KAKO JE OVDE TAKO ZELENO

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO Nikole Ležaića je drugi film koji je ovaj reditelj snimio u proteklih petnaest godina.

Dakle, između prvog filma u kom se on predstavio kao jedan vrhunski talenat našeg filma i drugog prošlo je petnaest godina, To je podatak koji stvarno treba naglasiti jer je zaista neverovatan. 

Deo odgovora na tu činjenicu dobićemo u ovom filmu.

Naime, KAKO JE OVDE TAKO ZELENO je autofikcija Nikole Ležaića. On pravi film čiji je glavni junak Nikola Ležaić, beogradski reditelj koji je imao uspešan film i sada snima reklame, usput pokušavajući da snimi neki skup film koji nije realno da produkciono postavi. To su sve okolnosti koje zbilja jesu proistekle iz Ležaićevih iskustava, i to se jeste desilo.

Autofikcija zatim ulazi u porodičnu intimnu priču, praktično sliku iz života u kojoj reditelj putuje sa ocem i rođacima na ukop bake u Krajini, koju prenose iz izbegličnog groba u Srbiji u rodnu krajišku grudu.

Na tom putu, Nikola pronalazi nešto svoje u toj opštoj porodičnoj reminiscenciji koja mu je u osnovi daleka i on u to ulazi kao neko ko je servisira za svoje pretke. Ali, na tom putu Nikola komunicira sa svojim kolegama čija su imena ista kao ona nekih koji su nas napustili u međuvremenu, pronalazi objekat koji je asocijacija na temu tog filma koji želi da snimi a ne može.

Dakle, ima tu nečega veoma vešto postavljenog a nenametljivog, i ovo jeste priča o jednoj slici gde junak hteo ne hteo uspeva da se uvede u jedno stanje aktivno evokacije sećanja i ličnih uspomena iako je tu samo da bi ispoštovao familiju.

Ovo je film koji je na neki način veoma spontan, sirov, namerno nestrukturiran u klasičnom smislu. Međutim, na jedan veoma nenametljiv način, film je zapravo u stvari veoma strukturiran i vodi se kroz jednu diskretnu modulaciju intenziteta i radnje.

Isto tako, film ima jednu veoma bitnu vrlinu. Naime, Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma. Ovde je reč o autofikciji ali njega igra glumac, Filip Đurić, jedna sjajna figura našeg filma i televizije i nudi još jednu zanimljivu rolu. To su još mnogi iskusni glumci iz domena ex-jugoslovenskog koprodukcionog pudinga kao Izudin Bajrović, Stojan Matavulj i Leon Lučev, i ovde svi igraju Srbe što je vrlo zanimljivo.

To dovodi i do zanimljivih meta-detalja, tipa Leon Lučev igra vozača kamiona, kao u TERETU.

Naturščika ima minimalno i Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma - naprotiv - ovo je vrlo klasično koncipiran film u pogledu glume pa i inscenacije. I to je veoma bitna stvar, iako smo čekali na njegov dugi film petnaest godina, nije pokazao nesigurnost i povratak na one stare obrasce. Ovo jeste novi film Nikole Ležaića u svakom smislu.

Nažalost, Nikolina generacija jeste imala velike pauze između debija i drugog filma, i nije ostvarila kontinuitet, međutim, ovaj film konkretno pokazuje da Ležaićev prvi film nije bio slučajnost i neki nehotičan uspeh.

Ono što je osnovni problem filma i ono što će ga približiti ili odbiti od ljudi jeste činjenica da je ovo autofikcija koja nikada ne odlazi u neke meta-sfere. Dakle, ovde Nikola Ležaić ne postaje neka charliekaufmanovska figura, ne radi ništa što nije, ili barem nije uverljivo da jeste, uradio u životu. Ovo je jedna "mala priča" za koju dosta publike možda nema strpljenja i nema za šta da se u njoj "uhvati".

Film je vešto izveden i postavljen, i da je iole klasičniji, imao bi odmah * * * od mene, ali zaista osećam da bi ovo bio poprilično veliki izazov velikom broju ljudi.

U domenu art house filma u Evropi, poslednjih godina živimo teror "ličnog motiva" za neku priču. I dosta često autori prave priče koje su vrlo ekstrovertne a onda ih lažno lično motivišu pokušavajući da nam objasne kako ih se to nešto jako tiče. Ovde imamo obrnut slučaj. Imamo priču koja se jako tiče samog autora, ali jednom znatnom delu publike može zaista promaći razlog zašto bi se ta priča ticala i njih.

Ako u tom smislu govorimo o talasu, onda zapravo Nikola Ležaić pravi jednu radikalnu intervenciju i odvodi taj princip "ličnog iskustva" kao osnova za film do paroksizma. I u tom pogledu, u masi evropskih filmova koji ne zanimaju nikoga snima jedan koji nesumnjivo i bez ikakve dileme zanima autora.

I u tom pogledu ovo je vredan i pošten film, bez ikakve sumnje.

Da li to komunicira sa gledalištem, nisam skroz siguran.