KAKO JE OVDE TAKO ZELENO

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO Nikole Ležaića je drugi film koji je ovaj reditelj snimio u proteklih petnaest godina.

Dakle, između prvog filma u kom se on predstavio kao jedan vrhunski talenat našeg filma i drugog prošlo je petnaest godina, To je podatak koji stvarno treba naglasiti jer je zaista neverovatan. 

Deo odgovora na tu činjenicu dobićemo u ovom filmu.

Naime, KAKO JE OVDE TAKO ZELENO je autofikcija Nikole Ležaića. On pravi film čiji je glavni junak Nikola Ležaić, beogradski reditelj koji je imao uspešan film i sada snima reklame, usput pokušavajući da snimi neki skup film koji nije realno da produkciono postavi. To su sve okolnosti koje zbilja jesu proistekle iz Ležaićevih iskustava, i to se jeste desilo.

Autofikcija zatim ulazi u porodičnu intimnu priču, praktično sliku iz života u kojoj reditelj putuje sa ocem i rođacima na ukop bake u Krajini, koju prenose iz izbegličnog groba u Srbiji u rodnu krajišku grudu.

Na tom putu, Nikola pronalazi nešto svoje u toj opštoj porodičnoj reminiscenciji koja mu je u osnovi daleka i on u to ulazi kao neko ko je servisira za svoje pretke. Ali, na tom putu Nikola komunicira sa svojim kolegama čija su imena ista kao ona nekih koji su nas napustili u međuvremenu, pronalazi objekat koji je asocijacija na temu tog filma koji želi da snimi a ne može.

Dakle, ima tu nečega veoma vešto postavljenog a nenametljivog, i ovo jeste priča o jednoj slici gde junak hteo ne hteo uspeva da se uvede u jedno stanje aktivno evokacije sećanja i ličnih uspomena iako je tu samo da bi ispoštovao familiju.

Ovo je film koji je na neki način veoma spontan, sirov, namerno nestrukturiran u klasičnom smislu. Međutim, na jedan veoma nenametljiv način, film je zapravo u stvari veoma strukturiran i vodi se kroz jednu diskretnu modulaciju intenziteta i radnje.

Isto tako, film ima jednu veoma bitnu vrlinu. Naime, Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma. Ovde je reč o autofikciji ali njega igra glumac, Filip Đurić, jedna sjajna figura našeg filma i televizije i nudi još jednu zanimljivu rolu. To su još mnogi iskusni glumci iz domena ex-jugoslovenskog koprodukcionog pudinga kao Izudin Bajrović, Stojan Matavulj i Leon Lučev, i ovde svi igraju Srbe što je vrlo zanimljivo.

To dovodi i do zanimljivih meta-detalja, tipa Leon Lučev igra vozača kamiona, kao u TERETU.

Naturščika ima minimalno i Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma - naprotiv - ovo je vrlo klasično koncipiran film u pogledu glume pa i inscenacije. I to je veoma bitna stvar, iako smo čekali na njegov dugi film petnaest godina, nije pokazao nesigurnost i povratak na one stare obrasce. Ovo jeste novi film Nikole Ležaića u svakom smislu.

Nažalost, Nikolina generacija jeste imala velike pauze između debija i drugog filma, i nije ostvarila kontinuitet, međutim, ovaj film konkretno pokazuje da Ležaićev prvi film nije bio slučajnost i neki nehotičan uspeh.

Ono što je osnovni problem filma i ono što će ga približiti ili odbiti od ljudi jeste činjenica da je ovo autofikcija koja nikada ne odlazi u neke meta-sfere. Dakle, ovde Nikola Ležaić ne postaje neka charliekaufmanovska figura, ne radi ništa što nije, ili barem nije uverljivo da jeste, uradio u životu. Ovo je jedna "mala priča" za koju dosta publike možda nema strpljenja i nema za šta da se u njoj "uhvati".

Film je vešto izveden i postavljen, i da je iole klasičniji, imao bi odmah * * * od mene, ali zaista osećam da bi ovo bio poprilično veliki izazov velikom broju ljudi.

U domenu art house filma u Evropi, poslednjih godina živimo teror "ličnog motiva" za neku priču. I dosta često autori prave priče koje su vrlo ekstrovertne a onda ih lažno lično motivišu pokušavajući da nam objasne kako ih se to nešto jako tiče. Ovde imamo obrnut slučaj. Imamo priču koja se jako tiče samog autora, ali jednom znatnom delu publike može zaista promaći razlog zašto bi se ta priča ticala i njih.

