SISU: ROAD TO REVENGE

U novom filmu Jalmarija Helnandera manje je izražen element fantastike. Ovog puta glavni junak ubija Sovjete, što je za Fince dosta realnije od suprotstavljanja nacistima.

Dok je u prvom filmu bio predstavljen kao finski man of few words, što znači man of few words iz naroda koji najmanje govori i najmanje menja izraz lica u jedinici vremena, ovdeje to dovedeno do još radikalnije konsekvence. Ovde zaista govori ispod minimuma i to je namera, a isto važi i za negativce.

U pogledu odnosa između heroja i negativca ovde je on prisutniji jer Stephen Lang igra Sovjeta koji je ubio porodicu glavnog junaka. U tom pogledu drugi film je stvari bolje postavio od prvog.

Isto tako, SISU: ROAD TO REVENGE ima svest o tome da je nastavak i paradoksalno, koliko ima bolji duel glavnog junaka sa negativcem, toliko je sve ostalo u podrazumevanju i pored tog osnovnog sukoba jedino što imamo je akcija i gasiranje u svakom pogledu.

Dakle, ovo je opet delimično bazirano na tarantinovskom postupku, u podeli na poglavlja i postavci koja uzima exploitation i dovodi ga do paroksizma.

Još od najzdravijih indie dana Sama Raimija nismo videli ovako cartoonish akciju. Možda je Roberto Rodriguez zamišljao ovakve stvari ali ovo sad uzima Texa Averyja ne samo kao uzor i referencu već i kao direktan cilj.

Ovde ima scena kojih se Kojot i Ptica Trkačica ne bi posramili, naravno sve to kanalisano kroz exploitation, ne samo američki već naročito Italo.

Koliko god oba SISU filma za razliku od prva dva Helanderova rada manjkaju u toj karakternoj razmeni i hemiji jer kod njega osnov nikada nisu bili sukobi već zajedništvo, toliko je sve ovo showcase iz kog veoma logično proističe njegov angažman na prequelu Ramba.

Ne samo da je Rambo iz drugog dela referenca za lik Jorme Tommile, nego ova vrsta domišljate DIY akcije u kojoj se junak koristi oružjem, sekundarnim sirovinama, prirodom i društvom, nešto po čemu pre svega pamtimo Cosmatosovog Ramba kao (oprosti, Kotcheffe) ipak osnovnu iteraciju tog junaka.

Noah Centineo kao mladi Sly, ipak neće dobiti mladog Cosmatosa kao reditelja. Jalmari Helander je drugačija zverka, prilagođena vremeniu, mnogo pre bih ga posmatrao kao Edgara Wrighta koji se igra jakog grindhousea posle dva mnogo mejnstrimastija pokušaja.

SISU je u oba izdanja jedna cartoonish postavka pre svega, i iznad svega. U drugom delu, Helander oseća da može da zaobiđe formalnosti i ode u krtinu. Zato, ne mogu zameriti onima koji smatraju da od nekog trenutka ovo više nije film u klasičnom smislu nego cirkus. Verovatno su u pravu. Međutim, živimo u vremenu kada je to možda i više film od onoga što klasično poimamo da zaslužuje taj naziv.

U odnosu na prvi film, novi SISU je još manje "dramsko zbitije" ali je u dramskoj okosnici osnovnog sukoba zapravo jači. Istovremeno gubeći neke adute prvog filma dobija neke koji su u ovome izostali.

Ne verujem da će ovaj film privući ikoga ko nije gledao prvi film. Ali, za one koje jesu, verujem da neće biti razočarani.

* * * / * * * *