KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA

J.P. Valkeapaa u filmu KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA na neki način anticipira mnogo zanimljiviju saradnju Pekke Stranga i Kriste Kosonen u seriji MISTER8.

I ovde je reč o seksualnoj perverziji, samo što se Valkeapaa zaustavlja na jednoj garden variety dramediji (jer iskreno se nadam da ovo nije pretendovalo da bude drama u užem smislu) o uspešnom hirurgu i samohranom ocu koji kreće da tone u strast sadomazohizma sa ciljem da kroz seksualizovano gušenje dođe do nekih uvida u svoju traumu.

Ne znam da li je junak probao hipnozu pre ovoga, ali reklo bi se da je uz određene telesne povrede na kraju i ova tehnika dala rezultate.

Strang i Kosonen su odlični u deadpan izvedbi svojih uloga ali nažalost Valkeapaa sa njima samo ima više sreće nego pameti jer zapravo nema šta da nam zaista kaže.

* * / * * * *

YEK TASADOF-E SADEH

Evo već cela četvrt veka živim u svetu u kom je Jafar Panahi bitan reditelj.

Od DAYEREHa do YEK TASADOF-E SADEH susrećemo se povremeno, ređe nego što bi trebalo, češće nego što mi prija. Bio bih neiskren kada bih rekao da povremeno Jafar nije bio blizu dobrog filma, a to mahom vezuje za prilike kada je snimao svoje "urbanije" filmove.

U svojoj novoj iteraciji, Jafar snima parafrazu LA MUERTE Y LA DONCELLA čileanskog pisca Ariela Dorfmana, koju znamo kao komad koji je inspirisao film Romana Polanskog DEATH AND THE MAIDEN. I ovde Jafar propušta Dorfmanovu premisu žrtava koje "obrađuju" mučitelja iako nisu sigurni da je to zaista on, kroz tu dozu svog crnog humora i atmosfere iz "urbane faze".

I to je najvećim delom filma, ako je čovek u inkluzivnom raspoloženju,podnošljivo. Iranski film ne u najboljoj formi ali svakako ne i u onoj najstrašnijoj, a i tehnika je malo napredovala pa ne izgleda sve kao da im je kamera upala u blato. 

I onda, Jafar dođe do završnice, dijaloške situacije u jednom kadru kad svi junaci ispričaju sve što su imali i, jebiga, tu se ipak ispostavi da je ozbiljan moron.

YEK TASADOF-E SADEH je film koji senzibilitetski umnogome zaista nije odbojan zapadnom gledaocu, nije ovo više onaj Panahi koji dolazi kao komplementarna sila nedodirljivom Kiarostamiju. Ovo je modernizovan, osvežen Panahi spreman za izvoz.

Međutim, kad dođe ta završna scena koja je po meri, osećaju za elementarni ukus, toliko strašna, toliko plakatska, toliko jednodimenzionalna, da sva dobra volja izgrađena pre toga - jednim delom jer me je Panahi već umorio, pada u vodu.

* * / * * * *

O ULTIMO AZUL

O ULTIMO AZUL je film Gabriela Mascara koji je prikazan na berlinskom festivalu 2025. godine.

Reč je o jednom od onih filmova gde si nadomak da se upitaš kako to da Srbi s toliko muke ne uspevaju da ubace nijedan film na festival. Naravno, brazilska filmska industrija je vitalna i veoma moćna, ona ima reditelje koji rade različite vrste filmova na vrhunski način i overavaju selekcije elitnih festivala, i onda verovatno i Gabriel Mascaro može da se prošvercuje.

Mascarov film je zanatski kompetentna autiutopija u kojoj u veoma bliskoj budućnosti ljudi stariji od 75 godina bivaju odvedeni u tzv. Koloniju kako ne bi bili na teretu produktivnoj populaciji.

Iako je ćerka spremna da je pusti u Koloniju, jedna baba od 77 godina se ne miri sa sudbinom i odlučuje da pobegne a to može tako što će da izađe iz civilizacije i tako tumara s nekim alasima, lađarima, marginalcima i realno ništa posebno ne radi.

Premisu koja je na liniji "realističkog"LOGAN'S RUNa Mascaro zapravo slično tretira, da bi se spasila starica mora da izađe iz "civlizacije" i da izgubi "koristi" koje ona donosi. I to je lepo, ali kao što LOGAN'S RUN ozbiljno padne kad junaci izađu i sretnu "starca", tako biva i ovde samo što se ne desi ništa tako supstancijalno.

