THE DEADBEATS

THE DEADBEATS je niskobudžetni crnohumorni triler Travisa Millsa, o klovnu koji dobije batine od grupe bitangi i ne može da se umiri dok im se ne osveti.

Film zvuči jednostavno u premisi i izveden je vrlo domišljato i dobro. Ponovo je reč o mikrobudžetnom filmu bez poznatih glumaca i Mills bez mnogo teškoća u najvećem delu trajanja postiže izgled sirovog niskobudžetnog a ne mikrobudžetnog filma.

Ono u čemu ovoga puta greši je odsustvo fokusa. Film otvara i zatvara glavni lik, ali se film u svom toku bavi i jednom drugom narativnom linijom koju čine naslovni deadbeatsi i ona je naprosto višak i odvlači pažnju od osnovne priče i junaka koji je nosi.

Film je manje raskošan u ambicijama od CORNBREAD COSA NOSTRA pa je možda u tom smislu i kompaktniji. Ponovo pokazuje da van industrije ima vrlo sposobnih ljudi spremnih da zauzmu mesto u njoj, ali isto tako ima i malo viška u ambiciji koji su na kraju ozbiljno omeli krajnji ishod.

* * / * * * *

CORNBREAD COSA NOSTRA

CORNBREAD COSA NOSTRA je mikrobudžetni policijski film Travisa Millsa u kom on ispisuje ljubavno pismo radovima Michaela Manna i Williama Friedkina. Za nešto snimljeno za manje od 100 000 dolara, ovaj film izgleda impresivno, i kada u njemu ne bi igrali glumci početnici, članovi ekipe i raznorazni lokalci, to jest da ima neke glumce sa kakvim takvim imenom mogao bi bez problema da se distribuira na kućnim formatima.

Da je pokojni Madsen malo češće snimao ovako nešto a malo manje one tezge po postsovjetskom prostoru i razne DTV hibride, imao bi jaču filmografiju.

Travis Mills ulaže veliki trud u postizanje vizuelne ekspresije i izgradnju atmosfere. Ne uspeva u potpunosti da sakrije no budget korene ali sakriva ih isto onoliko koliko neki reditelji ne uspevaju da sakriju low budget korene.

I to je negde suština ovog filma - naprosto snimio je snalažljivo i znalački postavljen film sa minimalnim budžetom a rezultat je nešto što izgleda kao niskodbužetni film - izuzmemo li odsustvo poznatih lica.

U tom kontekstu, film zaslužuje * * * ali imajući u vidu da na njega može naleteti i neki nasumični gledalac koji nije tonizovan za sve uslovnosti onda stavimo i * * kao neku opštu ocenu.

Kada čovek pogleda ovaj film, koji nije ništa posebno postigao, nigde nije dospeo, ni na kakav Sundance gde bi mogao biti no budget senzacija i sl. shvati koliko je dubok talent pool američkog filma, mimo onih za koje već znamo da su znalci.

POSLEDNJI KRUG MOMCI

Pogledao sam film POSLEDNJI KRUG MOMCI i na kome je kao reditelj potpisan Ilija Stojimirović. I kao scenarista i kao rukovodilac u Udruženju scenarista Srbije moram da napomenem da je zaista veliki skandal što na ovom filmu nije vidno potpisan scenarista, a koliko sam uspeo da ispratim špicu, mada se špica tu odvija iz više etapa i možda nisam uspeo sve da zapazim, imena scenariste nema. Ako ga i ima, nije vidno napisano, to u svakom slučaju mogu da konstatujem. 

Naravno, popuno je moguće da neko snimi film koji uslovno rečeno nastao bez scenarija. Međutim, ovaj film ima nekakvu strukturu, ima nekakvu dramaturgiju. koja je nastajala sigurno pre snimanja, da bi se uopšte otišlo na mesto da ćete neke scene snimati. A naročito posle snimanja u postprodukciji je neko morao da donese nekakvo znanje o pravljenju drame, ne bi li ovo delo sklopio. I taj neko je morao biti potpisan pa makar bio prevashodno recimo montažer.

POSLEDNJI KRUG MOMCI je film koji je sniman jako dugo, to je neki projekat o kom se priča i na kom se radi već poslednjih, po mom sjćanju barem 15-16 godina. I sada je konačno taj film uspeo da dođe do nekakve male distribucije, da stigne do bioskopa itd. 

Ovo je klasičan primjer critic proof filma. Znači, autori su se zaštitili od kritike na neke razne načine. Time što su odlučili da naglase kako je ovo jedan niskubudžetni film koji prave neki potpurni amateri, laici, neznalice, kako oni sami misle da je njihov film bezveze itd. 

Međutim, ja ne volim filmove koji pokušavaju da budu critic proof. Naročito nemam razumevanja za takvu tendenciju kad je način da autori otprilike žele sami da se našale sa sobom da bi izbegli da se neko drugi našali sa njima. To mi je, moram priznati, bezveze. 

Zato što ako ti zaista misliš da si snimio nešto glupo i da je to bezveze, zašto onda to prikazuješ i zašto opterećuješ okolinu time? A ukoliko imaš potrebu ipak da to prikažeš, a da ta potreba nije u bilo kom smislu komercijalna, što u ovom sučaju apsolutno i nije, onda, naravno, moramo poći od pretpostavke da ti koliko god se krio iza gluposti, naivnosti, toga da ne znaš šta radiš, toga da si ti u stvari jedan populni debil itd. zapravo imaš neku zamisao o tome da ipak to što radiš u stvari nekome može da se dopadne i da nekome ta zezancija ima nekog smisla. 

I ako se složimo da je Stojimirovićev film ipak nastao sa idejom da u svemu tome u stvari ima nekog smisla i da je to glupiranje ipak nešto što zaslužuje ljudi da ga vide i da prevazilazi okvire internog lica, onda film više nije critic proof. 

E sad, šta o ovom filmu može da se kaže? 

On jeste criitic proof zbog toga što je u suštini svako kritikovanje ovog filma na neki način besmisleno jer prosto problema ima koliko hoćeš. Međutim, ono što bih ja definisao kao ključi problem, to je da uprkos svim ograničenjima sa kojima su autori ovog filma radili - a ta ograničenja počinju pre svega od njih samih i njihove želje da budu istovremeno i autori i glumci i sve - jedino niko ne želi da bude scenarista, pa se taj autorski doprinos ne javlja u potpisu a bogami ni u konceptu. 

Međutim, ipak je uložen neki evidentan trud i u izvedbi pojedinih stvari ima određene veštine, ne velike, ali ne ni zanemarljive. i samim tim se onda postavlja pitanje u stvari u zaludnosti tog truda za koji mislim da je kompromitovan time što je ovo s jedne strane pokušaj da se pravi parodija nekih inostranih filmova, filmova poput, recimo, priča o tajnim agentima, o James Bondu, momcima na misiji, recimo Rambu itd. Ali da se onda to opet svede i na neki interni vic sa nekim našim lokalnim selebritijima, i to vic koji nije naročito smešan, koji je usiljen, koji je možda bio smešan na snimanju, ali u prikazivanju definitivno nije. 

I nezavisno od toga da li je taj vic uspeo ili ne, prosto nije jasno šta mi ovde gledamo. Znači, da li gledamo nekakvu internu celebrity reviju, namenjenu lokalnoj publici, ili gledamo parodiju nekog stranog ilma, namenjenu obrni-okreni nekoj vrsti strane publike. Ako cilj nije strana publika u tom segmentu, zbog čega bismo u protivnom gledali parodiju stranog filma snimljenu na engleskom jeziku? 

Pokušaj da se snimi parodija u nekim jadnim uslovima i da to bude kapital te parodije, jeste vrlo čest postupak. I mnogi ljudi su iz nekog undergrounda, iz nekih zemalja koje nemaju neku pretrano razvijenu kinematografiju, sa takvim filmovima uspevali da naprave neki uspeh, pa čak i da postanu ozbiljni svetski reditelji. Ovaj film svakako ne dobacuje od tog nivoa, prvo zbog tog enormnog opterićenja lokalnim selebritijima koji ne doprinose ništa, a drugo zbog toga što u pogledu parodije tog stranog filma nema šta posebno da kaže. 

I dok je humor s ovim selebritijima apsolutno interni, humor u ovoj parodiji stranog filma, i to dakle globalno dostupnog, globalno promovisanog studio produkta, ipak jeste namenjen internacionalnoj publici i uprkos tome što i tu ima nekih internih detalja, evidentno je da je taj deo sniman sa određenom ambicijom. I ta ambicija u pojedinim scenama, možemo da kažemo, nije bila popruno neosnovana. Međutim, nažalost, ispostavilo se da u tom nekakvom kulturalnom dijalogu između parodija, koja je prisutna na raznim meridijanima, ovaj naš doprinos prosto nema šta posebno da kaže. Ali nekakvog trude, nekakve ambicije i nekakvog pokušaja u svemu u tome ima, ali je nažalost uzaludan. A uzaludan je ne zbog toga što nije bilo para i ne zbog toga što su na filmu radili nekakvi amateri (mada na filmu nisu radili samo amateri, ima tu profesionalaca i te kako) već zato što ideja ne funkcioniše. 

Da su autori istrajali u ideji koja čini veći deo gradiva ovog filma, a to je ta priča o srpskom akcionom filmu koji je postigao svetski uspeh i tom filmu-u-filmu. I da nije krenulo to iscrpljivanje s našim javnim ličnostima i budalaštinama, čak bi i ovakav film, sa ovakvim rešenjima i dometima, nekako uspeo da ode na underground žanrovske festivale po svetu, na te neke sabore treš filma i koječega. Ipak, ta neka lokalna, interna zajebancija je prevladala i potopila internacionalnu priču zarad vica za koji kod nas na kraju niko nije čuo.

Ilija Stojimirović i njegova družina sasvim sigurno nisu zalutali na film, ali nisu promislili dovoljno dobro šta rade i kome se obraćaju, i cena toga će biti uzaludno uložen rad.

