Laurence Fishburne, Ellen Barkin, Frank Langella, Michael Murphy i Michael Beach nisu bili dovoljni da BAD COMPANY Damiana Harrisa bude iole pristojan film, što je šteta, teško je okupiti takvu podelu u relativnom primeu.
Nažalost, ova priča o ex-CIA oobaveštajcu koji prelazi u privatni sektor iscrpljuje se u nekim neo noir klišeima i hrpama nekih nagomilanih preokreta koji vremenom gube na težini.
Kada se tome doda vizuelno nezanimljiv izraz, spasa zaista nema.
THE STUDENT TEACHERS Jonathana Kaplana nastao je iste godine kada i SLAMSAMS, ali budimo iskreni, izgleda kao da je nastao na nekoj drugoj planeti i u nekom drugom životu ovog reditelja.
Ovaj dosta skromni pokušaj provokativne i crnohumorne sexploitation komedije u Cormanovoj produkciji dobio je daleko više pažnje u literaturi nego što iole zaslužuje.
Duboko sam se nadao da će PORED NAS biti genijalan film jer je to ipak projekat zbog kog je Stevan Filipović ispao govno prema meni.
Ipak, ima autora kojima se spremnost na sve zarad filma može oprostiti jer niskost njihovomih sredstava može da opravda visok domet cilja.
PORED NAS je ipak jedino film za žaljenje zbog kog ne vredi ispasti govno prema bilo kome, pa ni prema meni, čoveku koji mu je valjao i koji ga je stvorio.
No, najtragičnije od svega je što na tom putu ubijanja svih dotadašnjih autoriteta u svom životu ne bi li sazreo, Stevan Filipović nažalost i dalje nije uspeo da savlada elementarnu veštinu pravljenja filma o odraslim osobama. PORED NAS je film koji je bizarno infantilan u svom ubeđenju da je jako ozbiljan, s tim što za razliku od dece u njemu nema mašte, nema nijedne nove ideje i čovek ne mora biti filmofil pripravnik opterećen prepoznavanjem referenci pa da shvati kako nam je ovde poslužena hrpetina polovnih rešenja, nekritički i bez ikakve intervencjje poslaganih kao u nekom fan fictionu. Kao jedini reditelj verovatno na svetu kome je Filmski centar Srbije podržao fan fiction o STAR WARSu, možda je Filipović umislio da je tako moguće napraviti autorsko delo, ali na kraju ne samo da su svi filmovi na koje referiše superiorni u odnosu na ovo - to je i očekivano jer srpski reditelj koji počne film kao Kinji Fukasaku a završi ga kao David Fincher nema čemu ni da se nada - već su i reality igrači koje želi da kritikuje izvodeći svoju političku tezu da je reality način da se objasni Srbija, zapravo mnogo duhovitiji i neuporedivo inteligentniji od njegovih junaka ali i od samog autora.
Reality show kao poseban koncept pasivizacije dela populacije zamenio je sapunske opere smeštene u sadašnjost i omogućio je tim ljudima koje drže zatvorene da budu delimični autori svojih melodrama koje proživljavaju. Poražavajuće je da polupismene seksualne radnice umeju da smisle bolju melodramu od profesionalnih filmskih autora.
Dijalozi "rijaliti igrača", a o odnosima da ne govorimo, neuporedivo su dovitljivijj od ove salate od izgovorenih rečenica i naređanih radnji s kojima se zlopatimo preko dva sata.
Ograničenja glumačke ekipe sa Akademije umetnosti gde je cela klasa igrala u filmu PORED MENE i sad se pojavljuje zajedno u još jednom TV i dva bioskopska naslova potom, evidentna su jer malo njih su u međuvremenu postali zvezde, neke nije baš jednostavno ni prepoznati u odnosu na ranije filmove niti ih razlikovati kako film odmiče.
Na bazi čega je uopšte jedan film s funkcijom u obrazovanju grupe glumaca postao osnov za franšizu, i kako se moglo pomisliti da će to biti održivo, pitanje je za sebe. Film bi bilo teško pratiti kad se ovoliko likova pojavi džumle čak i da ih igraju glumci koje razlikujemo. Kada su glumci koje viđamo retko, praktično samo kad Filipović režira, onda smo dovedeni na sam rub gledalačke percepcije.
Junacima filma od početka do kraja nije jasno šta im se dešava, ali nije ni publici, i to je možda inovacija u odnosu na uzore koje Filipović ovde krčmi jer to mahom jesu bilo filmovi o dominaciji i kontroli sa jasnim restriktivnim pravilima. Sa trajanjem od 130 minuta od čega efektivno 125, film je nemilosrdan, predug je, istovremeno mu nedostaje sadržaja a da sve što postoji može da se izbaci jer je višak.
Propast na blagajnama koja je usledila otud je potpuno očekivana pošto je teško zamisliti gledaoce koji su ovo izdržali do kraja a nekmoli nekom preporučili bez zle namere.
Jedina dobra stvar koja bi se za ovaj film mogla reći je istovremeno i veoma loša. Naime, ovo jeste pokušaj da se kroz tropey žanrovsku priču, baziranu na jakom filmofilskom ekscesu, kaže nešto o društvenim problemima. I to bi kao koncept zasluživalo podršku da nije do te mere kontraproduktivan sam rezultat. PORED NAS se u tom pogledu može takmičiti sa VOLJOM SINOVLJEVOM po tome koliko je unazadio ideju žanrovskog filma koji želi da bude nešto više od toga u našoj sredini.