Film je kratak, ima sedamdeset i nešto minuta "krtine" bez špice, ali i to mu je previše.

* 1/2 / * * * *

ALPHA

ALPHA Julie Ducornau je film koji ima samo jednu vedru stranu - gledalac tokom ovog dvočasovnog pakla može barem da se dobro zasmeje na pomisao koliko su se autori i glumci tokom snimanja dobijali da prave nešto jako važno.

Julie Ducornau je prvosveštenica ove škole francuskog filma gde rediteljke u periodu rada prestaju da piju lekove. Dok je njen prvi film RAW, zapravo prilično solidan,mada ne i više od toga, već drugi TITANE je bio jedno potpuno rasulo koje je deo kritike pokušao silom da razume jer kako inače objasniti Zlatnu palmu kojom je ovenčan. TITANE je bio znak potpunog prestanka uzimanja lekova, jedna potpuna razobručena budalaština, salata svega i svačega, nonsens bez tačke i zapete.

ALPHA nažalost pokazuje određene tragove lekova u organizmu. Ovo je film koji se može prepričati, ali ako to zaista pokušate sebi možete zazvučati ili kao potpuni idiot ili kao neko ko prepričava neki nedokuvani nesnimljeni scenario Vlatka Gilića.

I ALPHA u nekom pogledu, čisto nominalno, koketira sa body horrorom, bajato naravno, ne samo zbog Coralie Fargeat i SUBSTANCE sa kojim nema direktne veze ali se može porediti, već i zbog izvanrednog francuskog filma LE REGNE ANIMAL u kom takođe imamo tu neku epidemiju telesnih transformacija među ljudima.

Naravno, kod Ducornau vrlo brzo od početka filma imamo nagoveštaj da nije sve što gledamo ono što mislimo da jeste. Odnosno možda jeste a možda i nije stvarno i sl. Međutim, bilo stvarno ili ne, bilo da je to ovaploćenje traume jedne devojke ili već nešto drugo, mora se izdržati dva sata u kojima se smenjuju trivijalne dijaloške scene koje nam pokazuju svakodnevicu u kojoj je ipak osnovni problem hoće li junakinju servisirati neki batica, i hoće li mamu ispoštovati drugi koji je džankoza u fazi raspada, ali istvoremeno imamo ljude koji se pretvaraju u... hm... nešto, i to relativno masovno, imamo neku infekciju koja ima važnu ulogu a možda i ne. 

Sve to je pritom u realizaciji krajnje skromno, neinventivno, bez visoke ili bilo kakve druge estetizacije vredne pažnje, iako se ne bi reklo da taj aspekt nije zanimao autorku.

Možda bi neki Roger Corman u ovom materijalu video pravo malo blago da ga baci Joe Danteu i Allanu Arkushu da ga naseku na 80 minuta nečega i puste kao exploitation (mada ni to ne bi išlo lako) ali plašim se da ni Corman iz tih dana ne bi bio privučen jer je kvalitet materijala nažalost vrlo skroman čak i na mikronivou.

ALPHA je na nivou priče potpuno besmislena i bezvredna. Ali, moderni film se ne meri nužno kroz priču. Međutim, ona je i kao audio-vizuelni experience slaba, i na sve to prepuna ne samo kliše situacija, nego i kliše mizancena, pa čak i kliše glumačke podele gde Tahar Rahim čini sponu ove generacije autorki za Audiardom i kanališe zajedničku čežnju za baticama.

Međutim, Audiard je u međuvremenu zaključio ceo krug - njegov batica je u filmu EMILIA PEREZ postao žena, iako ga je snimio duboko u sedmoj deceniji života, pokazujući da je transgresivniji od omladine. Ducornau je nažalost i u svojoj čežnji za baticama na kraju krajeva zakržljala i neinventivna i ovaj film je stilski i intelektualno ne samo slabiji od RAWa (jer RAW je dobar film) već nažalost zalazi u sfere nekakvog studentskog, početničkog rada od kog je nekako morala da odmakne.

DARK TOWN

Desi Scarpone potpisuje režiju niskobudžetnog vampirskog horora DARK TOWN koji je David Birke i pisao i producirao.