I to je na kraju pre svega potopilo ovaj film. I svi ostali pokušaj da on bude critic proof i svi ostali pokušaji da on nekako bude nešto više. su prosto samo bili nekakvo maskiranje osnovnog problema, a to je da ta ideja nije ništa posebni. Ili čak da budem drastičan pa da kažem da je prilično slaba. Dakle, pokušano je spolja da se reši nešto što je par excellence problem iznutra.

KIM NOVAK'S VERTIGO

Alexandre O. Philippe imao je priliku da u Veneciji 2025. premijerno prikaže dokumentarni film KIM NOVAK'S VERTIGO i da ona sama uveliča tu premijeru.

Sa velikom pažnjom sam čekao ovaj film jer je Kim Novak meni ne samo najomiljenija hičkokova plavuša već i jedna od omiljenih diva svoje epohe u Holivudu koja je ne samo igrala u puno filmova koje volim već je mnoge od njih i unapredila.

Naravno, Hitchov VERTIGO je sam po sebi eksteritorijalan film u odnosu na sve, ali sad mimo njega, meni je njena najdraža rola u potcenjenom ali ne sasvim neotkrivenom filmu Billyja Wildera KISS ME, STUPID, u čiju snagu me je uveo Uroš Stojanović.

Iako u ovom filmu imamo samo jedan kratak klip iz tog filma i nije bio tretiran kao važan, čini mi se da je u ovoj priči Wilder pobedio Hitcha.

Naime, film je sačinjen od toga da Kim Novak manje-više nešto mrsi o svom životu i karijeri, pokušava da definiše pojmove i u tome vrlo retko uspeva, a kad se dođe do samog VERTIGOa stvar se pretvara u prilično cringy prenemaganje i foliranje gde ona pod stare dane pokušava da odglumi neku duboku sudbinsku povezanost s tim filmom,

Ako imamo u vidu da je Kim Novak osoba koja posle mase hirurških zahvata ne liči na sebe, neko ko već ima posmrtnu masku umesto lica, ali ta maska nije izvajana po njenom licu već je zategnuta kao bubanj, i kada se na to doda često prenaglašena, naivno odšmirana uloga sebe - šta je ovo drugo nego SUNSET BLVD.?

Dakle, Billy je možda potcenjen i KISS ME. STUPID je dat kao kratka ilustracija da su je muškarci gledali kao meso ali na kraju sve ovo mnogo više na njegove studije eluzivnih holivudskih diva nego na Hitchovo remek-delo.

E sad, Philipe ima pristup insertima i jako dobroj arhivi i malo se igra umetnosti time što pušta Kim Novak da drobi, umesto da to malo strukturira, ali to je valjda cena pravljenja tog savremenog "umetničkom" dokumentarca nasuprot televiziji.

Ironija je da se film na kraju našao na BBCu i to ne samo kao televizijski dokumentarac već kao deo dokumentarne serije ARENA.

U svakom slučaju, vrednovaću ga kao film jer kao film je krenuo i kao takav je do sada tretiran.

Realan domet ovog dela je * *.

Ali, imajući u vidu temu, arhivu i ko je sniman, a Kim Novak zaista nije mnogo prisutna u javnosti, može se smatrati da ima značaj za * * *.

GUNCHE

Sang-ho Yeon je eminentan žanrovski reditelj u dovoljnoj meri da mu je novi film GUNCHE doživeo premijeru u ponoćnom terminu, van konkurencije, u Kanu, u formatu u kom je ranije bio Woody Allen.

Gledao sam tri njegova film i uprkos tome što TRAIN TO BUSAN po meni nije bio dorastao hypeu, sva tri su bila odlična. Međutim, u međuvremenu je on nasnimao još dosta toga i kad je reč o filmovima i u serijskom programu i postao je bitan dobavljač za Netflix.

GUNCHE je prvi film u kom nisam osetio osnovnu karakteristiku Yeonovih filmova koje sam gledao i koji su mi bili dobri, a to je njegov background u animacijia i iskazivanje karaktera kroz fizičku akciju i njenu suštinsku dramsku razradu.

Nažalost, ovaj film mi je izgledao kao neki angažman u kom su likovi svesni ne samo da su u nekom filmu nego da su vrlo konkretno u Yeonovom filmu. Uvođenje likova je ekspresno ali na jedan loš način. Volim kad se likovi brzo uvedu ali i kad su toliko generički da nema šta da se uvede nego prosto odmah se pojave, znamo ko je ko, šta je šta i vozi. 

Kao i u BUSANu, Yeon hoće da malo uvede neke novine u koncepciju zombija ali opet ne pravi ništa senzacionalnije premda jeste kreativniji nego prošli put. U suštini sa tom inovacijom koju uvodi i sa njenim implikacijama ne pravi ništa naročito i ne uspeva da njome pomeri opšte okvire filma iza tipičnog okvira nekog zombi filma sa podosta akcije.

GUNCHE je korektno izveden, na nivou koji se očekuje od Yeona, ali u njemu se već oseća jedna karakteristična žanrovska potrošenost koja se javlja kod reditelja kojima žanr postane rutina i kojima princip "za koga je dobro je" krene da preovladava.

* * / * * * *

HER PRIVATE HELL

Nicolas Winding Refn je ove godine zapanjio Kroazetu svojim novim filmom HER PRIVATE HELL. Ipak, kada se pogleda film, nema mnogo razloga za tako burne reakcije.

Film je nesumnjivo jako slab, ali ne vidim ga kao neku vododelnicu u Refnovom opusu.

Naprotiv, on je prirodna erozija jednog rukopisa koji je funkcionisao jedino u filmu DRIVE, da bi onda krenuo da tone u dekadenciju u ONLY GOD FORGIVES i NEON DEMONu gde su simfonijska vizuelnost i vibe filmmaking počeli da odnose primat nad sve slabijim i slabijim pričama. Dok je u DRIVE bio pronađen pravi balans između jednostavne pulpy priče i prenaglašene vizuelnosti, u ovim filmovima je priča bila slaba i povlačila se pred vizuelnošću ali oni nisu suštinski dosezali sfere čistog filma nego su delovali polovično, ni kao neki apstraktni modni videi i kao u potpunosti formirani narativni filmovi nego jedan neuspeli čin između čiste vizuelnosti, i veoma vizuelno ekspresivnog narativnog filma, pritom sve to duboko u okvirima nečega što su drugi autori odavno i postigli i apsolvirali i napravili kako treba.

I možda je ovo poslednje i najveći problem novih Refnovih radova, dakle oni ne idu ni na jednu stranu do kraja, a sve što na kraju dobijemo su pokušaji kombinovanja i neuspešnog imitiranja autora kojima su neki zahvati naprosto uspeli.

Refnov film svakako nije direktan omaž bilo čemu kao ono što rade Helene Cattet i Bruno Forzani, ali na kraju šavovi raznih inspiracija postaju preočigledni i to nijedna doza Kennetha Angera ne može da prikrije.

Kad je reč o nesposobnosti da se odmakne od priče i od pokušaja da se bavi pojmovima vizuelnim putem, ovaj film možda i najviše svedoči. On ne samo da je opterećen odnosima među likovima, već je opterećen i dijalozima kroz koje se oni ispoljavaju, sporazumevaju, sukobe itd. Za film koji u toj meri želi da bude ideativan, atmosferičan i vizuelan, HER PRIVATE HELL je nepodnošljivo verbalan, i previše oslonjen zapravo na priču, a ona pak uopšte ne funkcioniše i nije ni približno na nivou koji je potreban.

Otud, kao i svaki istinski promašaj, HER PRIVATE HELL je nedopustivo slab ali i krajnje neupečatljiv film. Svako prenaglašavanje njegovih nedostataka je samo usluga autoru i stvaranje lažnog utiska da je snimio nešto snažno.

EGGHEAD REPUBLIC

Pella Kaegerman i Hugo Lilja su mi poznati po filmu ANIARA koji je bio ekranizacija često adaptirane poeme o putovanju u kosmos. Taj film sam zapamtio kao space operu koja nije uspela da ostvari svoj potencijal ali i zanimljiv eksces.

I njihov drugi film, EGGHEAD REPUBLIC je adaptacija literature - ovog puta to je novela Arnoa Schmidta, koja je napisana u vreme Hladnog rata i oni su je dosta slobodno preradili i smestili je u alternativnu istoriju u kojoj su stvari slične kao danas ali Hladni rat nije završen.

Nadahnuta svojim radom za Vice, Pella Kagerman, Schmidtov lik novinara sada situira kao saradnika jednog medija koji gaji gonzo novinarstvo i samo se ne zove Vice u ovom filmu.

Taj medij vodi ekspediciju u SSSR gde je u Kazahstanu detonirana atomska bomba i sada se na obodu zabranjene zone nalazi Centar za radionaktivnu nauku i umetnost. Umetnici i naučnici najvećeg formata su se preselili tamo kako bi na toj ničijoj zemlji stvarali svoja radikalna dela.

Ekipu gonzo medija zanima da ih sretne, pre svega jednu eluzivnu figuru čuvenog američkog pisca, ali ih malo više zanima da snime mutirana bića u radioaktivnoj pustoši.

Kada uđu u radioaktivnu pustoš, počinju da shvataju kako stvari nisu onakve kako su ih zamišljali, ali isto tako i da su veoma neobične samo na jedan drugi način.

Ako bih morao da opišem nekome ovaj film rekao bih da je ovo kao FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS pomešan sa STALKERom, s tim što nije onako duhovit kao FEAR AND LOATHING i nije onako pretenciozan kao STALKER. Međutim, možda je bitnije naglasiti kako su mnoge kritike ovog filma pogrešno usmeravale javnost. Naime, ovaj film je vizuelno zanimljiv, dobro izgleda, ali nije radikalan, i svakako nije trijumf stila nad supstancom. Ima maštovitih i neobičnih prizora ali Pella Kagerman i Hugo Lilja zapravo snimaju film veoma konkretno, veoma matter-of-factly, i iracionalnost je u dobrom balansu su vrlo solidnim storytellingom. Možda je neko očekivao nešto drugo, nešto više ili drugačije, ali ovaj film je vrlo razuman i rekao bih konvencionalan u postupku, s tim što u njemu naravno ima maštovitih, pa i blesavih ideja.

