ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE

Film Lordana Zafranovića o Djeci Kozare po scenariju Arsena Diklića jeste nešto što se proteklih četrdesetak godina pominjalo i pripremalo pomalo, pa sve više i više u proteklih deset godina.

Ako imamo u vidu da je Zafranovićeva kruna karijere ratni trilogija koju čine OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA, a da je potom napravio i značajan dokumentarni film o ustaškoj vlasti i Jasenovcu, jasno je da u osamdesetinekoj godini, on bira da se vrati najznačajnijih autorskim opsesijama sa kojima je postizao antologijske rezultate u svom kanonskom periodu.

U trenutku izlaska filma, Zafranović nije režirao više od trideset godina nikakav igrani film, a naročito ne u formatu kakav iziskuje ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE što je naravno njegovom novom filmu dalo atribute i terrencemalickovske senzacije ali i sumnje da li će moći posle toliko duge pauze da snimi nešto dovoljno vredno ogromne ambicije s kojom se mora nositi.

U političko-strateškom pogledu, DJECA KOZARE prvo nisu bila prepoznata kao primarni projekat od nacionalnog značaja na temu Jasenovca ali je potom ipak shvaćeno da je film jednog od najvećih reditelja u bivšoj državi na tako veliku temu, koja nosi vrlo specifičnu osetljivost ipak pravi put, i obezbeđena su sredstva da se snimi.

Nažalost, film je dat u produkciju čoveku koji je po struci harmonikaš, i rekao bih da je to umnogome uticalo da se strateški zadaci takvog filma ne ispune.

Umesto da za direktora fotografije bude doveden neki veliki autoritet, najpre iz inostranstva, film je snimao Goran Volarević koji iza sebe ima naslove kao što su MONTEVIDEO i TOMA, koji su ipak jedna forma narodnog blokbastera, u kojima ima ambicioznih kadrova ali ipak nema onog monumentalnog film looka koji zahteva film o momunentalnoj temi i režiji jednog od najvećih reditelja na ovim prostorima.

To je filmu nažalost dalo jedan skroman izgled u kom je nesporno finansijsko ulaganje u produkciju ali sve ima štimung koji mnogo više priliči nekoj skupljoj televizijskoj seriji izmontiranoj film nego moćnom bioskopskom spektaklu.

Ako imamo u vidu da director's cut traje četiri sata, i da je očigledno reč o delu koje želi da ima status filmske freske, rekao bih da je odabir slikopisca koji će to da zabeleži morao biti ikoničniji jer najbliže što je Volarević došao takvim dometima jeste snimanje jednog segmenta Kusturičinog MLIJEČNOG PUTA, što nije mala referenca ali u kontekstu ovako golemog zadatka nije velika.

Kada je ispušten monumentalni izgled filma, ostalo je monumentalno trajanje od četiri sata koje dovodi do jasnog prikazivačkog samoubistva.

Naravno, DJECA KOZARE su mogla da traju četiri sata i da to bude statement ali kada se gleda film, istini za volju, nema tu neke monumentalnosti koja bi opravdala toliko trajanje. Iako film nije stricto sensu dosadan, čak je negde od drugog sata i prilično interesantan iz ovog ili onog razloga, prosto nema potrebe za tolikim trajanjem jer u njemu zapravo nema ničega toliko moćnog niti ima snažnog autorskog iskaza.

To je naravno opet problem kada se produkcijom bavi harmonikaš koji nema ni autoritet ni znanje da iz toga napravi film, i da konstruktivnim putem dovede reditelja poznaniju formata.

Činjenica da su DJECA KOZARE krajnje oportunistički snimljena zapravo i kao serija i kao film, ali da su inicijalno krenula kao film, iziskuje poseban sloj odgovornosti, iako je sam Lordan Zafranović sa ozbiljnijim producentima uspeo da napravi takav projekat sa VEČERNJIM ZVONIMA koja su postojala uporedo i kao smislena serija.

Nije problem snimanje serije i filma uporedo kao neki način da se uštedi ili uzme više novca ali na projektu sa ovakvom temom i rediteljem to je nedostojno.