Reč je o hororu sa jakom dozom komedije, o predgrađu u kom se javlja vampirizam i kreće da se širi u jednoj dugoj noći.

Scenario pokušava da bude inventivan i sporadično jeste svež ali nije dovoljno dobar da nadomesti vidljive nedostatke budžeta i rediteljskog postupka, kao i glumačke podele koja je neujednačena.

A KIDNAPPING IN THE FAMILY

Idemo dalje tragom ranih radova Davida Birkea, pre nego što je postao prestige scenarista sa Verhoevenom i bavimo se televizijskim filmom  A KIDNAPPING IN THE FAMILY.

Ovaj televizijski film inspirisan istinitom pričom o majci koju je porodica optužila da je deo satanističke sekte kako bi joj oduzela dete, iako je ona samo bila možda samo malo neodgovorna i kao devojka živela, kreće od zanimljive premise.

Britanski specijalista Colin Bucksey to veoma solidno realizuje i ovaj televizijski film je dinamično izveden i solidno glumljen. Međutim, sama priča je meni ostala pomalo nejasna. Uprkos tome što Bucksey dobro postavlja likove u uvodnom delu, sama eskalacija te osnovne problematike, dakle spor u kom je majka na osnovu svedočenja detea optužena da ga je uključila u satanističke rituale i sl. ostaje malo neuverljiva.

Prosto, optužbe su čak i za epohu Satanic Panica i svega toga poprilično outrageous da bi se tek tako održale i rezultirale nekim merama.

Kasnije film dodatno eskalira u triler što opet smanjuje kredibilitet cele stvari, naročito kao istinite priče.

Birkeov scenario ovde ima zanimljivu premisu i pokušava da bude živopisan ali ipak ne ispunjava osnovnu funkciju da bude ubedljiv.

THE LAST DEBATE

THE LAST DEBATE je televizijski film koji je režirao John Badham sa izvrsnom glumačkom podelom koju su predvodili Peter Gallagher i James Garner.

Snimljen je po romanu poznatog televizijskog novinara Jima Lehrera koji je vodio neke važne predsedničke debate, a u ovoj se bavi slučajem koji je fikcionalna debata u kojoj novinari-panelisti pronalaze neke informacije o jednom od kandidata i upropaste ga. Međutim, ceo slučaj ispada vrlo kompleksan i u njegovu dinamiku se uključuje novinar-istraživač sa ciljem da sazna kako se došlo do podataka.

Peter Gallagher igra novinara istraživača koji ne odustaje a Jim Garner veterana koji je dobio informacije i predložio da se iskoriste.

Sam zaplet je zanimljiv, ali zapravo ono što se probija iz filma su pre svega situaciona rešenja, kako ona čisto dramska tako i ona etička koja se ubrajaju u dramska u širem smislu. U tom pogledu ovo jeste na neki način detektivski film, pa i triler jer situacije stvaraju nelagodu, ali je pre svega u samoj osnovi satirična polemička drama koja do kraja uspeva da obuhvati dosta etičkih aspekata jedne ovakve storije.

U izvesnom smislu, THE LAST DEBATE iako je izašao 2000. godine kada su se borili Bush i Gore, danas ima još više smisla jer od debate Nixona i Kennedyja sve do debate Bidena i Trumpa nismo videli debatu koja je jednog kandidata urnisala. To se dakle baš sad desilo sa Bidenom i Trumpom i pokazala da legacy media i dalje ima svoj značaj i da diktira teme koje onda novi mediji razrađuju.

Nažalost, THE LAST DEBATE nije zapamćen u meri u kojoj zaslužuje, a ovo su vremena da se iznova pogleda.

AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE

U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.

A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.

1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.

Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988.  godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.

Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.

Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.

Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.

Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.

Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.

Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.

Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.

Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.

U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje. 

Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.

Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.

Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.

Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.

Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.

Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.

GRACE OF MY HEART

GRACE OF MY HEART je film koji je u vreme izlaska bio jedan od verovatno najvećih komercijalnih promašaja u producentskoj karijeri Martina Scorsesea, u vreme kada je on zaista producirao filmove, a ne samo lepio svoje ime na špicu za određeni honorar.

Iza filma je delovalo da će ostati samo soundtrack koji čine originalne pesme sa idejom da isprate epohu u kojoj se ova priča iz muzičke industrije dešava, sa imenima kao što su Elvis Costello, Burt Bachrach ili J. Mascis među autorima.

