ROBO WARRIORS

ROBO WARRIORS nije nastavak ROBOT JOXa Stuarta Gordona, to je ROBOT WArs, međutim, po ideji kao da jeste, i Stuart Gordon je potpisan kao autor priče, tako da je logično pretpostaviti da je ovo nešto što je derivirano iz nekog njegovog materijala vezanog za ovaj izuzetni film.

Elem, Gordon je potpisan samo na priči, no njegov rukopis se vidi na mnogo mesta.

Ovde je borba robota merodavan dvoboj koji će odlučiti sudbinu planete Zemlje. Međutim, robot koji su Zemljani su pripremili je izgubljen u džungli, njegov pilot je nestao i planetu su okupirali humanoidni vanzemaljci. Dečak čiji je otac bio u ekipi koja je poslata da izvuče robota i kojom prilikom je nestao, iz dedinih priča biva inspirisan da nekako nađe pilota a sa njim i robota.

Pilota igra James Remar, odlična, prekaljena B-faca i nema nikakve prepreke da u ovakvom filmu preuzme leading man status.

Među producentima je Cirio Santiago, dakle tu je i filipinski exploitation faktor a tu je svakako i australijski deo ekipe, takođe prekaljena Ozploitation faca Ian Barry, sa direktorom fotografije Johnom Stokesom koji je u međuvremenu radio masu ozbiljnih stvari.

ROBO WARRIORS ne dobacuje ni blizu ROBOT JOXa, nema tu Haldermanove mašte, Gordonove satire i antiutopije ali ni stripovske stilizacije i dizajna. Ovo je više jedna ratna apokalipsa svojstvena filipinskom exploitationu, no film je pošteno urađen.

Na nekim tržiština ROBO WARRIORS jeste bio plasiran kao ROBOT JOX 2: APOCALYPSE 2086 jer ga producirala kuća koja je kupila Bandov Empire. Zašto se ta pozicija nastavka nije ozvaničila nije mi do kraja jasno.

Takođe, robot sa kojim se bori Remarova meccha ima u sebi elemente kaijua. U tom pogledu, ROBO WARRIOR na čudan način anticipira PACIFIC RIM, iako moram naglasiti ovi elementi kaijua nisu biološki već su metalni. Sami venzemaljci su humanoidni, u suštini ljudi druge boje kože, tako da ovo nije borba robota protiv mesa.

U svakom slučaju, za razliku od ROBOT JOXa koji je esencija, ROBO WARRIORS je više za ljubitelje i poznavaoce iako u njemu ima puno DNK nekih stvari koje su kasnije bile uspešne.

* * / * * * *

GOOMER

GOOMER je španski animirani film iz 1999. u kom je adaptiran tamošnji satirični strip o space truckeru, simpatičnom prevarantu i luzeru koji dolazi na vanzemaljsku planetu poslom i kao prvi čovek sa Zemlje na njoj želi da postane poznat.

Ovaj animirani film je krajnje rudimentaran i u crtežu pokušava da ponovi karikaturalnost i jednostavnost humorističkog stripa iz kog je potekao. Jose Luis Feito i Carlos Varela se nisu obrukali ali nisu ni ponudili novo poglavlje u istoriji animacije.

Međutim, ima u GOOMERu nešto što je meni bilo zanimljivo. Kao da u njemu, zapažam, iako to možda samo učitavam DNK kasnijeg izvanrednog španskog animiranog filma PLANET 51, bitno ambicioznijeg i globalno pozicioniranog.

I u njemu imamo čoveka koji sleće usled kvara na vanzemaljsku planetu i ispostavlja se kao alien u tom tuđem svetu. Teško je zamisliti da barem Ricardo i Nacho kao strip autori nisu u nekoj meri uticali na tu zamisao.

Naravno, različite su i epohe i tehnike i produkcione okolnosti nastanka PLANET 51 i GOOMERa i kasniji je film nekoliko klasa bolji, međutim ni ovaj stari nije skroz za potiskivanje iako u savremenom miljeu naravno, nema šta da traži.

* * / * * * *

THE NANNY'S NIGHT

THE NANNY'S NIGHT je osmorazredni španski rip-off McGjevog BABYSITTERa u režiji Ignacia Lopeza.

Do ovog filma sam došao ispitujući filmografiju scenarista RICH FLUa, i Pablo Rivero, uspešan scenarista i animator je na ovom filmu radio kao supervizor pisanja, ali rekao bih da se nije baš pretrgao.

Umesto da manjak sredstava nadoknade inventivnošću, Lopez i ekipa se zarobljavaju u okolnostima u kojima se bukvalno svaki nedostatak njihove produkcije vidi, počev od ideje koja dotle već postala globalno pogledana u krajnje superiornoj izvedbi.

TIN SOLDIERS

TIN SOLDIERS je ona vrsta propasti koju filmske zvezde modernog kova sebi obično ne dozvoljavaju dok su još u snazi.

Ovaj film nije klasičan DTV, mada je veliko pitanje da li zavređuje čak i takvu distribuciju, i pokazuje izvesne ambicije da bude drugačiji i transgresivan, pa je otud možda razumljivo kako se u njemu našao Jamie Foxx. Sam Foxx doduše nije neko ne ume da se nađe u nekom čudnom projektu ili da odigra nešto gde nije glavna zvezda. Zapravo, on je dosta spreman da se pomeri od upravljača nekog tipičnog star vehiclea kakav zaslužuje po svojoj reputaciji. Setimo se njegove nedavne saradnje sa Nickom Cassavetesom.

Međutim, ovo sad je film evidentno snimljen u kreativnoj zbunjenosti, materijalnoj oskudici, a sva je prilika možda nije baš ceo ni snimljen.

Otud ova priča o terapeutskom programu za veterane koji su tokom službe dobili PTSD koji se pretvara u opasni kult i bivšem članu kog službe bezbednosti ubacuju da reši problem, deluje kao bleda senka nečega što je ovaj film pretendovao da bude.

Nije Jamie Foxx jedino ime zarobljeno u njemu ali je jedini još Scott Eastwood u njemu prominentan i to baš kao glavni akcioni heroj koji se ubacuje da obavi zadatak.

Akcija je rutinska sa pokušajima nadgradnje koji su retki i nedorečeni.

Priča deluje napabirčeno od materijala koji postoji a ne onog koji je potreban. Lokacije u Bugarskoj, Grčkoj i Hrvatskoj nimalo ne liče na Ameriku. Prijavljeni budžet od 45 miliona dolara se ne vidi na ekranu i sva je prilika da se nije desio ili je nestao u nekim malverzacijama.

Ostao je film koji će stajati kao bizanra fusnota u Foxxovoj karijeri i koji bi on da je pri parama verovatno sklonio da ne stvara šum.

EL HOYO 2

Galder Gaztelu-Urrutia je svoj narodni uspeh doživeo sa filmom EL HOYO, mene lično je u potpunosti pridobio filmom RICH FLU dočim je sa EL HOYO 2 uspeo da napravi i svoj totalni promašaj i da nekako sve obuhvati u samo nekoliko godina.

EL HOYO je postigao kao high concept žanrovski film koji je nekim pazolinijevskim tehnikama pokušao da uposli SFu priču o društvenoj raslojenosti, klasama i ostalim teškim temama. Neka druga sredstva na podjednako teške teme koristio je u filmu RICH FLU koji u osnovi ima isti konceptualni okvir kritike krupnih društvenih kontradikcija kroz žanrovske priče. EL HOYO 2 se nadovezuje na EL HOYO i teško L HOYO i teško  se može gledati bez predznanja, što mu je krupan problem, tako da u njemu praktično nemamo ovu mustru društvenog problema obrađenog kroz SF priču jer bazičnu premisu praktično podrazumeva. Pored toga što je podrazumeva, ne razrađuje je na zadovoljavajući način i ostaje socijalno krajnje nedorečen.

Sama priča u EL HOYO 2 jedva da postoji, više je to neka situacija i idejno ona ne znači ništa. S druge strane, ovde nema ni te žanrovske obrade u kojoj bi to bila uzbudljiva žanrovska zgoda. Reklo bi se da ovde Galder pokušava da utaži svoje jače arty porive, i možda je pazolinijevska linija pojačana, ali bez ikakve idejnosti to postaje jedna papazjanija, ne samo figurativno već i bukvalno jer neke razmazane, razbacane hrane prosto ima previše.

Ono što je funkcionisalo u prvom filmu ovde je izostalo, a nadam se da nije prevelika igra reči ako bih rekao da je EL HOYO 2 na kraju svega samo poslužio kao platforma za neko izbacivanje potencijalno zanimljivih ideja iz organizma, i to je to.

* 1/2 / * * * *

BROKE

John Stalberg je producirao BROKE svog redovnog saradnika Carlyle Eubanka i barem kao producent tom prilikom proširio je područje borbe.

BROKE je zanimljiv spoj old school no nonsense storytellinga sa terrymalickovskom estetizacijom i jednom nadahnutom glumom koju sprovode Wyatt Russell, Dennis Quaid i Tom Skerritt između ostalih.

Tri generacije mačo glumaca Eubank okuplja na jednom mestu i pravi studiju karaktera o relativno mladom ali već olupanom rodeo jahaču kome prolazi rok da se nekako udomi upisujući se u marince, telo mu postepeno otkazuje, a okolina više ne može da se nosi sa njegovom depresijom i prazninom koju oseća kada nije na konju.

Ovo je priča o tri generacije muškaraca na američkom Srednjem Zapadu koje je sve pregazilo i koji malo čemu imaju da se nadaju, a zbog svog mačističkog narcizma nisu u stanju da budu zadovoljni onim što imaju. 

Film je izuzetno uspelo estetizovan i glumljen, tako da struktura oslonjena na flešbekove uspeva da zaliči na nešto organsko iako u suštini nije i u manje veštoj izvedbi bi smetala. Carlyle Eubank zaslužuje posebne pohvale što mu film ne padne kada iz nemih deonica u kojima se lepi ljudi nalaze u lepim kadrovima borbe sa prirodom prebaci u dijaloške situacije. Naprotiv, sve to vrlo lepo funkcioniše.

Priča o rodeo jahaču koji se budi s oštećenjem mozga i vejavici i mora da se izbori za život a tokom tog transformativnog iskustva saznajemo kako je do toga došao, bila je formalno rizična zamisao, međutim, Eubank uspeva da izvuče arhetip iz stereotipa bilo da je on supstancijalni ili formali.

Otud, BROKE je film za ponos i nije slučajno da je među svojim producentima okupio takva imena kao što je Vince Vaughn.

U stara vremena ovo bi bio studio picture sa mladim Kurtom Russellom. Danas je to prevashodno kućni format sa njegovim sinom, ali ne mari. Kvalitet je tu.

* * * 1/2 / * * * *

EL ATAUD DE CRISTAL

Haritz Zubillaga, kog znamo kao Galderovog montažera, režirao je film EL ATAUD DE CRISTAL. Ovaj film koji je inače Galder Gaztelu-Urrutia producirao, bio je na svim bitnim žanrovskim festivalima ali i ponekom mejnstrim skupu, a teško je razumeti zašto.

Zubillagin film je jalovo estetizovani torture porn kom čak i u 76 minuta trajanja gledalac ne može da se prepusti bez gledanja na sat, a jedan od razloga za to je što se ni junakinji ni njenim mukama ne veruje.

Film je potpuno lišen kompaktnosti, što je zanimljivo ako imamo u vidu da je baš Haritz Zubillaga kao montažer bio praktično zadužen za kompaktnost veoma uspelih dela Galdera Gaztelu-Urrutie.

Pritom ima jedinstvo mesta, vremena i radnje, što ga ne čini domišljatim, pre bi se reklo početničkim ako imamo u vidu kako je sročen scenario.

Pokušaj da se sve snimi na glossy način doprinosi utisku da se ambijentu u kom se priča dešava nimalo ne veruje.

Sve u svemu, EL ATAUD CRISTAL je jedan neozbiljan film inače ozbiljnog profesionalca.

PLANETE B

Aude Lea Rapin je posle svog dosta bezveznog ali ipak uspešnog kanskog izdanja u nekom filmu sa dokumentarističkim vajbom i nekim psihološko-okultnim zanimanjem za prostor oko Srebrenice, za Veneciju prošle godine snimila suštinski žanrovski film.

PLANETE B je antiutopijska futuristička priča koja se dešava "za koji dan", gde u društvu korodiralom od raznih kriza, buntovnici bivaju zatvoreni u virtuelne zatvore u kojima se nad njima vrši "vrlo stvarna" tortura.

Film paralelno prati dve žene. Jedna je eko-teroristkinja koju igra Adele Exarchopoulos i ona završava u virtuelnom zatvoru a druga je izbeglica iz Iraka koju igra Souheila Yacoub i ona iz pozicije ilegalne migrantkinje čisti vojno postrojenje u kome slučajno dolazi do VR uređaja kojim ulazi u zatvor i u tome vidi dve mogućnosti, da pomogne zatočenima i da se izbavi iz Francuske tako što će otiči u Kanadu i napisati članak o tome.

U suštini, PLANETE B je zapravo jedna razrada priče o Guantanamu, samo uz upotrebu nove tehnologije, koja doduše na filmu nije baš nova, i do sada je mahom korišćena za neke varijacije na temu dobrovoljno zatočenosti u prijatnoj iluziji.

Inovacija u odnosu prema VRu i njegovoj deeply immersive SF verziji jeste u tome što je on ovde korišćen za represiju i torturu i kontrolori ne žele da zatočenici u tome uživaju već naprotiv da im kroz preoblikovanje stvarnosti zagorčaju život i nateraju ih na priznanje.

Aude Lea Rapin dolazi iz festivalskog realizma, i to je možda njen najinteresantniji doprinos izgledu filma. Kad je reč o žanrovskim scenama, o poterama, suspenseu i sl. ona je dosta konvencionalna. Ovde nema bioskopskog spektakla, ali ima tenzije koliko treba. I ta žanrovska dimenzija je konvencionalna i korektna.

Ali festivalski realizam doprinosi tome da u filmu ni u jednoj ravni nema glamura, da je svet budućnosti oronuo i istinski deluje kao propala verzije današnjeg koja će uslediti ubrzo. To filmu daje jednu određenu dozu sirovosti koja je dobrodošla.