Ono što je u njemu po meni karakterističan iskorak jeste jedna ballardovska atmosfera. Naravno, Arno Schmidt je daleko od nepoznatog pisca i daleko je od nedovoljno etabliranog, ali sa Ballardom deli dosta paralela i dodiruju zajedničke teme. Međutim, na filmu, Ballard je etabliraniji i zato pominjem njega pre nego samo Schmidta jer prosto "ballardovski" je već etablirana etiketa.

Dakle, da, ovaj film je ballardovski duhom. On ima mešavinu racionalnog i hladnog tretmana iracionalne premise sa osećajem apokalipse kao stanja duha gde ona može biti i novi početak a ne nužno kraj, i gde možda upravo gradnja više oličava apokalipsu nego rušenje.

U tom smislu, gonzo novinari su par excellence ballardovski junaci, uostalom zar Simon Sellars kao prime Ballardian nije jedan period svog života proveo baš kao gonzo novinar?

U tom smislu, kritika modernog medija koji traži senzaciju praveći se da traži istinu, i bavi se zabavom ne bi li ostavio utisak da beleži nešto što je "zanimljivo", u sebi nosi nešto inherentno ballardovsko jer kod njega su mediji bili takvi u prozi, čak i onda kada javno nisu bili eksplicitno takvi.

U tom pogledu, ovo je jedan interesantan film koji se poigrava "velikim konceptima" kroz "malu priču" i u tome postiže dosta. Ono što svakako nije jeste kinematografski eksces kakvim ga opisuju. Naprotiv, ovo je film koji je našao pravu meru svih slojeva svog izraza i idejnosti.

* * * / * * * *

HUO ZHE YAN

HUO ZHE YAN je film sa kojim je Kenji Tanigaki doživeo internacionalnu afirmaciju kao reditelj, iako je već neko vreme aktivan kao japanski koreoraf borbi u Hong Kongu ali i po nekim američkim produkcijama.

Kenji Tanigaki je drugorazredni ali i dalje vrlo pristojni povremeni saradnik holivudskih produkcija i otprilike to i jesu neke njegove realne mogućnosti. On je koreograf koji nije smislio ništa novo ali ume da postavi neke rutinske obavezne figure i unese im dozu svežine koja je dovoljna za neki mid-level holivudski film i kada se to postavi u dobar širi kontekst itekako radi posao.

On odavno režira i u Japanu i u Hong Kongu ali to su mahom borilački filmovi raznih stilova za lokalnu publiku koji s razlogom nisu iskoračili mnogo izvan okvira fandoma.

Međutim, HUO ZHE YAN je jedan od onih filmova u kojima se desio "dogovor elita" i odlučeno je da se baš na njemu "isključi mozak" i ogromna količina tuča proglasi za "čisti film".

Nažalost, Tanigakijev film osim jednog solidnog kvantiteta tuča i po broju obračuna a bogami i po trajanju samih borbi, ne nudi apsolutno ništa drugo. Na nivou priče, on je pre svega iznuđen, artificijelan i ne veruješ mu, tako da taj neki rudiment priče koji je neophodan da gledalac ipak završi gledajući film a ne cirkus, funkcioniše zaista na jednom graničnom nivou.

Uloge su dobro podeljene, glumci se razlikuju i to odgovara zapadnom gledaocu, ali priča prosto ne daje dovoljno da bismo se investirali u dovoljnoj meri u nešto što traje 110 minuta. Naravno, neko će reći, otkud toliko insistiranje na priči u nečemu što je prevashodno borilački showcase, ali odgovor je u trajanju, ovaj film je predug da bi se u njemu isključivo gledale borbe i preskakalo sve ostalo.

E sad, verovatno bi se druga pesma pevala o priči, odnosno ona bi bila kudikamo snažnija, da borbe nisu naprosto dosadne.

Tanigaki je snimio masu borbi kombinujući razne stilove, ali one su preduge, borci nisu sjajno dizajnirani, nekog sjajnog ispoljavanja junaka kroz borbu zapravo nema. Imamo u suštini samo jednu scenu i to relativno kasno u filmu gde unutar borbe imamo nešto što doprinosi junaku da ga iskaže kao karakter - i to se desi u poznim minutima filma relativno sporednom negativcu.

Dizajn likova je u klasičnom umornom, "sirotinja u ritama" vitla motkama i mačetama i džumlje naleće na junake duhu. I te borbe traju i traju ali one imaju smisla da traju jedino ako se kroz njih gradi junak. Međutim, veoma je zanimljivo koliko su sve ove borbe same po sebi ZAPRAVO nebitne za junake. I to je možda najveći dokaz, koliko je Tanigaki promašio u ovom filmu.

Dakle, on ne da nije uradio ono što je osnovno ako neko želi da napravi koji nije blejanje teleta u šarena vrata, a to je da kroz borbu bez reči iskaže junake. Ovde kod glavnih junaka toga nema i jedino se javi kod dva negativca, od kojih je jedan i deo priče, a drugi postoji u dijegezi samo kao boss fight.

Ako već nismo dobili filmsku borbu, da li smo bar dobili cirkus? Pa, i nismo. Ovde su borbe kombinacija svega i svačega što se snimalo proteklih godina ali sa akcentom na klasičniju hongkonšku tuču, sa malo silata i indonezijskih začina, sa malo bizarnih detalja uzetih iz OLD BOYa ali sve to je drugorazredno u odnosu na originale.

Jedan od razloga koji je sigurno pojačao moju averziju prema ovom filmu i napad snobizma jesu nezaslužene pohvale. Naime, ovaj film naprosto nije to za šta se predstavlja.

To ne znači da je svako do te mere prezupčio kao ja, pa mu je solidno izvedena ali na kraju dana ipak "obična" hongonška filmska tuča dosadna i verujem da ima ljudi koji su fundamentalno drugačije proveli 110 minutao ovog iskustva nego ja.

Ali, ono što sigurno znam jeste da je HUO ZHE YAN mlak film koji ne uspeva da postigne transcedenciju kroz borbu, a o bilo kakvoj egzotici da i ne govorimo. On je napravljen za izvoz, ali sam Tanigaki u ovom filmu pokazuje da ga je Holivud odavno pročitao i smestio tamo gde treba da bude.

* * / * * * *

LOS ALAMOS

LOS ALAMOS D.V. Nikta je treći njegov niskobudžetni noir.

Ovde se bavi opsesivnom pajkićevskom temom puča koji je trebalo da spase Jugoslaviju.

Paluba istražuje nestanak poznate glumice koja je bila ljubavnica generala vazduhoplovstva i nesuđenog pučiste za spas Jugoslavije koji je tih dana pobegao iz vojne ludnice. Međutim, ni njen identitet nije sasvim čist i reč je o misteriji sa nekoliko slojeva i preokreta.

Ovaj film je možda i najsvedeniji i samim tim možda i najkonkretniji Niktov film, ali svi fundamentalni problemi su i dalje tu. Ponovo imamo utisak da je ovo uz više truda, znanja ili sredstava mogao da bude konvencionalan krimić ali da ni u jednoj varijanti nije mogao biti neka vrhunska art dekonstrukcija i provokacija, čemu je verovatnije stremio.

I U DOBRU I U ZLU

I U DOBRU I U ZLU je Apollonov film iz nove faza rada ove kuće, u kom su glavne glumačke uzdanice zaposleni iz Mitrovićevog pozorišta Odeon.

Otud, u ovom filmu, istini za volju znam samo Bojanu Stojković iz serije PREŽIVETI BEOGRAD i Galu Videnović iz nekih prošlih vremena. Ali, ne mogu reći da su meni nepoznati glumci u drugim ulogama nekakav temeljni problem. No, ako imamo u vidu kamerni karakter priče, možda bi zaista bilo bolje da je bilo malo više zvezda pored Bojane i Gale.

Scenario Milice Konstantinović je dobro zamišljen kao priča o paru koji je ne ssamo pred razvodom već je jednom nogu ukoračio u njega i iznenadnom dolasku njihovih majki, gde iritantno ponašanje svekrve i tašte malo po malo vodi ka njihovom pomirenju.

U tom smislu, scenario je skrojen, i uprkos tome što ne donosi ništa kapitalno sveže, ima dosta jasnu viziju o čemu je, šta je važno i kreće se prema cilju, ne pokazujući da mu treba više od postojeća četiri lika.

Čitav film se praktično dešava u jednom stanu, sa minimumom izlazaka van njega, i meni je ta svedenost bila adut a ne nedostatak. Voleo bih da je produkcioni dizajn bio ubedljiviji i da je igrao bolje nego ovakav kakav je.

Rediteljski postupak Vladimira Aleksića koji ima bogato televizijsko i pozorišno iskustvo, i to baš u lakim žanrovima kao što je sitkom ili vodvilj, ovde je dobro poslužilo i neke scene postavlja pozorišno, ali onda to uspeva da profunkcioniše u ovim kamernim okolnostima pre svega u pogledu mizanscena.

Nažalost, prelomna scena u filmu u samom klimaksu je data sa previše snažnom pozorišnom intervencijom koja je došla do granice art housea kada se sagledava filmski, ali je nije prevazišla i u toj tački je recimo Aleksić izašao izvan okvira dobre upotrebe pozorišnih rešenja na filmu.

Na kraju, I U DOBRU I U ZLU je solidan Apollonov film koji se optimalno uklapa u formulu.

* * / * * * *

DISCLOSURE DAY

DISCLOSURE DAY je jedan od onih filmova u kojima se vidi da filmska režija u principu jedino Scorseseu ide relativno dobro kako zalazi u duboku starost.

Spielberg kao otac modernog masovno gledanog filma sada već jasno ima profilisanu ulogu autora koji nam se i obraća iz pozicije oca. Nekada nas nečim zabavi, nekada nas nečim ohrabri, malo nas upozna sa istorijom itd.

Vremenom je ćaletova sposobnost da prepozna poučne prilike i detalje u pričama počela da slabi, ali u zavisnosti od saradnika umeo je da iznenadi.

