THE PLANET OF THE APES uz LOGANa predstavlja vrhunac gamechanging sezone za Fox. Studio koji je napravio prve APESe, STAR WARS, ALIEN, PREDATOR i postao dom Jamesa Camerona, ovim filmom ponovo preuzima vodeću ulogu na polju transgresivnih blokbastera i otvara rediteljima priliku da snime dobar film na bazi toga što su snagom IPa komercijalno obezbeđeni. Kao što je LOGAN po svojoj estetici suštinski bio bliži BLOOD FATHERu nego bilo kom X-MEN filmu, tako je i WAR FOR THE PLANET OF THE APES film koji nastavlja estetiku DAWNa ali je dodatno radikalizuje u pravcu tradicije ratnog filma, a naročito onih problemskih priča koje preispituju kompleksnost neke civilizacijske nulte tačke.

APESi su i kao stari i kao novi serijal bili politički pregnantni, s tim što za razliku od prvog serijala Reevesov (i Wyattov) nije otišao u pravcu loopy SFa već upravo suprotno, u tvrdu realističku priču u kojoj se istovremeno preispituju i veliki naučni ili društveni koncepti ali se odlazi i u psihološku dubinu.

WAR je film o karakterima, s tim što je jedan karakter u njemu dominantan, to je majmun Caesar koji uzima protagonizam i u pogledu uloge u priči, pa i u pogledu prisustva na ekranu. WAR nije film "krupnih planova", u njemu ima dosta akcije i spektakla, ali glavno izražajno sredstvo filma je Caesarovo lice i krupni planovi ovog majmuna jesu ključni za praćenje i reflektovanje priče. Reeves evidentno shvata da je tehnika došla do tačke u kojoj je moguće iz nacrtanog majmuna izvući izvrsnu glumu i to koristi, ali svakako da je potrebna pre svega velika hrabrost a zatim i poverenje studija da se u tome istraje do kraja.

Naime, WAR je izvanredan film, ali sasvim sigurno nije pitak, delu publike bi lako mogao biti i "preozbiljan" i previše proveravati strpljenje. Reeves uzima pulpy SF ideju planete Zemlje kojom ovladavaju majmuni i od nje uspeva da napravi uverljivu premisu u kojoj potom istražuje neke vrlo "ozbiljne" i "zrele" ideje. U tom pogledu, važno je naglasiti da predmet spora između ljudi i majmuna dobija jednu novu dimenziju u odnosu na prethodne filmove, i da rat zalazi u svoju dekadeentnu fazu. Zato i ne treba da čudi to što je WAR na vrlo jasnom tragu SEARCHERSa i APOCALYPSE NOW. U njemu ima posveta i nekim drugim "laganijim" filmovima kao što je GREAT ESCAPE ali u principu reč je o filmu koji nudi sve tehničke atribute blokbastera ali i estetsku zaokruženost prestige picturea. To je donekle imao i LOGAN i publika je to nagradila, a za WAR bi se moglo reći da je otišao korak dalje. Voleo bih da publika nagradi ovaj hrabar potez ali svakako treba sačekati ponedeljak i finalne rezultate sa blagajni. Svakako da ne bi bilo dobro ako ovakav pristup prođe nenagrađen jer će obeshrabriti studije da prave ozbiljne filmove za ozbiljne pare.

Kad je reč o poziciji unutar serijala, WAR može da se gleda kao standalone film ali za razliku od DAWNa, ipak je manje samostalan. Svakako je da će gledaoci koji su upoznati sa prethodnim filmom više uživati u njemu. Pa ipak, zanimljivo je da Reevesovi filmovi zapravo ne moraju da se gledaju u kompletu sa Wyattovim koji je pokrenuo celu stvar ali je u međuvremnu estetika franšize za čitavu klasu unapređena.