Klatno očekivanja, pa i rediteljskog postupka ipak prelaze više na stranu upmarket žanrovskog filma, i u tom pogledu ovaj film se nadovezuje na mnoge pokušaje evropskih autora da spoje pulpy SF elemente sa političkim angažmanom, i na tom nivou je u redu.

Aude Lea Rapin ne pokušava da iznova smisli pravila žanrovskog filma, ali je dovoljno nepretenciozna da se iz cele stvari izvuče nepovređena sa vrlo solidnim filmom i predanim nastupom jedne zvezde u njemu.

* * * / * * * *

L'IDEAL

L'IDEAL je film u kom Frederick Beigbeder ponovo uzima Gasparda Prousta da ga igra njegov alter ego ali ovog puta to je Octave Parango kog je besmrtnim učinio Jean Dujardin u 99 FRANCS.

Kounen je majstor, šta da mu radimo, i njegova ekranizacija je nezaboravna, tako da ovaj film mora da se iznese i sa poređenjem u odnosu na prvi Beigbederov film ali i u odnosu na prvog Parangoa.

Naravno, u poređenju sa 99 FRANCS gubi, ali ko ne bi. No, gubi i u poređenju sa prvom Beigbederovom režijom.

Iako L'IDEAL nije film posle kog bi Beigbeder trebalo da prestane sa režijom, jer u njemu ima itekako šta da se vidi, i ima nekog suštinski dobrog prožimanja estetike Parangoovog imaginarija sa izgledom filma, film pada u nekoliko usljeno grotesknih dijaloških scena koje umnogome degradiraju ostatak koji je vizuelno ekspresivan, maštovit i solidno glumljen.

I u samom romanu bilo je groteske više nego inače i nažalost Beigbeder nije uspeo da je iskontroliše u realizaciji, i iako film nije dug, ima nekih dijaloških situacija koje je mogao da skrati, premda time bi otišao daleko ispod 90 minuta koliko sada traje.

No, film bi bio bolji i to ne bi bila prevelika žrtva.

Nije sasvim tačno reći da je L'IDEAL sat i po u kojih se krije odličan film od 80 minuta, ali svakako se krije bolji.

No, u njemu ipak ima šta da se vidi, i što je najzanimljivije, kao i u prvom, iza svega stoji jedna zapravo humanost i emocija. To nisu mala postignuća za nekoga ko primarno nije reditelj.

L'IDEAL je sophomore slump što karijera pisca koji gostuje na filmu teško može da preživi. Ali, nije ovaj sophomore slump bitno teži od nekih koje su imali reditelji.

* * / * * * *

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ

Guillaume Niclaux je snimio svoj treći film u trilogiji o "otmici" Houellebecqa i njenim posledicama.

U novom filmu, pisac ide da promoviše svoju knjigu na svetkovini posvećenoj njemu na Antilima, i tamo sa dvojicom otmičara koji su mu u međuvremenu postali drugari upada u neke nove nevolje.

Michel Houellebecq se opet bespoštedno šali na svoj račun i ovde igra jednu blago dementnu, hipovigilnu verziju sebe koja u nekoj polusvesti luta kroz život koji vremenom postaje sve složeniji za njega.

Zaplet je jednostavan, u maniru braće Coen ali naravno bez onog intenziteta koji nosi američki film, i u tom jednom neobaveznom štimungu zapravo raznih peripetija ima i previše.

Houellebecq je strašno filmičan u toj svojoj depresiji i ruiniranosti i on čini film, ali Nicloux ništa oko njega ne uspeva da nadgradi dovoljno. I u suštini, posle nekakve high concept ideje da imamo film u kom se ono što je bila prozna intervencija u Houellebecqovim romanima ostvari u novoj formi a to je pojavljivanje njega kao ličnosti, imenom i prezimenom, glavom i bradom, sada imamo ulazak toga svega u neku čudnu dekadenciju.

DANS LA PEAU DE BLANCHE HOUELLEBECQ je i dalje film koji vredi videti zbog ovog pisca koji se u njemu iznova dokazuje kao performer, možda više nego kao glumac, a to je onda na kraju krajeva pitanje ukusa.

* * / * * * *

SENTIMENTALES

Tragom vesti da će Olivia Wilde rimejkovati film SENTIMENTALES Cesca Gaya, ubrzao sam njegov dolazak na dnevni red. 

Imajući u vidu koliko Olivia Wilde ima snažan rediteljski rukopis u vizuelnom pogledu, lako mi je da pretpostavim kako iz ovog filma ne planira da preuzme Cescovu estetiku koja je krajnje svedena, a opet znajući čudnjikav scenaristički rukopis koji gaji Rashida Jones koja ga je pisala, i koliko voli da unese fantazije, oniričkog i sl. naslućujem da će i osnovna premisa biti izmenjena.

Mada, ko zna.

SENTIMENTALES je u suštini pozorišni komad u kome četiri lika u praktično realnom vremenu, sa vrlo diskretnim malim elipsama i zanemarljivo malo paralelne radnje organizuju jednu nelagodnu posetu i tokom nje otvaraju masu svojih ličnih problema, ispitujući granice diskrecije, intime i prećutkivanja.

Reč je o komediji sa elementima psihološke melodrame o bračnim odnosima i tekst je pozorišni do tačke neprijatnosti, pa ide čak toliko daleko da unutar svoje dijegeze koketira sa teatralizmom.

U suštini, ideja filmovanog pozorišta postoji od samih početaka filma i ubrzo se ispostavila kao stranputica, međutim, od nje se nikada zapravo nije odustalo.

Naravno, jedno je kad se snimaju filmovi bazirani na pozorišnim dramama - ceo talas nemačkih migrantskih komedija u Holivudu koje je radio Lubitsch bio je baziran na pozorišnim komadima, većina velikih mjuzikala potiče sa scene, dakle nije problem toliko u tekstu kao izvorniku.

Stvar je pre svega u odnosu. Naime, problem je kada film od pozorišta nasledi jedinstvo radnje, i kada nije u stanju da se koristi svojom "bogom danom" mogućnošću elipse.

Nota bene, SENTIMENTALES je i kad je najzanimljiviji jedna ipak trashy španska sex komedija bazirana na verbalnosti i glumcima šmirolozima koji to dobro plasiraju, ALI njen problem je u svom onom paddingu i plumbingu koji se radi ne bi li naši likovi došli do poente.

Te konvencije kojima u polemičkom staromodnom teatru junaci dolaze do poente su nešto čega ne treba da bude u filmu, a ovde je toga i previše.

Film je mali, iako sam tekst ima suštinski naravno ambiciju da progovori o ljudskoj prirodi nije problematično pretenciozan i glumci su dobri.

Čak ga mogu videti kao franšizu slično onom italijanskom filmu koji se sada svuda rimejkuje.

Ali, u suštini to je sve jedno antifilmsko razmišljanje pa je i ovo film pre svega za one koji ne vole filmove ili o njima ne razmišljaju previše. Kako je Olivia Wilde kao autorka sve sem toga, očekujem i filmičniji rezultat.

* * / * * * *

HAVOC

Braćallax i Mehmet su s pravom postavili pitanje kada će institucije početi da rade svoj posao, i kada će Tonino Cripula da se izjasni o filmu HAVOC Garetha Evansa.

Ako imamo u vidu koji je moj generalni stav o Evansovom radu, u smislu da cenim njegov izuzetan doprinos bioskopskoj akciji kroz aktiviranje Ika Uwaisa i omogućavanje da malajsko ludilo Kima Stamboela i Tima Tjahjanta stigne na globalno tržište, ali da njegove filmove ne cenim naročito, i da mislim da je najbolji film tog usmerenja i dalje MILE 22 Petera Berga u kom je operacionalizovana Evansova akcija ali i uklopljena u inovativnu celinu, ni ovaj novi utisak neće biti bitno drugačiji.

HAVOC je jako dugo čekao na premijeru i priča se da se dosta petljalo oko filma ne bi li postao bolji, i u tom smislu završeno delo i pokazuje i ne pokazuje tragove nekih krupnih intervencija. Film je prebrz, ali ne mogu da procenim da li je silom tako nasečen pošto mi deluje da je tako i sniman i da mu taj tempo odgovara.

Štaviše, od teške CGI uvodne autombobilske potere sa policijskim kolima i šleperom punim veš mašina u kojima se transportuje droga, deluje da je Evans želeo da snimi film koji će nam neprekidno nametati kontrolu, i gde ćemo u svakom kadru imati jednu dozu artificijelnosti. Međutim, taman kada nam na krajnje neubedljivom početku nagovesti da će ovo biti nekakav FAST AND THE FURIOUS rip-off, u sledećoj deonici nam kaže da neće već da će to biti neki sub-ayerovski film o detektivu koji nema drage nema druga, a potom da će biti generički triler o korumpiranom gradonačelniku tipa BROKEN CITY, a da će onda ipak biti malajskog ludila i evansovskog akcionog gasa.

I na kraju, od svega ponešto, daje jedno veliko ništa koje umnogome zavisi od toga koliko trpite Toma Hardyja (ja vrlo slabo) i koliko volite Evansa (više ga cenim nego što ga volim).

Ko želi evansovsku akciju, ima je. Ali, koliko god to bizarno zvučalo, u zapadnom miljeu, u Americi konkretno, ona deluje neuverljivo. Naprosto, koncept amorfne rulje negativaca koji nam lakše prolazi na egzotičnim lokacijama, dosta teže prihvatam u Americi. Američki reditelji akcijaša se uostalom prepoznaju po tome koliko dobro vode sporednjake, henchmene i razne disposable assassine. Ovde je akcija iz domena "malajskog ludila" samo sa Amerikancima koji ne deluju ubedljivo u tom gasu i tom načinu borbe.

Evansovsko pražnjenje šaržera u glavu iz blizine i olupavanje čoveka od zid su neke univerzalne vrednosti, i ko je to došao da gleda, toga ima. Ali, ako se uopšte može unositi sumnja u takve civilizacijske tekovine, recimo da u američkom miljeu deluju manje "prirodno":

Setimo se, čak i u svom narativno najzrelijem delu, seriji GANGS OF LONDON, Evans ipak govori o bandama relativno egzotičnog etiniciteta.

Svi ovi nedostaci na stranu, HAVOC se ipak sigurno nalazi na teritoriji "what's there not to like". Na kraju krajeva to je generic cop movie sa dozom evansovske akcije i to obećanje ispunjava.

Međutim, teško je oteti se utisku da su svi umešani u ovo, a pre svega Hardy, na umu ipak imali nešto više.

* * / * * * *

NIGHT OF THE JUGGLER

1980. godine su izašla dva filma koja je Sidney J. Furie napustio kao reditelj. NIGHT OF THE JUGGLER je sva je prilika režirao više i odmenio ga je prevashodno televizijski reditelj Robert Butler, a JAZZ SINGER je režirao manje i zamenio ga je Richard Fleischer.

Na JUGGLERu je Furie napustio snimanje jer je James Brolin zadobio povredu na snimanju i ono je prekinuto i on se prosto otisnuo dalje, stekavši veoma možnog neprijatelja u tom procesu, tada ipak još uvek u usponu - Arnolda Kopelsona, kasnije veoma moćnog producenta. Drugačiji slučaj je bio na JAZZ SINGERu gde je Furie prepravljao scenario do tačke da se nije znalo šta se snima i šta se zbiva. I njega nije napustio nego je otpušten.

U svakom slučaju, NIGHT OF THE JUGGLER je ekranizacija romana Williama P. McGiverna, i Furie je ovde radio sa doajenom Victorom Kemperom za kamerom, tako da je svemu dao neophodnu vibrantnost jer McGivernov roman je predložak za film potere.

Dakle, JUGGLER je visceralna stvar - iako se u filmu vrlo malo bitnih stvari dešava noću, i ne dešava se sve u jednoj noći, pa je naslov malo misleading. U njemu psihopata koji želi da se osveti moćnom građevinskom magnatu greškom otima ćerku penzionisanog detektiva koji je napustio službu zbog korupcije koju nije tolerisao i ubrzo se sve pretvara u poteru jednog odmetnutog ex-pandura i psihopate koji je oteo dete i vodi je po njujorškim slumovima.

James Brolin je folksy ali i začudno urban kao bivši detektiv koji je sada kamiondžija, ali ne samo da nije izgubio osećaj lovca nego ga je i obogatio apsolutnom nebrigom za bilo kakve procedure.

Uvodna potera kada Brolinov lik pokušava da spreči otmicu je izvanredna, produkciono raskošna i vešto izvedena, uz maksimalno korišćenje njujorških lokacija.

U ovom filmu iz 1980. od te potere pa nadalje malu ali bitnu ulogu striptizete igra poznata porno glumica i aktivistkinja Sharon Mitchell koja je među prvima krenula da se pojavljuje u malim ulogama u mejsntrim filmovima, i koja nas je zadužila nekim od antologijskih porn spoofova osamdesetih među kojima bih izdvojio lični favorit EVERY WHICH WAY SHE CAN, u kom ima upečatljivu scenu sa šibedahom, a po samom naslovu ne treba potceniti ni LOAD WARRIOR koji je imao dva dela.

Film je u suštini baziran na dva osnovna lika i na gradu koji se raspada, i na sporednjacima koji mahom doprinose a ne smetaju. Uvodna potera diže letvicu visoko, i možda je film potom ni ne dostigne ali nikada zapravo ne padne ispod adekvatnog tonusa. Ovo je vrsta filma u kom se nižu set pieceovi i tempo se drži, i Furie odnosno Butler se u tome izvanredno snalaze.

JUGGLER nije veliki film, iako je imao siegelovsku priču i pokušaj friedkinovske izvedbe. Međutim, ni Siegela ni Friedkina na kraju priče nije osramotio. Pokazao je da Furie i Butler sigurno stoje na ramenima divova.

* * * / * * * *

A FRIDAY NIGHT DATE

I Spielberg je svoj DUEL inicijalno snimio kao televizijski film. U tom smislu, televizijski koren filma A FIRDAY NIGHT DATE koji je snimio Sidney J. Furie nije neko opravdanje. Međutim, u vreme kada ga je snimio, a to je 2000. godina ili 2001., zavisi od evidencije, ovakvi filmovi su baš zahvaljujuči Spielbergu postali staple A-produkcije.