Sam film, na novo gledanje danas, ima iste probleme kao i onda. Allison Anders prosto nije dovoljno vešta kao rediteljka da savlada probleme dinamike jednog dela ovakve ambicije koje obuhvata višegodišnji period i smenjivanje epoha u kulturi. Njena reputacija indie rediteljke je verovatno sugerisala da će ovo sve biti mnogo "ozbiljnije" nego što jeste, i možda je takvih namera i bilo - ali na kraju ovo je jedan staromodan film o autorki pop pesama koja je krenula iz epohe pop grupa i završila u hipi i post-hipi kalifornijskom svetu singer-songwritera.

Scorsese je autor u čijem opusu rokenrol ima veoma bitno mesto, od samog početka njegovog rada, do danas, počev od kultnih koncertnih filmova koje je snimao pa nadalje. I na neki način u seriji VYNIL on se vraća ovom miljeu, samo na svoj način, bitno skorsezijanski.

GRACE OF MY HEART jeste ljubavno pismo industriji, ali mnogo pitomije, i manje skorsezijansko iako ga je producirao.

Otud kad se film gleda bez očekivanja od Scorsesea i Andersove, ono što dobijamo je konvencionalan, staromodan, možda malo nesigurnije režiran ali u suštini vrlo solidno izveden film o junakinji koja je htela da bude pevačica ali je postala hitmejkerka u Brill Buildingu a kada je prošao period reproduktivnog popa i rokenrola i kada su autori krenuli da nastupaju ona se udala za brianwilsonovsku figuru i otišla u Kaliforniju gde će se ipak haos droge, rokenrola i duševnih bolesti ispostaviti kao nešto previše za nju.

Ako imamo u vidu da je glavna junakinja bogata naslednica i da muzikom bavi profesionalno i industrijski ali da nije egzsitencijalno naterana na to, a potom.iz popa upoznaje kontroverznog, uspešnog ali ipak alternativnog muzičara i stupa u kreativno-ljubavnu vezu sa njim, ne bih potcenio da možda u svemu ovome ima i malo Nancy Sinatre i Lee Hazlewooda, premda se taj ugao nije mnogo pominjao jer je film izašao dugo pre njenog revivala.

U svakom slučaju, Illeana Douglas je zanimljiv i indie izbor za glavnu ulogu. Ona ne peva, i specifična je u mimici, ali je interesantna u toj transformaciji lika koju mora da isprati. John Torturro kao njen agent koji je dovodi do slave kao songwriterku je solidan ali imao sam sve vreme osećaj kako je on ipak malo B-opcija za tu rolu i da bi to neko odigrao još svežije. Možda je jedan od problema filma upravo i bio taj element podele dva glavna junaka koja je delom indie, delom B.

Ostali ljudi su vrhunski, Matt Dillon kao brianwilsonovska figura, Eric Stoltz kao njen prvi socijalno angažovani partner i muž. Patsy Kensit kao britanska autorka koja dolazi u Brill Buidling i niz epizodnih vinjeta poput Bridget Fonde kao klozetovane teen zvezde i Chrisa Isaaka kao Britankinog muža.

U pogledu glavnih uloga, Torturro je možda jedini suštinski sporan jer deluje da je mogao doneti više ili da bi neko drugi bio snažniji, ali ukupno uzev možda je film mogao imati koristi onomad od većih zvezda. Danas to u krajnjoj liniji više nije ni važno.

GRACE OF MY HEART kada se odmakao od doba kada je izašao i kada je otprilike onoliko star koji je epoha o kojoj govori bila stara u vreme kad je izašao, ima svoje mesto, kao delo koje je moglo da pruži više ali je svakako solidno i pedantno urađeno.

* * * / * * * *

INVINCIBLE

Ericson Core, čovek kog znamo po barem dva infamozna filma, jednog koji volimo i jednog kog se gnušamo, mislim na PAYBACK i na rimejk POINT BREAKa, gde je jedan snimao a drugi režirao, kao reditelj potpisao je i Disneyev sportski biopic INVINCIBLE.

Reč je o jednoj tipičnoj, i mnogo puta viđenoj, što fikcionalnoj, što istinitoj, priči o običnom čoveku koji neočekivano ulazi u profesionalni sport.