Na tom derbiju začelja, u toj komparacij promašenosti VOLJA SINOVLJEVA i PORED NAS svakako vode dvoboj ali me on ne zanima previše jer nikada nisam bio zainteresovan za pravljenje top lista najgorih filmova.
Stevan Filipović je sa ŠEJTANOVIM RATNIKOM delovao kao svetlo na kraju tunela kojim je bauljao srpski film. Četiri bioskopska i jedan televizijski film kasnije deluje kao da je njemu potrebno neko svetlo u ćošku gde je sam sebe saterao. To svetlo je možda činjenica da je ovim filmom konačno uspeo da iscrpi tu loše zamišljenu tetralogiju o jednom razredu i da proba da nastavi dalje. Za tih osamnaest godina, njegova karijera je postala punoletna, pa se nadam da će prema njoj postati odgovorniji.
Ljudi su ispadali govna u raznim režimima, ali ovaj film ipak nosi jednu autentično naprednjačku dimenziju u sebi - Filipović je pored toga što je ispao govno ispao i glup.
Tim Burstall kog znam iz filma ATTACK FORCE Z, iako to nije njegov najpoznatiji rad, u produkciji kontroverznih Petera Gubera i Jona Petersa, snimio je televizijski film NIIGHTMARE AT BITTERCREEK u kome grupa sredovečnih žena želi malo uzbuđenja na izletu u planinu, sa vodičem kog igra Tom Skerritt a onda naiđu na grupu militia neonacista i upadaju u nevolje.
Nažalost, glumačka podela i veoma zanimljivo mesto dešavanja nisu ispraćeni ni adekvatnom pričom, a što je vrlo zanimljivo za Burstalla ni akcijom.
OUTRAGE Ide Lupino je veoma zanimljiv film, provokativan za svoje vreme, a ni za današnje nije naivan.
Glavna junakinja je mlada devojka koja posle silovanja više ne može da se iznese sa stigmom koju je dobila u rodnom kraju i beži od kuće. Nalazi u početku mir daleko od doma ali i tu kreću da je progone traume koje je doživela.
Film je vrlo zreo, režiran jasno i mišićavo. Scena u kojoj glavna junakinja bila napadnuta izvedena je u vrhunskom suspense maniru sa dosta stila.
Iz današnje vizure, naravno, osećamo određene razlike u pogledu na svet, pre svega jer kod Ide Lupino imamo i "dobre" muškarce, koji nisu dobri samo zato što su sažaljivi i pitomi, već su u stanju da suštinski utiču na oporavak junakinje. To bi se u današnjem filmu mnogo teže videlo, recimo.
Ovo je u osnovi jedna vrlo uspela studija karaktera, izvedena u noir maniru, ali je i problemski film, pa je zanimljivo da je u ovom trećem segmentu možda ponajmanje uspeo jer je tu najmanje diskretan.
U svakom slučaju, OUTRAGE je hrabar film svog vremena koji uprkos tome što se senzilitet vezan baš za ovu temu menjao, može gledati i danas.
* * * / * * * *
HARD, FAST AND BEAUTIFUL! Ide Lupino je pionirski problemski film o temi profesionalnog sporta.
Još je zanimljivije da je tema ovde ženski tenis, i da film polazi iz jedne patrijarhalne vizure gde mlada devojka koja je zainteresovana za tenis, ali životno situirana i "utemeljena", sa porodicom i verenikom, biva iskorenjena kako bi prošla na profesionalni tour, odnosno njegovu preteču.
Film je snimljen u fazi kada je tenis primarno bio amaterski sport ali je donosio prihode u revijalnoj formi pa je vrlo zanimljivo videti kako su predstavljeni pionirski primeri tajnih profesionalnih angažmana koji se kriju jer su zabranjeni među amaterima te začeci sponzorskih ugovora - u ovom filmu junakinja dobija ponudu da kreira tenisku odeću, ima reket sa svojim imenom i promoviše šampon za kosu.
Intrigantne ideje mahom nisu razrađene, i film započinje mnogo raznih stvari za svoje vrlo sažeto trajanje od 77 minuta. Ida Lupino sve režira efikasno i dovoljno je vešta da njene scene uspevaju da otvore pitanja, međutim, onda im scenario i ostatak izvedbe ne daju priliku da se razrade jer se odmah prelazi na sledeći događaj.
HARD, FAST AND BEAUTIFUL! ima formu B-filma ali ima A-ideje, i za razliku od "filma u filmu" koji pravi rediteljka u filmu MAXXXINE, svi vide da je zaista tako, ali meni se čini da neke A ideje zaslužuju prostor koji im B format ponekad ne može dati.
* * 1/2 / * * * *
Ida Lupino je režirala tvrdi noir po istinitoj priči THE HITCH-HIKER i taj naslov se smatra jednim od naslova preteča rada rediteljki kao što je Kathryn Bigelow koje su iskoračile iz okvira spavaće sobe/ kuhinje kao miljea koji je dopuštan ženama da režiraju.
