VERIFIED TARGET je film koji spaja u sebi nekoliko stvari koje najviše film.
Prvo, film kao robu široke potrošnje koja se pravi sa jasnom idejom da mora imati imati publiku.
Drugo, autorski odnos prema materijalu čak i kada je on suštinski predviđen da bude ukalupljen i plasiran kao roba u najčistijem smislu.
Treće, autorski pečat koji nije samo lični već je na nivou cele kinematografije.
Pokušaj da se u Srbiji snimi film koji će biti plasiran na globalno tržište a da nije reč o usluzi u najčistijem smislu, ili usluzi iz vremena SFRJ, a toga ima i danas, gde film samo formalno ima naše državljanstvo ali zapravo ga nema u suštinskom pogledu, nije ništa novo.
U tome su u proteklih skoro sedamdeset godina pokušali da se okušaju reditelji u rasponu od Radoša Novakovića do Slobodana Šijana, u raznim formatima spoja lokalne autorske pameti i stranog novca ili ideje za tržišni plasman.
Među najuspelije naslove tog tipa spadaju, po mom uverenju, filmovi Časlava Damjanovića BOMBA U 10:10 i REKVIJEM, koji su oba bili izuzetno vešto izvedeni, funkcionisali glokalno, pružajući gledalačko uživanje podjednako i jugoslovenskom i američkom gledaoca, gde je BOMBA bila izvanredno izvedena i više mejnstrim a REKVIJEM više autorski s uplivom špageti vesterna.
Naravno, bilo je i raočaranja kao što su TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE Slobodana Šijana ili DRUGI ČOVEK, Cormanov povratak na jugoslovenski teren posle saradnje sa Novakovićem i svog filma THE SECRET INVASION.
U našoj generaciji ovaj pipeline oživeo Milan Todorovic sa filmom ZONA MRTVIH, a potom je krenuo trend usluga gde su postepeno naši reditelji počeli da rade na stranim serijama.
VERIFIED TARGET dakle nije film koji je pao s neba ali se umnogome razlikuje od svih dosadašnjih.
Na nivou scenarija, nema sumnje da je ovo film koji je zamišljen kao DTV triler o plaćenici poslanoj da ukloni čoveka koji joj je predstavljen kao nepopravljivi kriminalac ali se među njima rađa strast a potom ona shvata da joj on možda lažno predstavljen i da organizacija za koju radi možda ne ubija isključivo okorele kriminalce.
U uvodnom delu filma koji je u formalnom pogledu najbliži nečemu što su DTV standardi, ne samo u pogledu načina kako je postavljena ekspozicija već i po ambijentima u kojima se dešava a to su već znamo sastanci grupe u nekim stanovima koji imaju unutrašnji dizajn magacina, ili dogovori s klijentima u pitoresknim baštama kafića, autorka Milena Grujić uspeva da se dobro snađe i da uspostavi vizuelni žargon koji odstupa od standarda DTV filma.
To se pre svega ogleda u tome kako vizuelno postavlja protagonizam glavne junakinje koju u kompoziciji kadra ne stavlja kao dominantnu pojavu i ostavlja joj vrlo često poziciju uzdržanosti, i prisustvo kao sekundarnog lika u kadru.
Kada film pređe u sledeću fazu a to je njen dolazak u Beograd, postaje i najzanimljiviji kako za nas kao srpske gledaoce tako i za nas kao ljubitelje filma - naime tada postaje jedna melodrama o praćenju, upoznavanju, radoznalosti i strasti, sa velikim osloncem na vibrantnosti Beograda kao grada koji umnogome postaje protagonista ove priče.
Kad kažem da Beograd postaje jedan od protagonista pod tim ne mislim samo na lokacije koje su se generalno potvrdile do sada u raznim produkcijama kao zanimljive već i kroz sam život grada, bilo da je reč o starim bioskopskim dvoranama, skrivenim balkonima, uličnim baštama kafića, rokenrol klubovima.