Reeves je izgradio karijeru radeći najnepopularnije poslove u Holivudu - rimejk odličnog i praktično kultnog evropskog filma a zatim i nastavak ributa, dakle najozloglašenije forme. Međutim, u okvirima toga je na kraju postigao izvanredne rezultate i plasirao se u sam vrh prve lige holivudskih reditelja. Štaviše, slobodno možemo reći da je Reevesov serijal APESa na svakom nivou prevazišao originalni, koji pritom nije bio za potcenjivanje.

Stoga, možemo slobodno reći da se i u onome što danas deluje kao kreativni ćorsokak holivudske produkcije mogu prepoznati izlivi neverovatne kreativnosti.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, July 13, 2017

LET HER OUT

LET HER OUT Cody Calahana je jedan od onih indie horora u kome odlazak u oniričnost, subjektivne košmarne vizije i poremećaje u percepciji više doprinosi relativizaciji onoga što se dešava na ekranu nego što daje na maštovitosti.

Osnovni problem filma LET HER OUT je u tome što autori nisu umeli ili nisu hteli da uspostave odnose među likovima pre nego što su krenuli da ih dekonstruišu kroz vizuru mlade žene koja ima tumor na mozgu. I onda kada je ta dekonstrukcija krenula uopšte nije bilo jasno šta proizilazi iz koje frustracije, šta je stvarno, šta nije.

Ono što se filmu LET HER OUT ne može osporiti jeste da kao priča ima integritet. Poseže za body horrorom ali ne i za konvencijama i klišeima, dosledno je vezan za lik i proističe iz njega. 

Otud mislim da bi arty crowd koji je otvoren za žanr mogao da uživa u ovom solidno realizovanom ostvarenju.

* * / * * * *

Sunday, July 9, 2017

GUY AND MADELINE ON A PARK BENCH

GUY AND MADELINE ON A PARK BENCH je debitantski film Damiena Chazellea u kome se nije videlo da će sedam godina kasnije biti glavni favorit za oskara ali su se osetili nedostaci koji će se preseliti u njegov film LA LA LAND. Naime, GUY AND MADELINE ON A PARK BENCH je indie mjuzikl koji se u crno-beloj tehnici bavi evociranjem izgleda i atmosfere njugorškog nezavisnog filma šezdesetih, autora kao što je Cassavetes ili neki drugi koji su odmah otišli da snimaju pod utiskom nekog novotalasovnkog klasika. Dakle, poetički ovo je bajat film koji upadljivo ne nudi ništa novo, i veoma namerno je retro u tom jasno prepoznatljivom njujorškom ključu. Međutim, kada se prepozna šta ja reference, kada se shvati na šta Damien cilja, film ne uspeva da ponudi ništa novo osim jedne rudimentarne ljubavne priče koja po svojim karakterima delimično može biti doživljena kao anticipacija LA LA LANDa jer protagonisti prolaze kroz slične krize, a tu ima i pomalo Spike Leeja i još ponečega.

GUY AND MADELINE je film sklopljen od polovnih delova čiji je osnovni kvalitet kada su se pojavili pre pedeset godina bilo to što su sveži. Sada više nisu a on im nije ulio nikakav novi smisao.

Ono što mu se doduše ne može osporiti jeste da ga u rediteljskim radovima kontinuirano zanimaju iste teme ali sam rediteljski rukopis dosta varira da bismo mogli prepoznati nekakvo autorstvo u svemu tome. U svakom slučaju, Chazelleu se na kraju isplatilo lutanje kroz opšta mesta. Oni koje zanima u ovom filmu mogu da konstatuju kako je to počelo. 

* * / * * * *

REVOLT

Pogledao sam REVOLT Joe Mialea, vrlo korektan blomkampovski SF akcijaš sa mudro uloženim budžetom. Lee Pace se odlično snašao kao lead, američki special ops tip koji se budi posle amnezije u Keniji i mora da pomogne humanitarnoj radnici koju igra Berenice Marlohe da se izvuku sa teritorije na kojom zulum čine vanzemaljski dronovi.