Idu Lupino izuzetno cenim kao filmmakerku, iz mnogih razloga, ne samo zato što je bila vrlo efikasna rediteljka već je bila i zanimljiva scenaristkinja i producentkinja. Koliko god da je Don Siegel bio nezadovoljan iskustvom rada na filmu PRIVATE HELL 36, po scenariju nje i njegog supruga, nema sumnje da mu je to jedan od najuspelijih filmova u toj dekadi.
Znači, Ida Lupino je jedna jako ozbiljna i respektabilna autorka iako je faktički najpoznatija i najplodnija bila kao glumica. Otud sam se na nju podsetio gledajući HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE i odlučio da je repriziram i dopunim šta nisam gledao.
THE HITCH-HIKER je producirala njena kuća Filmakers, pisali su ga njen muž Collier Young i Ida, a nepotpisan priču je radio blacklistovani Daniel Mainwaring kog znamo kao izuzetno bitnog Siegelovog saradnika na nekim od njegovih najčuvenijih ali isto tako i najpotcenjenijih filmova.
I film je pre svega efikasan, bez praznog hoda i viškova. Priča o serijskom ubici koji otima dvojicu ribolovaca i koristi ih da ga prevezu do Meksika je data dinamično i ubedljivo, sa dosta propulzivnosti.
Ovakvi filmovi su kao što znamo vremenom često snimani, i samim tim sada THE HITCH-HIKER ima pionirsko mesto u toj tradiciji, i u odnosu na najbolje kasnije naslove je možda passe, ali u stvari on je osnov na koju su se mnogi nadovezali.
* * * / * * * *
Kao fundamentalista Kathryn Bigelow, meni je uvek zanimljivo da gledam ili čitam nešto o njoj.
U tom pogledu, televizijski dokumentarni film KATHRYN BIGELOW - HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE koji potpisuje Michele Domenici ne nudi ništa izrazito novo u smislu razumevanja njenog rada. Ali, opet i nudi mnogo toga novog jer imamo priliku da o njoj slušamo razmišljanja legendarnog Jaya Cocksa koji je pisao STRANGE DAYS, Barry Ackroyda sa kojim je radila HURT LOCKER i DETROIT, Michaela Oblowitza sa kojim je studirala i još niz vrlo relevantnih sagovornika.
U tom smislu, naglasio bih i da imamo jako dobru arhivu njenih intervjua u ovom jednočasovnom filmu, tako da možemo da vidimo Kathryn u raznim fazama života i rada. Plus, možemo da vidimo i dosta krupne komade filma THE SET-UP iz 1978. koji je snimala na studijama.
U tom smislu, vrednost ovog filma je neprocenjiva i zaslužuje pohvale jer je veoma dobro izveden, snimljen estetizovano, izuzetno dobro montiran, sa jako vešto postavljenom arhivom i nekim lepih zahvatima kojima prevazilazi svoju suštinsku konvencionalnost koja leži u temelju.
E sad, kažem, zaključci na kraju, i ono što se može naučiti o Kathryn je u domenu kanona. S tim što je put do tog zaključka veoma ispravan i popločan referentnim izvorima i arhivom.
Jonathan Kaplan je prvi uspeh za studije snimio za Orion, tada u distributivnom aranžmanu sa Warnerom, u filmu OVER THE EGDE.
Ovaj film iz 1979. godine okupio je Kaplanove najbolje momke, pre svega Andy Davisa kao direktora fotografije, i izgradio je jednu vrlo zanimljivu priču o nezadovoljstvu tinejdžera u kraju gde je napravljeno plansko naselje bez sadržaja za mlade.
Tema je jako zanimljiva, za početak jer je film postavljen kao problemska društvena kritika i govori u suštini o jednom psihološkom i kulturalnom problemu delinkvencije koji proizlazi iz urbanističke greške.
Dakle, napravljene su stambene jedinice i doseljen je narod kome nije obezbeđen život. Mladi se socijalizuju u lokalnom "centru za rekreaciju" koji im zapravo postaju hub iz kog kreću u vandalizam i politoksikomaniju.
Kaplanov film želi da nas ubedi u svoje mlade junake i njihove roditelje, ali se završava jednom katarzičnom scenom rušilačkog protesta dece protiv roditelja koja odvodi sve u domen "povišenog realizma".
Kaplan se odlično snalazi u svim zadacima koji su ovde postavljeni pred njega. Ima ubedljivo iskazanu kontrakulturu, sa dobrim skorom Sola Kaplana i soundtrackom na kom se čuju od Ramonesa do Carsa. Izraz je propulzivan - Kaplan i Davis se kreću sa junacima i uprkos raznim nepodopštinama koje klinci rade, uspevaju da očuvaju taj duh mladalačke avanture. Ambijent je dočaran sugestivno, i taj povišeni realizam pomešan sa određenim naturalističkim detaljima daje dobre rezultate.
Scenario na kom je učestvovao i čuveni Tim Hunter je vrlo zanimljiv ali reklo bi se čak i konvencionalan spram onoga što u filmu Kaplan sprovodi sa mladom podelom u kojoj debituje Matt Dillon, recimo.