U novom filmu međutim, ćale se odlučio da nam ponovi neke stare pouke kroz svoje stare priče i formate sa kojima nas je odavno upoznao. Ali, pošto je već malo izlapeo, zaboravio je kako priča ide, pa se zbunio, pa je zalutao, pa nije mogao da se vrati i nekako smo se svi zajedno dovukli do poente koja je dotle već bila razvodnjena, potrošena, banalizovana i već viđena.

Međutim, osnovni problem je što dok Spielbergu niko ne osporava ulogu oca, ali on malo zaboravlja da i mi sazrevamo, tako da i priče moraju da budu prilagođene uzrastu.

Tako je nažalost DISCLOSURE DAY dosta loše izvedeno ono u čemu je Ćale bio velemajstor, da ne kažem ono što je praktično izmislio i definisao, ali ne treba biti tužan. Činjenica da je ovaj film lošiji od većine televizijskih epizoda u žanru naučnofantastičnog trilera znači samo da su potomci naučili mnogo toga i da su lekcije koje je više puta ponovio - vredele. 

Konkretnije rečeno, ovde Spielberg radi po scenariju svog ranije redovnog saradnika Davida Koeppa, po vlastitoj priči, koja je apsolutno nedorastao materijal za njega. Ova priča ne daje Spielbergu ni prostor da sa karakterima pokaže ono što zna, niti da u pogledu spektakla.

Naprosto, ova priča je trećerazredna, ispričana u puno drugih filmova i to na znatno superiorniji način, i u pojedinim aspektima pristupa nosi dozu B pa i C nivoa na nivou zamisli. Koeppov scenario uzima premisu i bez veštine je diže na nivo A pretenzije, i nekada je Spielberg uspevao sa takvim rešenjima - kada je snimio JAWS, INDIANA JONESe i JURASSIC PARK, recimo, ali ovaj film to nije uspeo - jednim delom jer ga Spielberg nije utemeljio ni u jednom svojih obeležja, a to su dinamika među likovima i izvedba.

Otud, imamo šupljinu između naivne i prevaziđene premise i velike pretenzije. I ta šupljina uredno zjapi svih 145 minuta trajanja (doduše sa dugom špicom), sa pojedinim delovima koji kao da su izašli iz nekog NATIONAL LAMPOON'S THIS IS NOT A PAKULA MOVIE conspiracy ili chase parodiranja.

Emily Blunt posebno deluje parodično i rekao bih da je to pre namerno nego slučajno. Naprosto, čini mi se da je ona prihvatila tu apsurdnost premise i krenula da joj unosi neki star power i zvezdanu voltažu tako što će udariti brigu na veselje, s tim što ostali nisu isto shvatili zadatak i uglavnom su smrtno ozbiljni.

Otud, Emily Blunt iako trenutno najpotentnija zvezda u podeli, naizmenično deluje kao da je potpuno u pravu i kao da je skroz promašila temu.

DISCLOSURE DAY je nekako uspeo da kroz kampanju na SXSW izgradi hype ali na kraju nije prevario publiku i sa blagajni se povukao sa časnim ali neadekvatnim rezultatom u odnosu na ambicije. Međutim, ima u tome copiuma, verovatno će učvrstiti verovanje kako publika nije u stanju da prihvati originalnu priču iako u ovoj priči ničeg originalnog ili svežeg, ili čak živog nema.

Ovo je film o alternativnim oblicima života u kom nikakvog života nema.

* 1/2 / * * * *

LES ARENES

ZLATNI DEČKO Ognjena Jankovića je delovao kao dosta loš film o odnosu mladog igrača sa agentom ali francuski LES ARENES koji potpisuje Camille Perton želi da mu konkuriše.

LES ARENES ne uspeva da bude tako loš kao ZLATNI DEČKO isključivo iz dva razloga, nema gljuplji scenario, i nije salata od scena zahvaljujući tome što je premontiran iz serije.

Ipak, LES ARENES u pojedinim trenucima izgleda kao da bi mogao biti izazivač u tom duelu. Naime, Perton barata najopštijim mestima i samo zahvaljujući respektabilnoj glumačkoj ekipi, ova cela stvar može nekako da se iznese do kraja, i da bude jedna rudimentarna i naivna kamerna drama. Sam film nije sniman kamerno, premda nije spektakl, ali Perton ne ume da postavi bilo šta složenije od odnosa dve do tri osobe. I to nije problem, ovo i jeste studija karaktera, ali kada ona nije dobro postavljena ni dramski, ni psihološki, onda manjak estetizacije samo dodatno podvlači fundamentalnu promašenost.

* 1/2 / * * * *

HOLLYWOOD GRIT

HOLLYWOOD GRIT Ryana Curtisa je niskobudžetni losanđeleski noir koji bi bio znatno bolji da se malo više pažnje obratilo na produkcioni dizajn. Pod tim ne mislim isključivo na scenografiju, mada velikim delom mislim i na nju, u onom najširem tumačenju pojma gde je sve u kadru što nije glumac - scenografija. Film bi u nekoj optimalnijoj realizaciji bio rutinski krimić, međutim, ovako on deluje kao mešavina rutinskog krimića i nekog filma kakav bi kod nas snimao Nikt.

Glavni adut filma je Max Martini, možda je nekome i skor Nicka Gomeza, i prvo što Ryan Curtis ne uspeva je da napravi balans između očigledno namerno arhaičnih elemenata kao što je džez klub i kom peva i iz koga nestane ćerka glavnog detektiva, penzionisanog policajca koji je sada private dick. Scene u tom klubu, koji je namerno retro, deluju prosto neubedljivo jer set nije dovoljno zanimljiv, i ideja da je noir isti po strastima junaka isti od kad je sveta i veka i da se želje zbog kojih ljudi stradaju ponavljaju, i naum da se to ispolji kroz takav "vanvremenski" set naprosto nije zaživela.

Isto važi i za druge objekte koji naprosto nisu filmični, i uprkos tome što zaista deluju kao mesta u kojima neko živi, i ne deluju artificijelno, naprosto izgledaju ružno i teško se gledaju.

Ako imamo pred sobom triler, atmosfera je po pravilu bitna i Curtis je sa ovako hendikepiranim dizajnom teško postiže.

Sama priča je korektna, viđena puno puta ali ne smeta da se neka varijacija na nju vidi opet, zašto da ne.

Inscenacija i kadriranje u konvencionalni, i glumačka podela je konzistentna iako osim Maxa Martinija i Tyresea Gibsona (u sporednoj ulozi), nema takve voltaže kod ostalih.

Curtis je imao dobru nameru, ali nije uspeo da je realizuje, pre svega zato što su se neke stvari ispostavile kao važnije nego što je mislio.

* 1/2 / * * * *

WINGS OF DREAD

Vest o novoj seriji koju Albert Hughes snima sa Iko Uwaisom odlučio sam da obeležim na adekvatan način.

Ashton Chen i Qing Pengfei režirali su film WINGS OF DREAD u kom negativca igra Iko Uwais.

Reč je o kineskom filmu, namenjenom kineskom tržištu pre svega koji će zahvaljujući Uwaisu imati i neki plasman po svetu.

U stilskom pogledu, ovo podseća na old school hongkonške akcijaše koji nisu bili pravljeni za izvoz, sa dosta narodnog humora, i munjevitim borbama u kojima se udara brzo i bori intenzivno.

Iko Uwais dobija protagonizam u drugoj polovini filma, i on donosi neki hibrid svog stila borbe i nečega što je dotle uspostavljeno u ovom hongkonškom ključu. Dakle, kod Ika naravno ima više partera, ali nema njemu svojstvene upotrebe rekvizite koja okružuje likove ili ekstremnog nasilja, povređivanja ekstremiteta i sl.

Ipak, ni kung fu iz HK okvira koji nudi ostatak ekipe nije lišen nasilja, i ovo svakako nije tuča koja se odvija s osmehom, iako u scenama koje postavljaju situaciju, kako rekoh autori ne beže od humora.

WINGS OF DREAD je zabavan i dinamičan film, ali je on sam po sebi nekako koncipiran kao potrošna roba, i to mu na kraju smeta, uprkos trudu ekipe.

* * 1/2 / * * * *

BORDERLINE

BORDERLINE Ryana Jordana je zanimljiv indie triler čiji je osnovni problem što je neujednačen i što ne uspeva svoju relativno jednostavnu priču da iznese kako treba.

BORDERLINE govori o zaveri neke nedefinisane reakcionarne grupacije u SAD koja dovodi meksičke bandite omamljene i delimično ispranog mozga u američke gradove i tako dezorijentisane i zbunjene podstiče da vrše zločine kako bi to posle iskoristila za promovisanje svoje agende.

Priča je potentna, ali nažalost, posle početka koji obećava, i sa podelom koja je dosta efektna i sugestivna, Jordan ne uspeva da održi tonus i kreću neke digresije, ali što je još veći problem, cele deonice koje nisu ni u jednom aspektu na nivou kao oni najbolji delovi.

Na kraju, BORDERLINE ostaje propuštena prilika. Da je bio kompaktiniji, i pre svega jasniji u pripovedanju, mogao je biti prijatno iznenađenje.

* 1/2 / * * * *

BACKROOMS

BACKROOMS Kanea Parsonsa je postao iznenađujući megahit 2026. godine i dao je hororu novi komercijalni impuls, ponavljajući sve one produkcione obrasce koji se javljaju u takvim narativima - dakle mladi reditelj, ovog puta youtuber, film niskog budžeta, uključivanje eminentnih producenata u ulozi lovaca na talente i izvanredan rezultat na kraju.

U slučaju BACKROOMSa ono što je pozitivno jeste zapravo Parsonsov pristup hororu. Naime, ovo nije film baziran na nekom gimmicku ali jeste na high conceptu i prilazi hororu dubinski, bavi se stravom koja nije oslonjena na potez i silu već na jednu egzistencijalnu enigmu.

U tom pogledu, BACKROOMS može biti polarizujući film jer u njemu si ili on board ili nisi. Dakle, ovde nema kompromisa, da postoji neki backup ugođaj, ako ne radi glavni. Parsons pravi film koji ima jedan cilj i sve mu je podredio.