Dakle, A FRIDAY NIGHT DATE je priča o devojci koju iz incidenta sa napadnim bivšim dečkom spase jedan momak i poveze je kući sa kampusa, da bi ubrzo na autoputu bili napadnuti od strane misterioznog kamioneta sa zatamnjenim staklima.

Devojku igra neobično sugestivno Danielle Brett koja nije napravila nikakvu karijeru i ubzro posle ovoga se njena gluma i okončava, a Casper Van Dien u ulozi njenog spasitelja je kao i uvek acquired taste, i ja nisam fan, ali on je u to vreme bio neki glumac i za svoje standarde je korektan.

Automobilske potere su urađene vrlo korektno i u njima ima neke energije. Nijedna nije antologijska ali su izvedene praktično i ima udaraca lima u lim, ako već nema udaraca lima u meso i u tom pogledu, Furie je u sredini sedme decenije uradio vrlo pristojan posao.

A FRIDAY NIGHT DATE nije film koji mi je proizveo u bilo kom trenutku neki istinski suspense, i razotkrivanje ko je taj ko ih juri mi je umnogome smanjilo utisak pretnje, što proistiće iz scenarija inače redovnog Furiejevog saigrača u ovom periodu.

No, uprkos solidnoj realizaciji, ipak ovde ne mogu reći da se osetio Furiejev stylish postupak. Ovde on ipak ne postiže efekat svojih najboljih dela, ali ovom televizijskom projektu daje dostojanstvenu izvedbu.

BELLE

LA MORT DE BELLE je roman Georgesa Simenona koji je ranije već dvaput ekranizovan u Francuskoj.

Treću ekranizaciju snimio je Benoit Jacquot sa priličnim star wattageom jer glavne uloge igraju Guillaume Canet i Charlotte Gainsbourg. Međutim, onda je Jacquot optužen za silovanje, pao je cancel a Canet se distancirao od filma, i na kraju je pao shelf.

U tom smislu, šta reći o BELLE? Pa svakako da nije reč o nekom remek-delu koje nadilazi toksičnost samog autora proisteklu iz ozbiljnih optužbi i njegove lakonske reakcije na njih. Istini za volju, nagledali smo se i gorih Chabrolova od ovoga, ali ovo je svakako jedan onako "sporedni" francuski film sa ekskluzivnim predloškom i "dobrim" glumcima.

Naprosto, Jacquot sve radi dosta ravno, bez neke dinamike. Kako se sumnja oko junaka steže, a Simenonov roman spada u njegove "tvrđe" romane i on ga nije smatrao svojim "zabavnim" delom, kao što su ona o Maigretu, gledalac ne oseća praktično ništa.

Jacquot u inače ambivalentnom kraju romana pravi jednu zanimljivu, ne nužno dobru, intervenciju, i to je eto tako zanimljivo za one koji su čitali, i daje efektan kraj, ali ukupno uzev, ovo je ipak prosto jedan manje-važan film, ne nužno toliko staromodan koliko prosto passe.

Otud mi se čini da Canet smatra da svojim virtue signallingom neće mnogo izgubiti.

* * / * * * *

THE DEPENDABLES

Igra reči u kojoj se Expendables rimovalo sa Dependables je bila veoma prisutna u vreme izlaska prvog EXPENDABLESa gde je naravno seniorski, da ne kažem gerijatrijski status glavnih glumaca pozivao na tu vrstu šale.

Ipak, 2014. snimljen je film THE DEPENDABLES kao cheapo knock off THE EXPENDABLESa u kom su skupljeni Louis Gossett Jr, Bo Svenson i Margot Kidder od poznatih matoraca, a mlado ime koje iznenađuje jeste vrlo solidan glumac Stephan James u ulozi Louovog unuka.

Film je režirao Sidney J. Furie, reditelj nekih jako stylish filmova šezdesetih koji je potom vremenom, korak po korak, postajao hack winnerovskog profila, samo bez Winnerovog samopoštovanja i poslovne veštine, da bi već tokom osamdeseth degradirao u ozbiljnog grindera i već koliko devedesetih krenuo sa grebanjem po dnu kace.

Furie je reditelj čija se bar dva filma iz šezdesetih mogu odmah staviti u muzej, pa samim tim čudi ta putanja, i ta cigla na gasu koja ga je vodila nizbrdo, no THE DEPENDABLES snima u svojoj već osamdesetprvoj godini (otprilike to su godine u kojima sada Martin Campbell i dalje intenzivno radi) i on je ovde susreo neke od svojih pouzdanih saradnika.

U izvesnom smislu, možemo reći da su Furiejevi najbolji filmovi bili knock offovi, NAKED RUNNER i IPCRESS FILE jesu bili svojevrsna reakcija na Bonda i le Carre, zar ne? Otud, situacija u kojoj on režira knock off EXPENDABLESa sa svojim stalnim saradnikom Lou Gossett Juniorom iz serijala IRON EAGLE koji je knock off TOP GUNa i Margot Kidder s kojom je radio Cannonovog SUPERMANa, dakle opet svojevrsni knock off, uopšte nije neprirodna.

Problem je u tome što THE DEPENDABLES zapravo ne nudi komentar ili odmak u odnosu na THE EXPENDABLES. Zapravo, nema tu nekog humora, neke parodije ili fore. Film je začuđujuće "ozbiljan" u tretiranju premise u kojoj grupa vojnih veterana odlazi u Avganistan da spase svoje unuke koje su Talibani zarobili a vojska ne ume da ih izvuče.

Naravno, budžet je skroman, lokacije do te mere ne liče na Avganistan da na neki način liče na Avganistan nekom uvrnutom logikom gde je sasvim moguće da Avganistan stvarno nije ono kako ga zamišljamo.

Dijalozi među junacima ponekad pokušavaju da budu duhoviti na nivou dosetke ali stiuacije su mahom vrlo ozbiljne i klišetizirane, i mahom je to sve bezveze, naročito jer nažalost, niko od okupljenih glumaca ne uspeva da donese nešto naročito efektno.

Možda je najveći problem filma zapravo akcija koja je vrlo rutinska i prosto ne kapitalizuje činjenicu da su na jednoj strani starci koji jedva stoje. Osim par detalja, u akcionim scenama nema ničega što bi uvelo tu starost junaka kao poseban kvalitet, da ne kažem stil u borbi.

Furie je međutim majstor B-filma. Iako je za ovaj slučaj etiketa B veliki kompliment, ovo ipak jeste neko dno kace savremene ponude, Furie uspeva, kao i svi najveći majstori exploitationa da u filmu u kom realno nema ničega očuva neki vibe onoga što bi bio smisao nekog produkta. Dakle, ovo je guys on a mission film, ali na lošim objektima i sa glumcima koji su ispod nivoa i nisu zanimljivi, međutim Furie uspeva da nas iznenađujuće dobro, barem u pogledu atmosfere zadrži u utisku da ipak gledamo neki film i da je raspad sistema manji nego što zaista jeste.

Margot Kidder je snimila ovo pred kraj života i, iskreno, možda nije trebalo da je vidimo u ovom stanju.

No, tu smo gde smo. Furie i naslov su ovde bili nešto čemu je teško odoleti.

* 1/2 / * * * *

O'DESSA

Geremy Jasper je u filmu O'DESSA uspeo da napravi jedan zanimljiv primerak rokenrol bajke, o postapokaliptičnom svetu u kom hrabra devojka, naslednica legendarnog trubadura lutalice polazi u svet i polako spoznaje da je njena životna misija da sruši manipulativnog moćnog despota koji je preko medijske imperije uspeo da potlači narod svog polisa.

U filmu se mnogo svira i peva, muzika je integralni deo izraza, ne samo u narativnom pogledu već i u ispoljavaju likova, i uprkos tome što O'DESSA ne samo da ne dobacuje recimo do SCOTT PILGRIMa, niti istini za volju, ima tu vrstu ambicije, ona ima svoj integritet.

O'DESSA na neki način više liči na STREETS OF FIRE, oba filma imaju antički tekst u svom temelju, s tim što je film Geremy Jaspera zapravo mnogo seriozniji, melodramatičniji i sa manje smisla za humor.

Naravno, ne može se ovakva stilizacija i priča sprovoditi bez određenog duha, i O'DESSA ga ima, ali ton je ipak vrlo ozbiljan, i uprkos jednoj folky ali i punky srdačnosti muzike, ovo nije mjuzikl koji podiže atmosferu. U suštini je ovo ipak jedna downbeat bajka, sa mračnim tonovima.

Film je jednim delom sniman u Zagrebu, i zanimljivo je da Jasper ne samo da ne prikriva da je film tu koristio lokacije već umnogome integriše zagrebačke natpise kao detalje svog postapokaliptičnog urbanog pakla u kom postoji izvesni istočnoevropski šmek.

O'DESSA je film koji ima puno kvalitetu, ali oni se naročito ističu kad se sagledaju u kontekstu. Kao neko ko inače jako teško izdvaja tekst od konteksta, možda u izvesnoj meri mogu i da ga precenim.

* * * / * * * *

FREAKY TALES

Dok sam gledao film FREAKY TALES, sve vreme sam imao snažnu potrebu da pustim THEY CLONED TYRONE, produckciju iste kmpanije MACRO koja očigledno voli da čačne malo rasna pitanja, i uspela je da postigne mnogo u ovim Woke vremenima, što nije samo po sebi greh jer je TYRONE - ako izuzmemo derivativnost u odnosu na Jordana Peelea - jedan izvanredan film.

Međutim, veliki je problem kada imamo u vidu da su FREAKY TALES režirali Anna Boden i Ryan Fleck, autori koji su me impresionirali svojim ranim filmom HALF NELSON, i kasnije bili solidni u MISSISIPPI GRINDu, da bi potom pali u režiranje za MCU, ali i to se moglo opravdati prostom činjenicom da su ostvarivali egzistenciju režirajući serije i da je takav posao nešto što može da ih obezbedi za ceo život.

Taj Marvel je bio loš film, u tome se nisu snašli, ali i dalje je to bilo nešto časno. FREAKY TALES je međutim nešto što bi u najboljem slučaju mogao biti njihov SOUTHLAND TALES, a u najgorem film koji će ih razotkriti kao osobe lišene ukusa.

I nažalost, što se mene tiče, ovo nije SOUTHLAND TALES.

FREAKY TALES čine četiri silom uvezane priče, koje mnogo veze nemaju jedna sa drugom i sveukupno su nezadovoljavajuće svaka za sebe a opet nemaju ni kumulativno dejstvo izuzev što Bodenica i Fleck guraju sve ka nekoj Grindhouse završnici.

Ovo nije omnibus, nije ni neka mozaična PULP FICTION struktura, ovo je jedno wokeističko pabirčenje.

Prva je priča o oklendskim pankerima, naravno maksimalo diverse ekipi koju uznemirava grupa skinheda i oni se organizuju da im pruže otpor. Skinhedi su ovde klasični 80s Nazi punks, film je i smešten u jednu noć 1987. godine, dakle ovo nisu skinhedi ubice iz filma Wingsa Hausera, već ulična ekipa koja se bije sa pankerima, i film je formatiran kao rokenrol bajka, samo bez prevelikog odmaka od istorijske stvarnosti, ali sa iskoracima u fantastiku i jedan krajnje mehaničan iskorak iz tipičnih tehnika narativnog filma. Rezultat je usiljen, nejasan, SCOTT PILGRIM za beskućnike koji ni približno ne dobacuje do rokenrol ili pank filma osamdesetih i njihove bajkovitosti.

Druga priča je to isto sa dve reperke koje idu na rap battle na nastupu Too Shorta, koji je prva istorijska ličnost fikcionalizovana u ovom filmu. To je na sličnoj liniji kao ova pankerska priča, samo manje ambiciozno i otud bolje.

Treća priča praktično odustaje od rokenrola, bajke, i unosi samo malo Pynchona u priču o uterivaču dugova kome na poslednjem zadatku, sin jedne od ranijih žrtava upuca trudnu ženu. Uterivača dugova igra Pedro Pascal, dakle ima jako puno neutemeljenog kurčenja u glumi.

Konačno, četvrta priča je nebuloza o crooked copu, rasisti, ocu jednog od skinheda iz prve priče, koji organizuje pljačke kuća igrača Golden State Warriorsa tokom četvrte utakmice plejofa protiv Lakersa 1987. Ova priča donosi fikcionalizovanu verziju Sleepy Floyda koji je ovde košarkaš kakvim ga znamo ali pored toga i New Age guru, a kada mu pljačkaši ubiju majku i devojku postaje i Grindhouse osvetnik sa katanama i kostimom i jednom ozbiljnom WTF momentu.

Faza u kojoj neko fikcionalizuje Sleepy Floyda je neka nebuloza koja je cool ljudima kojima je jako smešno da neko fikcionalizuje Sleepy Floyda. Ovo je onako do te mere niche budalaština da će svaki gledalac neumitno otići na Google da vidi, ZBOG ČEGA JE BAŠ OVAJ ČOVEK ODABRAN za ovaj tretman.

Ali, kada shvatite da je to sve bezveze, i tako kao "autorski" proizvoljno, ostaje vam u stvari pokušaj dvoje nekada respektabilnih autora da vam grčevito naprave neki kao "veći" film, neku svoju tarantinovsko-paulthomasandersonovsku-pynchonovsku diverziju u kojoj će eto publiku nagraditi i sa malo nasilja koje (ni)su naučili da snime u MCU.

Ovo je njihov pokušaj da se ne vrate "kući", da i dalje koketiraju sa fizionomijom nečega što je nekakav tobožnji bioskopski spektakl, ali da eto bude i "proživljeno", ali da eto bude i Woke.

Sad, da se razumemo, postoji masa Woke filmova koje veoma cenim, nisam toliki protivnik koliko bi se očekivalo, ali ovaj konkretni film je toliko agresivan, naivan i jednodimenzionalan u tome da je zaista nešto što ljudi lako mogu uzeti kao argument zašto Woke treba konačno ubiti.

Ben Mendelsohn kao negativac je već u njihovom MCU pokazao da je dostigao zamor, iako je Bodenicin i Fleckov stalni saradnik, i ovde je čak i vitalniji od tendencioznosti na kojoj je izgrađen njegov lik koncipiran na nivou đačke predstave.

