GRACE OF MY HEART

GRACE OF MY HEART je film koji je u vreme izlaska bio jedan od verovatno najvećih komercijalnih promašaja u producentskoj karijeri Martina Scorsesea, u vreme kada je on zaista producirao filmove, a ne samo lepio svoje ime na špicu za određeni honorar.

Iza filma je delovalo da će ostati samo soundtrack koji čine originalne pesme sa idejom da isprate epohu u kojoj se ova priča iz muzičke industrije dešava, sa imenima kao što su Elvis Costello, Burt Bachrach ili J. Mascis među autorima.

Sam film, na novo gledanje danas, ima iste probleme kao i onda. Allison Anders prosto nije dovoljno vešta kao rediteljka da savlada probleme dinamike jednog dela ovakve ambicije koje obuhvata višegodišnji period i smenjivanje epoha u kulturi. Njena reputacija indie rediteljke je verovatno sugerisala da će ovo sve biti mnogo "ozbiljnije" nego što jeste, i možda je takvih namera i bilo - ali na kraju ovo je jedan staromodan film o autorki pop pesama koja je krenula iz epohe pop grupa i završila u hipi i post-hipi kalifornijskom svetu singer-songwritera.

Scorsese je autor u čijem opusu rokenrol ima veoma bitno mesto, od samog početka njegovog rada, do danas, počev od kultnih koncertnih filmova koje je snimao pa nadalje. I na neki način u seriji VYNIL on se vraća ovom miljeu, samo na svoj način, bitno skorsezijanski.

GRACE OF MY HEART jeste ljubavno pismo industriji, ali mnogo pitomije, i manje skorsezijansko iako ga je producirao.

Otud kad se film gleda bez očekivanja od Scorsesea i Andersove, ono što dobijamo je konvencionalan, staromodan, možda malo nesigurnije režiran ali u suštini vrlo solidno izveden film o junakinji koja je htela da bude pevačica ali je postala hitmejkerka u Brill Buildingu a kada je prošao period reproduktivnog popa i rokenrola i kada su autori krenuli da nastupaju ona se udala za brianwilsonovsku figuru i otišla u Kaliforniju gde će se ipak haos droge, rokenrola i duševnih bolesti ispostaviti kao nešto previše za nju.

Ako imamo u vidu da je glavna junakinja bogata naslednica i da muzikom bavi profesionalno i industrijski ali da nije egzsitencijalno naterana na to, a potom.iz popa upoznaje kontroverznog, uspešnog ali ipak alternativnog muzičara i stupa u kreativno-ljubavnu vezu sa njim, ne bih potcenio da možda u svemu ovome ima i malo Nancy Sinatre i Lee Hazlewooda, premda se taj ugao nije mnogo pominjao jer je film izašao dugo pre njenog revivala.

U svakom slučaju, Illeana Douglas je zanimljiv i indie izbor za glavnu ulogu. Ona ne peva, i specifična je u mimici, ali je interesantna u toj transformaciji lika koju mora da isprati. John Torturro kao njen agent koji je dovodi do slave kao songwriterku je solidan ali imao sam sve vreme osećaj kako je on ipak malo B-opcija za tu rolu i da bi to neko odigrao još svežije. Možda je jedan od problema filma upravo i bio taj element podele dva glavna junaka koja je delom indie, delom B.

Ostali ljudi su vrhunski, Matt Dillon kao brianwilsonovska figura, Eric Stoltz kao njen prvi socijalno angažovani partner i muž. Patsy Kensit kao britanska autorka koja dolazi u Brill Buidling i niz epizodnih vinjeta poput Bridget Fonde kao klozetovane teen zvezde i Chrisa Isaaka kao Britankinog muža.

U pogledu glavnih uloga, Torturro je možda jedini suštinski sporan jer deluje da je mogao doneti više ili da bi neko drugi bio snažniji, ali ukupno uzev možda je film mogao imati koristi onomad od većih zvezda. Danas to u krajnjoj liniji više nije ni važno.

GRACE OF MY HEART kada se odmakao od doba kada je izašao i kada je otprilike onoliko star koji je epoha o kojoj govori bila stara u vreme kad je izašao, ima svoje mesto, kao delo koje je moglo da pruži više ali je svakako solidno i pedantno urađeno.

* * * / * * * *