Ako imamo u vidu da je različiti film u svakom pogledu, zanimljivo je da mi je iz nekog razloga ovaj rad evocirao uspomenu na WILD IN THE STREETS Barry Sheara koji je naravno potpuno drugog usmerenja jer je to upozoravajuća satira a ovo ipak problemski film sa jednim upbeat duhom unutar depresivnog problema. Čini mi se da je ključ evokacije uspomene (pod tim zaista mislim na krajnje ličnu emociju koju mogu da ispoljavam ovde u dnevniku ali ne bih da pišem konvencionalnu kritiku) u tom stvaranju osećaja raslojavanja društva u kom deca ustaju protiv odraslih. E sad, Shear odlazi u jednu nadgradnju toga koja nije stricto sensu životno uverljiva i iskoračuje iz realizma kao projekcije odnosa, a Kaplan ipak ostaje u širim okvirima toga, iako definitivno odlazi u povišenje.
OVER THE EDGE je film koji je u svoje vreme sigurno zasluživao najveće pohvale. Nije ga vreme toliko osporilo koliko su mu razni slični filmovi koji su se pojavili u međuvremenu otupili emocionalni efekat. Tako da je meni realan utisak bio oko * * * ali istorijski gledano ovaj film ne zaslužuje manje od * * * 1/2.
Film je prevashodno tehnički pronalazak, zatim zabava a u najređim instancama umetnost.
LAZAREV PUT tehnički izgleda dosta skromno, svakako pri dnu tehničkih dometa svog direktora fotografije Simona Tanšeka, zabavan sasvim sigurno nije, dakle mora biti da je reč o umetnosti.
Međutim, umetnost se ne dešava odlukom autora da je proizvedu već proizlazi iz dometa dela, a kada autori unapred krenu s idejom da je snime, onda može nastati samo parodija određenih stilema nečega što kolokvijalno nazivamo umetničkim filmom.
Dakle, LAZAREV PUT je parodija, što on i sugeriše u svom slojevitom izrazu i bogatoj vizuelnoj metaforičnosti - recimo, košulja koju nosi glavni junak iste je boje kao košulja u kojoj na memi sa snimanja Mel Gibson nešto objašnjava izranjavljenom Hristu.
Ivan Bosiljčić, glumac izuzetne životne energije koju unosi u svaki svoj lik, dodatno podcrtava to svojom ulogom u kojoj kroz hrpe nekih pretenciozno sročenih replika jedino što podseća na život i može da se gleda jeste upravo on sam. On zarobljen u lošem materijalu najsugestivniji je element ovog filma o čoveku zarobljenom na nekom lošem mestu.
Drugi glumac koji me je obradovao da ga vidim je Žarko Radić. I dalje smatram da je on jedan od najpotcenjenijih i najmanje iskorišćenih glumaca u regionu. Nažalost, on nije dobio veliku minutažu ali me je njegova energija održala u životu pred kraj zaustavnog vremena.
Čuvena scena kad iz jednog kadra diskutuju Dugalić i Bosiljčić mi je bila toliko mučna da sam na kraju morao da legnem i da je slušam do kraja, pa da se onda uspravim kad sa čuo da je počelo nešto novo. Tu sam poklekao, priznajem, i to mi nije svojstveno ali prosto celo telo je počelo da me boli posle nekog vremena u toku te scene.
Dragan Marinković je do sada bio zadužen za ovu vrstu pseudo-literarnog treša u našoj kinematografiji i možda je najsnažniji efekat koji je LAZAREV PUT imao na mene jeste spoznaja koliko je on zapravo veliki autor, kada čovek vidi ovako nešto. VIZANTIJSKO PLAVO u odnosu na ovo deluje kao Bertolucci, Antonioni i Coppola zajedno, ali opet, ipak on ima i prednost da se uvek oslanjao na prozu čuvenih pisaca - u slučaju tog filma Milorada Pavića, i koliko god ona bila foliranje, ipak je on čovek koji je nekakav akademik, i to su različiti svetovi u odnosu na školski sastav koji ovi likovi izgovaraju.
U tom smislu, kad govorim o tome kako je neka scena mučna, tu ne zalazim u domene neke estetike preterivanja gde eto ja nemam strpljenja da izdržim umetničku zamisao. Ovo su prosto neke greške i neznanja koja se prevazilaze u studentskom filmu. Otud ako već ljudi imaju hrabrost da nešto ovako nestručno puste pred ljude, imam i ja pravo da jedan deo poslušam odmarajući leđa.
Film je možda imao demijurga ali dramaturga svakako nije. U suštini ima strukturu sitkoma. Ide jedna scena neke kafkijanske kao teskobe na lošem engleskom i u objektu koji je vidno metaforičan i ne podseća na pravu administrativnu zgradu čime nam autori odmah sugerišu da ovo što gledamo nije "stvarno" (pomislio bi neko da je sve ovo neka alegorija, recimo, da ovo mesto u stvari ima neku eshatološku dimenziju), pa onda neka ilustracija ostrva u moru od koje udaraju talasi - kao metafore celokupne situacije junaka, pa onda sledeća scena tog tipa, pa eventualno neka fantazija, san, pa malo neka pokrivalica u kojoj se glavni junak bavi svojom profesijom "žive skulpture", dakle smenjuju se dijaloške scene i atmosferični pasaži na krajnje mehanički način. To pokazuje da je na putu ka umetnosti struktura u kojoj jedna stvar proističe iz druge i ima nekakav narativni zamajac poptuno zaboravljena.
Struktura na jednu stranu ali tehnologija na drugu. Materijal u kom se snima ostrvo, taj prirodni ambijent izolovanog ostrva i ono što su dramske scene deluje kao da je iz dva različita filma. Dramske scene izgledaju bitno slabije osvetljeno, i prosto ne uklapaju se sa ovim visokoestetizovanim prikazima prirode. To su isto neke elementarne stvari i pitanja ukusa koja se rešavaju u najranijim fazama interesovanja za film.