Ako u tom smislu govorimo o talasu, onda zapravo Nikola Ležaić pravi jednu radikalnu intervenciju i odvodi taj princip "ličnog iskustva" kao osnova za film do paroksizma. I u tom pogledu, u masi evropskih filmova koji ne zanimaju nikoga snima jedan koji nesumnjivo i bez ikakve dileme zanima autora.

I u tom pogledu ovo je vredan i pošten film, bez ikakve sumnje.

Da li to komunicira sa gledalištem, nisam skroz siguran.

YEK TASADOF-E SADEH

Evo već cela četvrt veka živim u svetu u kom je Jafar Panahi bitan reditelj.

Od DAYEREHa do YEK TASADOF-E SADEH susrećemo se povremeno, ređe nego što bi trebalo, češće nego što mi prija. Bio bih neiskren kada bih rekao da povremeno Jafar nije bio blizu dobrog filma, a to mahom vezuje za prilike kada je snimao svoje "urbanije" filmove.

U svojoj novoj iteraciji, Jafar snima parafrazu LA MUERTE Y LA DONCELLA čileanskog pisca Ariela Dorfmana, koju znamo kao komad koji je inspirisao film Romana Polanskog DEATH AND THE MAIDEN. I ovde Jafar propušta Dorfmanovu premisu žrtava koje "obrađuju" mučitelja iako nisu sigurni da je to zaista on, kroz tu dozu svog crnog humora i atmosfere iz "urbane faze".

I to je najvećim delom filma, ako je čovek u inkluzivnom raspoloženju,podnošljivo. Iranski film ne u najboljoj formi ali svakako ne i u onoj najstrašnijoj, a i tehnika je malo napredovala pa ne izgleda sve kao da im je kamera upala u blato. 

I onda, Jafar dođe do završnice, dijaloške situacije u jednom kadru kad svi junaci ispričaju sve što su imali i, jebiga, tu se ipak ispostavi da je ozbiljan moron.

YEK TASADOF-E SADEH je film koji senzibilitetski umnogome zaista nije odbojan zapadnom gledaocu, nije ovo više onaj Panahi koji dolazi kao komplementarna sila nedodirljivom Kiarostamiju. Ovo je modernizovan, osvežen Panahi spreman za izvoz.

Međutim, kad dođe ta završna scena koja je po meri, osećaju za elementarni ukus, toliko strašna, toliko plakatska, toliko jednodimenzionalna, da sva dobra volja izgrađena pre toga - jednim delom jer me je Panahi već umorio, pada u vodu.

* * / * * * *

ALPHA

ALPHA Julie Ducornau je film koji ima samo jednu vedru stranu - gledalac tokom ovog dvočasovnog pakla može barem da se dobro zasmeje na pomisao koliko su se autori i glumci tokom snimanja dobijali da prave nešto jako važno.

Julie Ducornau je prvosveštenica ove škole francuskog filma gde rediteljke u periodu rada prestaju da piju lekove. Dok je njen prvi film RAW, zapravo prilično solidan,mada ne i više od toga, već drugi TITANE je bio jedno potpuno rasulo koje je deo kritike pokušao silom da razume jer kako inače objasniti Zlatnu palmu kojom je ovenčan. TITANE je bio znak potpunog prestanka uzimanja lekova, jedna potpuna razobručena budalaština, salata svega i svačega, nonsens bez tačke i zapete.

ALPHA nažalost pokazuje određene tragove lekova u organizmu. Ovo je film koji se može prepričati, ali ako to zaista pokušate sebi možete zazvučati ili kao potpuni idiot ili kao neko ko prepričava neki nedokuvani nesnimljeni scenario Vlatka Gilića.

I ALPHA u nekom pogledu, čisto nominalno, koketira sa body horrorom, bajato naravno, ne samo zbog Coralie Fargeat i SUBSTANCE sa kojim nema direktne veze ali se može porediti, već i zbog izvanrednog francuskog filma LE REGNE ANIMAL u kom takođe imamo tu neku epidemiju telesnih transformacija među ljudima.