Tehnička izvedba je korektna, ali sama inscenacije je ispodprosečna u svakom pogledu. Koncept da film ima neki VHS vajb nije izveden do kraja, estetika na kraju dana nije period-appropirate iako pokušava da bude. Sve to je polovično i nedovršeno.

Kao da je neko rezonovao slično meni kad je pogledao film, i uprkos izvesnom broju pozitivnih kritika sračunao da ovaj naslov ipak nije baš za ponos i diku.

* 1/2 / * * * *

NEIGHBORHOOD WATCH

NEIGHBORHOOD WATCH Duncana Skilesa, nije samo za lojaliste Jacka Quaida, već će biti veoma upečatljiv i najširoj publici koju zanima krimić u kom se sreću indie senzibilitet sa ozbiljnošću studio picturea iz, recimo, sedamdesetih.

Jeffrey Dean Morgan je u NEIGHBORHOOD WATCHu lako mogao da se ispostavi kao stand-in za neku kaloričniju zvezdu koja je u šerifovskim godinama, i logično je da zamisliti da bi ovo najpre bio zadatak za nekog Mela Gibsona ili Brucea Willisa koji bi na taj način ostvarili svoju bookend policijsko-detektivsku ulogu. Međutim, Morgan je sazreo do tačke kada funkcioniše ne samo kao televizijska zamena za bioskopske alfa-mužjake.

Ako je Jack Quaid koji igra junaka sa blagom formom šizofrenije i svedoči zločinu koji želi da istraži, iako je moguće da je sve bila halucinacije, osnovni glumački izraz ovog filma - Morgan u ulozi penzionisanog bezbednjaka iz univerzitetskog kampusa je njegov temelj.

Njih dvojica čine par neprilagođenih marginalaca u kom svako iz svojih razloga želi da se pokaže kao heroj, mladi duševni bolesnik jer ima traumu nekažnjenog porodičnog nasilja, a čuvar kampusa kako bi se dokazao kao punokrvni policajac odnosno čuvar zakona a ne neko ko se zbog posla maskira u uniformu koja jako liči na policijsku.

Na tom putu, naravno, njih dvojica prolaze transformaciju karaktera, svako na svoj način sazri i razvija razumevanje za ovog drugog.

Scenarista Sean Farley se opredeljuje za strategiju koja mudro krije negativce i ne vodi priču na dva koloseka već publika saznaje samo ono što junaci otkriju, tako da na kraju uspeva da plasira i sveže negativce koji uprkos tome što se bave možda i najdevijantnijim oblikom kriminaliteta imaju zapravo vrlo prozaičnu svakodnevicu.

NEIGHBORHOOD WATCH operiše sa nizom osetljivih elemenata i Duncan Skiles nema hrabrosti da sad sve ovo digne na nivo jedne simfonije suspensea i transžanrovskog izraza. Međutim, držeći sve u jednom low key ključu uspeva da izgradi jedan pre svega kompaktan film od sat i po u kom je našao pravi balans krimića i humora, da stvari učini svežim i nepotrošenim.

U izvesnom smislu, NEIGHBORHOOD WATCH toliko ima mere, da deluje pomalo neambiciozno, međutim zapravo je vrlo respektabilan u onome što postiže.

Isto tako, NEIGHBORHOOD WATCH u izvesnom pogledu deluje kao film koji je bio senzacija u Evropi i tek ga čeka holivudski rimejk. Uprkos tome što je kvintesencijalno američki, čak se u indie tradiciji dešava u Heartlandu, u sebi ima nešto što ga čini lako zamislivim i u Srbiji, i u Norveškoj.

NEIGHBORHOOD WATCH je film koji ima moderan senzibilitet, doprinosi izgradnji Jacka Quaida kao nove zvezde i potvrdi Morgana kao glumca nije isključivo zamenski star.

* * * / * * * *

HELL OF A SUMMER

HELL OF A SUMMER stajao je nedistribuiran skoro godinu i po ili dve. Posle debija na festivalima ušlo se u čekanje i na kraju ga je pustio prestižni distributer Neon.

Nažalost, rediteljski debi dečaka glumca Finna Wolfharda i Billy Bryka nije baš toliko hip kao što bi se očekivalo od Neona i od reputacije momka koji je krenuo iz upmarket žanrovskog sadržaja u svet. Film je zapravo veoma konvencionalna slasher komedija smeštena u letnjem kampu, koja se nažalost ne ističe smehom, a stravom još manje.

Strave zapravo gotovo da nema, i da je reč o hororu više kažem da bih ispratio deklarativnu nameru autora nego zato što ga u filmu zapravo ima, iako u nekim slasher situacijama želi kao da bude strašan.

Ukupno uzev, HELL OF A SUMMER na kraju pokušava da liči na neke genre bendere i u tom pokušaju da "liči" uspeva da se odmakne od toga da izgleda kao potpuno neuspelo hororkomedijsko đubre. Ali, u svojoj osnovi jeste upravo to.

KARUROSU

V.-Cinema je podvrsta japanskog žanrovskog filma namenjenog video tržištu koji se praktično razvijao uporedo sa američkim formatom straight to VHS filma.

U ovaj smer su se uključili i neki reditelji koji će kasnije postati važni kao Takashi Miike i neki koji su ranije nesmetano radilii za bioskop poput Teruo Ishiija,

Miiker je u V-Cinema miljeu postigao neke od svojih najznačajnijih uspeha i može se reći da ga je ulazak u bioskope posle možda i iskvario. V-Cinema je širok pojam ali inicijalno je nastao kao produkciona linija studija Toei.

Oni su proizveli KARUROSU, jakuza film o gangsteru brazilskog porekla Carlosu koji se bori sa nekim tradicionalnim japanskim familijama na pločnicima japanskih gradova.

Kazuhiro Kiuchi, koji se pored filma bavio i stripom, donosi jedan sveden i tvrd, no-nonsense postupak, ali u principu osim što je tvrd KARUROSU ne donosi ništa preterano vredno pažnje. Osim izvesnog film looka jer ovo još nije vreme velikog upliva elektronike i jednog generalnog tona da bi se na kraju sve ovo moglo izvrgnuti u nešto dobro, do kraja ne dobijamo ništa naročito.

* * / * * * *

PROJECT MOONBASE

Richard Talmadge, najpoznatiji kao akrobata i kaskader režirao je PROJECT MOONBASE, B-film iz davne 1953. koji je jedino značajan po tome što je jedan od scenarista Robert Heinlein.

U ovom filmu, Amerika pravi stanicu na Mesecu, a zli negativci (sva je prilika komunisti) žele da naprave diverziju.

Talmadge nije neki reditelj a film je snimljen u više nego skromnim uslovima čak i za ono što poznajemo kao B-film tog vremena.

Otud Heinlein i tema svemirskog istraživanja (izvedena mnogo više kao fikcija nego kao dokument faze dometa tog vremena)  ostaju jedini razlozi da zaista jedino i isključivo hardkor fanovi pogledaju ovu opskurnost.

Zanimljiv je detalj kada se na kraju žena kao Predsednica SAD, što je na liniji sa Heinleinovim pogledom na žene, kao što su neki monolozi o strateškom značaju stanice na liniji njegovog kasnijeg militarističkog poimanja stvari.

ASH

Da je ASH snimljen u uslovima rada neke kinematografije koja nema mnogo iskustva sa ovakvim stvarima, kao recimo EDERLEZI RISING, svakako da bih ga mnogo više cenio od ove situacije u kojoj je to ipak film sa dosta američkih elemenata, glumcima kao što su Eiza Gonzalez i Aaron Paul, rediteljem kakav je veoma aktuelni multipraktičar Flying Lotus.

Nisam našao pouzdane podatke o tome koliko je koštao film ali sam nailazio na neke prijave o veoma skromnom budžetu, od tipa pola miliona dolara, i ako je zaista tako, ekipa zaslužuje pohvale za snalažljivost

Naprosto, za ljude koji imaju mnogo više iskustva u izvođenju ovakvih stvari, ASH je oskudan i nemaštovit rad u kome nema šta da se vidi jer su ambicije Flying Lotusa, u ideji prilično očekivane, a u izvedbi vrlo skromne, ako uzmemo u okolnosti kontekst.

Ovo je malo MOON, malo ALIEN, malo ovo, malo ono, ali u suštini ništa tu nije urađeno sa ubeđenjem. Nažalost, čak i talentovani glumci kao Eiza i Aaron nisu odigrali sa ubeđenjem, tako da ni oni nisu doneli očekivani A-game.

Iko Uwais je posebna priča. On je meni veoma draga faca, ali ga nisam ubrojao u ove glumačke oslonce filma jer on deluje potpuno nakalemljeno, sa idejom da se nešto malo promuva i jednom pobije s nekim vanzemaljcem, u nekoj nižerazrednoj parafrazi svoj tipičnih tuča indonežanskim stilom.

Najgore od svega je to što kad se pobroji sve što ovaj film pokušava, plus glumci, čovek sebi kaže da bi se u najmanju ruku mogao dobro provesti. Ipak, Flying Lotus čak ni u tom konceptu "zbira sastojaka" nije uspeo.

ASH je letargičan, manje pretencizoan nego što izgleda, ali previše artificijelan u zamisli koja je prosto fejk i tu spasa nema.

* * / * * * *

NED

Abe Forsythe je u svojoj 21. godini snimio niskobudžetni film NED, urnebesnu komediju na granici no budgeta, ali sa dosta duha i veštine, sa kojom je uspeo da izađe u bioskope i bude zapamćen, pre nego što mu je gotovo petnaestak godina kasnije filmska karijera krenula punom parom.

Bitno je naglasiti da NED uprkos svom niskom budžetu i lokalnom problematikom koju obrađuje nije neki film značajnog reditelja koji je kasnije napravio karijeru a debi treba da zaboravi.

Naprotiv, NED je integralni deo Forsytheove poetike. Uprkos tome što je prirodno 15-20 godina kasnije postao još zreliji kao reditelj, ovo je potpuno kanonski film za sagledavanje njegog opusa.

Ned Kelly je autstralijski Robin Hood i jedan od temeljnih nacionalnih mitova. U vreme izlaska Abeovog filma bio je aktuealn onaj sa Heath Ledgerom, a on je nasuprot tom mejnstrimu snimio anarhičnu parodiju na mit o Nedu Kellyju, sa puno gross out humora, kulturalnih i žanrovskih komentara i što je najvažnije, dosta smeha.

Naslovnu ulogu, Abe igra sam, i ekipa kojom se okružio pokazuje sjajnu meru u svojoj šmirologiji, nudeći neke bravurozne komične kreacije.

Za film tako mladog reditelja, i neobuzdan pristup koji ga krasi, NED je začuđujuće konzistentan, i spada u red onih toksičnih primera veoma uspele niskobudžetne komedije koja potom stvara talas mahom nepodnošljivih imitacija.

Ako imamo u vidu da je NED diverzija dvadesetjednogodišnjeg klinca iz 2003. godine, veliki je podvig da ona zaslužuje da se o njoj nešto kaže i da može sa uspehom da se pogleda 2025.

Za Warner je desetak godina pre ovog filma Yahoo Serious snimio film RECKLESS KELLY, svoju parodiju na Neda. Taj film je bio skuplji, ambiciozniji, ali u krajnjem utisku što se mene tiče, ipak manje zanimljiv od Forsythea.

* * * / * * * *

MADS

Francuski horor veteran David Moreau režirao je film MADES  koji je, moram priznati, bio overhyped prethodne sezone i uprkos tome što hype u izvesnom smislu nije neosnovan, ne bih išao toliko daleko da kažem da je ovaj film mnogo više od nekog naslova koji treba da pogledaju ljubitelji i poznavaoci.

Moreau se opredelio da napravi film o nekom recimo izbijanju neke histerije, hiperagresivnog besa iliti zombi ponašanja, tako što će ga izvesti kao film iz jednog kadra, i tako što će glavni junak konzumirati narkotike pa neće znati da li je sve to što se dešava trip ili stvarnost.

Pođimo od ovog psihološkog elementa.

Meni ta dilema da li je nešto trip ili stvarnost ovde nije imala posebnu težinu jer ono što se dešava junaku je, za moj ukus, dosta nezgodno ako bi vam se desilo u stvarnosti, ali je nedovoljno zanimljivo za film.

Moreau je možda želeo da napravi baš takav film, da cela ta horor dimenzija dešavanja bude nešto što sad nije kinematografija, nešto veće od života i sl. već upravo to - stvar koja bi nam bila neprijatna kad bismo je zaista doživeli. Međutim, on nije postavio karaktere do kojih nam je dovoljno stalo niti dovoljno ubedljive situacije u kojima bi takve zgode bile dovoljno efektne.

Za likove u ovom filmu se nisam ni približno onoliko vezao koliko bi trebalo ako je ideja autora da ih ovoliko gledam i identifikujem se.

Kad je reč o toj postavci da je sve iz jednog kadra, nažalost, to je i danas svojevrsni izazov ali ni približno kao što je bio nekad, tako da mene posle CHILDREN OF MEN takve stvari ne impresioniraju naročito. Mislim, volim da vidim lepo izveden oner kao i svi ali u suštini ne raspamećujem se.

U ovom filmu je ideja da je sve iz jednog kadra pre svega generator monotonije jer sve pratimo u realnom vremenu i ima jako puno praznog hoda. Moreau pokušava da to stalno veže za neko kretanje, i da se stalno nešto zbiva u kadru ali dosta toga je prosto monotono i trošimo vreme na fizički prelazak junaka sa lokacije na lokaciju.

To se na sličan način radi i u festivalskom filmu, Iranci su nas svojevremeno satirali time, ali iskreno, ako nema bravure, više volim elipsu. Verovatno jedan od razloga zašto se ne vezujemo za likove jeste to što nam nisu dovoljno zanimljivi u ovolikom screentimeu i možda bismo svi zajedno bolje prošli da je pripovedanje bilo konvencionalnije.

U pogledu tehničke i izvedbe i ambicije, MADS zaslužuje * * *, nije ovo ništa epohalno ali je dobro. Međutim, čini mi se isto tako da bi neko kod kog nisu proradili rediteljski postupci, kao recimo ja, ovom filmu pre dao * *.

