DRIB

Kristoffer Borgli je u svom prvom celovečernjem filmu, mockumentaryju DRIB u izvesnom smislu najavio na koji će način varirati poetiku Spike Jonzea i Charlieja Kaufmana u svom daljem radu.

Kao što je Spike Jonze iz karijere visokoestetizovanih reklama i spotova ušao u estetiku nekakvog uvrnutog arty realizma, pa onda opet pošao putem estetizacije, jednim delom vođen idejama Charlie Kaufmana koje su jako želele da preispituju teksturu stvarnosti kao takvu, na taj način i Borgli želi da krene iz nečeg što je "stvarno" i onda sklizne u kaufmanovski eksces i apsurd.

Što se mene tiče, DRIB bi bio bolji da se bavi fikcionalizacijom slučaja komičara Amira Asgharnejada koji je 2014. napravio seriju provokativnih videa na kojima izaziva tuče sa građanima Osla i na osnovu toga biva pozvan da učestvuje u marketinškoj kampanji popularne svetske kompanijce koja se na kraju nije ostvarila.

Borgli u samom filmu kaže da su izmenjena imena proizvoda i junaka kako bi se izbeglo kršenje NDA i tužbe, ali u samoj priči naravno ima još nekih intervencija, koje bih ja smatrao nepotrebnim, ali opet ko sam ja da ih smatram nepotrebnim ako Borgliju tako dobro ide sa njima.

Bez pojavljivanja bizarnog lika koji ima neufibromatozu, gde britanski glumac Adam Pearson igra samog sebe ali u fikcionalizovanim okolnostima, i služi da se na jedan samosvesni način dodatno podvuče sklonost marketinške industrije da uposli ljude koji su neobični, pa i groteskni u nekom kolokvijalnom smislu te reči, mislim da bismo izbegli ukucavanje naravoučenija gledaocima u mozak, i da bi im sve i bez toga bilo jasno.

A opet, Adam Pearson jeste debitovao u igranom filmu velikog reditelja reklama Jonathana Glazera koji je u međuvremenu postao veliki umetnik s filmom ZONE OF INTEREST, pa smo malo zaboravili koliko kul reklama je snimio kada je počinjao, i ima neke metafilmske istine u njegovom pojavljivanju.

U svakom slučaju, njegova interakcija sa Amirom je za mene bila lobovanje i višak.

Jer da toga nema, što svakako jeste ne samo narativno idejno poentiranje već i vizuelni detalj koji podseća na Jonzea i komade poput I'M HERE, DRIB bi bio mnogo čistiji.

On bi onda bio "svesna" igrana rekonstrukcija priče u koju Borgli ne preterano inventivno ali prigodno i na pravim mestima dodaje probijanja "četvrtog zida", i demistifikuje tu igranu strukturu kao sekundarni konstrukt i uvodi je u novu ravan polemike sa dokumentom.

I to bi meni lično bilo dovoljno.

Međutim, uključivanje Pearsona, iako zapravo nije ključno za izraz filma i celinu, ispostavlja se da jeste bitan deo utiska koji film ostavlja. I meni je to bio višak, čiji osnov razumem i jasno mi je odakle potiče ali ne vidim potrebu za tim.

Amir je harizmatična figura i pored svog performerskog, komičarskog i galerijskog rada, on je aktivan i kao glumac, što ne treba da čudi.

Film je norveška produkcija ali je vrlo domišljato, i sa skromnim ali dobro utrošenim budžetom snimljen u Americi gde se i dešava.

Borgli je u ovom filmu vrlo vešto pomirio nekoliko različitih estetskih stremljenja, evropska koja idu u smeru hibridnog filma (iako je ovo uprkos ličnosti koja fikcionalizuje svoje doživljaje i korišćenje arhivskog materijala ipak pre svega skoro čisti igrani mockumentary) i američku indie estetiku oličenu u Spike Jonzeu i njegovom imaginarijumu.

Iz ovog šinjela godinama kasnije izašao je i australijski film WE DON'T SAY RETARD ANYMORE sa sličnim rezultatima ali bitno manjim uspehom.

* * * / * * * *