Naravno, "umetnički film" trpi nepostojanje pripovedačkog zamajca i nema potrebu za propulzivnošću koju ima klasičan narativni film. Međutim, LAZAREV PUT naprosto nema koncept i on je previše konvencionalan u zamisli, koliko god nevešto bio realizovan, da se bi može da dozvoli manjak strukture - naročito jer nas film vodi kroz nešto što u ovoj ili onoj formi, čisto pojmovno gledano jeste nekakav narativ, a značenjski jeste neka dosta evidentna promocija religije - premda ko izdrži do kraja do filma, suviše je rastrojen da se posveti značenjima.
Ipak, nema sumnje da film ima religijsku poruku jer sam se ja po završetku uzeo da se krstim i levom i desnom rukom.
Appendix -
Ovo je vreme velike ekspanzije faith-based filma. Čak je i kod nas film o Svetoj Petki dobro prošao a u globalnim okvirima vidimo i sami kako veliki biznis pravi Angel Studios. Nažalost, iako je skoro pola filma na engleskom, doduše lošem, a druga polovina nažalost nije, mislim da ovaj film ne može naći svoje mesto na tom tržištu koji je gladno novog produkta, ali ovakve stvari tamo više ne prolaze. Prošla su vremena serijala GOD'S NOT DEAD i verska publika sada očekuje visok kvalitet proizvoda, čak i neki prestige domet. No, kao što u svakoj produkciji postoji A i B nivo, u teoriji je ovaj film mogao otići na neke margine tog tržišta da mu je ta verska dimenzija malo jasnija, i malo više zasnovana na nečemu što je verski kanon. Ovako to deluje malo kao religija sa "švedskog stola" gde se biraju samo pojedini elementi, što naravno ne uzimam kao problem ovog filma, i o tome polemišem čisto kao jednom tržišnom potencijalu na koji sam pomislio gledajući naše glumce kako natucaju engleski.
Peter Maris nije baš velikan B-filma ali bio je aktivan.
U filmu MINISTRY OF VENGEANCE okupio je vrlo solidnu glumačku ekipu.
John Schneider igra sveštenika kome teroristi na aerodromu u Rimu pobiju porodicu. Možda to ne bi uradili da su znali da kad je zadremao dok je čekao avion iznova proživljavao jednu bitku iz rata u Vijetnamu. On se vraća kući i muči ga osveta. George Kennedy igra dobrohotnog sveštenika koji mu da neki savet. Yaphet Kotto diplomatu iz čijeg stava shvati da niko neće pomoći da se nađu počinioci. Ned Beatty igra sveštenika misionara u Libanu koji će kolegi pružiti utočište dok traži teroristu da mu se osveti.
Kome su ovi glumci keyword koji će ih privući, njihove uloge su povezane rutinskom, u najboljim trenucima korektnom pričom o potrazi za počionicem i osveti, od ruke čoveka čiji je život obilovao nasiljem a onda ga se on odrekao i okrenuo veri, ali nije mogao skroz da pobegne od njega.
Dakle, ovo je acquired taste, ne bez tog retro šmeka koji nude odlasci u Liban radi osvete.
Ipak, najzanimljiviji detalj za našu publiku je avion JATa kojim se junak doveze do Evrope.
* * / * * * *
James Lemmo je bio nekakva spona između njujorškog underground filma i exploitationa pa je samim tim njegov film TRIPWIRE delo posebne reputacije.
Nastao po scenariju BJ Goldmana po priči čuvenog kaskadera Spira Razatosa i velikana exploitationa Williama Lustiga, ima zanimljivu ideju koja je nažalost ostala potpuno nerazvijena i na papiru i na ekranu.
U tom smislu, TRIPWIRE zaslužuje rimejk jer ova priča može da se napravi mnogo bolje. Naime, imamo agenta FBI koji u jednoj akciji ubija sina ozloglašenog terorista i onda ovaj otima njegovog sina i brejnvošuje ga da mu postane sledbenik, a agent pokušava da ga spreči.
To je iz gledanja TRIPWIRE jako teško čak i shvatiti da je zaplet filma.
Terence Knox u glavnoj ulozi ima puno problema da se iznese sa harizmom svojih partnera - David Warner igra teroristu a Yaphet Kotto ballbusting šefa i to je temeljni problem filma. S druge strane, akcija je prilično uspela i uprkos tome što je nema puno, ima par jako dobrih automobilskih potera a naročito je efektno prvih deset minuta filma koji su praktično čista akcija, bez dijaloga.
U suštini, akcija jeste osnovni razlog da se ovaj film pogleda ali kako je nema puno, realno ovo sve je baš za hardkor fanove.
* 1/2 / * * * *
Posle gledanja filma THE SLAMS odlučio sam se da temeljnije repriziram ili premijerno pogledam rad Jonathana Kaplana, reditelja kog umnogome uzimamo zdravo za gotovo iako je reč zapravo jednom vrlo zanimljivom Cormanovom učeniku koji je na ovaj ili onaj način bio oslonac raznih žanrova i produkcionih okvira proteklih 50 godina.