Sa neadekvatnim saradnicima i u neadekatnoj produkciji u pogledu znanja, Lordan Zafranović nije imao na koga da se osloni i snimio je film koji je u prvih sat vremena nažalost jedna repetitivna hrpa opštih mesta bez likova koji zaista zažive i tek kada junaci stignu u logor, film nekako počne da se formira o dobija obrise. Premda do kraja filma nećemo uspeti da identifikujemo ko su glavni likovi, i šta je osnovna priča filma, nastaju obrisi nečega što koliko toliko ipak ima neke osobe koje razaznajemo i neki zaplet koji pratimo.

Film je vroma labavo konstruisan u pripovedačkom smislu, i prati nekoliko pripovedačkih tokova koji nisu svi podjednako zanimljivi, nisu svi podjednako uspeli, a nažalost i nisu svi podjedanko zaslužili da se nađu u filmu.

U tom pogledu, jedan recimo veoma ozbiljan problem ovog filma jeste Zafranovićeva možda lična zabluda da i dalje snima film u SFRJ od pre 40 godina u kojoj možeš da snimiš bilo šta i nećeš naići na otpor ako je iole na liniji. Međutim, on sada snima u vremenu kada postoji jak pokret negiranja Holokausta, koji je u Hrvatskoj ne samo na društvenoj margini a on im ovim filmom daje obilje materijala.

Prvo u filmu imamo neke arhaične reflekse priča o preplitanju seksualne perverzije i nacizma iz filmova koji su Zafranovića inspirisali u onoj ranoj fazi rada, naslova koje su radili Visconti, Wertmuller i Cavani, koji u današnje vreme deluju deplasirano pa i vulgarno, svakako nedostojni priče o ovakvoj tragediji. Cela linija zapleta sa sekretaricom Jevrejkom i njenom sadističkom odnosu sa ustašom koji joj je šef je potpuno neukusna i gotovo parodična u kontekstu modernog filma, slično je i sa prizorom izopačenog ustaše koji posle klanja žena onaniše na skeli i tera orkestar da mu svira. Pored ovog očiglednog ekscesa nedostojnog ovakvog filma spomenika, imamo i niz nekih evidentno izmišljenih situacija kao i upotrebu imena istorijskih ličnosti kod junaka čija se sudbina razlikuje od ljudi čija imena nose, i kombinovanje svega toga sa pravim istorijskim ličnostima koje jesu postavljene da izgledaju verodostojno.

Sve to je moglo 1980. da prođe pa možda da bude i provokativno i aktuelno ali 2026. godine to daje materijal negacionistima da se podsmevaju filmu i da naglašavajući ono što je u njemu evidetno izmišljeno i tendenciozno prenaglašeno osporavaju i ono što je u njemu tačno.

To su neke stvari koje se javljaju prirodno kod starijih autora i to nije ništa neobično ali je to sve isto tako nešto što mora da prevaziđe ozbiljna produkcija, naročito kada je reč o državnom projektu.

Glumačke kreacije su na jednom širokom polju od prihvatljivih pa i solidnih kao kod mladih glumaca Alekseja Bjelogrlića ili Pavla Mensura, pa i iskusnog Leona Lučeva koji ovde donosi nešto svežiju rolu od onoga što je pružao u poslednje vreme, preko nekih koje deluju istorijski istinito kao što je Rene Bitorajac pa sve do pomalo operetskih Dušanke Glid i Milana Marića koji igraju svoje likove dosledno ali pomalo van tona ostatka filma.

Međutim, teško je govoriti o glumi kada nemamo celovitu sliku uloga jer je sasvim sigurno da neki od ovih likova u bitno širim verzijama postoje u seriji.

Ukupno uzev, evidentno je da ja ovom filmu prilazim pre svega estetski u odnosu na opus Lordana Zafranovića ali i ideološki-instrumentalno jer je potpuno očigledno on pristao da svoj dar ideološki instrumentalizuje u aranžmanu naših vlasti i njihovih eksperata za kulturu.

Nažalost, iako ne sumnjam u iskrenost pa i umetničku validnost Zafranovićevih namera, kao što ne sumnjam i ni u njegov najčasnije namere u svakom drugom pogledu kao i to da je pozvan da snima film o ovoj temi - u estetskom pogledu svakako najpozvaniji - iz niza razloga mislim da je napravio veliku grešku.