Naravno, kod Ducornau vrlo brzo od početka filma imamo nagoveštaj da nije sve što gledamo ono što mislimo da jeste. Odnosno možda jeste a možda i nije stvarno i sl. Međutim, bilo stvarno ili ne, bilo da je to ovaploćenje traume jedne devojke ili već nešto drugo, mora se izdržati dva sata u kojima se smenjuju trivijalne dijaloške scene koje nam pokazuju svakodnevicu u kojoj je ipak osnovni problem hoće li junakinju servisirati neki batica, i hoće li mamu ispoštovati drugi koji je džankoza u fazi raspada, ali istvoremeno imamo ljude koji se pretvaraju u... hm... nešto, i to relativno masovno, imamo neku infekciju koja ima važnu ulogu a možda i ne. 

Sve to je pritom u realizaciji krajnje skromno, neinventivno, bez visoke ili bilo kakve druge estetizacije vredne pažnje, iako se ne bi reklo da taj aspekt nije zanimao autorku.

Možda bi neki Roger Corman u ovom materijalu video pravo malo blago da ga baci Joe Danteu i Allanu Arkushu da ga naseku na 80 minuta nečega i puste kao exploitation (mada ni to ne bi išlo lako) ali plašim se da ni Corman iz tih dana ne bi bio privučen jer je kvalitet materijala nažalost vrlo skroman čak i na mikronivou.

ALPHA je na nivou priče potpuno besmislena i bezvredna. Ali, moderni film se ne meri nužno kroz priču. Međutim, ona je i kao audio-vizuelni experience slaba, i na sve to prepuna ne samo kliše situacija, nego i kliše mizancena, pa čak i kliše glumačke podele gde Tahar Rahim čini sponu ove generacije autorki za Audiardom i kanališe zajedničku čežnju za baticama.

Međutim, Audiard je u međuvremenu zaključio ceo krug - njegov batica je u filmu EMILIA PEREZ postao žena, iako ga je snimio duboko u sedmoj deceniji života, pokazujući da je transgresivniji od omladine. Ducornau je nažalost i u svojoj čežnji za baticama na kraju krajeva zakržljala i neinventivna i ovaj film je stilski i intelektualno ne samo slabiji od RAWa (jer RAW je dobar film) već nažalost zalazi u sfere nekakvog studentskog, početničkog rada od kog je nekako morala da odmakne.

SIRAT

SIRAT je film u kom se prvi kadar koji ima neke veze sa pričom desi u sedmom minutu filma. Doduše, kako je ovo evropski fondovski film, bar minut i po prođe u nabrajanju svih fondova koji su ga pomogli. Dakle, recimo u petom-šestom minutu "krtine" imamo prvi kadar koji ima neke veze sa pričom.

Naravno, film ne mora imati priču, ili može da je ima ali da mu izraz ne bude narativan. Međutim, SIRAT zapravo jedino što ima je priča i bez tog pripovedačkog okvira koji je mahom situacioni, zapravo nema filma.

U jednoj kritici neko je poredio SIRAT sa Cluzotovim masterpisom LA SALAIRE DE LA PEUR. To poređenje je kao da uzmete film sa Radošem Bajićem u kom Sekula vozi moped i uporedite ga sa TERMINATORom 2 jer u njemu dečko vozi kros-motor.

U filmu postoji jedna scena nekakve napetosti, koju u toj fazi ove gledalačke agonije više ni ne znamo kako da percipiramo - kao metaforu ili kao suspense, u tom trenutku odavno ne znamo šta gledamo, koja bi mogla nekoga eventualno u šali podsetiti na Cluzota, ali navesti taj film u bilo kom kontekstu kao referencu pokazuje da živimo u vremenu kad se zaista debili bave filmskom kritikom u uticajnim reputacijom, jer prosto to je postao neplaćen posao i njime se bave neki grebatori u potrazi za akreditacijama i smeštajem.

Jedna kritika naravno ne znači ništa, ali može poslužiti da konstatujemo u kom stepenu debilizacije recepcije filma mi egzistiramo i kako to utiče na stepen debilizacije produkcije.

Ono što je najtužnije od svega jeste činjenica da je sve što gledamo u ovom filmu bajato. Ovako nešto je stilski snimao recimo Ulrich Seidl u svoje vreme u svojoj trećesvetskoj fazi. S podelom u kojoj se ne zna ko je vizuelno i glumački odvratniji, da li Sergi Lopez, šmirolog za kog sam mislio da smo ga prebrinuli pre dvadesetak godina ili intencionalno skupljena podela nekih inkluzivno skupljenih građana koje su očigledno namerno birali da bi film "začudan" i sirov, SIRAT valjda želi da bude provokativan jer publika zbilja odavno nije videla neke raspade u kadru.