11th VICTIM je televizijski film koji je snimio po scenariju svog redovnog saradnika Kena Friedmana, poznat još i kao THE LAKESIDE KILLER. Ipak, ovaj televizijski film po svemu ima atmosferu i izgled jednog malog i dobrog B-filma, obiluje dramskom ironijom, pouzdanom i preciznom glumom, i ima zanimljivu varijaciju na poznatu priču osobe iz unutrašnjosti koja dolazi u veliki grad da istraži sudbinu svog izgubljenog rođaka.
Ovog puta imamo mladu novinarku iz unutrašnjosti koja dolazi u Los Anđeles da ispita sudbinu svoje sestre koja je bila jedanaesta žrtva serijskog ubice a prethodno je već posrnula u svet pornografije i prostitucije. Dobrodušna novinarka ulazi u svet devojaka koje su okruživale njenu sestru, nespremna u potpunosti da se suoči sa tim šta je to u stvari i dolazi u opasnost kada krene da istražuje sama.
Kaplan i Friedman prave sirov i atmosferičan film, sa ciničnim detektivima i jednim među njima koji ima zlatno srce, ali i izbegavaju onaj ključni kliše da junakinja kao sama uspe da reši slučaj, što ne znači da ne upoznaje niz opasnih ljudi i situacija u korodiralom noćnom Los Anđelesu.
Bess Armstrong donosi tu svežinu provincijalke koja je potrebna da obnovi krvnu sliku losanđeleske razvratničke scene, i reakcije prevejanih magupa koji svakodnevno navode došljakinje na stranputicu su zahvaljujući tome uverljivo, i njoj se veruje kada uspe da privuče pažnju nasumnjivijeg tipa, inače porno glumca.
Kaplan sve režira sa dozom dokumentarističkog zarobljavanja atmosfere ali vrlo precizno i efikasno u ritmu. Otud je ovo propulzivan i vešto izveden rad koji umnogome prevazilazi čak i prilično visoke standarde televizijskog filma svog vremena.
Nekada čovek može da kaže u gnevu kako mu ništa jasno, kako nešto ne razume, i da iza toga sakrije zapravo svoj prezir ili naprosto loš animus prema nečemu.
Dok sam gledao film ZA DANAS TOLIKO Marka Đorđevića, međutim, zaista sam počeo da osećam jedno snažno nepripadanje zajednici koja je ovaj film prihvatila, razumela i glorifikovala, i pritom statistički je nemoguće da sam u svemu tome ja u pravu jer bi to zaista bio jedan od onih "svi su oni budale samo sam ja pametan" slučajeva kojima nisam sklon.
Otud, u slučaju ZA DANAS TOLIKO čak ne mogu da kažem da je reč o nekom slučaju mog snobizma gde mislim nešto što niko drugi ne misli. Zaista sam sklon da verujem kako me je vreme pregazilo, ako ne u potpunosti, a ono bar u slučaju ove poetike.
Kad govorimo o filmu ZA DANAS TOLIKO, deplasirano je pitanje da li je on "dobar". U izvesnom smislu, nema nikakve sumnje da jeste. Ima jedan koherentan izraz, ima unutrašnju logiku, ima glumu koja je ujednačena, rediteljski koncept koji sve to uspešno artikuliše, dakle sve su to atributi jednog uspelog dela.
Međutim, ja sam imao jedan drugi problem. Gledajući ovaj film, sve vreme sam bio upitan nad time šta ja to zapravo gledam. Uopšte mi nije bilo jasno šta je ovo. Delovalo je kao jedan quirkfest kakav sam ponekad viđao u američkom filmu, u nekoj Sundance poetici, samo sada prenet kod nas gde to sve ima neki drugi predznak. I sad, dok je u izvanrednom prvom filmu Marka Đorđevića MOJ JUTARNJI SMEH, ta poetika bila urađena u pogledu inscenacije kao radikalniji indie, kao slow cinema čak, razlika je bila u tome što je samo jedan lik bio frik a ovde su svi, i meni je to izvrsno funkcionisalo tamo a ovde je proizvelo haos i gurnulo film prema nekom frikšouu u kom se nisam snašao.
Ljudi ovo razumeju kao priču o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji ga okružuju i pomažu mu da je prevaziđe. Ovo je film koji je istovremeno popunjen "dobrim" ljudima, dakle ne gradi dramu na sukobu dobrih i loših, već na događajima koji su se desili van ekrana i gurnuli život tog "dobrog čoveka" u smeru problema. Dakle, naizgled drama nije postavljena konvencionalno ali je konvencionalnija nego ikada, reč je o epizodičnom filmu "stanja", to znamo, videli smo i nema ništa loše u tome. Problem je samo to što onu ideju da je ovo film o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji mu pomažu ja nisam uspeo da dekodiram gledajući sam film koji se iscrpljivao u nekim raznim vidovima blesavljenja junaka, koje je delimično opravdano njihovom histrioničnošću (dolaze iz miljea amaterskog teatra), i paradoksalno zaključke sam više donosio razmišljajući o svemu nego gledajući.
Činjenica da drugi ljudi poseduju nekakav, ne nužno generacijski, ključ za razumevanje a ti ga nemaš, pokazuje da prosto nisi deo te relativno masovne grupe.
Dakle, film je jednostavan, ali sve ono što je svima oko mene jasno iz prve, i percepcija da je ovo feelgood film o tome kako su ljudi dobri i pomažu jedni drugima, do mene nije doprlo.