DECONSTRUCTING SARAH

DECONSTRUCTING SARAH je televizijski film koji je režirao Craig R. Baxley po scenariju koji potpisuje Lee Rose.

Craig R. Baxley je jedan od neznanih junaka akcionog filma kasnih osamdesetih i ranih devedesetih sa naslovima kao što su ACTION JACKSON, STONE COLD i DARK ANGEL.

Ipak, svoje mesto je mahom nalazio na televiziji, i češće je radio triler nego akciju za koju je u suštini specijalizovan kao nekadašnji kaskader.

DECONSTRUCTING SARAH je televizijski erotski triler gotovo evropskog senzibiliteta, dakle nešto što bi pre trebalo da režira De Palma ili Verhoeven nego Baxley, ali moram priznati da se on u svemu tome dosta dobro saznao.

Baxley nije majstor delikatnih poteza, a ova priča o ženi koja je preko dana ugledna marketing menadžerka a noću postaje raspusna žena po bećarskim barovima, čiji život posle misterioznog ubistva preuzima njena najbolja drugarica ne bi li utvrdila ko je počinilac, svakako nije za njega.

Međutim, Baxley je toliko no nonsense reditelj, i koliko god nije suptilan, isto tako nije ni glup, i nudi svoju konkretnu, visceralniju verziju priče. Potpuno je jasno da je on razumeo šta Lee Rose piše, a razume i koje stvari u tome on ne ume da uradi, a koje ume, i to što ume je dovoljno da se ovo spakuje u jedan propulzivan i natprosečno intrigantan televizijski whodunit.

DECONSTRUCTING SARAH na sličan način kao i SIRENS Johna Sacreta Younga stoji kao jedan od TV filmova devedesetih koji su imali kapaciteta da iskorače i u bioskope, kad je reč o samom predlošku.

Sa podelom koju predvode Rachel Ticotin i Sheila Kelley kao najbolja drugarica i naslovna junakinju čiju smrt ova istražuje i čiji život rekonstruiše, Baxley je imao dobar osnov, i dobro je koncipirao mušku podelu, bez zvezda i istaknutih pojedinaca kako bi iza solidnih ali no name glumaca sakrio tajnu ko je počinilac. U tom smislu, nije napravio čestu grešku da gledalac lako po tome ko je najbolji/ najpoznatiji glumac među osumnjičenima može da nasluti ko je ubica.

Konstrukcija whodunita je solidna, preokret je ubedljiv i logičan, sa određenom idejnom dimenzijom. Osumnjičeni se jasno definišu i među njima se na kraju nađe i ubica tako da efektnost razrešenja ostaje individualna, odnosno različitim gledaocima će se različiti osumnjičeni "sviđati" kao krivci.

U bioskopskom filmu bi naravno svi aspekti priče bili radikalnije realizovani, i tih ograničenja televizijskog filma ima. Međutim, Baxley se ovde ipak izuzetno dobro pokazao kao snalažljiv reditelj koji razume stvari kojima nije naklonjen i nalazi način da ih pristojno izvede.

WARDEN OF RED ROCK

WARDEN OF RED ROCK je Showtimeov televizijski film koji dolazi sa ozbiljnom reputacijom. Režirao ga je Stephen Gyllenhaal, ikona američkog nezavisnog filma i Jakeov tata, ali isto tako i šljaker koji je umeo da zasuče rukave kad treba a pisao ga je James Lee Barrett, čovek koji je napisao neke ozbiljne filmove među kojima je bilo i vesterna.

Barrettov scenario je u dramskim situacijama ozbiljan, ne priča se mnogo ali se mnogo kaže, kako valja i trebuje u vesternu. Međutim, kada film pređe u domen potere i obračuna, tu Gyllenhaal nije uspeo da ga bitnije nadgradi iako generalno, uprkos izvesnoj hipovigilnosti izvedbe, ima pristojnu fizionomiju.

James Caan igra dobrohotnog karijernog upravnika robijašnice, David Carradine njegovog bivšeg prijatelja iz banditskih dana koji dospeva na robiju kod njega a Rachel Ticotin je meksička udovica zlatnog srca čijeg je muža morao da pogubi.

Jasno je da će se upravnik zaljubiti i da će morati da ubije prijatelja koji odlučuje da beskrupulozno pobegne.

Dok je u dramskim scenama, Gyllenhaal solidan i ima osnov u predlošku, film se nažalost izduva kada krenu bekstvo i potera i tu začuđujuće fali ne samo vešte inscenacije već i drame u odnosima. Jedan od razloga za to je i odluka, da li u tekstu ili u izvedbi, da se odnos upravnika i bivšeg prijatelja ne produbi. on se postavi i jedini odnos koji se nadalje razvija je onaj sa udovicom i koji je valjano izveden.

Otud WARDEN OF RED ROCK je prevashodno za hardkor fanove vesterna, drugima nema mnogo šta da ponudi ali ako zalutaju, neće im ništa biti ako ga pogledaju.

A WORKING MAN

Sly Stallone i David Ayer su zajedno adaptirali roman značajnog DCjevog scenariste Chucka Dixona LEVON'S TRADE i film pod nazivom A WORKING MAN koji je nastao iz toga, nažalost možda je i ponajgori u Ayerovoj rediteljskoj karijeri.

Ayer posle izbacivanja iz holivudske A-lige, uspeva da se preko Jasona Stathama vrati u nju. Film THE BEEKEPER je bio uspeh a i A WORKING MAN je solidno prošao, i on sada sprema film u kom igra Brad Pitt, kao onomad kad je ušao u A ligu sa filmom FURY i kada je konačno stekao zasluženo priznanje posle godina izvanrednih B-projekata.

Dakle, Ayer ponovo dobro stoji i to me raduje, međutim A WORKING MAN je baš stagnantan B-rad koji u sebi ima ponešto tehničke fizionomije bioskopskog filma, ali ima sve probleme lošeg posttarantinovskog B-krimića i sva ograničenja jednostavnog DTV akcijaša.

Jason Statham igra vojnog veterana koji je sada bauštelac ali rado pomaže prijatelju da mu pronađe nestalu ćerku. Jasno vam je da će Rusi koji su je oteli radi trgovine ljudima proklinjati dan kad su se za nju odlučili.

Ali, na tom putu nema ničeg zanimljivog. I BEEKEPER je bio specifičan i nije bio intenzivan onoliko koliko bih očekivao od Ayera i naročito Stathama, pa ipak imao je jednu suptilnu MAGA dimenziju i političku provokativnost. Ovaj, osim što u nekom širem smislu aludira na QAnon opsesiju trgovinom ljudima i pokušava ja mistifikuje i estetizuje, nema čak ni to.

Ovo je jedna idi mi - dođi mi, ko zna koja varijacija na akcioni triler u kom nema nikakve kompaktnosti, nikakve propulzivnosti, ništa ni iz čega ne proizlazi, svi se ponašaju kao da su svesni da su junaci lošeg filma, i osim par zanimljivih rešenja u scenama akcije, Ayer ne čini aposolutno ništa da nas iz svega toga izbavi.

Ako to imamo u vidu, kao i ako imamo na umu da je Statham ipak najveće gledanosti imao sa svojim solo nastupima u inventivnim i dobrim filmovima, onda je A WORKING MAN uspeo da bude izuzetak. Naime, film je izrazito slab a prošao je dobro i to u ova dosta teška vremena za "mali film" u bioskopu, kada ni velikim blokbasterima ne prolazi land grab.

U tom smislu, A WORKING MAN je čak i izuzetno dobro prošao zapravo, pa je samim tim još veća šteta što je toliko loš.

* 1/2 / * * * *

STARSHIP TROOPERS : TRAITOR OF MARS

STARSHIP TROOPERS: TRAITOR OF MARS radila je ista ekipa koja je radila i prethodni animirani DTV sequel pod naslovom INVASION. Iz prvog filma glasove su pozajmili Casper Van Dien i Dina Meyer, međutim, ključna stvar je povratak Eda Neumeiera na scenaristički zadatak.

Za razliku od INVASIONa koji je uglavnom svemirska akcija sa minimumom ironije, Neumeierov scenario kipti od satire. Superioran je u odnosu na prethodni animirani nastavak baš zbog toga smisla za humor, ironiju i te specifične stripovske grubosti.

Frank Miller je preuzeo ROBOCOP od Neumeiera i Minera i više im ga zapravo nije vratio, iako je serija ROBOCOP iz 1994., baš vrlo zanimljiva, nastala po njihovom scenariju.

U slučaju STARSHIP TROOPERSa, Heinlein se dalje nije pominjao ali je Neumeier uspeo i da piše pa i da režira jedan od igranih DTV nastavaka.

Šteta je što Neumeier nije pokušao da se okuša i u stripu iako je imao iskustva u jednom neuspelom pokušaju da se uradi serija RAT BASTARD po stripu Cliffa Galbraighta.

Neumeierov scenatio mi je metodom autosugestije stvorio utisak da je tehnika ipak bolja u ovom nastavku. Da li sam to umislio jer mi je legla priča više ili je to zaista činjenica, ne znam, tek zbilja da, deluje mi da je ovaj film i tehnički bolji.

Verhoeven Effect je prisutan na sva četiri američka SFa koji je radio. Iz svakog je nastalo nešto. Najmanje kod HOLLOW MANa kog je pratio jedan DTV nastavak, najviše kod ROBOCOPa gde su sledili i nastavci i serija, dočim kod TOTAL RECALLa imamo seriju i rimejk.

TRAITOR OF MARS međutim, kao i Neuheimerov treći igrani film, pokazuje da je core ekipa koju je Verhoeven ostavio iza sebe, dovoljno odana da poučava mlađe i radi nesputano.

MICKEY 17 bi tako kao STARSHIP TROOPERS mogao nekada postati zanimljiv DTV i Max hub. Ipak, plašim se da u tom pogledu neće poći koracima Sonyja koji je svojski razvio nadalje nastavke ovog kultnog filma koji je u bioskopima bio flop.

* * * / * * * *

THE WOMAN IN THE YARD

Jaume Collet-Serra je od saradnje sa Liamom Neesonom pa sve do Rocka, navikao da kroji star vehicles za velike zvezde. Šta je uostalom bio SHALLOWS sa Blake Lively kao izuzetan film krojen za izuzetnu zvezdu.

Danielle Deadwyler još uvek nije zvezda ali je na putu da postane. Jaume se u to uverio radeći sa njom na filmu CARRY ON i za Blumhouse je snimio THE WOMAN IN THE YARD koji je njen moćan showcase.

Ovo je vrsta horor filma koja će biti percipirana vrlo individualno jer se ne uklapa ni u jednu nišu sasvim već kombinuje razne elemente.

Reč je o filmu koji pretenduje na cerebralnost ali je izveden vrlo visceralno. Bavi se borbom junaka sa unutrašnjim demonima traume ali ima i monstruma u sebi, naslovnu spektralnu prikazu. Oslonjen je na koncept ali je ključno izražajno sredstvo igra glavne glumice.

U tom smislu, pitanje je koliko ćete kupiti harizmu i igru Danielle Deadwyler i film ćete tako i rangirati od * * do. * * *.

Ja sam skloniji ovoj većoj oceni jer je u celom trajanju ovaj film uspevao da mi prikaže nemir svojih karaktera i da ga prenese do mene kao gledalaca iako nekih pokušaja zastrašivanja na ekranu zapravo nema mnogo.

U tom smislu, Jaume kao doktor žanrovske ortodoksije odlazi u jednom zanimljivom asimetričnom pravcu gde se spajaju studija karaktera i horor, i nečemu čime se bavi indie film daje major izvedbu.

Naravno, neko drugi može reći da je ovde spajano nespojivo i da film ne pruža ništa, da je šupalj i spor, i to je takođe moguće. Samo, meni nije bio.

FULL DISCLOSURE

John Bradshaw je režirao straight-to-video film FULL DISCLOSURE sa relaativno All-Star podelom ako gledamo omot video kasete.

Fred Ward igra novinara, inače bivšeg 60s radikala iz žanra Weather Undergrounda, Rachel Ticotin stranu teroristkinju možda povezanu sa nekim homeland plotom, Virginia Madsen je urednica zlatnog srca, Penelope Anne Miller je asasinka a Christopher Plummer odrtaveli FBIevac ljigave puti.

Međutim, film nose Fred Ward i Rachel Ticotin, i što se njih dvoje tiče, ima tu glumačkog materijala. Ipak, naivan i statičan scenario i letargična režija čine da FULL DISCLOSURE na kraju ne dobaci do zbira svojih elemenata, a elementi su jaki i zbir je mogao biti visok.

Ipak nije. Ovo ostaje jedan od onih filmova gde čovek pogleda ko igra i o čemu se radi i ne može da veruje da je neko snimio nešto ovako slabo na tim osnovama.

* 1/2 / * * * *

OUTLAND

Jedna od stvari o kojoj verovatno niko nije mnogo razmišljao jer je realno ostalo vrlo malo ljudi koji fetišizuju studio sistem, jeste činjenica da je MICKEY 17 snimljen za legacy studio i da je Warner Bros vrlo specifičan po tome što ima jako ozbiljnu filmografiju o putu u kosmos.

Počev od RIGHT STUFFa pa sve do CONTACTa, ljudi sa manje ukusa bi pomenuli i INTERSTELLAR, Warner ima ozbiljan kosmički legacy.

Od svoja tri svemirska filma, Peter Hyams je dva snimio za Warner i realno to su mu najvredniji filmovi u karijeri. CAPRICORN ONE se bavi istraživanjem kosmosa ali se odvija na Zemlji, i stoji pe svega kao granddaddy conspiracy trilera, međutim, glavni junaci su astronauti i inženjeri, dakle moramo ga uključiti u kanon.

Drugi je OUTLAND koji sam reprizirao u povodu MICKEY 17.

Jako bih se iznenadio da ga Bong nije reprizirao kad je spremao film. Štaviše, rekao bih da je u svoj film uneo neke elemente iz OUTLANDa. No, isto tako nisam siguran koliko je producenata pomišljalo na ovaj film kada je fantaziralo o onome što će Bong snimiti.