Kad je počeo film, pala su mi na pamet dva francuska filma iz Audiardove orbite, kao superiorni primerci. Do kraja filma iskreno bilo me je sramota što sam uopšte pomislio da se SIRAT sa bilo kojim od njih može pominjati, makar i kao loš primer.

Činjenica da je Mendoncin film u igri za "oskara" predstavlja sjajan uvod i za SIRATovo uključivanje u istu tu konkurenciju. To su filmovi koji zbilja zaslužuju da se nadmeću.

* 1/2 / * * * *

REFLET DANS UN DIAMANT MORT

Helene Cattet i Brulo Forzani privukli su moju pažnju filmom AMER, koji je bio jedan art house artefakt koji je kroz Kennetha Angera kanalisao stileme Giallo podžanra.

REFLET DANS UN DIAMANT MORT je pokušaj da se uradi to isto ali kroz obradu Eurospy krila evropske žanrovske eksploatacije koja je meni sticajem okolnosti dobro poznata i seže od hiperstilizovanih pokušaja kao što je DIABOLIK Marija Bave do svakog mogućeg spaghetti knock-offa Bonda.

Mnogi autori su se okušali u Eurospyu, imali smo čak i film LUDA GLAVA Vuka Vuča kod nas, i nije ta etiketa samo izmišljotina geekova koji vole da klasifikuju Euro trash. Eurospy neumitno jeste izgradio svoju estetiku jer je sam Bond bio podsticajan sa svojom visokom estetizacijom koja je zadirala u fashion, u erotsko, u nadrealno, praktično izbacujući mnogo hitchcockovskog nesvesnog u prvi plan. I dok je Bond praktično zamenio ratni film kao osnov akcionog bioskopskog spektakla, ta onirička hiperstilizovana dimenzija je prepoznata i kod samih Britanaca gde izlaze filmovi poput IPCRESS FILE i kasnije Harry Palmera kog režira Ken Russell, tu je moj favorit - nepravedno zanemareni NAKED RUNNER Sidney J. Furiea itd.

Dakle, već je mejnstrim Bond na neki način bio "iščašen" u odnosu na tipičan bioskopski blokbaster rukopis svog vremena i unosio je dosta kontinentalnog rukopisa u svoj britanski izraz, inače spreman za Holivud.

Ne treba da čudi što je onda Joseph Losey već bez ikakvih kočnica vrlo arty realizovao ekranizaciju MODESTY BLAISE.

Međutim, svi ovi projekti koje sam nabrojao, a ima ih još, kao što je opet nešto drugačiji ali slično "iščašen" QUILLER MEMORANDUM, ipak spadaju u elitnu produkciju nastalu u saradnji ili u distribuciji holivudskih studija ili bar velikih producenata.

Eurospy nikada nije dostigao nivo spaghetti westerna i nažalost nije uspeo da izbaci nijedan naslov da bude među vrhunskim predstavnicima žanra. On nema svog Leonea, pa samim tim nije ni toliko kanonizovan ni poznat.

Cattet i Forzani su ovde uzeli da obrade Eurospy, u svom maniru gde će izučiti njegov izraz, fetšizujući njegove uspele elemente i estetizujući prizore, ali istovremeno ističući i greške i kontradikcije u prizoru.

Prvi problem koji generalno opterećuje njihov izraz je AI. To što oni rade više nije toliko impresivno jer danas ljudi svakodnevno - doduše u kraćim formama prave stilske vežbe u kojima iznova oživljavaju i razrađuju stileme filma kog više nema.

Dakle, mi kao gledaoci smo zahvaljujući socijalnim mrežama i AI danas zapravo zasićeni intervencijama ovog tipa i ono što ovaj belgijski tim radi više nije naročito impresivno i nije ekskluzivno.

Pitanje je kako bi i AMER bio doživljen u današnje vreme.

Uprkos tome što je meni Eurospy poznat kao pravac i što ne gledam u ove slike i situacije koje se ređaju kao tele u šarena vrata već prepoznajem šta su "autori hteli da kažu", ovo je nažalost jedna salata od slika koja je bezvredna za gledanje danas ali je isto tako i neistinita spram tog dekadentnog pravca na koji referiše.