Ono što sam ja video jeste dosledno izveden ali loše shvaćen američki indie modus glumljenog debiliteta koji na našem jeziku, u našem miljeu itd. prosto deluje kao greška. Ipak, izgleda da je izrasla generacija autora i gledalaca koji su se senzibilizirali na tu poetiku i spremni su da je prihvate i u našem miljeu što je jako lepo, i dovodi nas do prirodnog generacijskog raskoraka.
Dakle, ako pođemo od pretpostavke da je ovde reč o generacijskom raskoraku, i da je greška u meni a ne u svima ostalima, onda o ovom filmu može da se kaže puno toga pozitivnog.
Od filmova Miroslava Momčilovića nismo imali ovu vrstu rado gledanog "narodnog umetničkog filma." Ne bih rekao da je ZA DANAS TOLIKO art house u klasičnom smislu jer nije bio na stranim festivalima, ali sasvim sigurno uvodi dosta elemenata indie estetike pre svega i posle dužeg vremena donosi publici nešto što možemo nazvati artom u nekom smislu. To je sjajno i još bolje je to što imamo etabliran film koji ne samo da je prepoznala publika nego je i primarno snimljen za Srbiju i za našu zajednicu.
Teško da ima išta lepše od naslova snimljenog za zajednicu koja ga prihvata a to se u slučaju ovog filma desilo.
Uprkos tome što sam ja ovaj film s naporom ispratio, ispunjen nevericom, kada sam o svemu razmislio shvatio sam da ipak treba da budem ispunjen optimizmom što ovako nešto postoji i funkcioniše kod nas, kao i da je Marko Đorđević čiji mi se debi izuzetno dopao ovde napravio jedan faktički korak napred u etabliranju svoje poetike i pronalaženju publike, praktično bez presedana u savremenom srpskom filmu, pa se samim tim nadam da će u jednom jakom tempu nastaviti sa svojim stvaralaštvom.
John Kincade je 1987. godine snimio film TERMINAL ENTRY, zanimljiv B-film u kom deluje kao da su autori odlučili da sa malim budžetom pomešaju WAR GAMES i INVASION USA, i u tom pokušaju su napravili nešto što nije dobro ali je zanimljivo.
U pionirskim danima interneta, klinci igraju online igre i nailaze na jednu neobičnu, koja nema pravila i deluje neobično, kao da se u njoj vodi neka pobuna. U stvari, to je kanal preko kog se koordinira veliki napad džihadista samoubica prebačenih iz Meksika u SAD.
Za to vreme Nacionalna garda pokušava da izađe na kraj sa napadačima i nemoćno prati razmenu na internet kanalu, dok klinci nehotice samo rasplamsavaju haos.
Nažalost, film je zanimljiviji kad se prepričava i deluje potentnije nego što zaista jeste pošto se mnogo toga o čemu ja ovde pričam ne vidi ili je vrlo skromno urađeno.
Otud, nema ovde zapravo mnogo toga da se vidi, sem jedne interesantne hibridne idele i Yapheta Kottoa i Kabira Bedija u manjim ali važnim ulogama.
* 1/2 / * * * *
MONKEY HU$TLE Arthura Marksa je relativno bitan Blaxploitation film u kom Yaphet Kotto igra simpatičnu verziju Fagina u getu, Rudy Ray Moore igra jednog od lokalnih prevaranata, i potencijala za dobar film ima. Nažalost, na kraju, Arthur Marks ne uspeva da kontroliše digresivan, haotičan narativ u kome nema dovoljno jasne priče i naznaka celine a istovremeno ima viškova napretek.
Kada je film takav da onoga što je u njemu važno nema dovoljno, onda sve praktično postaje višak, pa danas MONKEY HUSTLE vredi pogledati samo kao istorijski dokument ako vas zanima istorija Blaxploitaiona.
Whitney Horn i Lev Kalman snimili su film DREAM TEAM, jednu underground parafrazu krimi procedurala iz devedesetih smeštenih na plaži kao što su bili TROPICAL HEAT ili BAYWATCH NIGHTS, sa zapletom u kom par detektiva Interpola istražuje da li je moguće sa postoji globalna zavera otrovnih korala. Morao sam malo da se kaznim posle gledanja MEGDANA i da se podvrgnem ovom naslovu sa prošlogodišnjeg roterdamskog festivala ali nažalost po ko zna koji put od underground filma nisam dobio ništa. Autori se trude da izbegnu "veštinu" da bi se opirali "konvencijama" ali na kraju ako išta drži film na okupu jeste ta banalna struktura kojom su uzeli da parodiraju žanr, a ni o čemu na kraju nisu imali šta da kažu.
Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.
Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.
Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.
JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koji će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.
Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.
U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.
MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.
MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi DTV film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.
Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.
Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.
Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.
Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.
Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik. No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.
Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.
Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.
Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.
Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?
MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.
Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.
Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se u sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.
Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.
BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.
* * 1/2 / * * * *
Da 2024. godine nije izašla EMILIA PEREZ, pa čak i da se nije pojavio JOKER - JOLIE A DEUX, verujem da bi zahvaljujući filmu THE END, ona bila smatrana godinom mjuzikla.