U pogledu načina na koji razmišlja u smeru strave, Parsons mi se dopao. Ovo je svakako više na liniji Cronenberga recimo nego nekih jump scare-ripper horora i ima zamisao koja je potentna. Sam film mene nije toliko dobinski prožeo/ uplašio/ zamislio nad stvarima, ali jasna mi je namera i jasno mi je da nekom drugom ovo može biti potentnije iskustvo. U tom pogledu, ne bih svoju određenu ravnodušnost prema filmu projektovati kao njegov nedostatak jer mislim da je postupak u osnovi i dobro zamišljen i solidno sproveden.

Parsons uvodi film u ta neka liminalna stanja i prostore, međutim, nikada ne odustaje od jedne jasne fizionomije, film nikada ne gubi oblik, i koliko god da odlazi u apstraktne koncepte i začudnost, ne gubi suštinsku narativnost. U tom pogledu BACKROOMS je kontrolisana celina u kojoj je bilo dosta rizika da se ode u proizvoljnost i da iracionalnost preraste u nebulozu ali nije.

Spoj racionalnog i iracionalnog je izveden u zdravoj ravnoteži.

Film je mogao biti kraći - u zamisli - ali kada je snimljen, to je to, i tu nema suštinski argumenata za skraćenje. Ako nije mišljen kompaktnije, neka ga ovako.

BACKROOMS je respektabilan film koji ima ispravan i zdrav uticaj na horor i dobro je što je baš takav film postigao uspeh.

* * * / * * * *

SYK PIKE

SYK PIKE Kristoffera Borglija je produžetak interesovanja započetog u filmu DRIB. U ovom slučaju, on se bavi totalnom fikcijom o mladom paru sebičnih ljudi gde se momak bavi modernom umetnošću, bez većeg uspeha, a devojka radi u pekari. Kada primeti kako ljudi reaguju na bolest, ona pronalazi način kako da se izbori za svoje mesto - pije ruski lek koji joj izaziva neke transformacije tela i kada deformiteti krenu, ne samo da uspeva privuče pažnju već gradi i karijeru modela i javne ličnosti.

U suštini, kao u filmu DRIB, Borgli se bavi pitanjem komodifikacije deformiteta, mentalnih i fizičkih problema i nevolja, i to sagledava kroz prizmu jedne sveopšte sebičnosti.

Film je izveden jednostavno i efektno. Uzima jednu mustru tipičnog skandinavskog arty filma i njemu dodaje jednu za okvire te produkcije nesvakidašnju formu crnog humora.

* * * / * * * *

DRIB

Kristoffer Borgli je u svom prvom celovečernjem filmu, mockumentaryju DRIB u izvesnom smislu najavio na koji će način varirati poetiku Spike Jonzea i Charlieja Kaufmana u svom daljem radu.

Kao što je Spike Jonze iz karijere visokoestetizovanih reklama i spotova ušao u estetiku nekakvog uvrnutog arty realizma, pa onda opet pošao putem estetizacije, jednim delom vođen idejama Charlie Kaufmana koje su jako želele da preispituju teksturu stvarnosti kao takvu, na taj način i Borgli želi da krene iz nečeg što je "stvarno" i onda sklizne u kaufmanovski eksces i apsurd.

Što se mene tiče, DRIB bi bio bolji da se bavi fikcionalizacijom slučaja komičara Amira Asgharnejada koji je 2014. napravio seriju provokativnih videa na kojima izaziva tuče sa građanima Osla i na osnovu toga biva pozvan da učestvuje u marketinškoj kampanji popularne svetske kompanijce koja se na kraju nije ostvarila.

Borgli u samom filmu kaže da su izmenjena imena proizvoda i junaka kako bi se izbeglo kršenje NDA i tužbe, ali u samoj priči naravno ima još nekih intervencija, koje bih ja smatrao nepotrebnim, ali opet ko sam ja da ih smatram nepotrebnim ako Borgliju tako dobro ide sa njima.

Bez pojavljivanja bizarnog lika koji ima neufibromatozu, gde britanski glumac Adam Pearson igra samog sebe ali u fikcionalizovanim okolnostima, i služi da se na jedan samosvesni način dodatno podvuče sklonost marketinške industrije da uposli ljude koji su neobični, pa i groteskni u nekom kolokvijalnom smislu te reči, mislim da bismo izbegli ukucavanje naravoučenija gledaocima u mozak, i da bi im sve i bez toga bilo jasno.

A opet, Adam Pearson jeste debitovao u igranom filmu velikog reditelja reklama Jonathana Glazera koji je u međuvremenu postao veliki umetnik s filmom ZONE OF INTEREST, pa smo malo zaboravili koliko kul reklama je snimio kada je počinjao, i ima neke metafilmske istine u njegovom pojavljivanju.

U svakom slučaju, njegova interakcija sa Amirom je za mene bila lobovanje i višak.

Jer da toga nema, što svakako jeste ne samo narativno idejno poentiranje već i vizuelni detalj koji podseća na Jonzea i komade poput I'M HERE, DRIB bi bio mnogo čistiji.

On bi onda bio "svesna" igrana rekonstrukcija priče u koju Borgli ne preterano inventivno ali prigodno i na pravim mestima dodaje probijanja "četvrtog zida", i demistifikuje tu igranu strukturu kao sekundarni konstrukt i uvodi je u novu ravan polemike sa dokumentom.

I to bi meni lično bilo dovoljno.

Međutim, uključivanje Pearsona, iako zapravo nije ključno za izraz filma i celinu, ispostavlja se da jeste bitan deo utiska koji film ostavlja. I meni je to bio višak, čiji osnov razumem i jasno mi je odakle potiče ali ne vidim potrebu za tim.

Amir je harizmatična figura i pored svog performerskog, komičarskog i galerijskog rada, on je aktivan i kao glumac, što ne treba da čudi.

Film je norveška produkcija ali je vrlo domišljato, i sa skromnim ali dobro utrošenim budžetom snimljen u Americi gde se i dešava.

Borgli je u ovom filmu vrlo vešto pomirio nekoliko različitih estetskih stremljenja, evropska koja idu u smeru hibridnog filma (iako je ovo uprkos ličnosti koja fikcionalizuje svoje doživljaje i korišćenje arhivskog materijala ipak pre svega skoro čisti igrani mockumentary) i američku indie estetiku oličenu u Spike Jonzeu i njegovom imaginarijumu.

Iz ovog šinjela godinama kasnije izašao je i australijski film WE DON'T SAY RETARD ANYMORE sa sličnim rezultatima ali bitno manjim uspehom.

* * * / * * * *

THE DRAMA

THE DRAMA je film posle kog sam osetio generacijski jaz sa populacijom kojoj je ovaj film nešto značio. Ne zbog toga što se osećam prestaro suočen sa samim film - za njega mi je jasno da je sranje na jednom vanvremenskom. nivou i tu nekih dilema nemam - ali osećam jaz između sebe i ljudi koji to ne mogu da shvate već misle da je ova budalaština nešto vredno pažnje. I tu ne bih išao u preuranjene zaključke, u kojima su mladi ljudi glupi i sl. već bih pre svega razmišljao u smeru da danas imamo krizu ozbiljnog filma i da onda nešto što nudi relativno pitak format i postavlja nekakva pitanja, koliko god glupa i koliko god glupo, postaje vredno pažnje.

Kristoffer Borgli, ako izuzmemo vezu sa mladom devojkom koju je imao ranije, nema mnogo kvaliteta koji bi ga približili Woody Allenu, a očigledno je da pretenduje da bude baš to za moderne generacije.

Hvale je vredno što Borgli želi da se filmski izrazi i njegov film je u vizuelnom pogledu ambiciozan, pokušava da slikom isprati ono što se dešava i interveniše u zvuku, tako da nudi jednu estetizovanu celinu. I to bi bilo sjajno kada bi bilo oslonjeno na neki smislen scenario, i pojmovni osnov.

Ali, čak i da ima supstance koja će ispuniti formu, treba reći da Borglijeva forma zapravo nije filmski toliko vredna. Ona je vredna na nivou truda. Smislio je nešto pa se onda potrudio da iznađe način da to nekako vidimo i da to nekako vizuelno zaigra, i to je lepo. Ali, nema nažalost tu neke originalnosti. To je sve viđeno, nije nužno passe ali je zapravo standardno. Kad junak ostane sam u jednom bitnom momentu, znamo da će ustati da zaigra sam jer prosto, to je obavezna figura, to se danas uvek radi. Dakle, Borglijev način razmišljanja je dobar ali njegove ideje i rezultati tog razmišljanja su mediokritetski.

Robert Pattinson je u ovom filmu direktno užasan, jer se kreće u rasponu od trećerazredne imitacije Hugh Granta (nekada svesne i dijegetski opravdane, kao u sceni kad ima meet cute sa Zendayinim likom), nekada to naiđe samo od sebe, a ostatak vremena je his mopey self. THE DRAMA je njegova druga rola u poslednje vreme gde reditelj kome engleski nije maternji jezik ne uspeva da iskontroliše njegovu šmirologiu. Pattinson je potentan glumac ali pod striktnom kotrolom znalca, bio je dobar recimo kod Nolana i Reevesa koji znaju jezik. Nažalost, kod Bonga i Borglija, on postaje samoupravljač dramatično lišen ukusa. Međutim, zanimljivo je da Borgli odlično vlada engleskim i da ga govori kao native speaker sa dosta sluha, što osporava ovu teoriju da nije znao šta Pattinson radi zbog jezika i možda zaista ne ume da prepozna šta glumac čini u kadru i kako to izgleda.

Zendaya je s druge strane, standardno "dobra" i ona prosto ima svoj registar u kom se kreće i ne greši, ne pokušava ništa novo ali nije problem jer je ovo što inače radi, dovoljno.

Veoma je bitno krenuti spolja ka unutra, obraditi ono što je nekakava vizuelna, fizička, interpretativna dimenzija dela jer ovo jeste film Ideja, i onda moramo nekako razdvojiti aranžman od supstance.