Dok je Tarantino briljantno rekonstruisao Grešku iz "filmova sa greškom" u KILL BILLu i jako dobro u DEATH PROOFu, i on je žestoko omašio u INGLOURIOUS BASTERDS, pokazujući čak i zbunjujuće loše poznavanje filma Trećeg Rajha. Dakle, čak i takav velemajstor pogreši, pritom sa filmom koji ima jasnu nadgradnju "šunda" na koji se naslanja.

Cattet i Forzani nikada tu nadgradnju baš.i nisu artikulisali, i ovog puta im prosto pokušaj nije uspeo, a došao je u trenutku kad sam gest nije bio na nekoj ceni kao pre.

FANTASY

Kukla Kešerović je višestruko talentovana umetnica iz Slovenije koja je u proteklih desetak godina napravila jedan briljantan pop album usput umnogome definišući estetiku high end muzičkog video klipa za najveće zvezde eksjugoslovenske muzičke scene, a sada je snimila svoj prvi celovečernji igrani film.

Slično Romainu Gavrasu, ovo je bio veoma očekivan bioskopski debi u kom je Kukla odlučila da nam ne pruži ono što gledamo u njenim videoklipovima - dakle ovo nije visokoestetizovano iskoračenje u snoliki izraz, ali isto tako ne može se izbeći nit koja prožima celokupan njen rad, jer ni ovaj komercijalni segment ne bi bio tako uspešan da nije u izvesnoj meri ličan.

Slično Kimu Chapironu u DOG POUNDu, Gavrasovom ključnom saigraču iz kolektiva Kourtrajme, Kukla otvara film sa tri junakinje u sivim, gotovo non-descript trenerkama, u jednom svedenom svetu u kome nema mnogo čega sem njihovih tela u jednom neutralnom stanju. One su tomboyevi različitih etničkih korena u jednom ljubljanskom kraju, i njihovo sivilo razbija pojava transseksualne osobe koja sebe zove Fantasy. Druženje sa Fantasy služi kao katalizator.

Ona im unosi boju u život, čakk i bukvalno jer s njom jači kolor ulazi u izraz filma, a istovremeno budi njihove različite identitete, gde jedna polazi "ženskim" putem, druga putem artikulacije svog antisocijalng gneva a treća u identitetsku transgresiju.

Film prigodno naslovljen FANTASY ni kada ode sa suvog, inicijalnog tla, u neku življu i estetizovaniju sferu, ne postaje u potpunosti gesamtkunstwerk kao Levinsonova EUPHORIA, niti doseže vrhunce moći estetizacije koje su u svojim videima pokazali Kukla i njen direktor fotografije Lazar Bogdanović, i to će možda razočarati poštovaoce njihovog rada u kratkim formama. Međutim, ono što postaje jeste moderan evropski film o pitanjima identiteta, smešten na Balkan, ali u jednom krajnje relativnom pogledu, bez pružanja prilike Balkanu da optereti junakinje više nego što je neophodno.

U izvesnom smislu, koliko Balkan inspiriše Kuklu u njenom radu (uostalom njeno umetničko ime je par excellence poveznica Severa i Juga bivše SFRJ), on je ovde potpuno marginalan, dočim su pitanja roda i identiteta u prvom planu. U estetskom pogledu, blizak je KLIPU Maje Miloš u kom je takođe činjenica da se dešava u Srbiji, naizgled vrlo bitna ali suštinski sporedna u odnosu na vrtloženja u duši i telu glavne junakinje.

Tako i kod Kukle, etnički okvir na kraju ostaje skroz ispražnjen jer njene junakinje muče neke potpuno druge stvari, pa ih ta pitanja ni praktično mnogo ne remete. U svetu filma FANTASY, globalizacija je završena i transrodnost je pobedila, nacije su ostale u formi zastava koje dekorišu sobe naših junakinja gde ti simboli nemaju neku bitniju funkciju od krpe.

Možda bi se to moglo posmatrati kao vrednosni problem iz neke vizure, ali u estetskom pogledu, zapravo ključno je to istinsko raskidanje sa tom inferiornom etnopolitičnom reprezentacijom.

