ALPHA

ALPHA Julie Ducornau je film koji ima samo jednu vedru stranu - gledalac tokom ovog dvočasovnog pakla može barem da se dobro zasmeje na pomisao koliko su se autori i glumci tokom snimanja dobijali da prave nešto jako važno.

Julie Ducornau je prvosveštenica ove škole francuskog filma gde rediteljke u periodu rada prestaju da piju lekove. Dok je njen prvi film RAW, zapravo prilično solidan,mada ne i više od toga, već drugi TITANE je bio jedno potpuno rasulo koje je deo kritike pokušao silom da razume jer kako inače objasniti Zlatnu palmu kojom je ovenčan. TITANE je bio znak potpunog prestanka uzimanja lekova, jedna potpuna razobručena budalaština, salata svega i svačega, nonsens bez tačke i zapete.

ALPHA nažalost pokazuje određene tragove lekova u organizmu. Ovo je film koji se može prepričati, ali ako to zaista pokušate sebi možete zazvučati ili kao potpuni idiot ili kao neko ko prepričava neki nedokuvani nesnimljeni scenario Vlatka Gilića.

I ALPHA u nekom pogledu, čisto nominalno, koketira sa body horrorom, bajato naravno, ne samo zbog Coralie Fargeat i SUBSTANCE sa kojim nema direktne veze ali se može porediti, već i zbog izvanrednog francuskog filma LE REGNE ANIMAL u kom takođe imamo tu neku epidemiju telesnih transformacija među ljudima.

Naravno, kod Ducornau vrlo brzo od početka filma imamo nagoveštaj da nije sve što gledamo ono što mislimo da jeste. Odnosno možda jeste a možda i nije stvarno i sl. Međutim, bilo stvarno ili ne, bilo da je to ovaploćenje traume jedne devojke ili već nešto drugo, mora se izdržati dva sata u kojima se smenjuju trivijalne dijaloške scene koje nam pokazuju svakodnevicu u kojoj je ipak osnovni problem hoće li junakinju servisirati neki batica, i hoće li mamu ispoštovati drugi koji je džankoza u fazi raspada, ali istvoremeno imamo ljude koji se pretvaraju u... hm... nešto, i to relativno masovno, imamo neku infekciju koja ima važnu ulogu a možda i ne. 

Sve to je pritom u realizaciji krajnje skromno, neinventivno, bez visoke ili bilo kakve druge estetizacije vredne pažnje, iako se ne bi reklo da taj aspekt nije zanimao autorku.

Možda bi neki Roger Corman u ovom materijalu video pravo malo blago da ga baci Joe Danteu i Allanu Arkushu da ga naseku na 80 minuta nečega i puste kao exploitation (mada ni to ne bi išlo lako) ali plašim se da ni Corman iz tih dana ne bi bio privučen jer je kvalitet materijala nažalost vrlo skroman čak i na mikronivou.

ALPHA je na nivou priče potpuno besmislena i bezvredna. Ali, moderni film se ne meri nužno kroz priču. Međutim, ona je i kao audio-vizuelni experience slaba, i na sve to prepuna ne samo kliše situacija, nego i kliše mizancena, pa čak i kliše glumačke podele gde Tahar Rahim čini sponu ove generacije autorki za Audiardom i kanališe zajedničku čežnju za baticama.

Međutim, Audiard je u međuvremenu zaključio ceo krug - njegov batica je u filmu EMILIA PEREZ postao žena, iako ga je snimio duboko u sedmoj deceniji života, pokazujući da je transgresivniji od omladine. Ducornau je nažalost i u svojoj čežnji za baticama na kraju krajeva zakržljala i neinventivna i ovaj film je stilski i intelektualno ne samo slabiji od RAWa (jer RAW je dobar film) već nažalost zalazi u sfere nekakvog studentskog, početničkog rada od kog je nekako morala da odmakne.