Ovo je prvi igrani film, mada ne i prvi igrani zahvat Joshue Oppenheimera, i reč je o ambicioznom i veoma zrelom filmu koji je višeslojan, u intelektualnom pogledu blizak vrhunskom savremenom pozorištu ali u egzekuciji apsolutno sinestetičan. Film je neobičan, i svakako po mnogo čemu jeste eksces, međutim ovo ni u kom slučaju nije neko nesputano iživljavanje čuvenog dokumentariste koji je toliko daleko otišao u svojoj osnovnoj formi da je dobio carte blanche u najekskluzivnijoj, a to je igrani film.
Naprotiv, THE END je film koji ima svoje mesto i apsolutno korespondira sa nečim što već postoji, a potom donosi mnogo toga svežeg.
Ako bismo smeštali THE END u okvir nekih postojećih dela, recimo da je to SNOWPIERCER iz pera Dušana Kovačevića.
Reč je o postapokaliptičnoj priči visoke vizuelne ekspresivnosti i estetizacije koja se fokusira na naizgled "malu" i gotovo prozaičnu porodičnu melodramu, a onda iz toga gradi jednu veliku osudu sveta, pre svega kapitalizma, klasnog poretka i drugih odnosa dominacije.
Priča je kako rekoh vrlo jednostavna u odnosima - porodica koju čine bogati otac, mentalno načeta supruga i sin, sa dvoje sluga već četvrt veka živi u podzemnom skloništu u jednom rudniku soli i tamo su preživeli apokalipsu, čije detalje ne znamo u potpunosti ali shvatamo da je reč o ishodu uništenja prirode u kom je učestvovao sam otac. Porodica se zavetovala da nikoga ne prima više jer je svako pre ili kasnije pokušao da ih ubije, ali kada nađu jednu uplašenu mladu afroamerikanku, otac predloži da se prekrši zavet jer bi, jasno, ona u perspektivi mogla biti nevesta za njegovog sina. Ulazak nove žene u već postavljenu dinamiku, sa ludom majkom, naravno dovodi do očekivano visokih tenzija, ali i mnogih drugih neočekivanih stvari.
Kovačevića sam baš pomenuo zbog toga što scenario koji potpisuju Joshua Oppenheimer i Rasmus Heisterberg (inače vrhunski danski stručnjak i gospodin koji je potpisao neke od njihovih najboljih filmova u proteklih dvadesetak godina) umnogome podseća na njegove svetski priznate komade, ne samo po toj strukturi porodičnog zapleta iz kog se crpi kritika sveta, već i po tom odnosu gde se tipskim likovima pridaju atributi karaktera, odnosno karakterima svojstva tipskih, ali sama mehanika razvoja priče gde se kreće od apsurdne premise a onda se ona razvija krajnje racionalno, sa vrlo blagom dozom apsurda.
Ovo nije komedija, mada je film izuzetno duhovit, i u tom aspektu je takođe kovačevićevski, s tim što smo mi malo zaboravili na taj aspekt njegovog rada. Ni mjuzikl kao žanr u stvari nije izvan opsega njegovih interesovanja jer ovde imamo ono što su kod njega u dramama songovi samo izvedeno kao klasični holivudski mjuzikl.
Porodicu igraju Michael Shannon, Tilda Swinton i George Mackay i nasuprot njiihovoj izafektiranoj igri grupe ljudi koji su izolovani i okrenuti sami sebi, stoji Moses Ingram u ulozi devojke koju su prihvatili i donosi opet jednu izuzetno harizmatičnu rolu, sa jednom dozom životne topline zahvaljujući kojoj vrlo sugestivno deluje kao uljez iz drugog sveta.
THE END funkcioniše na jako mnogo nivoa, on jeste uspela melodrama o porodičnim odnosima u neobičnim okolnostima, jedna priča zatvorene situacije, ali je istovremeno i dekonstrukcija klasnih odnosa kroz pitanje pripadnosti, kao i kapitalizma kroz definisanje tačke u kojoj tačno fazi stoji drumski razbojnik - da li samo na početku ili kroz celo trajanje tog sistema na čijem kraju stoje veoma bogate elite.
Muzičke numere je kao ko-autor radio sam Oppenheimer i vrlo su uspele, mada nemaju pop dimenziju i funkcionišu isključivo unutar narativa i celine. Moses Ingram verovatno najbolje peva od cele podele, ali iz svih Oppenheimer izvlaču uverljivu izvedbu pesama i emociju što je na kraju krajeva najvažnije. Pesme iz ovog filma neće živeti među onma koji ga nisu gledali ali hoće među onima koji jesu.
Joshua Oppenheimer da nije snimio sve ono dokumentarno, sa ovim igranim filmom bi se mogao nametnuti da autor sa jednim veoma značajnim delom. Naravno, ko je gledao Joshuu zna da on nije neki talking heads televizijski ispovednik i da su njegovi dokumentarni filmovi imali u sebi razne "igrane" intervencije na mestu traume itd. Dakle, daleko je on debitanta, međutim, u jednoj ovako ipak klasičnoj strukturi pokazao je zavidnu zrelost.
Svaki novi Oppenheimerov film je praznik, u kojoj god formi da se izražava. Svakako da bih posle ovog voleo da ga ponovo vidim sa ambicioznim igrenjakom koji se savršeno uklopio u big cinema trend na festivalima ove godine, ali je morao da se skloni s puta Audiardu. Ipak, vratiće se on na put i naći svoje mesto.
* * * 1/2 / * * * *