U tom pogledu, voleli to ili ne, FANTASY je evropski film, u kom su Srbi i Albanci zaista kao Arapi i Senegalci u francuskom filmu, deo etničkog diverziteta u jednom svetu koji ih je sve izravnao. Tamo politički i etatistički, a ovom slučaju ovde rodno.

I, to je možda element transgresije ovog filma koji je i najznačajniji. Kukla je snimila film u kom nije sakrila ni Srbe ni Albance pod tepih, ali nije poklekla dramaturgiji vica u kojoj ljudi različitih nacionalnosti treba da reše neko pitanje.

I to je, pored samog postupka, možda i drugo najveće iznenađenje ovog filma. Žene iz ovog filma naprosto ne mare za stara identitetska pitanja, zanimaju ih nova, i ne žele da budu eksponati nekog filmskog zoo vrta već likovi koji mogu da se pojave i u nekom francuskom filmu na istu temu.

* * * / * * * *

O AGENTE SECRETO

O AGENTE SECRETO Klebera Mendonce je bio senzacija ove sezone, posle premijere na kanskom festivalu. Stigao je sa kritikama koje nadmašuju čak i peak opisa Audiardove EMILIE PEREZ i sl.

Međutim, zaista bih voleo da vidim u kom su stanju bezumlja ti ljudi gledali ovaj kretenizam apsolutni, ovaj film koji ne zna šta je, da li je neka rekonstrukcija epohe, satira, politički triler, šta je ovo uopšte, i kako uz ovaj film provedosmo 160 i kusur minuta.

Zaista ne znam, teško je reći. U svakom slučaju, ovaj film će biti bitna okosnica programa festivala ove sezone pa sam bar siguran da će puno ljudi propatiti.

Kad se na ovo ukalkuliše da sam fan Wagnera Moure, i da ga rado gledam, postaje još jasnije koliko je sve ovo porazno.

* 1/2 / * * * * 

MALDOROR

Fabrice du Welz verovatno nije bio tipičan kandidat za režiranje filma MALDOROR, dvoipočasovne hronike bazirane na istinitoj priči o lovu na otimače devojčica i pedofilski lanac čiji su po svemu sudeći bili deo.

Fabrice du Welz je reditelj koji je stasao u evropskoj žanrovsko-festivalskoj školi i uprkos tome što je maturirao Netflixovim serioznim trilerom MESSAGE FROM THE KING koji je doneo dosta duha u već razgažene GET CARTER obrasce, umeo je i propisno da se obruka kad se hvatao pitomijeg žanrovskog sadržaja.

MALDOROR je dvoipočasovna policijska epopeja na tragu naslova kao što je SERPICO, sa punim pokušajem du Welza da se uozbilji i prikaže jedan ubedljiv realistički milje u kom vri užas i u tome delimično uspeva sve dok ne mora da se dođe do neke izazovnije "dramske" scene gde prevlada njegova naivnost koja se zbog prirode priče ne može pokriti groteskom.

Uprkos tome što film traje dva i po sata i dužina mu stoji, nedopustivo je da neki elementi priče odnosno slučaja ostanu neprikazani u punoj meri, odnosno nejasni a isto tako onda druga deonica filma, kada policajac suspendovan i osramoćen, pogađate, kreće kao kamikaza da juri počinioce usput gubeći razum i porodicu ali nalazeći mir, tu se sve umnogome raspadne i ode u najdublju naivnost gde se zapravo do kraja otkrije koliki su zaista majstori ozbiljni autori policijskog trilera i kakve sve zaplete i odluke junaka oni uspevaju da nam "prodaju" u svojim filmovima.

Fabrice du Welz nije taj majstor i neverovatno je kako pada u nekim rutinskim policier situacijama.

Ipak, u ovom filmu ima sasvim dovoljno toga uspelog da se nekome, pa možda i meni samom, kasnije može dopasti više.

Razvoj priče u završnici odlazi u domen u kome bi samo Charles Bronson bio komotan, verovatno bi i Clint osetio nelagodu, pa je samim tim pitanje za same Belgijance u kojoj meri je ova kompilacija istinitih događaja u jednom trenutku otišla u fikciju ili pak nije.

Rekonstrukcija epohe je uspela i nenametljiva, atmosfera je izvanredna i samo je du Welz koji je izveo to dobro prepreka da celina bude u tom duhu.

Ali, du Welz je prosto takav. Nije pravi izbor za ovakvu priču ali eto - zamalo da mu uspe.

* * 1/2 / * * * *