Hyams je kao i kod CAPRICORN ONE i pisao i režirao a neke hronike kažu da je pretežno sam i snimao. Međutim, na špici su potpisani Goldblatt i Baird kao snimatelj i montažer, ljudi koji su u značajnoj meri kroz saradnju sa Dickom Donnerom, baš za Warner, definisali izgled onoga što smatramo dobrim filmom.

Dakle, šta god mi mislili o celini Hyamsovog opusa, OUTLAND kipti od legacyja i film je izuzetan, nepravedno potcenjen i ostavljen negde na marginama kulta.

Hyams otvoreno koncipira OUTLAND kao HIGH NOON na kolonizovanoj rudarskoj planeti i iz Zinnemannovog izvornika preuzima taj arhetip junaka koji se sprema za obračun koji ga u suštini nadilazi u pogledu sposobnosti ali ne i u pogledu moralne vertikale i spreman je da se žrtvuje kako bi pružio otpor i isterao pravdu.

Međutim, kod Hyamsa je to sve urađeno u formi jednog tvrdog SF trilera u ambijentu svemirske rudarske kolonije (koja recimo uz motiv droge koja se širi među radnicima i po dizajnu jako podseća na stanicu iz MICKEY 17) u kome on uz pomoć svojih saradnika gradi jednu ozbiljnu lived-in atmosferu, prostor je prljav i patiniran kao neko korozivno rudarsko mesto na zemlji, a osnovni oblik kriminaliteta je dilovanje sintetičke droge koja podiže produktivnost radnika ali im izaziva psihozu.

Za razliku od vedrine vesterna i njegovih eksterijera odnosno privremenosti njegovih drvenih objekata, u OUTLANDu je sve što postoji napolju izvor opasnosti, film je zatvoren u veliki i raznovrsni objekat ali ipak prevashodno enterijer. Spoljni svet je prikazan kao prostor smrti i ultimativne transgresije u koji junak prelazi tek kada ga mačistički narcizam odvede koji korak dalje u sprovođenju pravde.

Sean Connery u ovom filmu igra glavnog junaka za stoicizmom prvoklasne zvezde ali nema sumnje da je ovo već bila uloga koja anticipira junake nove generacije. OUTLAND je definitivno jedan od filmova u kojima je trebalo da igra Mel Gibson, iako je Conneryjev star turn besprekoran i veoma moderan.

Za razliku od MICKEY 17 koji prelazi u rokoko u tretmanu likova i čiji je osnovni smisao udvajanje i disocijacija glavnog lika, OUTLAND je film o junaku koji je sam i svakako da je u postupku to potpuno suprotan. Sean Connery igra junaka koji je sam sa velikim S, i OUTLAND uspeva da bude istovremeno film o prostoru u kom je veliki broj ljudi i nekome ko je uprkos prisustvu svih tih ljudi sam jer jedini zapravo ima  čvrst moralni imperativ.

Kao i ALIENS, kao i OUTLAND, kao i 2001 pre njih, i MICKEY 17 je sniman na britanskim setovima. I ovde imamo taj moćan grungy izgled tih istrošenih visokotehnoloških postrojenja koja zatičemo u vreme kada je njihovo vreme prošlo.

Hyams u njima čini svoj šenluk kakav su svojevremeno ali posle njega činili Cameron i Biddle ali ima i tu klimanja glavom Kubricku, za čiji follow up će potom biti i zadužen, u filmu koji ne bi bio sporan, da ne dolazi posle temeljnog remek-dela.

OUTLAND je u izvesnom smislu pretvrd i neprijatan za standarde skupog SF filma što je on u svoje vreme sigurno bio. Sama koncepcija policijskog filma ili policijske serije, praktično procedurala smeštenog u svemir u to vreme već je cvetala a kasnije će dostići svoj zenit.

U tom miljeu, OUTLAND je veoma neveseo, tmuran i surov, i to mi se posebno dopada jer meni je lako, repriziram ga sada. Ali, priznajem i ja kad sam ga gledao prvi put kao klinac očekivao sam nešto veselije.

Ako mi je tada OUTLAND budio neko poštovanje, sada mi je pored toga proizveo i uživanje.

Bong nama omogućuje da stojimo na ramenima divova ali kada je radio MICKEY 17 i on je u OUTLANDu kao filmu, ako ne već u Hyamsu kao reditelja, imao jednog diva.

* * * 1/2 / * * * *

OXALIS

OXALIS Briana Gottlieba je zanimljiv film, ali nažalost ne može se reći da je dobar.

Donosi neka maštovita rešenja u izvedbi pojedinih scena i ukupno uzev dobro izgleda, a na nivou priče načinje neke zanimljive motive.

Međutim, glumačka podela prosto nije dovoljno snažna, a ni diferencirana da iznese priču koja se prevashodno bavi pitanjem identiteta.

Otud, rekao bih da je Gottlieb ovde pokazao neke veštine, ali da je u nekim ipak ostao nedorečen - možda na nivou produkcije, možda na nivou znanja.

Već je u svom scenarističkom radu BOTTOM OF THE WORLD pokazao sklonost ka jednoj od onih lynchovskih estetika, koje za razliku od njegove nesputane logike sna, ipak imaju neku mehaniku. Taj film je dobro počinjao ali je kasnije lutao, uprkos dobroj glumačkoj podeli. Naravno, taj film je tek delimično Gottliebovo delo.

U njegovom rediteljskom i scenarističkom ostvarenju, film je vrlo precizno konstruisan. Nikada nema dilemu kuda ide, i ne deluje kao da luta, međutim, vrlo često nisam bio siguran da li je to pravi put, a povremeno sam imao i teškoće da razjasnim šta tačno gledam jer su likovi postajali podjednako zbunjeni kao ja.

Otud, čekam Gottliebov sledeći film u kom će imati dve, uslovno rečeno, zvezde u glavnim ulogama, harizmatične ljude i serija, i tu očekujem da će "sve da dođe na svoje mesto".

Ovde priča govori o bračnom paru čiji je sin ubijen tokom home invasiona i onda ga oni kloniraju sa ciljem da shvate ko je ubica.

Premisa je uvrnuta, jer praktično imamo film o tome da ljudi kloniraju ubicu svog sina praveći se da sebi prave "zamenu" za dete ne bi li shvatili u koga će izrasti i onda naći tog.

Premisa je odlična, može se reći da je potencijalno i mindblowing, samo ovde se on desio više kod autora pre izvođenja dela, nego u samoj posledici na gledaoce.

Otud, OXALIS je film za koji olako možemo reći da je slab, ali vredi uložiti napor da se pogleda zbog onoga što je u njemu perspektivno.

* * / * * * *

HOME SWEET HOME: REBIRTH

Nemački specijalisti za specijalne efekte Steffen Hecker i Alexander Kiesl su za tajlandski Yggdrazil snimili ekranizaciju njihove igra HOME SWEET HOME: REBIRTH.

Nisam nikada igrao ovu igru ali koliko shvatam ona je pre svega tajlandski uspeh, i ne znam koliki je njen značaj na opštem gejmerskom tržištu.

Međutim, Yggdrazil je uspeo da napravi dosta promućuran iskorak u svet multimedijalnih franšiza i od dvojice Nemaca je dobio energičan film o poseti američkog policajca Bangkoku tokom kog dolazi do nekog opšteg demonskog posednuća populacije i izbije opšte nasilje i haos.

Ovo nije film ranga NO ESCAPE, mada njemu ja na neki način možda najsličniji u pogledu zapleta, s tim što tamo američke turiste zatekne puč u nekoj tajlandolikoj zemlji. Ovde ih zatekne ne baš sasvim jasna demonska posednutost, ima tu malo odlaska i u neki paralelni svet i budističkih monaha koji mogu da daju dobar savet i pomognu da se problemi reše. Ima dakle, svega i svačega, i ima dovoljno para i veštine da to deluje energično i da se nekako prevaziđe ta ispraznost i nevažnost zapleta, pa i likova.

S druge strane, likovi su taman dovoljno sugestivni da, iako ih ne igraju poznati glumci i velika imena, budu dovoljno upečatljivi da ih u njihovoj generičnosti ipak ispratimo.

U tom pogledu, REBIRTH je film koji nije ništa posebno ali ima moje simpatije kao jedan sasvim solidan primer asimetričnog medijskog ratovanja, i lucidan pokušaj da se bez gromoglasnih imena, ali sa nečim što je na kraju mnogo bolje nego što bi iko od tih raznih Frankova Grilloa uradio, napravi film koji će stići do ljudi i verovatno one koji igraju motivisati da na Steamu pokrenu HOME SWEET HOME.

A ovo je dovoljno dobro izvedeno da ispuni taj cilj.

* * / * * * *

KILL THE MESSENGER

KILL THE MESSENGER Michaela Cueste, nastao je po scenariju Petera Landesmana, specijaliste za istinite priče i predstavlja solidan ali u suštini rutinski prikaz slučaja kada je Gary Webb iz San Jose Mercuryja uspeo da napiše čuveni tekst DARK ALLIANCE o tome kako je CIA finansirala Contrase u Nikaragvi omogućavajući prodaju kreka na ulicama velikih američkih gradova, primarno u crnačkim getima Los Anđelesa, i potom doživeo potpuno poništavanje od ruke kolega iz mejnstrim medija i kroz koordiniranu kampanju iza koje je očigledno stajala državna struktura koja nije želela da se to sazna.

Webb je završio osramoćen i obeshrabren a samo godinu-dve kasnije sama CIA je obelodanila ovaj slučaj, no njegovi život i karijera su bili uništeni.

Pakulin ALL THE PRESIDENT'S MEN je i dalje mustra kako se radi ova vrsta filma, i Landesman je se tradicionalno drži, da bi kasnije on sam snimio film o Marku Feltu i time zaokružio krug.

Cuesta nudi jednu korektnu interpretaciju te mustre sa podelom u kojoj su Jeremy Renner, Rosemarie DeWitt, Oliver Platt, Mary Elizabeth Winstead, Ray Liotta i Paz Vega, i prosto koliko god da je ovo istinita priča sa svojim zakonitostima, Pakula je postavio formulu i tu nema mnogo lutanja.

Od Pakuline formule Landesman je uspešno preuzeo način prikazivanja diskretne pretnje gde ni publici ni protagonisti nije do kraja jasno da li je zaista izložen realnoj fizičkoj pretnji ili je to samo autosugestija.

Filmografija o ovoj problematici je bogata, i umnogome je nastala pre ovog filma, tako da on već kada je izašao nije pričao skroz novu i nepoznatu priču i nije imao aktivističku potenciju. Za razliku od sličnih naslova ove vrste nije imao priliku da ga društveni angažman potvrdi pa otud ostavlja utisak manje uspešnog.

* * * / * * * *

THE ASSESSMENT

Veteranka marketinške i modne režije Fleur Fortune u svom dugometražom filmu THE ASSESSMENT ponudila je jednu racionalniju viziju lanthimosovštine kao jedne od obaveznih figura na ničijoj zemlji između art housea i glavnog toka.

U njenom filmu, reč je o postapokaliptičnoj priči i prenaseljenoj Zemlji na kojoj više nema slobodnog rađanja dece jer su resursi potrošeni a preostali su zagađeni.

Braćni par, "zaslužnih" građana koje igraju Himesh Patel i Elizabeth Olsen se prijavljuju za proces dobijanja deteta i dolazi im u posetu Proceniteljka, koju igra Alicia Vikander da ispita da li oni zaslužuju da im se to odobri.

Život im se ubrzo pretvara u pakao jer im Proceniteljka razara svakodnevicu i prodire u samu suštinu njihovih odnosa i postojanja generalno.

Stvari su postavljene mehanički, sa dozom vrlo često agresivne začudnosti, i u zavisnosti od senzbiliteta gledaoca variraće stepen prihvatanja onoga što se dešava. Film je za moj ukus mogao biti nešto kraći, ali ovo generalno nisu teme po mom ukusu, iako forma "zatvorene" situacije sa malo likova itekako jeste.

Film jako lepo izgleda, visoko je estetizovan a nabrojana glumačka ekipa je vrhunski motivisana i veoma se potrudila da napravi predane glumačke kreacije.

Fleur Fortune ne dobacuje do O.G. Lanthimosa, što će ovaj film nekima učiniti slabijima ali drugima i prihvatljivijim. No, jasno iz čega je proistekao ovaj derivat i moram reći da je meni, iako kako rekoh nisam fan, bio prihvatljiv.

* * * / * * * *

NOVOCAINE

Dan Berk i Robert Olsen pokušali su da uđu na teren koji su doktorirali Brian Taylor i Mark Neveldine u serijalu CRANK i u svom major debiju NOVOCAINE ispričali su akcionu komediju o junaku koji ima genetski poremećaj usled kog ne oseća bol.

U glavnim ulogama su Jack Quaid, koji izrasta u jako zanimljivu offbeat žanrovsku ikonu sa indie senzibilitetom preko serije THE BOYS i filmova poput COMPANIONa, i Amber Midthunder koja takođe pravi zanimljivu ideju. 

Sve ostalo u filmu je takođe solidno i filmu se malo šta ima zameriti, naročito jer je direktor fotografije Jacques Jouffret velemajstor za snimanje akcije koji je pekao zanat kod Pete Berga, dakle zna kako se to radi, i prosto neko ko potpiše MILE 22 naprosto posetio je same obode akcionog izraza.

Pa ipak, u filmu naprosto nema neke nadgradnje ovih postojećih elemenata. I Quaid i Midthunder i Jouffret rade posao dobro, premisa je dovoljno zanimljiva, ali u suštini, samo gledaoci koji nisu gledali CRANK i neke slične derivate mogu sada da budu istinski zainteresovani ovim filmom.

Otud, na neki način, možda sam i nepravedan prema NOVOCAINEu jer on ima jednu zaokruženost i neku kompaktnu izvedbu koja bi zaslužila ocenu * * *, međutim ovo je vrsta filma kod koje je i utisak sam po sebi bitan. I u tom pogledu, moram reći da je moj utisak - umnogome zbog pred znanja, mnogo više u okviru ocene * * 1/2.