Ovde je aranžman ambiciozan, u pogledu zvezdane voltaže, ali nije kontolisan, isti je takav u inscenacijskom pogledu, ali nije istinski inventivan. I tu smo još na jednoj stabilnoj teritoriji.

Međutim, onda ulazimo na ono što je Ideja, a to je Borglijeva kontemplacija o tome da li događaj iz prošlosti može uništiti skladan odnos u sadašnjosti i da li ga je moguće prevazići, kako u međuljudskom odnosu koji narušava, tako i suštinski, u životu same osobe koja mu je bila protagonista.

U ovom filmu imamo junake koji u nekoj "igri istine" pred venčanje saznaju da je nevesta kao devojčica imala plan da napravi school shooting ali je od njega odustala. Ovo je posebno osetljiva tema kod nas, ali je zanimljivo da su naši gledaoci reagovali slično kao i ostali gde je to bitna tema, i mnogo redovnija, dakle nisu se mnogo potresli.

Elem, ta spoznaja jako potrese junaka i njihove kumove, oni misle da se par mora razići jer ona ima poremećaj ličnosti, a on je voli i nije baš siguran, ona pak misli da je u redu, i do kraja ljubav pobedi jer prosto svi grešimo itd.

Međutim, ovo je mnogo ozbiljnija tema nego što je Borgli tretira i uprkos tome što nisam neko ko misli da se ozbiljnim temama ne sme prići neozbiljno, pristup koji ovde pokazuje je previše tupav spram same proklamovane ozbiljnosti filma.

Naime, THE DRAMA želi da bude subverzivna kao romcom koji je istovremeno i conversation piece, međutim, osim potpuno bizarnog i neodgovornog doticanja traumatične teme, film je ne promišlja. A želeo bi da bude zapravo ozbiljan.

I samim tim, ovaj film ne postaje conversation piece već jedna nezrela eksploatacija ozbiljne teme kojom je reditelj hteo da izvrši neku "elevaciju" žanra romcoma.

Da bi film bio conversation piece onda bi morao da se suoči sa time da junakinja koja je poodmakla u planiranju school shootinga kao dete ima poremećaj ličnosti u tom periodu svog razvoja, i da danas kad je odrasla, ona više nije ta ličnost jer se u međuvremenu formirala, i da zaslužuje ljubav, jer ovaj film donosi hepiend. No, film ne uspeva da nam predoči to. Zapravo, ne uspeva da nam predoči ništa. Iako ne deluje da osnovni pojmovi psihologije nisu nepoznati Borgliju, on ne ume da ih sastavi u neko smisleno dramsko zbitije i onda se film pretvara u jednu hrpu manje ili više uspelih trikova gde junaci nešto umišljaju, snovide, neke montažne sekvence koje treba da nam pokažu protok vremena, promene osećanja itd.

Međutim, nije osnovni i jedini problem Borglijevog filma što je intelektualno i dramski nedorastao. Njegov osnovni problem je u tome što je on neiskren i što on zapravo ne uspeva da nas ubedi u odnos dvoje glavnih junaka. Njihov odnos je konstrukcija na isti način kao što je i ova dilema konstrukcija, i na isti način je tanak i nepromišljen. Da je on barem u njih verovao, onda bi film barem iz toga crpio iskrenost, međutim, ni toga ovde nema. Svakako jednim delom zbog Pattinsonove neujednačene igre koja se kreće od pomenutog Hugh Granta do Joaquina Phoenixa na pazarni dan u rodnom mestu Arija Astera, i nazad.

Rečju, film o ozbiljnoj temi ne mora biti ozbiljan ali mora biti inteligentan. Ako nije ni jedno ni drugo mora biti iskren, ili barem emotivan. 

Borglijev film je nolanovština za crowd koji je dovoljno glup za Nolana ali je negde pročitao da Nolan pravi pametne filmove za glupe ljude pa ga više ne gledaju jer ne bi da budu glupaci iz tog članka. Ali, želja da se ne bude glup se ne prevazilazi samo izbegavanjem sadržaja za glupake jer uvek neki Borgli čeka iza ćoška.

* * / * * * *

HITOKIRI YOTA: KYOKEN SAN-KYODAI

HITOKIRI YOTA: KYOKEN SAN-KYODAI Kinjija Fukasakua je film blizanac sa GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA. Snimljeni su brzo jedan za drugim i u oba Bunta Sugawara igra ludog uličara jakuzu koji svoj uspon i pad pronalazi u svojoj divljoj prirodi.

I ovde imamo konvenciju izlaska jakuze iz zatvora i stupanja u akciju ali ovoga puta kod Fukasakua nam mnogo časti i lojalnosti. Jakuze su prikazane kao pohlepne svinje koje ne prezaju od nasilja, a glavni junak je malo časniji što mu je nasilje ipak mnogo važnije od pohlepe.

Film je ekstremno energičan. Kinji Fukasaku ovde ne da mira kameri, sve je intenzivno, sve je dinamično, sve je u pokretu, brzi, kinetično ali i kinestetično.

Nažalost, ovaj film mi je delovao kao repriza GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA i možda sam objektivan a možda i ne kada taj film smatram originalom a ovaj kopijom. Međutim, iz njega prenosi jako mnogo elemenata pa i odnos glavnog junaka sa prostitutkom da bismo to prosto prenebregli i izmakli poređenjima.

No, to sve ne znači da ljudi kojima je ovo prvi film na temu neće u njemu veoma uživati.

* * * / * * * *

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN Ivone Juke je film koji je izazvao velike kontroverze u Hrvatskoj, koju je predstavljao u trci za "oskara", ali reklo bi se da je tamo pošao bez podrške u domovini. Kritika u Hrvatskoj ga je mahom ukopala, što u potpunosti razumem ali u izvesnom pogledu smatram nepravednim.

Naime, filmski je bogat narod koji može da ukopa naslov kao što je LIJEPA VEČER, LIJEP DAN. Nemam ništa protiv da se visoki kriterijumi primenjuju na lokalnu produkciju i potpuno je jasno da ovaj film ima elemente koji podjednako iritiraju i levicu i desnicu, ali kada ga postavimo u kontekst filmografije u koju se uključuje, on ima respektabilno mesto.

LIJEPA VEČER, LIJEP DAN je erotska melodrama o susretu građanskog i dekadentnog sa revolucionarnim i partizanskim i naša kultura je bogata takvim sadržajima, od proze Slobodana Selenića i Vitomila Zupana do filmova kao što su SAMO JEDNOM SE LJUBI Rajka Grlića ili OFICIRA S RUŽOM Dejana Šorka, pa čak i VEČERNJIH ZVONA Lordana Zafranovića ili UBISTVA S PREDUMIŠLJAJEM Gorčina Stojanovića.

Po temi, ovo je film na liniji Rajka Grlića, po izvedbi ovo je film na liniji Lordana Zafranovića i to je volatilan miks koji je što se mene tiče proradio. Za razliku od prvog filma Ivone Juke TI MENE NOSIŠ koji je bio odličan u formi televizijske serije ali prenatrpan i predug kao bioskopski film, ovaj je samo podugačak i mogao je biti kraći ali nije prenatrpan i potpuno je jasan.

Grlićevska je priča o četiri druga homoseksualca, predratna levičara koji su u ratu bili prvoborci a posle rata su postali kulturni radnici i filmadžije. U socijalizmu žive i dalje sa žarom revolucionara i ukazuju na nepravilnosti u društvu ali sistem za koji su se borili to ne trpi i u jednom trenutku ulaze u konflikt sa konzervativnijim krugovima u Partiji gde se razvija zanimljiva dinamika sa priprostim ali u suštini poštenim kadrom ali i fatalni sukob sa oportunim i preprednim karijeristom.

Izvedba je međutim, zafranovićevska sa hardkor scenama homoseksualne strasti kakve nisu viđene ni u regionalnom filmu a bogami ni često izvan njega a da nije specijalizovani queer okvir.

Glumci su predani i hrabri u svojim ulogama, crno-bela fotografija Dragana Ruljančića je pošteno izvedena i film izgleda relaksirano u svom dizajnu i osvetljenju, i svakako je mogao biti malo rigorozniji u montaži ali je daleko od repetitivnog i aritmičnog.

Istorijska rekonstrukcija je evidentno namenjena stranoj publici. Film ima jedan žar antikomunizma koji bi bio svojstven naslovima kao što je BAL NA VODI Jovana Aćina, što ga čini prilično retro radom u ovom periodu histerične jugonostalgije, ali ga u tom pogledu diskredituje zaista neverovatna aistoričnost. Naime, ovo je film u kom se komunističke devijacije koje su se zbivale u raznim vremenima zbivaju sve zajedno u isto vreme, tako da ljudi istovremeno žive kao da je 1945. 1946. i 1966. Iako se film zapravo dešava 1957. To svakako jeste upadljivo gledaocu odavde koji zna nešto o istoriji SFRJ, ali ukoliko ne tretira filma kao udžbenik već kao jednu fikciju smeštenu u određeno vreme sa ambicijama koje nisu striktno dokumentarne, ima šta da vidi.

Ono što je možda istorijski najmanje tačno jeste odnos prema homoseksualcima koji generalno nije bio tako brutalan ukoliko su oni bili javne ličnosti, a ovi junaci jesu, i slučajeva pritisaka i ucena jeste bilo ali ovakvog drakonskog kažnjavanja svakako nije jer je komunizam tolerisao homoseksualnost među zaslužnim građanima i gonio ga je više u nekim drugim slojevima. U tom pogledu, ako izuzmemo taj spoj da se sav komunizam nekako odvija u isto vreme, to je najveća istorijska neistina i ako imamo u vidu da je to bitan pokretač priče, možda i najsporniji istorijski detalj u estetskom pogledu jer tu film postaje zbilja neistinit a ne samo netačan.

Ukoliko su ove nemale primedbe dovoljne da odbacite film, onda LIJEPA VEČER, LIJEP DAN nije film za vas.