Prvo i osnovno, nije imao saradnike koji mogu da odgovore monumentalnosti njegove vizije. U najboljem slučaju ovaj film deluje kao MONTEVIDEO samo što je umesto fudbala tema Holokaust a to je nedostojno ovakve teme i ovakvog autora jer Lordan Zafranović nije Fadil Hadžić već ozbiljan autor.

Ovaj film je morao da slika neki vrsni strani snimatelj kakvih ima čak i na našim produkcijama - pogledajmo recimo BAUK Gorana Radovanovića.

Isto tako, scenario za film i planiranje negove fizionomije moralo je uzeti primat i sve se moralo formatirati u skladu sa onim što je zahtev ambicioznog filma freske. Nije problem napraviti film od četiri sata, ako je to potrebno ali mora se videti koja je prava mera.

Film nije išao na velike festivale ne zbog toga što se bavi srpskom tajnom bolnom i neizrecivom već zato što traje predugo a to trajanje ne opravdava, zato što je Lordan Zafranović bio veliki festivalski autoritet ali pre 45 godina i u međuvremenu se pojavilo 100 nekih drugih i nažalost morao bi da snimi nešto mnogo snažnije od ovoga da bi bio u nekoj elitnoj selekciji, a nije i konačno zato što harmonikaš nema nikakve ozbiljne kontakte u strukturama evropske kinematografije i festivalskih kadrova.

U tom smislu, ovo je jedna protraćena prilika. Rekao bih prokockana ali nije. Ovaj film je sistemski onemogućen da bude zaista dostojan, ozbiljan, pa i dovoljno dobar da bi dobacio ne samo do značaja i osetljivosti teme već i do monumentalnosti samog autora koji ga pravi.

U tom pogledu, mislim da je velika šteta što je jedna ozbiljna umetnička i istoriografska meč lopta promašena i to na ovakav način, i što će Lordan Zafranović umesto krune svoje karijere kojoj se nadao snimiti svoj ipak verovatno najslabiji film i to baš u času povratka filmu i povratka svom kanonu decenijama kasnije.

Ljudi zaduženi za kulturu u režimu Aleksandra Vučića pretvorili su je u privredni kriminal čak i u situacijama u kojima su im namere, po logici stvari, morale biti najčasnije moguće. Međutim, ovaj film nisu dokusurili lopovi već budale i neznalice, a tragedija koja su proizveli nije isključivo u domenu nacionalne teme već i karijere jednog velikog sineaste.

I onaj koga mi je žao u ovom slučaju je jedino i isključivo Zafranović jer sam uveren da je na ovom filmu jedino on imao časne namere ali nije imao dovoljno snage i koncentracije da ih ostvari na pravi način, a ljudi oko njega nisu znali kako da mu pomognu jer su prosto neznalice, i ne vide film kao svoju osnovnu delatnost već kao vid privrednog kriminala.

DEMOLITION UNIVERSITY

DEMOLIITION UNIVERSITY je nastavak filma DEMOLITION HIGH Jima Wynorskog, ovog puta u režiji Kevina Tenneya, kog pamtim iz tih vremena i po filmu PEACEMAKER sa Robertom Forsterom u glavnoj ulozi.

DEMOLITION HIGH sam gledao davnih dana ali UNIVERSITY mislim da nisam, ili sam gotovo siguran da nisam, što ne znači da ne bih mogao da ih pomešam jer su zabilja veoma slični. Praktično dinamika pa i namere negativaca su identični, ukrali su neku tajnu vojnu spravu - ovog puta otrov i ucenjuju državu da će nešto napraviti s tim - ovde konkretno otrovati vodovod.

Unutar grupe terorista je ista dinamika, imamo ženu kao egzekutora i muške vođe, s tim što ovde ima neke muško-ženske tenzije ali i mobinga među negativcima.

Corey Haim je ponovo u miljeu gde treba da se dokaže. Tamo kao đak koji se tek doselio iz velikog grada, ovde kao student pri početku studiranja, i naravno, on zbog policijskog porodičnog bekgraunda, dobija priliku da se istakne kad studenti tokom posete pogonu za prečišćavanje vade padnu šaka teroristima kao taoci.