E sad, da li je CRANK ta vrsta temeljnog klasika sedme umetnosti da se u odnosu na iskustvo gledanja tog filma kalibriraju utisci? Verovatno, ne. Ali, Berk i Olsen bi ipak morali da znaju da je letvica odavno podignuta na visinu koja se teško doseže a oni je ovom prilikom nisu čak ni zakačili a nekmoli preskočili.

PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE

HBO je 1991. snimio televizijski omnibus koji su režirale Penelope Spheeris, Donna Deitch i Joan Micklin Silver posvećen problemu samohranih majki u američkim zatvorima.

Rae Dawn Chong igra mladu trudnicu koja posmatra druge majke u zatvoru, i sprema se da im se pridruži u brizi. Penelope Spheeris vešto kombinuje nekoliko priča o tmurnim perspektivama i traumama donetim spolja i produbljenim iznutra.

Rachel Ticotin igra samohranu majku koja je dobila veću kaznu od svog bivšeg koji je kao diler uspeo da se dogovori i dobije manju kaznu. Ta tema žena koje su zbog "učešća u zaveri" prolazile lošije od muževa/momaka dilera je inače zavredila svoj film negde u isto vreme.

Ipak, tema ovde je njena briga za sina koji u starom kraju polazi putem oca koji o njemu ni ne brine i postaje ulični diler, uskoro joj se pridružuje "u sistemu", kao domac.

Donna Deitch zanimljivo gradi priču oko Rachel Ticotin koja pokušava da sačuva raspoloženje i ženstvenost uprkos teškoj situaciji unutra i spolja, još uvek naivno uverena da je partner nije izneverio, i da su informacije o tome da sin ne diluje pouzdane.

Lolita Davidovich igra jedinu belkinju u omnibusu, uhapšenu zbog ubistva muža koji je bio nasilan prema njoj, i njenoj pripremi za saslušanje koje joj otvara mogućnost izlaska na uslovnu slobodu. Međutim, njena okolina u zatvoru počinje da misli kako se ona boji izlaska napolje.

PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE je solidno napravljen problemski film koji ne nadrasta svoju osnovnu nameru, i formu ali to što želi da postigne, sprovodi na solidan način.

IN THE LOST LANDS

IN THE LOST LANDS Paula WS Andersona je zanimljiv prelazak iz sveta ekranizacija igara u domen literarnih adaptacija, i to sa pričom George R.R. Martina, veoma značajnog pisca fantastike u najširem smislu.

Ovu priču nisam čitao ali koliko sam shvatio iz filma reč je postapokaliptičnom fantasyju.

U filmu, imamo svet uništen nuklearnim ratom u kom - prirodno - sada vladaju neki despoti, verski kultovi i neki medijevalistički je gas, ali ima i čarobnjaka i veštica i shapeshiftera.

U tom smislu, bar u ovom filmu premisa sugeriše da je nuklearna katastrofa otvorila neke drevne potencijale kod ljudi koji su u periodu samouništenja civilizacije bili zatomljeni.

Milla Jovovich igra harizmatičnu vešticu, Dave Bautista ratnika i pratioca koji je vodi na pustolovinu da nešto nađe a usput je juri najamnička vojska lokalnog verskog vođe/ despota.

Znači potencijal za neki MAD MAX derivat sa fantasy elementima je tu, međutim, ono što nije tu je izvedba.

Anderson je ovog puta odlučio da se osloni na neku arhaičnu green screen tehniku i film prosto izgleda bezveze. Izgleda nacrtano, šuplje, prazno, osvetljenje je jednolično i za razliku recimo od BOOK OF ELI gde je Don Burgess pokidao to postapokaliptično svetlo koje prži, ovde je to neko žuto jeftino svetlo, neka sepia koja to nije.

E sad, poznato je da ja volim kad je MAD MAX rip-off malo tehnički skromniji, i to na neki način postoji ovde, i daje mu šmek, ali mi znamo ko je Paul Anderson, gledali smo DEATH RACE, i znamo da je ovo sada prosto lenjo, a ne dovitljivo, i da je ovo zakidanje, a ne ekonomičan budžet.

Stoga, ovo deluje kao neki priličan cash-in, gde su svi što se para tiče bili dobri sem samog filma koji je ostao uskraćen i to je šteta.

Ima ovde par izvrsno zamišljenih akcionih set-pieceova, ali ukupno uzev akcije nema dovoljno i ne izgleda dovoljno dobro.

Dve zvezde u glavnim ulogama su tu, i prisutni su i fizički i mentalno, nisu nam podvaljeni u nekim sitno nasečenim epizodama, međutim, ipak i Milla i Dave dosta zavise od materijala koji ih okružuje a ovde je on prosto slab.

No, Anderson ima nerv za pulpy film, i ume da ga sastavi tako da bude prikladan, tako da je IN THE LOST LANDS i tako jadnjikav, pitak i u suštini svestan svojih kapaciteta.

* * / * * * *

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE

Nema potrebe da se stiču posebni razlozi za gledanje ekranizacija Josepha Wambaugha, ali činjenica da nas je nedavno napustio jeste lep povod da se malo zaore po njegovoj dubljoj zaostavštini u kojoj se mogu otkriti pravi biseri.

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE je izvanredan policijski televizijski film koji - ako izuzmemo scene postavljene tako da padnu fino za seču reklamama - nema ništa što ga naročito odvaja od bioskopskog nivoa.

David J. Kinghorn je pod Wambaughovom supervizijom napisao vrlo interesantan krimić, sa arhetipskim wambaughovskim junacima i humorom koji je karakterističan za ovog bivšeg policajca i književnika.

Glavnog junaka igra John Spencer, glumac za kog me ne bi čudilo da je sa sobom dotle već nosio policijsku značku i opasač sa pištoljem jer se naigrao čuvara reda i zakona iz raznih formacija. Ovde pronalazi dodatnu inspiraciju jer igra detektiva koji se propio i rasturio svoj brak posle nesrećnog slučaja kada je "prijateljskom vatrom" usmrtio kolegu.

Ovako načet, kreće da istražuje slučaj misterioznih ubistava među latino ganbangerima na losanđeleskim ulicama, usput naravno boreći sa raznim demonima.

Kao i uvek kod Wambaugha, slučajnost igra podjednaku ulogu kao dedukcija. Sam Wambaugh je uvek insistirao da je smisao za humor važniji za policajca od mnogih tipično policijskih veština, i ovde imamo tipičan primer jedne realistično postavljene istrage koja se opire svim klasičnim forenzičkim i deduktivnim metodama često odlazeći u apsurd i prazne priče, ali i u smeru ljudskih odnosa koji izmiču poimanju pravnog sistema.

Alan Metzger koji je pre svega televizijski veteran, bio je posebno inspirisan u izvedbi ovog materijala. I po atmosferi i po kadriranju, i po produkcionoj izvedbi, A JURY OF ONE izgleda kao bioskopski film, od kog se razlikuje vrlo malo, prevashodno po glumačkoj podeli i po tome što sebi može da dozvoli dodatnu dozu nihilizma.

Podela okupljena oko Spencera je izuzetna, tu je Eddie Valdez kao partner ali i Rachel Ticotin kao udovica koja izvodi glavnog junaka na pravi put i Dean Norris u sličnoj roli kao u LETHAL WEAPON 2, dakle kao jedan od "the other guys" u policijskom odeljenju.

Ovaj televizijski film nije lako dostupan ovih dana, ali svakako da bi ljubitelji i poznavaoci trebalo da ga potraže tamo gde se čuvaju retki primerci.

WHEN THE BOUGH BREAKS

WHEN THE BOUGH BREAKS je televizijski film iz 1986. godine koji je režirao britanski veteran Waris Hussein po romanu Jonathana Kellermana.

Ted Danson igra losanđeleskog psihijatra koji je na sudu bio veštak na strani policije u slučaju pedofila osuđenog na uslovnu slobodu. Kada se taj čovek pojavi u njegovoj kancelariji kao leš koji je izgleda počinio samoubistvo, Danson i gej policajac kog igra Richard Masur kreću da istražuju dalje i prepoznaju da postoji čitav lanac moćnih pedofila koji uklanjaju svoje slabe karike.

Rachel Ticotin igra nastavnicu iz jednog svratišta za decu koje je upleteno u slučaj i ona postaje psihijatrova simpatija, pa ipak uprkos trouglu Danson-Masur-ona film ne uspeva da kapitalizuje odličnu podelu i senzacionalističku temu već naprotiv, baš lenjo, žanrovski i tehnički retrogradno ide od početka prema kraju.

GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST III: LP FILM LAIBACH

LP FILM LAIBACH je treći u triptihu koji je režirao i/ ili producirao Igor Zupe.

Posle Pankrta i Buldožera, i Laibachima je obrađen nastanak prvog albuma, ali naravno, kako je sve što se snima o njima, na kraju krajeva ipak strogo kontrolisano od njih samih, ovo ipak postaje i priča o ranim danima benda i njegovim korenima.

Ipak, ima tu i priče o samom nastanku albuma, o tome kako je proizveden, i u pogledu svirke, i u pogledu borbe da se obezbede uslovi za snimanje.

U suštini ključna ličnost u ovom filmu je Dejan Knez i vrlo je zanimljivo da se pored njegove estetske povezanosti sa ocem Janezom Knezom koji je bio jedan od ključnih slikara slovenačkog socrealizma, i prvoborac, ovde zapravo iznosi teorija da je očevo poznanstvo sa Stanetom Dolancom i boravak u Dahauu pomoglo da Laibach ne bude skroz zaustavljen od državnih organa.

Isto tako, Knez vrlo iskreno opisuje kako očevu poziciji pri Partiji, tako i sreću koju im je donela zabrana u SFRJ, prilikom pokušaja da dođu do stranih izdavača.

Igor Zupe je govorio kako je ovo bio jedini izvodljiv film o Laibachu iz prostog razloga što ni za jedan drugi ne bi mogla da se obezbede prava za muziku. Međutim, složiću se i sa jednim od sagovornika koji smatra da je njihov prvi album po mnogo čemu kanonski jer su tu bili kompletni autori i izvođači i samostalno savladavali sve izazove realizacije.

Film se dotiče slučaja Tomaža Hostnika, i otvara izvesnu enigmu oko nespremnosti benda da poseti njegov atelje i dovrši sliku koju je on zaveštao da završi kolega iz ekipe. Može se reći da tu misteriju film ne produbljuje ali svakako nije ni pojednostavljena komemorativna slika Hostnikove uloge.

U pogledu estetizacije, intervencija je vrlo malo. Fraš se pojavljuje u tim nekim stilizovanim delovima koji su neinvazivni, s druge strane i Jani Novak i Dejan Knez su izuzetno filmični likovi sa kojima i talking heads deluje kao "nešto više".

O Laibachu je nemoguće snimiti nezanimljiv film. Međutim, za ovaj Zupeov rad se može reći i da je prilično dobar zapravo.

BLACK BAG

U filmu BLACK BAG Steven Soderbergh je pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u GOOD GERMANu, da na neki način napravi rimejk estetike filmova iz neke prošle epohe. Ipak, ovog puta se odlučio da izvrši transplantaciju estetike u današnje vreme, i to je dalo zanimljive rezultate.

Naime, Soderbergh je želeo da napravi rimejk estetike cerebralnog špijunca šezdesetih i sedamdesetih, u duhu ranih ekranizacija le Carrea, Pinterovih adaptacija romana kao što je Quiller i sl. i u suštini Koepp mu je pružio pinterovski rukopis u ovom scenariju. Da li bi film bio bolji da je otišao u epohu? Verovatno da jer bi epohom mogao zamaskirati svoje nedostatke, ali fundamentalno - a to je jako zanimljivo - lecarreovski pristup trpi prebacivanje u današnje vreme jer kod njega nema, ili ima vrlo malo fizičke konfrontacije, odnosno onoga što je krasilo špijunažu koja je bila bazirana primarno ha HUMINTu, na terenskom radu, rizičnim akcijama kojima se izvlaće podaci i sl. Kod le Carrea su to sobne situacije i priče, i u tom smislu, praćenje ljudi satelitima i sl. ne remeti mnogo tu estetiku.

Soderbergh međutim u dizajnu likova, pre svih Michaela Fassbendera, ipak ide prema epohi. On izgleda veoma retro, tako je i slikan, pa čak i glumi kao recimo Laurence Harvey u DANDY IN ASPIC, i filmu daje dozu stilizacije koja ga vuče u neubedljivost. Ali, Fassbender je još dobar u odnosu na Cate Blanchett čija se gledljiva faza više ni ne pamti, ali sad pored njene umišljenosti, imamo još i to njeno lice koje izgleda kao neka posmrtna maska i uopšte veliki je izazov gledati je.

U tom kontekstu srdačni napori pouzdane Naomie Harris i Marise Abele koja praktično reprizira lik Yaz Hanani, pomažu filmu, ali na kraju krajeva ovo je priča o špijunaži kao porodičnoj stvari, i Fass sa Cate je ključ.

Fass se specijalizovao za te mediokritetske pretenciozne žanrovske throwbackove, i u BLACK BAGu ima više života nego u onom Fincherovom izopačenju, ali nažalost, nije ovo ništa posebno.

Soderbergh je vrlo često u ovom filmu nadomak nečega, tu je samo što nije, ali na kraju ipak, šta da radimo. Nije.

Ipak, BLACK BAG nema tu nadrealnost THE LOOKING GLASS WARa a svakako nema tu fundamentalnu snagu THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD, niti doduše ni pretenduje na ovo drugo.

Soderbergh je hteo da se malo poigra sa nama, i ovaj film ostaje na nivou igrarije, samo ne onoliko uspešne koliko su autor i glumci pomislili.

Toj atmosferi emisije iz kulture gde kad vidimo vazu u kadru treba da mislimo da je to nešto ozbiljno, dosta doprinosi skoro pa svečani odnos glumaca prema ovoj "svetkovini" koju im je Soderbergh "priredio" što stvara utisak jedne pretenzije koja je bez pokrića i bez povoda. Ne mislim da je sam Soderbergh ovde bio pretenciozan ali izgleda da nije rekao glumcima da ni oni ne treba da budu.