I u toj fazi ovaj film postaje ne samo nešto drugo u odnosu na DTV očekivanja već postaje i nešto više od njih. I isto tako zapravo u toj fazi on i postaje drugačiji od sličnih pokušaja kod nas. Rekao bih da u toj fazi najviše podseća na euroamerikanu kojom su se bavili nemački reditelji iz perioda Novog nemačkog filma, kada su pred bukvalni odlazak u Ameriku pravili nemačke filmove sa ponekim nemačkim elementom.
Roland Klick i njegov WHITE STAR ili Wim Wenders sa DER AMERIKANISCHE FREUND mi najpre padaju na pamet, ali nisu meni lično adekvatno poređenje jer te konkretne filmove naročito ne volim a ovaj mi se više dopao.
U tom smislu, ovaj film kanališe jednu istorijsku ali do sada nerealizovanu tendenciju euroamerikane u našem filmu koja je bila prisutna u rokenrol generaciji beogradske škole filmadžija ali nije dala konkretnije rezultate u realizaciji.
Međutim, film je istovremeno vrlo moderan i svakako nije mišljen kao neko bavljenje onim kako su ranije generacije zamišljale da ostave svoj pečat u euroamerikani, ali senzibilitet filma, rokenrola, novog talasa i njihove neraskidive veze je ipak tu i dao je rezultat koji eto može da pokaže ranijim generacijama da su dobro razmišljale ali nisu umele da naprave.
I onda dolazimo do završnog dela filma u kome imamo akcionu završnicu u kojoj nema greške jer tu je Kalojan Vodeničarov, bugarski velemajstor koji je odavno nadrastao okvire produkcija Avija Lernera, i kome možemo da zahvalimo na podizanju nivoa akcije u našim filmovima u protekloj deceniji.
Međutim, ni akcija nije urađena kao neki second unit heavy rad kom nije prisustvovao reditelj, već film sve vreme ima jedan prepoznatljiv svež odnos prema izvedbi i ne liči na DTV snimljen u Bugarskoj koji je vrlo kompetentan ali vrlo često lišen personalnosti gde je očigledno da second unit radi ono što zna mimo razmišljanja o celini.
I to je verovatno najveći trijumf ovog filma u pogledu veštine, iako ima znatno manje akcije nego što obećava uvodni deo, on to nadoknađuje time što ne liči na rutinski DTV film već postaje nešto drugo, i zapravo postavlja svoja pravila.
U tom pogledu svakako odnos prema glumcima, ne samo u domenu kako su snimani već i kako igraju je veoma bitan. Glavni junaci su izgrađeni karakteri, dočim su sporedni postavljeni tipski čime je razdvojeno važno od nevažnog.
U tretmanu sporednih likova, naročito epizoda, Milena Grujić pokazuje jasan žanrovski rukopis - recimo veoma dobro su diferencirani henchmeni, nijedan nije neko meso koje se tu pojavilo i posao mu je da dobije metak ili udarac ili padne. A opet ni sa jednim nema digresija i skretanja sa osnovne putanje filma.
VERIFIED TARGET je film koji je umnogome prevazišao ono što su mu inicijalne ambicije ali na tom putu nije postao nešto što je tržišno neupotrebljivo. Naročito, ako imamo u vidu da ja pojam DTVa ne koristim pežorativno, već naprotiv kao kompliment najvišeg reda i kao ultimaitvnu formu filma koji se pravi da bi ljudi imali šta da gledaju.
Nadam se da će VERIFIED TARGET kod nas biti prikazan u bioskopima jer ovo jeste bez ikakve sumnje autorski film i kao takav je najbolja potvrda teze da se reditelj može nametnuti autorstvom u okolnostima industrijske proizvodnje sadržaja. Isto tako je najbolja potvrda da treba gledati sve jer nikada ne znate šta se u kojoj vrsti filma može naći.
No comments:
Post a Comment