U ovom konkretnom slučaju, to je Vince Papale, filadelfijski učitelj bez zaposlenja koji nije čak ni igrao američki fudbal na koledžu već se bavio atletikom ali ga je povremeno igrao hobistički i polu-amaterski. Kada trener Philadelphia Eaglesa, legendarni Dick Vermeil koji je tada na početku svog NFL uspona, pozove građane na otvorenu probu, Papale jedini uspe da uđe u širi sastav za pripreme i, logično, postepeno je došao do prve postave i odigrao je nekoliko sezona u NFL.

Papale nije bio u timu kada je Dick doneo Super Bowl Eaglesima, ali bio je deo tog uspona.

Marky Mark igra Papalea, Greg Kinnear je Vermeil, Elizabeth Banks je Papaleova simpatija koja će mu kasnije postati žena, iako navija za Giantse, velike rivale Eaglesa, i sve je ovde već dobro podmazano i dosta puta viđeno.

Međutim, u ovom jednostavnom, razgaženom filmu, Mark Wahlberg za početak izgleda uverljivo kao blue collar amater koji se da pretvoriti u profesionalca. Ericson Core dobro i nenamteljivo zarobljava tu atmosferu sredine sedamdesetih i sa pričom koja ne izlazi iz mode, sve što je stereotipno postaje arhetipski.

U jednoj situaciji vidi se i naš zemljak Pete Lazetich koji je tada bio deo Eaglesa, premda nijedan od saigrača iz ekipe nema neki protagonizam. Ovo je primarno priča o Papaleu, treneru koji je bio spreman da rizikuje i zajednici njegovih komšija i drugara koji su na različite načine doživljavale njegov pokušaj da ispuni san, mnogo više njihov nego njegov, reklo bi se.

Wahlberg je igrajući parafrazu Tima Ripper Owensa, iako to nije zvanično film o Judasima, odigrao sličnu ulogu zapravo u Herekovom ROCK STARu, i to je zanimljivo - ta identifikacija sa njim kao ubedljivim glumcem da uverljivo iznese transformaciju iz everymana u heroja na najvećoj sceni.

INVINCIBLE dakle ni u konceptu podele nije originalan, ali sve ideje je dobro pokupio i uklopio u celinu koja radi posao.

* * * / * * * *

THE ESCAPIST

Rupert Wyatt je privukao pažnju sveta debitantskim celovečernjim filmom THE ESCAPIST. Sve potom je istorija koju ste u realnom vremenu mogli pratit kod mene.

Wyattov prvi igrenjak snimljen je u britansko-irskoj koprodukciji i slikan je u rashodovanom irskom zatvoru.

Neću vam reći koja klasična priča ga je inspirisala i nećete to zapravo naslutiti do samog preokreta, ali reč je o zanimljivom vremenski izmeštenom filmu o bekstvu iz zatvora koji se dešava u ikoničnoj britanskoj kaznionici koja je mogla biti takva i pedeset i neke pa možda i osamdeset i neke.

Wyatt se namerno poigrava tim arhetipom zatvora kao mesta u kom je vreme stalo za one koji su u njemu i čiji su se intimni časovnici zakočili onda kada su utamničeni.

Glavne uloge igraju Brian Cox, Damien Lewis i Liam Cunningham, potencijal za šmirologiju je veliki, ali nije se desio, uprkos tome što je Cox jedan od producenata. Razlog za to je sam Wyatt koji se potrudio da ovaj film bude pre svega i iznad svega njega showcase. Ali i njegov šou.

Insistirajući na što manje reči, i na dijalozima, samo kad su neophodni, Wyatt odmah postavlja visoku kulturu vizuelne naracije, a ona će u njegovom holivudskom opusu samo napredovati, dostižući vrhunac u filmu THE GAMBLER i seriji MOSQUITO COAST.

Wyatta ovde zanima vizuelno postignut suspense, znači kadriranje, montaža, tela, ambijenti, i u nekoliko navrata čak i junaci jedni drugima pokažu da treba da ćute. Sličan efekat i sličnom ambijentu postigao je i Steve McQueen u neko slično vreme u svom možda i ponajboljem, mada ne i meni najdražem filmu HUNGER.

Naravno, nema Wyatt veze sa McQueenom, ovo je stilizovani suspenser sa rediteljem u glavnoj ulozi, i svakako mudro uplaćen tiket na samog sebe koji se isplatio ubrzo na najvećoj svetskoj sceni.

* * * / * * * *