Međutim, ako nisu, onda ovaj film svakako nudi jedno prijatno retro uživanje u nečemu što evocira dobre radove Lordana Zafranovića kroz taj spoj erotskog i revolucionarnog žara, Grlićevu sliku svetsa sa tim konfliktom građanskog i revolucionalnog i provinncijalnog pa i priče Miše Radivojevića o položaju intelektualca u socijalizmu, koje su uvek po definiciji nosile i neku erotsku dimenziju.

Ivona Juka je snimila film koji izgleda kao film nekog starog jugoslovenskog majstora, snimljen po scenariju Mirka Kovača ali apdejtovan za savremene kako erotske tako i tehnološke standarde. Međutim, suočen sa savremenom publikom i kritikom koji se kunu u stare majstore koje sam naveo naišao je na zid jer su nova ideološka stremljenja u filmskoj kritici, pre svega u domenu akademističkog levičarenja dovela do toga da se slave autori a da se zaboravi njihov suštinski antikomunizam. Onda, kada ga je Ivona Juka rekreirala nastao je problem sa kritičarima. Ali problem je zapravo više u tome što su oni malo zaboravili kakve su filmove njihovi miljenici zapravo snimali.

* * * / * * * *

GYANGU DOMEI

GYANGU DOMEI iz 1963. godine je atipičan film za Kinjija Fukasakua u izvesnom smislu.

Ponovo je reč o jakuza filmu, priči o mladom jakuzi koji izlazi iz zatvora i ovog puta želi da donese novac svojoj bandi tako što će oteti velikog šefa - dakle, ovo je krajnje karakteristična tema za filmove ovog autora i puno elemenata se ponavlja.

Atipično je to što je ovaj film izašao posle izvanrednog GYANGYU TAI G-MEN koji je krasila izvanredna propulzivnosti, sugesitvan kolor, dinamična i veoma moderna rediteljska rešenja. Dočim, GYANGYU DOMEI koji je izašao godinu kasnije je crno-beli film, sa jednim znatno konvencionalnijim rediteljskim postupkom koji je i dalje u Fukasakuovom duhu, ali je ipak malo drugačiji i rekao bih retrogradniji od onoga što on tada radi.

Možda je rad u crno-beloj tehnici i manja ambicija filma generalno vezana za neka kretanja u samom studiju Toei ali GYANGU DOMEI je cenjen film, u mnogim retrospektivama Fukasakuovog rada.

Ovo je solidan film, jakuza film sa veoma fokusiranom i jednostavnom pričom u svom centru i jakom melodramskom dimenzijom u svojoj izvedbi, ali svakako da je ne samo kasnije već i u datom trenutku, Fukasaku proizvodio, po mom mišljenju, i značajnija dela, kao što je recimo baš pomenuti GYANGYU TAI G-MEN čijem je priznanju doprineo i sam Yukio Mishima o čijoj sam vezi sa jakuza filmom već govorio.

U svakom slučaju, ovaj film i po svojoj tehnici, i po mirnijem postupku odudara od onoga po čemu znamo Fukasakua. Ali, i dalje, ostaje nepogrešivo njegov film, po osećaju sa dramu i suptilnom smislu za ironiju.

* * * / * * * *

BAKUTO GAIJIN BUTAI

BAKUTO GAIJIN BUTAI je jakuza film Kinjija Fukasakua iz 1971. o jakuzi iz Jokohame koji posle deset godina izlazi iz zatvora, shvata da mu je stara banda potpuno rasturena i odlučuje da ih povede na Okinavu gde će naći svoje mesto i novi početak.

Jakuze sa Okinave su inače mlađim generacijama gledalaca bile gateway za jakuza filmove kroz Takeshija Kitana i njegov SONATINE.

Ekipa sa Okinave je specifična jer ima dosta doseljenika, tradicionalne jakuze ih smatraju manje vrednim, čak dovode u pitanje i da li su Japanci zapravo. Kada u ovom filmu prekaljene ali poražene jakuze pristignu iz Jokohame ubrzo shvataju da lokalni đilkoši nisu onoliko naivni koliko su mislili, da su na izvesne načine čak i opasniji i bezobrzirniji. Pa ipak, sa njima ravijaju nekakav hladni mir i podelu interesnih sfera sve dok na Okinavu ne pristgnu tokijske jakuze i to one koje su uništile ekipu iz Jokohame i sada luzeri sa kopna moraju da se ujednine sa đilkošima sa ostrva i pruže otpor tokijskoj mega strukturi.

Jasno je da je tokijska ekipa ovde služi kao metafora establišmenta, korporacija, moćnog represivnog aparata i da u priči o jednoj poraženoj i jednoj provincijskoj ekipi jakuza, Fukasaku nudi jednu eksplicitnije postavljenu društvenu kritiku, iako ona u njegovim filmovima uvek postoji samo u diskretnijoj formi.

Ovde je ona ravnopravan deo izraza i s jedne strane, ovaj film ne nudi ništa sveže unutar same estetike. Veoma sličan, ali što se mene tiče, estetski uspeliji film snimio je dve godine ranije u NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO. U oba filma Koji Tsuruta igra praktično isti lik, i štaviše, taj lik u oba filma ima sličnu završnicu kada kreće sam protiv svih, ponovo u veoma sličnom kontekstu, pobune "malog" igrača protiv sistema koji okreće "male" protiv "malih" i kroz to sprovodi dominaciju.

Ovde, praktično Fukasaku preslikava i neka strukturalna i neka estetska rešenja, ali ih osvežava onim što donosi milje Okinave i tim eksplicitnijim slojem društvene kritike.

Otud, ovo nije ponavljanje jednog te istog, iako rizikuje da to postane, već ispitivanje šta se sve može unutar iste formule napraviti sa malim varijacijama. No, sličnosti jesu upadljive i verujem da ima i druge škole mišljenja koja preteže u smeru kritike jednoličnosti.

* * * / * * * *

FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE

I u drugom filmu o lutajućem detektivu, Kinji Fukasaku snima dinamičan jednočasovni krimić sa Sonny Chibom u kom zapravo spaja detektivsku misteriju sa strukturom vesterna o strancu koji dolazi u grad i otvara razne rane u njemu.

U FURAIBO TANTEI: MISAKI O WATARU KUROI KAZE, detektiv dolazi u malo ribarsko mesto u kom postoji nekoliko ribarskih kuća i institut za proučavanje ribe, i kreće da istražuje misteriozne brodolome koji povremeno zadese određena plovila.

Ubrzo se ispostavlja da su svi moćni ljudi u tom mestu umešani u trgovinu drogom i da naravno žele da sakriju istinu. Međutim, prekasno je, dolazak detektiva ukazao je na njih tako da jakuze šalje ubice da ih sve zajedno likvidiraju.

Kinji Fukasako sa velikom radošću žonglira uporedo misterijom i komičnim vesternom, dajući Sonnyju Chibi jedan razdragani ton koji kasnije neće često imati. Dinamika između njega i njegovog frenemija redovno angažovanog da ga ubije i redovno privoljenog da mu se pridruži je uspešna, tako da film funkcioniše na svim nivoima.

Crno-bela fotografija u ovom filmu ia 1961. godine je vibrantna i estetizovana. Uprkos tome što mi je prvi film u serijalu bio dinamičniji i imao jednu zbilja visokooktansku akcionu scenu, kakve u ovom nema, kvalitet je zapravo ujednačen.

* * * / * * * *

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI Dejana Vlaisavljevića Nikta je drugi film o njegovom privatnom detektivu Džoniju Palubi. Prikazan je 2020. godine, četiri godine nakon prvog filma.

Postavka je ista kao i u prvom filmu. Ponavljaju se i postupak i glumci.

Nikt ponovo ne odlazi u neka radikalnija stilska rešenja i neko ozbiljnije i energičnije razaranje filme. SUTRA JE JOŠ UVEK JULI u izvesnom smislu pokušava da se na neki arty način nadoveže na klasični noir ali i na reinterpretaciju tog žanra koju su doneli evropski autori poput Godarda, Wendersa ili Gremma. Međutim, oni su na ovaj ili onaj način radikalniji od njega, i Niktov film paradoksalno najviše na liči na hendikepiranu izvedbu nekog arhaičnog ali u svakom drugom pogledu konvencionalnog krimića.

Štaviše, priča ovog filma je potentna, film snimljen u Nedićevoj Srbiji je McGuffin oko kog se razvija misterija sa privatnim detektivom, fatalnim ženama, misterioznim strancima i smutljivcima stare garde.

U talasu "garažnog" filma koji je delovao u okviru FESTovog programa Microwave, Nikt je bio verovatno najzanimljiviji "garažer", međutim, uprkos tome što je ponovio deo protagonista tog pravca kao što je Saša Radojević kao glumac, Nebojša Pajkić kao guest star i slične stvari, on je napravio nešto drugačije od njih jer je njegov film dramaturški konvencionalniji a istovremeno i odaniji žanru s kojim polemiše.

"Garažeri" su generalno imali afinitiet prema krimiću, s tim što deluje da ga Nikt najbolje razume kao i da bolje poznaje istoriju filma nego oni, mada suštinski na jedan umetnički jalov način. Jer na kraju priče,. "garažno" bi trebalo da bude sirovija, tehnološki jednostavnije izvedena verzija nečeg što je inače složenije u izvedbi gde usled složenosti gubi svoj smisao.

Međutim, ono što kod Nikta nedostaje upravo jeste smisao. Njegov film je, kako rekoh, hendikepirana izvedba nekog konvencionalno izvedenog i uprkos tome što duh žanra jeste tu i prisutan je bez ikakve sumnje, ne čini se da mu je dao nešto što je on u svojim punim izvedbana izgubio.

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO

NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO Kinjija Fukasakua je jakuza film iz 1969. godine koji je već iskazao Fukasakua u punoj zrelosti.

Fukasaku i dalje voli da započne film u formi klasičnog američkog krimića sa elementima DRAGNETa, da nas ubaci in medias res kroz dokumentarne detalje i glas sveznajućeg naratora, ali onda kreće puna dramska izvedba, ovog puta sa jakuzom koji izlazi iz zatvora i naprečac mora da preuzme svoju ekipu kada im vođa gine u sukobu nekoliko klanova koji žele da preuzmu Jokohamu.

