EGGHEAD REPUBLIC

Pella Kaegerman i Hugo Lilja su mi poznati po filmu ANIARA koji je bio ekranizacija često adaptirane poeme o putovanju u kosmos. Taj film sam zapamtio kao space operu koja nije uspela da ostvari svoj potencijal ali i zanimljiv eksces.

I njihov drugi film, EGGHEAD REPUBLIC je adaptacija literature - ovog puta to je novela Arnoa Schmidta, koja je napisana u vreme Hladnog rata i oni su je dosta slobodno preradili i smestili je u alternativnu istoriju u kojoj su stvari slične kao danas ali Hladni rat nije završen.

Nadahnuta svojim radom za Vice, Pella Kagerman, Schmidtov lik novinara sada situira kao saradnika jednog medija koji gaji gonzo novinarstvo i samo se ne zove Vice u ovom filmu.

Taj medij vodi ekspediciju u SSSR gde je u Kazahstanu detonirana atomska bomba i sada se na obodu zabranjene zone nalazi Centar za radionaktivnu nauku i umetnost. Umetnici i naučnici najvećeg formata su se preselili tamo kako bi na toj ničijoj zemlji stvarali svoja radikalna dela.

Ekipu gonzo medija zanima da ih sretne, pre svega jednu eluzivnu figuru čuvenog američkog pisca, ali ih malo više zanima da snime mutirana bića u radioaktivnoj pustoši.

Kada uđu u radioaktivnu pustoš, počinju da shvataju kako stvari nisu onakve kako su ih zamišljali, ali isto tako i da su veoma neobične samo na jedan drugi način.

Ako bih morao da opišem nekome ovaj film rekao bih da je ovo kao FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS pomešan sa STALKERom, s tim što nije onako duhovit kao FEAR AND LOATHING i nije onako pretenciozan kao STALKER. Međutim, možda je bitnije naglasiti kako su mnoge kritike ovog filma pogrešno usmeravale javnost. Naime, ovaj film je vizuelno zanimljiv, dobro izgleda, ali nije radikalan, i svakako nije trijumf stila nad supstancom. Ima maštovitih i neobičnih prizora ali Pella Kagerman i Hugo Lilja zapravo snimaju film veoma konkretno, veoma matter-of-factly, i iracionalnost je u dobrom balansu su vrlo solidnim storytellingom. Možda je neko očekivao nešto drugo, nešto više ili drugačije, ali ovaj film je vrlo razuman i rekao bih konvencionalan u postupku, s tim što u njemu naravno ima maštovitih, pa i blesavih ideja.

Ono što je u njemu po meni karakterističan iskorak jeste jedna ballardovska atmosfera. Naravno, Arno Schmidt je daleko od nepoznatog pisca i daleko je od nedovoljno etabliranog, ali sa Ballardom deli dosta paralela i dodiruju zajedničke teme. Međutim, na filmu, Ballard je etabliraniji i zato pominjem njega pre nego samo Schmidta jer prosto "ballardovski" je već etablirana etiketa.

Dakle, da, ovaj film je ballardovski duhom. On ima mešavinu racionalnog i hladnog tretmana iracionalne premise sa osećajem apokalipse kao stanja duha gde ona može biti i novi početak a ne nužno kraj, i gde možda upravo gradnja više oličava apokalipsu nego rušenje.

U tom smislu, gonzo novinari su par excellence ballardovski junaci, uostalom zar Simon Sellars kao prime Ballardian nije jedan period svog života proveo baš kao gonzo novinar?

U tom smislu, kritika modernog medija koji traži senzaciju praveći se da traži istinu, i bavi se zabavom ne bi li ostavio utisak da beleži nešto što je "zanimljivo", u sebi nosi nešto inherentno ballardovsko jer kod njega su mediji bili takvi u prozi, čak i onda kada javno nisu bili eksplicitno takvi.

U tom pogledu, ovo je jedan interesantan film koji se poigrava "velikim konceptima" kroz "malu priču" i u tome postiže dosta. Ono što svakako nije jeste kinematografski eksces kakvim ga opisuju. Naprotiv, ovo je film koji je našao pravu meru svih slojeva svog izraza i idejnosti.

* * * / * * * *