Berenice Marlohe je pritom relativno nedavno igrala sličnu ulogu u SFu najšulerovskog tipa KILL SWITCH pored Dana Stevensa i REVOLT joj je drugi vrlo sličan projekat u kratkom vremenu što je čini pretendentkinjom na poziciju SF dive u projektima sa vanameričkim novcem.

Južnoafričke lokacije su izvanredno iskorišćene i svakako daju filmu taj šmek blomkampovskog subalternog SFa ali to naravno nisu jedini atributi koji povezuju REVOLT sa južnoafričkim maestrom. I ovde ima nešto stidljivijih elemenata transhumanizma, kao i prikaza lokalnih bandi koje se transformišu pod uticajem vanzemaljske invazije.

Joe Miele se snalazi jako dobro sa skromnim budžetom i gradi kontekst filma u kome nesavršen CGI uspeva da ostvari zadatu funkciju. Ključ su naravmo visok tempo, dobre akcione scene i Pace i Marlohe koji nose dovoljno energije da iznesu film. U pogledu rapsologanja resursima, Miele izvlač maksimum i nema čega da se stidi u poređenju sa bogatijim produkcijama. Štaviše, REVOLT fino može da umiri glad ljubitelja kameronovskog i blomkampovskog SF akcijaša dok se čekaju njihovi novi igrenjaci.

* * * / * * * *

Tuesday, July 4, 2017

PILGRIMAGE

PILGRIMAGE Brendana Muldowneya je dinamičan pustolovni triler smešten u Srednji vek. Premisa je jednostavna - fratar iz Rima je poslat u Irsku po relikviju koja treba da odnese u Vatikan sa ciljem da inspiriše Krstaše pred pohod. na piti od manastira do luke gde će predati relikviju krstašima, monasi i ekipa koja ih obezbeđuje upadaju u razne nevolje sa lokalnim paganima ali i pokvarenim krstaškim velikašima.

Tom Holland igra mladog monaha kome je transport relikvije prvi veliki izlazak iz manastira a Jon Bernthal misterioznog, snažnog i nemog slugu manastirskog bratstva koji polazi na put kao nosač tereta ali se potom ispostavlja kao znatno slojevitija ličnost i vrsni ratnik.

Muldonwneyev film je jednostavan i žanrovski potpuno precizan. Ovo je avanturistčki film sa intenzitetom trilera smešten u Srednji vek. Svemu tome on dodaje prijatnu dozu mistifikacije prikazujući ambijente stare Irske koju hrišćanstvo još nije uzelo pod svoje. Iako je ovaj element filma zavodljiv, ko očekuje da je PIGRIMAGE išta više od napete pustolovine, greši.

Činjenica da relikvija ima oko sebe jednu mističnu auru i da religioznost čini bitan element motivacije i karakterizacije likova ipak ne vodi film u pravcu nekakve religiozne drame ili mistične fantastike. Ne kažem da Muldowney svojim postupkom ne može da navede na lažni trag ali ovaj film naprosto nije to.

U istoj sedmici kada mladi Holland postaje novi Spider-Man, prijatno je videti u jednoj ovako evidentno R-rated varijatni. Jon Bernthal se potvrđuje kao pouzdan filmski grubijan i nudi uverljiv lik bez reči.

Poslednjih godina imali smo nekoliko filmova ovog tipa vezanih za tu epohu i lokaciju u širem smislu. PILGRIMAGE je jedan od solidnijih.

* * * / * * * *

STREETS OF FIRE

U sklopu pripreme za BABY DRIVER Edgara Wrighta, reprizirao sam jedan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije STREETS OF FIRE Waltera Hilla. Dan-danas Hillov film utiče na generacije filmadžija na prostoru bivše SFRJa doživeo je i uslovni rimejk u CRNOM BOMBARDERU Darka Bajića koji se neodmereno oslonio na neka dizajnerska rešenja iz ovog filma, bez ikakvog ozbiljnog razloga. Na svu sreću, i sam zaplet CRNOG BOMBARDERA iskompiliran je iz drugih filmova, pa možemo govoriti o filmu sklopljenom od polovnih delova na svakom nivou.

