ISKRA

Istorija jugoslovenske kinematografije uključuje i dugu tradiciju niskobudžetnog filma. Neki od njih, kao recimo SPECIJALNO VASPITANJE Gorana Markovića postali su skoro pa holivudski success stories za svoje autore i celokupne ekipe. U periodu Crnog talasa, takve produkcije su otvarale prostor za nove poetike koje će na kraju rezultirati nekim od najznačajnijih doprinosa naše kinematografije globalnim filmskim tokovima.

Krajem devedesetih oskudica postaje osnovni razlog za povratak niskobudžetnog filma. Dok je u Danskoj pokret DOGME imao svoje prodore u pogledu nove definicije tehničkog standarda filma, na prostoru bivše Jugoslavije su takvi projekti mahom predstavljali hendikepirani mejnstrim koji se snima više zato što su standardi izmenjeni nego zato što poetičke polazišta autora zahtevaju takvu formu.

Pa ipak, u tom periodu nastaju i neki značajni filmovi u kojima su se uklopili poetika i mikro budžet. Prvi naslov koji pada na pamet je ZEMLJA ISTINE, LJUBAVI I SLOBODE Milutina Petrovića. U Hrvatskoj se javlja zanimljiv žanrovski film u toj formi THE SHOW MUST GO ON Nevija Marasovića koji je ubrzo postao prvoklasna autorska senzacija u regionalnim okvirima. Poslednjih godina beogradski FEST ima selekciju ima Microwave a u njoj se prošle godine pojavio film OTVORENA Momira Miloševića koji je uveo srpski mikrobudžetni film u drugu deceniju trećeg milenijuma i dao mu smisao.

Crnogorska kinematografija je vrlo rano, još u zajedničkoj državi, imala iskustva sa takvom produkcijom, pre svega u filmu IMAM NEŠTO VAŽNO DA VAM KAŽEM Željka Sošića. Ovaj film nastao pod uticajem DOGME bio je unikatno ostvarenje u kinematografiji tadašnje zajedničke države, ali Sošić nije nastavio razvoj u tom pravcu pa je ove godine ponovo privukao pažnju javnosti serijom BOŽIĆNI USTANAK, komemorativnim pokušajem istorijskog falsifikata nastalim povodom desete godišnjice osamostaljenja Crne Gore.

Reditelj filma ISKRA Gojko Berkuljan imao je obrnutu putanju. Početkom ove godine privukao je pažnju vrlo spektakularnim toniskotovskim spotom za promociju crnogorskih oružanih snaga a sve to povodom ulaska u NATO. Iz te pozicije, pomalo iznenađuje Berkuljanov mikrobudžetni debi ISKRA kojim izlazi na regionalnu dugometražnu scenu. Naime, reč je o filmu koji je evidentno snimljen mimo ustaljenih produkcionih tokova i sa nezasluženo malim uplivom javnog novca.

Toniskotovska kompetencija koju je pokazao u spotu za crnogorske oružane snage, artikulisana je na drugi način u filmu ISKRA. Reč je o svedenom trileru izgrađenom oko misterioznog zločina počinjenog u vreme antibirokratske revolucije i traumama koji nose njegovi vinovnici.

U maniru nordic noira, Berkuljanovi junaci su penzionisani nikšićki ppolicajci, potomci žrtava i zločinaca, bližnji tadašnjih funkcionera i mlada generacija koja pokušava da doživi katarzu pre nego što nastavi dalje sa svojim životom.

Berkuljan vešto i vrlo odmerenim sredstvima vodi ovu priču sa više vremenskih tokova, očekujući koncentraciju gledalaca koja na svu sreću na kraju biva nagrađena. U vizuelnom pogledu film je vrlo kontrolisan, brižljivo planiran i efektan, imali u vidu mikrobudžet ili ne.

Snaga glumačkih ostvarenje proporcionalna je ubedljivosti i unikatnosti junaka. Stoga ne treba da čudi da su dve najjače uloge pružili Mirko Vlahović i Mladen Nelević kojima su prepušteni likovi policajaca sa mučnom tajnom iz prošlosti. Njih dvojica su crnogorski odgovor na lik Freda Warda iz druge sezone TRUE DETECTIVEa, i rado bih gledao seriju o njima dvojici ili film koji se bavi samo njihovim vragolijama u slavnim danima ministrovanja Vukašina Maraša a i pre njega. Upravo veća ubedljivost i glumačka superiornost ta dva policijska nitkova pokazuje u kom segmentu se krije najveća istinitost filma ISKRA, s tim što je u spotu za vojsku Crne Gore, Berkuljan bolje uspeo da prikaže ono što ne postoji nego u likovima mladih junaka koji pokušavaju da razotkriju misteriju. U tim mladim likovima kriju se i najnesigurnije napisane uloge ali i najslabiji glumački doprinosi.

Problem u napisanim likovima mladih junaka koji žele da reše zločin jeste u tome što je njihov optimizam u pokušaju da razreše misteriju i sprovedu pravdu u delo deluje šuplje i neosnovano. Neka od njihovih razmišljanja izrečena u stranom filmu delovala bi logično, ali u kontekstu ISKRE, i stepena korupcije koji nam je poznat, deluju nažalost krajnje neuverljivo i sugerišu naivnost i potpunu neobaveštenost junaka. Motivacija mladih junaka i njihova upornost da kucaju na zatvorena vrata jeste zapravo jedina konvencija trilera koja se u ISKRI nije dobro zapatila u lokalnom tlu.

Uz film Nemanje Bečanovića POSLJEDNJE POGLAVLJE, ISKRA sasvim sigurno spada u sam vrh crnogorske filmske produkcije, s tim što na svojoj strani ima i nepretencioznost koja je Bečanoviću promakla.

ISKRA je film o nemogućnosti da se društvo u celini ali i mala varoška zajednica konkretno odmaknu od zločina koji ih muči. O tome ne svedoči samo filmska priča već i sam utisak tokom gledanja da protagonisti u sadašnjosti ne mogu da nas ubede da je svetla budućnost moguća, dok nas u isto vreme njihovi preci sjajno vode u uzbudljivu mračnu prošlost. 

Artikulacija naše sadašnjosti, u spoju sa krizom u percepciji budućnosti jeste znak sistemske depresije u regionalnom autorskom filmu. Stoga likovi mladih ljudi koji istražuju prošlost, uprkos tome što u njihov poziv zapravo ne verujemo jesu značajno osveženje u tematskom pogledu. Nadam se da će Berkuljan, u sledećem filmu, nastaviti ovim teškim putem kojim je krenuo, a to je put afirmacije kod nas retko korišćenih žanrovskih obrazaca i njihovim spajanjem sa lokalnim miljeom. ISKRA je uspešan prvi pokušaj, i najava jednog reditelja na koga treba obratiti pažnju. 

* * 1/2 / * * * *