Kako je Soderbergh izašao iz svoje fassbinderovske hiperproduktivne faze, ušao je u svoju fassbenderovsku fazu žanrovskog throwbacka. Nažalost, možemo reći da HAYWIRE ostaje ne samo najbolji Soderberghov špijunac već i njegov možda i najbolji film od tada do danas. Iako je u međuvremenu definitivno imao i nekoliko dobrih.

Soderbergh je jedno vreme želeo da radi MAN FROM UNCLE. Na kraju je, of all people, od toga remek-delo snimio Guy Ritchie. Dakle, njegova posvećenost ovom žanru je nedvojbena i to znanje se i u ovom filmu vidi. Međutim, ljubav prema žanru mora biti ispraćena sposobnošću da se stvari istera do kraja.

Soderbergh je ovde stao na pola puta.

* * 1/2 / * * * *

OPUS

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

SHATTER

Hammerov izlet u Hong Kong je u svakoj istoriji pre svega vezan za Roy Warda Bakera i SEVEN VAMPIRES ali daleko od toga da je to bio jedini izlet na britanski protektorat i jedini žanrovski iskorak studija.

SHATTER je hitman akcijaš koji kao reditelj potpisuje predsednik kompanije Michael Carreras i čovek koji je predvodio Hammerove iskorake van kanona. Režiju je započeo Monte Hellman. Literatura različito tumači stepen njegovog materijala u završenom filmu koji Carreras potpisuje solo, ali koliko shvatam, Hellman je snimio znatnu većinu "glumačkih" scena.

SHATTER je potcenjen akcioni triler u kom možda malo fali harizme, ali Stuart Whitman je podnošljiv kao naslovni heroj koji posle uspelog atentata u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posao a nailazi na verolomne klijente koji su povezani sa bankama, tajnim službama i trgovcima opijumom.

Peter Cushing ima malu ali upečatljivu ulogu kao moćni čovek "duboke države" a Ti Lung je sidekick glavnog junaka.

Priča se nezaustavljivo kreće od tačke A do tačke B. Shatter je sveden lik i Whitman mu ne pruža mnogo glumački i to je možda najveći nedostatak ove iteracije filma. Don Houghton se kao scenarista nije pretgrao ali se oseća rukopis žanrovskog profesionalca.

Uostalom, Anton Diffring je tu. On je kao M. Emmett Walsh, garancija da film ne može biti skroz loš.

Akcija je vrlo solidna, ne naročito inventivna, te 1974. bilo je i bolje i svežije ali bilo je i slabije. Ima pucnjave, ima potere, ima kung fua, ima svega što treba.

SHATTER je relativno potcenjen u literaturi, pa samim tim nije značajnije posmatran kao deo Hammerove dalekoistočne epizode. No, nije to jedini Hammerov izuzetak koji je istorija potcenila.

* * 1/2 / * * * *

MICKEY 17

Kada je STARSHIP TROOPERS izašao 1997. godine, koštao je 105 miliona da se snimi, što je današnjih 208 i na globalnom box-officeu zaradio je 121 što je značilo da je reč o teškom promašaju.

MICKEY 17 je koštao 118 miliona da se snimi po nekoj proceni koju je posle otpisa poreza izneo Warner (verovatno je skuplji) i koštao je još 80 miliona da se promoviše i zaključno sa 30. martom je na 121 milionu zarade globalno.

Dakle, STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 su bukvalno ista ravan finansijske propasti.

U vreme kada je izašao, STARSHIP TROOPERS je imao prosek ocena na Metacriticu 52 a MICKEY 17 ima 72.

Danas je međutim STARSHIP TROOPERS multimedijska franšiza koja je iznedrila dva dosta dobra DTV naslova koja su (za razliku od sličnih stvari) radili autori filma, i još pored toga animirane DTV naslove i seriju.  

O kultnom statusu STARSHIP TROOPERSa ne treba trošiti reči. Činjenica je da je Paul Verhoeven imao i sa svojim najmanje cenjenim SF filmom HOLLOW MAN neki DTV nastavak a da su ROBOCOP, TOTAL RECALL i STARSHIP TROOPERS generisali i nastavke i serije i rimejkove. To je Verhoeven Effect i to je posebna priča.

Bong je imao sličan efekat na svom jedinom filmu na engleskom koji je imao tu vrstu mejnstrim kapaciteta i iz SNOWPIERCERa, snimljenog po francuskom stripu, nastala je serija od četiri sezone, i to dosta bolja i trajnija od onih koji su dobijali Verhoevenovi naslovi.

Slično Verhoevenu, koji je za potrebe svog filma ekranizovao roman Roberta Heinleina, koji nije pisan kao parodija, tako je i Master Bong ovde ekranizovao roman Edwarda Ashtona koji ima smisao za humor ali nije pisan kao satira.

U oba slučaja, reditelji koji su transplantirani u Holivud snimili su dakle jednu mutaciju izvornog materijala.

Heinlein kao mrtav pisac nije imao priliku da se žali dočim verujem da je Ashton presrećan što mu oskarovac ekranizuje roman.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li će MICKEY 17 dostići po kultnosti STARSHIP TROOPERS koji 28 godina posle izlaska i to oko premijere MICKEYa baš, dobija najave da će ga rebootovati Neill Blomkamp, rizničar Verhoevenovog SF spektakla u današnjem Holivudu.

Paralele između dva filma su zbilja neverovatne pa bi bilo lepo da i ishod za MICKEY 17 bude takvo prepoznavanje i svojevrsni kulturalni hepiend.

Bong je snimio film koji je po svojoj fizionomiji holivudski spektakl o kolonizovanju planeta. Ipak, kao što me je Ashtonov roman kad sam ga čitao podsetio na Predraga Raosa, tako me je i film - ali sa drugim predznakom podsetio kako na njega, tako i na Kusturicu.

Ako je Ashtonov roman kao Raos iz faze BRODOLOMA KOD THULE, tako je Bongov film Raos iz faze stolovanja kod Malnara.

Vrlo je nevaljao i anarhičan, a moram reći da sam u samo jednoj sceni imao problem sa onim sa čim gledaoci i kod nas i u svetu imaju najviše problema a to je Ruffalovo kanalisanje Trumpa. U toj sceni gde imam problem, on više proističe iz dramske postavke scene nego zapravo iz Ruffalove karakterizacije i reč je o situaciji opšteg razjašnjavanja pred finalni konflikt.

Dotle mi je Ruffalo kao trumpovska figura koja spaja socijalni konzervativizam i razobručenu tehnološku deregulaciju vrlo zanimljiv jer prosto mogu zamisliti takav lik koji na "svojoj" svemirskoj misiji diktira nekakav vrednosni kredo po kome se ona izdvaja.

U tom smislu rekao bih da je Toni Colette kao njegova partnerka možda problematičnija u toj šmirologiji i da ga je ona "odigrala" problematičnije nego Ruffalo.

Međutim, u odnosu na recimo Gyllenhaala u OKJAi, ovo mi je funkcionalnije sve u svemu a ja generalno jesam funkcionalista.

Robert Pattinson je s druge strane ovde dobio priliku da snimi svemirski ep a da to nije koji je radio s Claire Denis a da se opet malo i razglumi i Bong mu nudi zanimljiv materijal, nekoliko verzija istog lika od kojih je jedna bliža holivudskom čoveku od akcije a druga nekom bongovskom luzeru iz južnokorejske radničke klase.

U pogledu spektakla, Bong uspeva da stvori lažni utisak kako je ovo veliki svemirski SF iako je zapravo jedna buddy komedija sa elementima SF akcije, i sa mlađom ženskom ekipom koju čine Naomi Ackie, Anamaria Vartolomei i Patsy Feran i one zapravo daju balans filmu.

I STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 imaju određene neravnine zbog kojih nisu savršeno balansiranj holivudski blokbasteri. I ko je došao da gleda tu verziju ova dva filma dobiće je u EDGE OF TOMORROW Douga Limana koji je upravo - takođe na bazi literarnog predloška - do krajnje granice mejnstrimizovao ove dve premise i takođe - verovali li ili ne, krahirao na blagajnama a potom stekao kultni status i već godinama se javnost nadražuje na ideju nastavka.

Kao i STARSHIP TROOPERS ovo je razbarušen film i ko traži pedantnu verziju nek se odmah okrene EDGE OF TOMORROWu, s tom razlikom što je Verhoeven u svom filmu ponudio vrhunske akcione prizore dočim je Bong jači u karakternim interakcijama i manjim scenama.

Verhoevena je palila ideja da su svi likovi svedeni na action figure lutkice u njegovoj parodiji totalitarizma koja mu je istovremeno fetišizacija jer su borbe tako energične, dočim je Bongu ideja da ima psihološki koliko-toliko utemeljene ljude u bizarnim SF okolnostima i u tome je njegov film jači.

Ipak, strukturalno, bitno je napomenuti da je najveći pad Verhoevenovog filma antiklimaktična završnica a da Bong ima upravo suprotno, ironičnu ali strukturalno holivudsku završnicu "sa više krajeva". Isto tako, iako Ashton ima novi roman o Mickeyu - Bongov film je zaokružen a Verhoevenov zbog svoje strukture pulpy serijala nikada nije bio.

Ako bih poredio svoje utiske posle prvog susreta sa filmom, MICKEY 17 mi je ostavio snažniji utisak od STARSHIP TROOPERSa kada sam ga prvi put gledao a videćemo kako će se držati vremenom.

U Bongovom opusu, ovaj film u izvesnom smislu kombinuje ono što je on već radio u filmovima SNOWPIERCER i OKJA, sa kojima deli neke vrlo slične motive pa čak i elemente zapleta i slojeve značenja - recimo inverzija gde projektovani monstrum postaje nežno biće i žrtva, ljudi koji vode putovanje vode i izolovano društvo svojim drakonskim merama itd. Kao što je uostalom dosta DNK iz ROBOCOPa preneto u STARSHIP TROOPERS preko reditelja i scenarista.

Tako i MICKEY 17 meni stoji u odnosu na SNOWPIERCER, otprilike kao STARSHIP TROOPERS u odnosu na ROBOCOP, raniji film je skladniji i pravi je prototip briljantne reinterpretacije žanra.

U MICKEY 17 ima raznih tenzija između raznih elemenata i samim tim on nema tu propulzivnost SNOWPIERCERa ali to je taj hangout ugođaj STARSHIP TROOPERSa koji je prosto drugačiji.

U svakom slučaju, MICKEY 17 je film kom ćemo se sigurno vraćati a ja se iskreno nadam da će iz u njemu biti prepoznat neki potentan kalup za izlivanje lepe žanrovske satire u manjim formatima kao što je Verhoeven ostavio u amanet sa STARSHIP TROOPERSima.

* * * / * * * *

LOS FRIKIS

Ko je u srednjoj školi gledao zgode Boruta Kadunca i Metke u filmu AUTSAJDER Andreja Košaka, ima određeno razumevanje prema teškoćama odrastanja punkera u komunizmu. Međutim, teško je zamisliti sudbinu kubanskih rokera, poglavito punkera, ali i metalaca koji su tokom devedesetih sebi ubrizgavali HIV pozitivnu krv kako bi bili smešteni u sanatorijume i pošteđeni od rada, i sa dobrom ishranom čekali da se pojavi lek.

Ipak, ubrzo će vam nedostajati Borut, Metka pa i onaj Bosanac i njegov otac glupi oficir je bi se moglo reći da je LOS FRIKIS ozbiljan test inteligencije.

Kako neko uspe da snimi ovakvu budalaštinu na temu punkera koji su sebi ubrizgali HIV kako bi izbegli radnu obavezu a možda i robiju zbog bavljenja zabranjenom muzikom, ostaje možda i veća misterija od otkrića kakav efekat ima AZT.

Lord i Miller su među producentima ovog filma, dobio je mnogo veće eksponiranje nego što u najvećem ludilu zaslužuje, a Adria Arjona je dobila ulogu koja je na pola puta između Metke i Jagodinke iz VARLJIVOG LETA, tako da je ona u sred svog uspona verovatno pomislila da se malo omasti na tragediji kubanskih pankera, a završila je tako što je neka omladina prislanja po šupama ili sa istima razmenjuje neke mučne melodramske baljezgarije.

LOS FRIKIS je rečju zaista zločin i protiv filma i protiv teme za koju je delovalo da ne može rezultirati lošim filmom.

Od priče o ultimativnom punk gestu, dobili smo sentimentalnu, dosadnu budalaštinu koja nije ubedljiva a ni istorijski verodostojna ni u jednom aspektu.

Jedino što kod ovog filma vredi je to što postoji pa ljudi mogu biti podstaknuti da pogledaju bolji dokumentarac o temi.

* 1/2 / * * * *

OPRAVIČILO ZA MODERNOST

OPRAVIČILO ZA MODERNOST je dokumentarni film koji potpisuju Igor Zupe i grupa IRWIN. i prikazuje paviljon NSK na venecijanskom bijenalu. U suštini, reč je o jednoj reportaži, i rekao bih da je izabran najmanje zanimljiv pristup.

Pošto ovaj film više deluje kao neka filmska beleška o nečemu što se desilo, koja u sebi nosi dosta podrazumevanja i maltene gotovo da je pravljena za internu arhivu, možda bih ranije gledao filmovani dokument pravljenja i funkcionisanja paviljona, kao što su ranije pravljeni industrijski filmovi koji su bili interni dokument o nastanku neke građevine ili proizvoda.

Ovako, nema neke nadgradnje ili arhive kojima bi se ispričala šira priča, dakle podrazumeva da se gledalac umnogome zna šta je NSK i šta su umetničke grupacije u njemu, i fokus je na dokumentovanju dešavanja u paviljonu tokom Bijenala, gde nije da nema zanimljivosti - recimo ima deonica gde priča Slavoj Žižek (nažalost, jednu priču krajnje skromnog B-kvaliteta) i sam paviljon zapravo vrlo zanimljivo izgleda.

Međutim, ostali sagovornici su kako relevatni - recimo, autori paviljona, tako i potpuno irelevantni - recimo, posetioci paviljona.

Ne smeta nijednom čoveku da pogleda 70 minuta nečega snimljenog u Veneciji, na zanimljivom mestu i sa sagovornicima koji su obrazovani ljudi. Međutim, ipak kad gledamo film imamo određena očekivanja koja će prevazići nivo nečega što ume da snimi i RTS kad se potrudi.

* * / * * * *