U tom sukobu, kao novi vođa, on ne želi ekspanziju ni protiv koga ali želi da očuva čast i mesto svoje ekipe. Ubrzo moćni ekspanzionisti šalju razne bande protiv njih, a kada insceniraju atentat na glavnog šefa, naš junak shvata da je vreme za totalnu osvetu kojoj se nije nadao i za koju je mislio da joj više nije sklon.

Završnica kada krene totalna osveta je izuzetno moćna, a Fukasaku je snima u punom angažmanu, nudeći filmu jedno simfonijsko razrešenje, ali sa energijom i sirovošču koje crpi malo iz američkog malo iz novotalasovskog filma, ali stvarajući svoju leguru povišenog realizma.

Glavni junak indikativnog imena Tetsuo Tsukamoto odigran je izvanredno od Kojija Tsurute koji donosi uverljiv osećaj da je junak sa svojim ciklusom nasilja završio i da baš mnogo toga treba da se desi da bi ga iznova započeo, i da će novi ako se desi biti drastičniji nego prvi. Ikona Toho jakuza filma šezdesetih i sedamdesetih Bunta Sugawara ovde ima sporednu ali upečatljivu ulogu kao jedan od dičnijih članova bande.

U ovom filmu Fukasaku je pisao scenario sa nekoliko svojih redovnih saradnika među kojima se ističe Fumio Konami, dočim je Norio Osada današnjoj publici poznatiji po nekim anime naslovima među kojima je i remek-delo Yoshiaki Kawajirija WICKED CITY.

U ovoj kanonskoj eri Fuksakuovog jakuza filma, sve je vrhunsko i samo nijanse razdvajaju filmove, tako da je NIHON BORYOKU-DAN: KUMICHO pravo uživanje.

* * * / * * * *

PALM SPRINGS

PALM SPRINGS Maxa Barbakowa bio je svojevrsna senzacija 2020. godine, komedija koja kombinuje indie i glavnotokovske senzibilitete, ujedinjuje publiku (doduše u tadašnjem kontekstu) i kritiku.

U to vreme mi je PALM SPRINGS izmakao, ali sada sam to nadoknadio.

Svakako da je afekat proistekao iz okolnosti bitno doprineo snažnoj emociji koja se izrodila oko filma. I iz današnje vizure, možemo reći da PALM SPRINGS "nije ništa posebno", ali isto tako nesporno je reč o solidnom i duhovitom filmu.

Ovde se GROUNDHOG DAY dešava tipu koji je došao na svadbu sestre svoje devojke. I sad u toku tog time loopa postojeća veza mu se raspada ali nalazi pravu ljubav, sa ženom koja je takođe u loopu.

Činjenica da su njih dvoje, skoro pa jedini u tom loopu, omogućuje da se automatski "izdvoje" od okoline i da ispituju razvoj svog odnosa kroz proživljavanje jednog te istog dana.

Scenarista Andy Siara po priči koju je napisao sa Berbakowom pravi film koji je istovremeno high concept romcom ali i Lonely Island humor sa dosta gegova, priča malo raste, malo se kroz montažne sekvence prikazuje protok i vremena i to kako junaci ne znaju šta će sa sobom, dakle ima raznih zahvata, raznih intervencija, ali ukupno uzev, Barbakow i Siara uspevaju da izdvoje ono što je važno i da ga privedu svrsi.

Andy Samberg ovo koristi kao priliku da se glumački iskaže i u komediji koja ima kontinuirani razvoj karaktera.  Cristin Milioti je razvijena ali ovo je film koji je već bio u sklopu njene velike afirmacija koja je tada bila u zamahu i kroz serije.

U tom pogledu, glumci koji su u centru filma su dobro iskoristili prilike koje im je projekat pružio, kao što su naravno i autori od njih dobili dobar centar priče.

Meni je ambijent varočice u kojoj se odvija svadba - iako maksimalno iskorišćena bila malo dosadna za film o time loopu, više bih voleo neki uzbudljiviji veći grad, sa raznovrsnijim objektima nego neku ovako zatvorenu situaciju, ali to je već pitanje ukusa i ne smatram da je ovakvo postavljanje stvari bilo greška.

* * * / * * * *

OBSESSION

Curry Barker je iznenadio blokbasterom OBSESSION, i lepo je što je jedan mlađi reditelj sa reputacijom Youtube stvaraoca snimio nešto što je razbilo hegemoniju velikih studija, doduše u hororu, gde obično najlakše puca ta hegemonija holivudskog centra.

Sam film koji je snimio, nažalost, ne donosi ništa naročito sveže, a za moj ukus ne donosi ni mnogo strave u klasičnom smislu. OBSESSION svakako jeste horor u svojoj osnovi, i jeste i u širem smislu, međutim, nije reč o nekom prevratničkom delu žanra koje je napravilo rezultat donoseći nešto sveže.

Naprotiv, dosta oslonjen na glavni tok indie estetike, ovo je film o još jednom od onih debilizovanih mucavih mladih američkih muškaraca koji ne umeju da pokažu šta hoće koji, u postavci dostojnoj neke groteske Judda Apatowa, posle sedam godina friend zone želi da izjavi ljubav svojoj simpatiji. To nažalost nije dato u formi neke simpatične postavke socijalno neadaptiranog junaka "sa kojim ćemo jahati" kroz priču, već naprotiv, on je jedan nažalost antipatični nesposobni moron koji ni ne zaslužuje bilo kakav supstancijalni odnos dok se malo ne sabere uz stručnu pomoć.

Elem, on kupi neku amajliju koja omogućuje da se poželi jedna želja i kada poželi da ga ova simpatija zavoli to se pretvori u opsesiju iz pakla.

Međutim, za razliku od filma Coralie Fargeat SUBSTANCE sa kojim deli neka rešenja, ovde nema dela kada ta želja funkcioniše. Niti mi želimo da njemu ta ljubav uspe, niti kad taj odnos krene, junak u tome uživa. Zapravo od prve prilike postaje jasno i njemu i nama da je nešto off. I to bih pozdravio - film ima junaka koji je dovoljno bistar da shvati isto kad i gledalac, sa tom razlikom što on sa tom informacijom ne radi ništa smisleno, i onda ta "pamet" filma zapravo postaje opterećenje jer niti uživamo u našem znanju koje je veće od njegovog, niti u njegovoj inteligenciji koju prenosi na film.

Film nudi par zanimljivih ali suštinski sporednih detalja sa kojima Curry Barker ne uspeva da napravi apsolutno ništa. To se pre svega odnosi na amajliju koja deluje kao neki kič, ali postoji vajb oko nje da ima neki efekat, zatim u tom SUBSTANCE-copypaste tonu njegove komunikacije s proizvođačima amajlije, kao i u nekim propozicijama same kletve koja ispunjava želju.

Ali, nažalost, inteligentne ideje ostaju na nivou ideje, a sama osnovna priča je stagnantna, ne kreće se nikuda i to je jedno idi mi-dođi mi, ja tebi-ti meni, između tri ključna plot pointa. 

U pogledu realizacije, film je korektan ali ne i senzacionalan da bi prevazišao neke standarde žanra (kog?). Gluma je dosta skromna, glavni junak je odigran bez harizme, bez topline, i bez intelektualne stimulativnosti da nadoknadi to što nam je antipatičan.

Ukupno uzev, OBSESSION je jedan relativno beznačajan film koji meni nije legao jer nisam u njemu imao ni koga ni šta da gledam i iz koga sam izašao sa par zanimljivih detalja koji su bolje izvedeni u drugim boljim filmovima. Ali, isto tako mogu da zamislim ljude koji su ga doživeli kao nešto snažnije.

Ono što sasvim sigurno jeste njegova snaga, i delimično tajna njegovog uspeha, može biti oslanjanje na večnu temu iz svakodnevice koja komunicira sa većinom gledalaca i zatim izgradnja horora oko nje.

* * / * * * *

TORRENTE PRESIDENTE

Šesti film o Torrenteu, glupoj ruci zakona, zove se TORRENTE PRESIDENTE i ovde imamo dobro zamišljen koncept, junak dolazi u priliku da sticajem okolnosti postane kandidat ekstremno desne partije Nox koja je fikcionalizacija poznate španske partije Vox.

Međutim, unutar tog koncepta Santiago Segura ne uspeva da ponudi ništa naročito sveže, jednim delom jer je on sam smršao i Torrente prosto više nije onoliko smešan kao što je bio.

Zaista je neverovatno koliko je Torrente izgubio na karakteru kada su mu se promenili gabariti ali to je činjenica. Naravno, u poslednja tri filma, Torrente nije onaj stari u pogledu izgleda ali u ovom filmu se to baš oseća jer sada ide za predsednika a nije groteskna figura kakva bi po definiciji morao da bude.

U međuvremenu, Segura je izgubio edgy humor i politička korektnost je napredovala, a s druge strane alt.right je preuzeo meme scenu i ovakva kritika desnice naprosto više ne nailazi na mlaku reakciju i uštogljenost. Naprotiv, desnica je u ofanzivi kad je reč o humoru, pa samim tim novi Torrente u kom se prav i satira savremene politike i desnice u Evropi, nema onu potenciju koja bi se očekivala.

No, Segura je stari profesionalac i ovo sve nikada ne odlazi ispod nekog nivoa, čak i kad je predvidivo i rutinski, pristojno je, i sporadično jeste duhovito. 

Moglo je biti radikalnije, mogao je Torrente biti življi i bizarniji, ali čini se da je kao i Segura i sam Torrente u ovom filmu postao rutiner, i da kao i sam autor naprosto više nije inspirisan ni on sam.

I to je možda ključni utisak. Naravno da Segura kontroliše celinu a ne samo svog junaka kog je stvorio i kog igra ali zapravo u samom Torrenteu postoji neki umor. Ne znam da li je on nuspojava manjka Segurnog nadahnuća ili je to bila neka namera, ali ovde je junak reklo bi se umorniji od same mašinerije koja je izgrađena oko njega da nam ga izbaci u prvi plan u novoj pustolovini.

* * / * * * *