DISCLOSURE DAY

DISCLOSURE DAY je jedan od onih filmova u kojima se vidi da filmska režija u principu jedino Scorseseu ide relativno dobro kako zalazi u duboku starost.

Spielberg kao otac modernog masovno gledanog filma sada već jasno ima profilisanu ulogu autora koji nam se i obraća iz pozicije oca. Nekada nas nečim zabavi, nekada nas nečim ohrabri, malo nas upozna sa istorijom itd.

Vremenom je ćaletova sposobnost da prepozna poučne prilike i detalje u pričama počela da slabi, ali u zavisnosti od saradnika umeo je da iznenadi.

U novom filmu međutim, ćale se odlučio da nam ponovi neke stare pouke kroz svoje stare priče i formate sa kojima nas je odavno upoznao. Ali, pošto je već malo izlapeo, zaboravio je kako priča ide, pa se zbunio, pa je zalutao, pa nije mogao da se vrati i nekako smo se svi zajedno dovukli do poente koja je dotle već bila razvodnjena, potrošena, banalizovana i već viđena.

Međutim, osnovni problem je što dok Spielbergu niko ne osporava ulogu oca, ali on malo zaboravlja da i mi sazrevamo, tako da i priče moraju da budu prilagođene uzrastu.

Tako je nažalost DISCLOSURE DAY dosta loše izvedeno ono u čemu je Ćale bio velemajstor, da ne kažem ono što je praktično izmislio i definisao, ali ne treba biti tužan. Činjenica da je ovaj film lošiji od većine televizijskih epizoda u žanru naučnofantastičnog trilera znači samo da su potomci naučili mnogo toga i da su lekcije koje je više puta ponovio - vredele. 

Konkretnije rečeno, ovde Spielberg radi po scenariju svog ranije redovnog saradnika Davida Koeppa, po vlastitoj priči, koja je apsolutno nedorastao materijal za njega. Ova priča ne daje Spielbergu ni prostor da sa karakterima pokaže ono što zna, niti da u pogledu spektakla.

Naprosto, ova priča je trećerazredna, ispričana u puno drugih filmova i to na znatno superiorniji način, i u pojedinim aspektima pristupa nosi dozu B pa i C nivoa na nivou zamisli. Koeppov scenario uzima premisu i bez veštine je diže na nivo A pretenzije, i nekada je Spielberg uspevao sa takvim rešenjima - kada je snimio JAWS, INDIANA JONESe i JURASSIC PARK, recimo, ali ovaj film to nije uspeo - jednim delom jer ga Spielberg nije utemeljio ni u jednom svojih obeležja, a to su dinamika među likovima i izvedba.

Otud, imamo šupljinu između naivne i prevaziđene premise i velike pretenzije. I ta šupljina uredno zjapi svih 145 minuta trajanja (doduše sa dugom špicom), sa pojedinim delovima koji kao da su izašli iz nekog NATIONAL LAMPOON'S THIS IS NOT A PAKULA MOVIE conspiracy ili chase parodiranja.

Emily Blunt posebno deluje parodično i rekao bih da je to pre namerno nego slučajno. Naprosto, čini mi se da je ona prihvatila tu apsurdnost premise i krenula da joj unosi neki star power i zvezdanu voltažu tako što će udariti brigu na veselje, s tim što ostali nisu isto shvatili zadatak i uglavnom su smrtno ozbiljni.

Otud, Emily Blunt iako trenutno najpotentnija zvezda u podeli, naizmenično deluje kao da je potpuno u pravu i kao da je skroz promašila temu.

DISCLOSURE DAY je nekako uspeo da kroz kampanju na SXSW izgradi hype ali na kraju nije prevario publiku i sa blagajni se povukao sa časnim ali neadekvatnim rezultatom u odnosu na ambicije. Međutim, ima u tome copiuma, verovatno će učvrstiti verovanje kako publika nije u stanju da prihvati originalnu priču iako u ovoj priči ničeg originalnog ili svežeg, ili čak živog nema.

Ovo je film o alternativnim oblicima života u kom nikakvog života nema.

* 1/2 / * * * *