HUO ZHE YAN

HUO ZHE YAN je film sa kojim je Kenji Tanigaki doživeo internacionalnu afirmaciju kao reditelj, iako je već neko vreme aktivan kao japanski koreoraf borbi u Hong Kongu ali i po nekim američkim produkcijama.

Kenji Tanigaki je drugorazredni ali i dalje vrlo pristojni povremeni saradnik holivudskih produkcija i otprilike to i jesu neke njegove realne mogućnosti. On je koreograf koji nije smislio ništa novo ali ume da postavi neke rutinske obavezne figure i unese im dozu svežine koja je dovoljna za neki mid-level holivudski film i kada se to postavi u dobar širi kontekst itekako radi posao.

On odavno režira i u Japanu i u Hong Kongu ali to su mahom borilački filmovi raznih stilova za lokalnu publiku koji s razlogom nisu iskoračili mnogo izvan okvira fandoma.

Međutim, HUO ZHE YAN je jedan od onih filmova u kojima se desio "dogovor elita" i odlučeno je da se baš na njemu "isključi mozak" i ogromna količina tuča proglasi za "čisti film".

Nažalost, Tanigakijev film osim jednog solidnog kvantiteta tuča i po broju obračuna a bogami i po trajanju samih borbi, ne nudi apsolutno ništa drugo. Na nivou priče, on je pre svega iznuđen, artificijelan i ne veruješ mu, tako da taj neki rudiment priče koji je neophodan da gledalac ipak završi gledajući film a ne cirkus, funkcioniše zaista na jednom graničnom nivou.

Uloge su dobro podeljene, glumci se razlikuju i to odgovara zapadnom gledaocu, ali priča prosto ne daje dovoljno da bismo se investirali u dovoljnoj meri u nešto što traje 110 minuta. Naravno, neko će reći, otkud toliko insistiranje na priči u nečemu što je prevashodno borilački showcase, ali odgovor je u trajanju, ovaj film je predug da bi se u njemu isključivo gledale borbe i preskakalo sve ostalo.

E sad, verovatno bi se druga pesma pevala o priči, odnosno ona bi bila kudikamo snažnija, da borbe nisu naprosto dosadne.

Tanigaki je snimio masu borbi kombinujući razne stilove, ali one su preduge, borci nisu sjajno dizajnirani, nekog sjajnog ispoljavanja junaka kroz borbu zapravo nema. Imamo u suštini samo jednu scenu i to relativno kasno u filmu gde unutar borbe imamo nešto što doprinosi junaku da ga iskaže kao karakter - i to se desi u poznim minutima filma relativno sporednom negativcu.

Dizajn likova je u klasičnom umornom, "sirotinja u ritama" vitla motkama i mačetama i džumlje naleće na junake duhu. I te borbe traju i traju ali one imaju smisla da traju jedino ako se kroz njih gradi junak. Međutim, veoma je zanimljivo koliko su sve ove borbe same po sebi ZAPRAVO nebitne za junake. I to je možda najveći dokaz, koliko je Tanigaki promašio u ovom filmu.

Dakle, on ne da nije uradio ono što je osnovno ako neko želi da napravi koji nije blejanje teleta u šarena vrata, a to je da kroz borbu bez reči iskaže junake. Ovde kod glavnih junaka toga nema i jedino se javi kod dva negativca, od kojih je jedan i deo priče, a drugi postoji u dijegezi samo kao boss fight.

Ako već nismo dobili filmsku borbu, da li smo bar dobili cirkus? Pa, i nismo. Ovde su borbe kombinacija svega i svačega što se snimalo proteklih godina ali sa akcentom na klasičniju hongkonšku tuču, sa malo silata i indonezijskih začina, sa malo bizarnih detalja uzetih iz OLD BOYa ali sve to je drugorazredno u odnosu na originale.

Jedan od razloga koji je sigurno pojačao moju averziju prema ovom filmu i napad snobizma jesu nezaslužene pohvale. Naime, ovaj film naprosto nije to za šta se predstavlja.

To ne znači da je svako do te mere prezupčio kao ja, pa mu je solidno izvedena ali na kraju dana ipak "obična" hongonška filmska tuča dosadna i verujem da ima ljudi koji su fundamentalno drugačije proveli 110 minutao ovog iskustva nego ja.

Ali, ono što sigurno znam jeste da je HUO ZHE YAN mlak film koji ne uspeva da postigne transcedenciju kroz borbu, a o bilo kakvoj egzotici da i ne govorimo. On je napravljen za izvoz, ali sam Tanigaki u ovom filmu pokazuje da ga je Holivud odavno pročitao i smestio tamo gde treba da bude.

* * / * * * *