STREETS OF FIRE ima kultni status u Americi, ali u određenom smislu kao što je Bajićev CRNI BOMBARDER omiljeni film o Beogradu među onima koji nisu Beograđani, tako i Hillov film ima kultni status izvan SAD. Njegovo oslanjanje na američki dizajn pedesetih, na postapokaliptičnu atmosferu derutne urbane arhitekture, na pionirsku atmosferu rokenrola i iznad svega na vrlo direktnu, gotovo esejističku primenu vestern-dramaturgije na ambijent trulog grada, čini ovaj film jednom zanimljivom dekonstrukcijom "amerikane".

Pored svega ovoga, STREETS OF FIRE ima određene kvalitete i kao akcioni film, premda naravno nema nužnu direktnost u tom pogledu jer naprosto pritisnut je naslagama stilizacije, muzike i socijalnog komentara. Već po trejleru za BABY DRIVER vidimo da Wright nije išao toliko daleko, ali da pored Hillovog DRIVERa, i taj film i Refnov DRIVE zbog značajne uloge muzike i američkih ambijenata u sebi, imaju ponešto oko čega bi se dali porediti.

Uprkos tome što se u STREETS OF FIRE može prepoznati dosta DNK WARRIORSa u pogledu stilizacije bandi, iz današnje vizure je jasno u kojoj je ovo meri zapravo arty film, pa ni ne čudi da je uspeo da stekne kultni status upravo među onima kojima Hillov rad dakle nije primarni predmet interesovanja.

* * * / * * * *

Monday, July 3, 2017

CONTROL FACTOR

CONTROL FACTOR Nelsona McCormicka snimljen je za SciFi kao televizijski film i u tim okvirima reč je o jako solidnom SF trileru koji na old school B-način tretira konspirološku temu mind controla koja seže naravno sve do slavnih dana mitskog projekta MK Ultra. Adam Baldwin i Elizabeth Berkeley su u u glavnim ulogama, solidnu podršku im pruža Tony Todd koji je izgradio reputaciju pouzdanog žanrovskog performera u striktno definisanim ulogama mudrog epizodiste kome je sve jasno a scenario Johna Dombrowa, inače sepicalizovanog za kompjuterske ige prosto uživa u brlogu efikasno sprovedenih klišea.

Nelson McCormick donosi efikasnu inscenaciju, energično izlaže priču i na relativno malom broju lokacija uspeva da u maniru prekaljenih B-majstora napravi film koji deluje dinamično i raznovrsno. U svakoj kinematografiji van Amerike, ovaj film bi bio pristojan bioskopski rad. Kad je reč o televiziji, možemo slobodno reći da nadilazi ostvarenja sličnog profila.

Sunday, July 2, 2017

TIMESTALKERS

Pogledao sam TIMESTALKERS Michaela Schultza, SF televizijski film po scenariju doajena britanske televizijske scenaristike Briana Clemensa, premda je reč o američkoj produkciji i ambijentu u svakom segmentu. William Devane igra varoškog profesora istorije koji jednog dana zapaža zanimljiv detalj na slici sa Divljeg Zapada, na njoj je čovek sa savremenim revolverom. Profesor kreće da istražuje i nailazi na ubicu-putnika kroz vreme, ludog profesora iz budućnosti kog igra Klaus Kinski.

Devane i Kinski maste stvar od početka do kraja ali čini se da ni Clemens ni Schultz baš nisu uložili maksimalan trud u ovaj projekat i rezultat je osrednji televizijski rad koji je u svakom pogledu inferiorna varijanta bioskopskog filma.