Tenney radi sve vrlo slično kao Wynorski i u tom jednom old school DTV pristupu u kome ima izvesnog handmade osećaja, pruža vrlo korektan program.

Opet je to negde između * * i * * 1/2 i to je stvar ukusa i otvorenosti prema ovakvim stvarima.

U određenom smislu, kako sam već rekao meditirajući o DEMOLITION HIGH, ovo su low key parafraze DIE HARDa, i one nikada neće biti pri vrhu rang-liste najboljih u tom podžanru. Ali, nepretenciozne su i časno urađene, što se za neke ambicioznije ne bi moglo reći.

* * 1/2 / * * * *

MOTHER'S INSTINCT

Samo nekoliko godina posle francuske ekranizacije, francuski direktor fotografije Benoit Delhomme snimio je američku adaptaciju romana Barbare Abel DERRIERE LA HAINE pod naslovom MOTHER'S INSTINCT.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u glavnim ulogama, Delhomme je nasledio projekat od reditelja izvornog filma koji je napustio rad iz porodičnih razloga. I ono što je snimio jeste vrlo zanimljiv spoj američkog i francuskog senzibiliteta, u kom se prožimaju cinična i perverzna francuska ideacija sa onim kako Amerikanci kroje psihološki triler, što nama nije sasvim nepoznato kako izgleda, pre svega iz opusa Briana De Palme.

MOTHER'S INSTINCT počinje kao priča o dve žene, najbliže komšinice i rado viđene prijateljice koje imaju jednu vrstu zajedništva u inhibiranim šezdesetim, ali i određene razloga za surevnjivost tim ispod površine odnosa. Kada porodična tragedija udari obe porodice, posle nesreće u kojoj jednoj od njih strada sin jedinac, kreće da se zapliće mreža sumnje, krivice, grizodušja i neuroze između njih dve.

Sa Anne Hathaway i Jessicom Chastain u centru, nema nikakve sumnje da je to vrhunski odigrano i da vrhunski izgleda, kao što je i sam Delhomme doneo svoj francuski senzibilitet u prikaz hiperameričkog miljea i učinio ga još američkijim nego što jeste baš onako kako samo Evropljanin može to da uradi, međutim, isto tako pokazao je zrelost u pogledu žanrovske mešavine koju gradi na nivou celine.

MOTHER'S INSTINCT kombinuje ono što je chabrolovski postupak izvornika sa detaljima anatomije ameriškog psihološkog trilera o ugroženoj ženi u domačinstvu koji ima iteracije od visokog sofisticiranog horora Curtisa Hansona u THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE do čitavog niza potrošnih Lifetime produkcija, ili suspense klasika Josepha Rubena. Međutim, Delhomme na sličan način kao i Meksikanka Michelle Garza Cervera shvata da je vreme klasičnog porodičnog suspensera u američkom filmu prošlo jer je porodica na filmu razorea a odnosi su patologizovani, i više uopšte nije problem da li je neko lud, već kako se integriše u zajednicu, tako da svi ti elementi kao i u njenom rimejku Hansona daju više za pravo tom evropskom senzibilitetu.

Naravno, Delhomme kao čovek sa izvora oseća tu francusku dimenziju priče i sprovodi je sa ukusom, a isto tako ume i da je prilagodi anatomiji američkog filma, i rezultat je nešto gde verujem da je deo publike očekivao više, ali ja iskreno nisam siguran da je bitno više od ovoga, u ovim okolnostima moguće, a da se ne radi o delu nekog samosvojnog autora, kao što je Paul Verhoeven iz faze filma ELLE.

Ovo svakako nije ELLE, ali jeste jedan sofisticiran triler o krivici, o gaslightingu, o traumi, zaokružen jednim depalmijanskim lobovanjem koje je što se mene tiče ušlo u gol, mada razumem i one koji imaju utisak da je lopta završila na tribinama.

Cela podela je maksimalno predana materijalu i ako imamo u vidu kakva šmirologija je mogla eksplodirati u ovakvom sadržaju, nje ni približno nema.

Otud i mlak prijem ovog filma pokazuje da je publika možda očekivala više nego što je nego realno dobiti danas, vođena mnogo više svojim uspomenama na neke stare filmove nego njihovim realnim dometima.

* * * / * * * *